„Okrivljeni, hoćete li konačno priznati?”
„Pobogu! Ne mogu da priznam nešto što nisam učinio?”
„Zašto?”
„Kako zašto? Sa krivičnim delom nemam nikakve veze! Nisam kriv! Uopšte ne znam o čemu je reč!”
„Razumem Vas, naravno. Ali bez obzira na to, bilo bi ipak bolje da prihvatite krivicu. Time biste nam olakšali, a pomogli biste i sebi.”
„Kako bih pomogao sebi? Tražite od mene da priznam nešto što nisam učinio!”
„Tako je!”
„Ali, to bi bilo kao kada bi ja od Vas tražio da izgovorite gnusnu laž. Recimo, kada bih tražio da kažete da niste sudija. Šta kažete?”
„Pa nisam.”
„Šta niste?”
„Nisam sudija.”
„Gospode bože! Kako niste sudija? Pa Vi mi upravo sudite!”
„Naravno. Sudim vam…”
„Pa, kako je to moguće? Sudite mi, a niste sudija?”
„Ali, ja sam priznao.”
„Šta ste priznali?”
„Dosta toga. Priznao sam da radim protiv države…”
„Protiv države?!”
„Da. I da sam proneverio novac…”
„Ne razumem.”
„Na kraju sam priznao i da sam sudija.”
„Priznali ste da ste sudija?”
„Da.”
„Kako? A pravni fakultet?”
„To nisam, mada bih i to priznao da su mi tražili. Ali, to su mi dali, jer im je bilo lakše nego da iznuđuju priznanje.”
„Kako su vam dali?”
„Lepo. Dali bi i Vama, ako biste rekli da ste krivi.”
„Ali, tako bih na pravdi boga postao kriminalac. A i pravnik…”
„Pa šta? Znate li koliko je da danas kriminalaca među uspešnim ljudima? A tek među pravnicima?”
„Kako ‘pa šta’? Sudija ste, a govorite tako. Da li je to normalno?”
„Nije, naravno. Ali, kao što sam rekao ja nisam sudija a Vi niste kriminalac, tako da je sve u redu.”
„Ništa Vas više ne razumem.”
„Nije ni važno. Ni meni najpre ništa nije bilo jasno. Zato Vam kažem da je najbolje da prihvatite krivicu. Onda će Vam se sve razbistriti. Shvatate?”
„Trudim se, ali…”
„Mogu li sada da konstatujem Vaše priznanje?”
„Zaista ne znam ni šta bih priznao. Evo, recite Vi.”
„Za sada bih tu stavku ostavio otvorenu…”
„Kako?”
„Pa, u ovom trenutku ne možemo znati šta će se pojaviti kao relevantno, tako da… Najbolje je da stavimo praznu crtu. Vi samo potpišite ovde.”
„Ali, Vi onda možete da upišete bilo šta. Možete da kažete da sam zloupotrebio položaj, na primer… Da sam nekoga ubio… Da sam špijun… Šta god!”
„Da, naravno… Ali, to nećemo koristiti.”
„Kako nećete koristiti?”
„Tako lepo. Vi ćete odmah nakon priznanja dobiti i nameštenje koje od Vas otklanja svaku sumnju! Samo trenutak da vidim šta je slobodno…”
„Kakvo nameštenje?”
„Evo! Postaćete tužilac! I to specijalni! Čestitam kolega!”
„Tužilac?”
„Tako je, tužilac!”
„Ali… Ja to ne znam. Nikada nisam bio tužilac.”
„Ništa zato. Od Vas se i ne očekuje da radite kao tužilac.”
„Pa, šta se onda očekuje?”
„Očekuje se da priznate da ste tužilac ako Vas neko pita. Znate ono, krene povika: Gde je taj tužilac? I Vi se onda javite. Razumete? ”
„Slušajte, ovo je glupost! Ne želim da učestvujem u ovoj lakrdiji. Doviđenja!”
„Čekajte…”
„Ne! Ne želim više da čekam!”
„Ipak razmislite…”
„Šta će se dogoditi ako odbijem? Šta ako kažem da ste me naterali? Šta ako neću da se javim kada pitaju za tužioca?”
„Bojim se da to ne bi bilo dobro.”
„Zašto?”
„Pa, vidite… Onda bismo morali da pokrenemo postupke povodom krivičnih dela koja ste priznali.”
„Uvek mogu da povučem priznanje. Da kažem da sam lagao.”
„Naravno… Samo, to bi bilo još gore.”
„Zašto?”
„Zato što bismo onda zaključili da pored svega i lažete! A lažove niko ne voli. Znate kako kažu: Ko laže, taj i krade, i tako u krug…”
„Mogu li onda barem da razmislim?”
„Razmislite. Ipak mislim da ćete brzo shvatiti da je bolje da Vas optužuju za to da ste lažni tužilac nego da ste pravi lopov, zar ne?”
„Hm… Ne znam… Moguće je se da ste u pravu.”
„Znao sam da ćemo se dogovoriti. Potpišite ovde i pozovite kolegu Gaćešu da uđe.”
„Gaćešu? Ali… kolega Gaćeša je umro pre tri godine.”
„Zaista? Moguće je da sam zaboravio. Nema veze.”
„Kako to mislite? Pa on je mrtav!”
„Da, ali nije od značaja jer su njegovi naslednici priznali da su lažno prijavili njegovu smrt. Hteli su da se domognu nekakvog imanja, ako me sećanje ne vara…”
„Hoćete da kažete da je Gaćeša i dalje živ?”
„Hoću da kažem da to nije od presudne važnosti…”
„Ali, bio sam na njegovoj sahrani. Držao sam mu govor.”
„Razumem da ste emotivni, ali… Priznaćete da se uprkos tome, njegovo odsustvo nije primetilo. Kolega i dalje bersprekorno obavlja dužnost predsednika komisije za dodele stambenih kredita. Koliko vidim, jedan ste pre dva meseca i Vi dobili. Upravo je kolega Gaćeša potpisao rešenje. Dakle, živ je, ako razumete šta hoću da kažem?”
„Razumem.”
„Eto. Zato pozovite kolegu koji već predugo čami u hodniku. Vi ste slobodni.”
„U redu. Nego…”
„Šta je sad?”
„Mogu li i ja, kao Gaćeša, da priznam da sam mrtav?”
„Otkud sad to?”
„Pa… To je bolje nego da budem tužilac, a ionako mu, koliko shvatam, dođe na isto.”
12 Responses
Poštovani sudija Majiću, pratim sva Vaša učešća u televizijskim emisijama i divim se vašem znanju, rečitosti, objektivnosti u ovim izopačenim vremenima. Kao što sam nekada slušala svaku Đinđićevu reč, tako sada slušam Vašu. Hvala Vam za istrajnost u borbi za istinu i normalno društvo. Nemojte posustati, naš zdrav razum zavisi od Vas.
Mnogo toga je rečeno između redova, nažalost, situacija i jeste kao opisana. Ako si stranački vojnik možeš da priznaš da si doktorirao, da si stručnjak za zaštitu životne sredine, da si ekspert za okretanje kocki, ako treba i po 3x na dan, da si specijalac za lov na odmetnute berberine, … da si tužilac, sudija, … šta ti se sviđa, to mesto ćeš i dobiti, a onda ti je jedini zadatak da se čvrsto držiš fotelje i odsudno je braniš, makar se otrovalo pola Srbije. Kakvo nam je vreme na koje gledamo kroz prozor takvo nam je i u pravosuđu, prosto je neverovatno koliko je tu magle, smoga i svega suprotnog Ustavu i zakonima, a ako smo već kod tužilaca, eno im i novih zaduženja, da čvrsto ukopani brane sudije koje su priznale da to jesu i koje su priznale da su u umreženom političkotajkunskom kriminalu od njih samih a i od ataka onih ojađenih i oštećenih koji se ne mire sa time da sudije umesto njih i pravdu brane uz činjenje nezamislivih KD one koji su kao i oni priznali da jesu to što jesu, posebno ako su bliski onima gore. Magla i smog nam kao i tragovi na snegu pokazuju gde smo u odnosu na EU, samo zalutali u gustoj magli, kao …..
Pa dobro, odavno je to tako sa vođama i narodom kojem je kičma oslabila.
I sve to liči na Kafku, Kamija i Orvela. I najboljeg pisca među Srbima-Domaonića.
I podsećam na 11 tezu o Fojerbahu onog Marksa kojim su se više poslužili njegovi neprijatelji nego oni za koje se borio. Zato što su bili slabe kičme.
Ne radi se ovde o opisivanju problema već o traženju rešenja!
Zato nam treba dobar ortoped da stvari sa kičmom dovede u red.
A ovom narodu, pokazalo se , kičmu ojačavaju samo neprijatelji…
Nema nam spasa jer niko neće da se bije…
Svima koji prate ovaj blog, kao i sudiji Majiću koji nas je okupio, sve najbolje i najlepše Vašim najmilijim i Vama u Novoj 2020, da nam svima bude mnogo srećnija i pravednija i da uspemo da u njoj bar rasteramo sve ove magle i smog koji nam zagorčavaju živote na svim životnim poljima. U to ime srećno, veselo i ŽIVELI uz domaću i vino sa tartufima!
Kafkijanski. Bravo!
Nusic-Domanovic-Majic… Tragikomedija uzivo
Bojim se da ovakav način sagledavanja realnosti,kroz ironiju i parodiju dovodi do toga da parodiju živimo. Bilo bi možda lekovitije da kroz pravu sliku pravničkog zanata pokažete modele koji mogu da funkcionišu za dobrobit svih. Lako je izvrtati ruglu pravničke domišljatisti i apsurde. Ali njih kreiraju ljudi,vaše i moje kolege koji moći tog pravničkog čarobnog štapića koriste da podilaze bogatim interesnim grupama čineći i sebe na taj način materijalno imućnim. I tako banalizuju struku i ovozemaljske ali i božije ili kosmičke zakone.Verujem da ste razočarani u pravničku struku, i sama sam razočarana ali kao neko ko zna srž pravne alhemije i njene moći da materijalizuje banalnost i glupost,verujem da poznajete i drugačiji oblik te pravničke magije. Možda u tom pravcu da počnete i da pišete i da tako kreirate lepši prvo virtuelni svet a onda i ovaj stvarni. Ovako satira će nas satreti
Poštovana Putnice, gospodin Majić sigurno nije neko kome se može prigovoriti ćutanje i ne pisanje o nakaradnosti ovog sistema.Tekst na blogu je samo sagledavanje svega kroz prizmu satire, sarkazma…
Gospodinu Majiču sve pohvale , vrhunski profesionalac izuzetnih, pre svega moralnih, vrednsti!!!
Na žalost stil satire kreira nam satiru. To su neisplakane suze gladnih i uniženih kroz usiljeni smeh. To nije zdrav pristup našoj realnosti.Verujem da su Kesić, Mićko Ljubičić,Ivan Ivanović,i svi oni koji se koriste satirom samo saučesnici u brendiranju ove naše realnosti. Hajde da prestanemo da se smejemo kriminalu i jadu. Nije smešno kada se svi ne smeju tome.Jer tako mu dajemo okvir umetničkog performansa a nije. To je nečiji stvarni život. Može to drugačije. Sudija Majić ima kapacitet da to razume i iskoristi na drugačiji način. Bar što se tiče njegovog umetničkog izraza
Svaka cast gospodine Majicu.Svako se bori na svoj nacin:strukom,uzbunjivanjem,satirom,ulicom…Vazno je skupiti hrabrost i biti covek.
Satira je više beg od stvarnosti i odraz nemoći da se iskreira realnost koja nije sprdnja. Što je potpuno legitiman izbor žanra. Ali hrabrost baš i nije. To drugo što ste naveli može se nazvati uobičajenim načinima građanske borbe. U stvari,najhrabrije je reći ne političkim nalozima i besmislu, kao pojedinac, i ostati dosledan profesiji i čoveku u sebi.
Ukoliko se ne organizujemo protiv zla koje nas je, kao društvo u celini snašlo, doćemo u situaciju da nas izvode pred mašinu (gospon sudiju POLIGRAFA) i to posle konferencija za štampu, gospon prezidenta.