Pomoć
02.09.2020.
Sudija Martić? – Ja sam. – Ministarstvo ovde… Imate li par minuta? – O, kakva čast… Naravno! Kako to da ste me se setili? –
Sva prava zadržava Miodrag Majić 2020
Sudija Martić? – Ja sam. – Ministarstvo ovde… Imate li par minuta? – O, kakva čast… Naravno! Kako to da ste me se setili? –
Izbornim stampedom na državne resurse i prislušne aparate, nedovoljno sposobni, oskudno obrazovani, ali zato natprosečno nepristojni i ambiciozni, dolaze u priliku da za kratak rok postanu sve ono što bi im u „mirnodopskim okolnostima” bilo daleko izvan domašaja.
Treba se podsetiti da sudsvo nikada nije, i nikada ne sme postati, samo đule u rukama države. I u najtežim vremenima, ono je jednako i štit građana, pa čak i onih koji su pogrešili, od prekomerne odmazde i preteranog ograničavanja.
„Tražite od mene da priznam nešto što nisam učinio!”
„Tako je!”
„Ali, to bi bilo kao kada bi ja od Vas tražio da izgovorite gnusnu laž. Recimo, kada bih tražio da kažete da niste sudija. Šta kažete?”
„Pa nisam.”
Intervju dat novinarki Al Jazeere Ivani Momčilović, 4. 12. 2019.
Kraća analiza ocrtava genezu ideje slobode sudijskog udruživanja u nas. Od potpune zabrane (period do 2000. godine), preko podele na „prihvatljiva“ i „neprihvatljiva“ sudijska udruženja (slučaj Trešnjev i njegove refleksije), došli smo do faze u kojoj se otvoreno forsiraju fingirana udruženja (tzv. GONGO). Kakva je budućnost?
Decenijama su na ovim prostorima sudije učene kako je isključivi dozvoljeni vid njihovog obraćanja onaj u odlukama koje donose. “Sve što imaš da kažeš, kaži u presudi” govorili su nam principali, objašnjavajući kako je sudiji jedino u sudnici dozvoljeno oglašavanje, i kako je sve ostalo nedopustivo upuštanje u politčku arenu u kojoj sudijama nije mesto.
“Mislim da sam sopstvenim vladanjem konačno zaslužio da budem uslovno otpušten sa slobode” reče čovek i zagleda se u strogog arbitra koji je blenuo u njega. Sudiji Zecu tek sada ništa nije bilo jasno.
Gostovanje u emisiji “Utisak nedelje” 19. maja 2019. Sa gospođom Sandom Rašković Ivić, gospodinom Igorom Jurićem i voditeljkom, gospođom Oljom Bećković razgovarao sam o problemima
“Greška je u vremenu kada je odluka doneta”, reče ozbiljnim tonom Zec. “Prava odluka u pogrešno vreme… Ili… Pogrešna odluka u pravo vreme… Kako se uzme… Pogrešan kurs…”
Gubitak sopstvenog identiteta u svakodnevnom obavljanju posla, uprosečenost i nevidljivost pravosudni radnici mahom nadoknađuju osećajem sigurnosti koji pruža pripadnost gomili koja se ponaša na određeni način.
Poput duhova koji veruju da će jednoga dana, ako ustreba, ponovo biti moguće neprimećeno se utopiti među kužne od kojih se u poslednjem času, pre zaraze, sklanjaju, kuraže se da će i njihov trenutni odabir jednom biti zaboravljen.