Nedavno objavljeni radni tekst ustavnih amandmana Ministarstva pravde za kratko vreme uspeo je da učini nešto što je pre samo nekoliko nedelja izgledalo gotovo nemoguće.
Umrtvljeno i naizgled u potpunosti zauzdano srpsko pravosuđe, naprasno se prenulo iz ropca! Razloge za neočekivanu reakciju ipak ne treba predugo tražiti. Po svemu sudeći, predložena rešenja su u toj meri neprihvatljiva, da su i srpske sudije, tradicionalno tolerantne spram različitih oblika mobinga, ovoga puta odlučile da dignu glas. Jedan za drugim, Visoki savet sudstva, Vrhovni kasacioni sud, ali i kolegijumi sudova u Kragujevcu, Negotinu i Novom Sadu, ovih dana zahtevaju povlačenje predloga koje opravdano smatraju ne samo neprihvatljivim, već i nepopravljivim.
Da li su se to, i u čemu, aktuelni reformatori ovoga puta preračunali? Zbog čega izostaju tradicionalna pisma podrške, kojih nije manjkalo čak i tokom ozloglašene reforme pravosuđa iz 2009? Kako to da “čistokrvni”predsednici sudova i njihove štitonoše ne uspevaju da održe stvari pod kontrolom? Kamo zastavice i aplauzi?
Odgovor je jednostavniji nego što to na prvi pogled izgleda. Usuđujem se da kažem da sam ga u maju prethodne godine, u jednom intervjuu, čak i najavio. Lekcija, koju je aktuelno Ministarstvo pravde očigledno preskočilo, glasi otprilike ovako: Kada misliš da je podanik mrtav, ne žuri da ga natovariš na leđa pre nego što mu još jednom opipaš puls. Jer ako je nevoljnik ipak samo bez svesti, može se prenuti i poželeti da spreči neumitnost “konačnog rešenja”.
Ne znam da li me razumete.
Ma koliko uniženo, osramoćeno i obezvlašćeno bilo, srpsko pravosuđe danas nije ono isto od pre deset godina. Upravo ta činjenica predstavlja i najznačajniji previd novih pravosudnih “usrećitelja”. Iako grogirano, ono je ipak starije za jedno značajno, teško oprostivo iskustvo. Računajući na još jedan “blic-krig”, ekipa iz Nemanjine je prenebregla činjenicu da se sudije i tužioci još uvek živo sećaju prethodnih “reformatora” i plodova njihovih reformi, i da su pri tome savršeno svesni da će i aktuelni pravosudni “gurui”, jednako kao i njihovi prethodnici, jednom kada se “žurka”završi, a žrtve prebroje, nestati bez traga, ostavljajući pravosuđe u novim ranama i starim ritama. Naposletku, ali svakako ne i najmanje važno, zaboravili su da je čak i pacifikovanim srpskim sudijama jasno da sve ovo nedvosmisleno “bazdi” na još jedan prikriveni, ali jednako željeni reizbor, nevešto upakovan u oblandu pojednostavljenih sudijskih rokada.
Iskustvo ozloglašene reforme isuviše je bolno da bi ga, čak i domaći suci, skloni okretanju drugih, jednako izlupanih obraza, tako lako zaboravili. Zbog toga su, lakše nego inače, prepoznali pokušaj novog marifetluka. Zbog toga je “danajski dar” u vidu ustavnih amandmana koji će tobože “konačno osamostaliti pravosuđe”, ovoga puta tako brzo raskrinkan. I zbog toga su jalova upinjanja predstavnika Ministarstva pravde da objasne kako ne treba verovati sopstvenim, već njihovim očima, i kako je novo rešenje već sa oduševljenjem prihvaćeno u Briselu, čiji će građani, čak i da je to tačno, valjda umesto nas živeti ovde. Potcenili su čak i ovakvo pravosuđe, očekujući da će, još jednom, sopstvenom rukom namaći omču na pridavljeni vrat.
Zato će, kako sada stvari stoje, koncipirani amandmani ostati zapamćeni samo kao neslavni i brzo raskrinkani projekat Ministarstva pravde, tzv. Akademske mreže Rolan i tzv. “Alumni klub Pravosudne akademije”.
No, ima li ipak i pozitivnih aspekata poduhvata ovog, za jednokratnu upotrebu sklepanog trojca?
Najveću korist od performansa ovog bizarnog ortakluka predstavljaće doprinos razumevanju razloga koji se nalaze iza unisonog stava stručne javnosti, prema kojem bi Pravosudnu akademiju, ovakvu kakva je, trebalo držati što dalje od Ustava a verovatno i što dalje od celokupnog domaćeg pravosuđa. Jer, upravo su predstavnici tzv. Alumni kluba ove institucije sopstvenim držanjem tokom debate, na najslikovitiji način pokazali kako je i pre izbora na sudijsku funkciju, sudijskom funkcijom moguće biti ucenjen. Na žalost njihovu, ali i velikog broja kvalitetnih madih kolega koje su im poverile sopstveno predstavljanje, pokazali su nam i pre izbora da nisu zreli za iskušenja koja sobom nosi sudijski posao.
U vreme kada se stručna javnost opravdano usprotivila ponuđenim rešenjima smatrajući ih pogubnim po pravosudnu nezavisnost, predstavnici ovih mladih pretendenata na sudijske funkcije pokazali su nam, a da to niko od njih nije tražio, kako bi sutra, u situaciji kada bi postojali drugi njima primamljivi interesi, sudili. Hvalisanje novog pravosudnog eksperimenta lišeno bilo kakve, makar i diskurzivne kritičnosti, ostaće zato, nažalost, trajno obeležje predstavnika ove “eksperimentalne alumni” generacije. Nesumnjivo, razloge njihove apologetike nije teško pronaći. Oni se nalaze u obećanom monopolu na sudijske funkcije, ako i kada ovakva rešenja postanu nova ustavna stvarnost. Pakt izvršne vlasti i “akademaca” sklopljen je na jasno vidljivoj, banalnoj matrici: “Vi nama ustavnu podršku, mi vas “dogodine u Ustav”. Ovakvo držanje stoga bi moglo postati i izvrsna pokazna vežba, čak i na samoj Pravosudnoj akademiji, jednom kada ova zaista postane institucija vredna poštovanja. Na njoj bi se buduće generacije polaznika učile jednostavnom, a ipak često zaboravljanom principu sudijske etike: nezavisan sudija može biti samo neko ko je nezavisan čovek. A nezavisan čovek ne može biti onaj koji duguje, jednako kao ni onaj koji očekuje! Naročito ako se, kao što je to ovde slučaj, u svojstvu “poverioca” javlja druga grana vlasti.
Da li će, i u kom obliku, ponuđeni amandmani zaista postati deo pozitivnog prava ove države, teško je predvideti. I pored gotovo plebiscitarnog odbijanja ponuđenih rešenja, nije isključeno da će se izvršna vlast potruditi da ih raspoloživim mehanizmima nametne. Za to joj na raspolaganju stoje mehanizmi koje obezbeđuje komotna politička većina. Pritom, ne treba zaboraviti ni to da u realpolitičkom okruženju, ne postoji gadljivost spram pobeda bilo koje vrste, pa tako ni onih koje bi bile Pirove.
No, bez obzira na to kako će izgledati stvarnost, već sada je jasno da bi razumno rešenje bilo samo ono prema kojem bi ovakav predlog bio što pre povučen iz procedure. Tek nakon toga moglo bi se pristupiti ozbiljnom formiranju radne grupe proverenih stručnjaka, koja bi bila u stanju da obavi ozbiljan zadatak formulisanja ustavnih amadmana u oblasti pravosuđa. Proces bi bio olakšan činjenicom da je isto to Ministarstvo pre nekoliko godina, od radne grupe koju je sâmo formiralo, dobilo kvalitetan tekst sa predlozima rešenja koja je struka u najvećem delu podržala, i od kojih se iz nepoznatih razloga odustalo. Nažalost, dosadašnja iskustva nas uče da su na ovim prostorima razumna rešenja, kada god je za to bilo bilo kakve štanse, ustupala mesto onim nerazumnim.
Nadajmo se da to ovoga puta ipak neće biti slučaj i da ćemo konačno propustiti priliku da još jednu u nizu propuštenih prilika propustimo.
21 Responses
Bravo sudija, pravo u centar!
Ja bolje tekstove od Vasih, pogotovo sto se tice ovih ustavnih amandmana, nisam procitala!
????????????
Sležem se!
Uvaženi sudija, Majiću,
Kao što vidiite i ovom kurtoaznom početku, ja ću se Vama uvek obraćati sa uvažavanjem, iako suštinski i duboko ne delim Vaše stavove i razmišljanja (ne dele ih ni mnogi u pravosudju, ali ne bih o tome sada) i neću Vas vredjati i stavljati prefikse tzv. kako što vi uporno radite, iz obraćanja u obraćanje prema jednoj grupi ljudi-polaznika Pravosudne akademije (u daljem testu PA) i njihovih legitimno izabranih predstavnika u Alumni klub Pravosudne akademije (dalje AKPA, da odmah naglasim nisam deo rukovodstva AKPA, već samo jedan od polaznika PA). Nažalost, moj prvi komentar, verovatno i poslednji na Vaše tekstove na blogu je plod razočaranja u način na koji ste javnosti predstavili polaznike PA, podržavajući zahteve da im se ukinu plate, obmanjujući javnost da ne doprinose efikasnosti pravosudja, da primaju naknade za neizabrabost umesto plate, da su neradnici, da su loš kadar, da su i pre izbora na funkciju pali na testu nezavisnosti (koji ste sami razvili), prećutkujući činjenicu da PA upisuje mnogo odličnih pravnika, da prolaze rigorozan prijemni ispit, da su mnogi od njih masteranti i doktoranti, da 90% polaznika dolazi iz reda bivših pomoćnika, koji su imali samo jednu manu-rešili su da ne trpe loše stanje u pravosudju i da ne budu pasivni, već da daju otkaz na svojim radnim mestima, budu testirani i pokušaju da uzmu stvar u svoje ruke, a takodje prećutkujući činjenicu da su svi akademci posle završene obuke rasporedjeni u sudove koji su najopterećeniji, pa tako trenutno u najopterećenijem odeljenju u zemlji – parničnom odeljenju Višeg suda u Beogradu radi više od 20 akademaca koji pomažu sudijama i dele i rade posao sa kolegama saradnicima. I dok sam na početku mislio da su ovakvi Vaši stavovi plod nepoznavanja stvarnog stanja i načina rada akademaca, ali kako ste uporno odbijali dijalog sa akademcima, samo deklarativno se pozivajući i na ovom blogu na raspravu, a podržavajući samo one koji Vam se dive i tapšu Vas po ramenu, nažalost, uvideo sam da nije tako, i da se očigledno nečiji drugi interesi kriju iza Vaših obraćanja. Nažalost, propuštena je velika šansa da se raspravi kakav sistem prvog izbora želimo, putem PA ili putem saradničkog puta, ili možda nekog sui generis rešenja sa jasnim i transparentnim kriteterijumama, nijedan konkretan predlog u tom pravcu sa Vaše strane nisam čuo, nisam čuo ni da li nam uopšte treba PA, ni da li je i kako treba reformisati (ja smatram da ima mnogo prostora za reformu obuke PA). Takodje, obmana je da je PA ušla u amandmane ustavnih izmena, ušla je jedna svesno široka formulacija da bi u nju moglo da se “strpa” sve i svašta i nastavi sa izborim po nejasnim i neobjektivnim kriterijumima. Da zaključim, niti polaznici PA, niti AKPA, ima podršku vladajućih struktura kakvu nam Vi “priželjkujete”, da je tako verovatno bi bili birani na funkcije u većem broju od statističke greške, a većina akademaca ne bi smatrala da po ovakvim netransparetnim kriterijumima nikada neće biti izabrana i da im je očigledna budućnost negde van pravosudja. Danas u Srbije ne znamo da definišemo ko je dobar sudija, ko je dobar saradnik i ko je dobar akademac, jer kriterijumi za to ne postoje, a takvo stanje nam očigledno prija, što će sve dovesti do toga da najbolji glavom bez obzira beže iz pravosudja. Izvinjavam se na dužini komentara, neću Vas više zadržavati, srdačan pozdrav i duboko razočaranje istovremeno, od strane jednog polaznika PA.
Poštovani kolega (valjda bih i ja sada trebalo da naglasim iskazanu kurtoaziju :)),
hvala Vam na komentaru.
Iako mogu da razumem Vaše nezadovoljstvo, ipak ne mogu da opravdam činjenicu da ste zbog nezadovoljstva spremni i da mi pripisujete reči koje nikada nisam izgovorio ali i da tvrdite da sam određene stvari prećutao, iako to nije slučaj.
Poptuno je netačno da sam bilo kada odbijao raspravu sa bilo kim pa i sa akademcima. Raspitajte se kod svojih kolega i siguran sam da će vam, barem neki od njih to i potvrditi. Prilikom nekih od tih susreta, davao sam, po svom najboljem uverenju i savete, kako bi trebalo a kako ne.
Bezboroj puta sam rekao, a ponoviću još jednom:
Imam dosta prijatelja i poznanika među “akademcima”, pa čak i među onima koji rade na Akademiji. Nemam bilo kakakv lični interes da tvrdim to što tvrdim.
Ne želim da postanem akademac; Moja deca nisu akademci, ni saradnici i po svemu sudeći uopšte neće “ići” u pravnike; Ne očekuje me prvi izbor na sudijsku funkciju; Ne pretendujem na saradničko mesto; Jednom rečju, nemam bilo kakav skriveni motiv u svemu ovome, osim interesa da se stvari u pravosuđu poprave.
Nemojte dozvoljavati sebi da olako, na osnovu neproverenih utisaka zaključujete. Pogotovo ako zaključivanje uključuje i tvrdnje tipa “nečiji interesi se kriju iza vaših reči.” Kada bi se bolje poznavali, shvatili biste koliko je besmisleno i pomisliti tako nešto. Ne poznajemo se, zato ne zameram…
Nikada nisam rekao da su “akademci” neradnici. Kritikovao sam odlivanje ogromnih sredstava na zarade ljudi čija je obuka završena a naročito segregaciju u pravosuđu i po tom osnovu. I naročito u situaciji kada po sudovima hronično nedostaje i tonera.
Da ne dužim…
iako ste rekli da je ovo verovatno Vaš polsednji komentar, pozivam Vas da razmotrite i drugačije opcije. Iako zbog ljutnje to možda ne uviđate, ovo je zaista mesto gde su dobrodošli svi, sve dok se ponašaju pristojno. Uostalom, pregledajte malo komentare čitalaca. Pronaćićete tu i mnogo ljuće od Vas.
I naravno, ako to učinite, pronaćićete i mnoge moje predloge za koje tvrdite da su izostajali.
Jedino što Vas molim je da me ne opterećujete nedostojnim tvrdnjama o tome da “za nekoga radim” i da “iza mene neko stoji”. Za takvuu polemiku odavno nemam ni volje ni vremena.
S poštovanjem,
MM
“Ma koliko uniženo, osramoćeno i obezvlašćeno bilo, srpsko pravosuđe danas nije ono isto od pre deset godina.”
Tako je. Ono je neuporedivo gore.
Od tog materijala se pita ne pravi.
Uzgred, blog vam slabo zna matematiku; evo šta piše koliko ljudi je prošlo ovuda pre mene:
(Visited 358 times, 360 visits today)
Složio bih se u pogledu ocene kvaliteta pre i nakon potonje dekade. U tekstu sam ipak analizirao situaciju pre i nakon ujeda zmije i sticanja straha od guštera 🙂
Što se tiče matematike, čudan je WP sistem računanja poseta. Nekada broji tzv. jedinstvene posete a nekada nešto drugo… ko zna…
Puno pozdrava,
MM
Što se tiče “probuđenog pravosuđa”, teško je oteti se utisku da ovu situaciju ništa bolje ne opisuje do one narodne: “Ne laje kera sela radi…” (čitaj: član 4, stav 2 Zakona o sudijama).
Ključna reč: lustracija.
Potpuna i temeljna.
Svakako lustracija. Utoliko ovo stvarno i jeste (još jedna) propuštena prilika za potpunu, što pre svega znači neselektivnu i doslednu dekompoziciju postojećeg i stvaranje normalnog, valjanog pravosudnog sistema i time uspostavljane jednog ispravnog pravnog poretka – možda jedna od poslednjih u naše doba, jer za sledeću promenu Ustava moraćemo, po svoj prilici, da čekamo da i druga pokrajina proglasi državnost, a sa time se nešto ozbiljno usporilo. Lustracija, uspostavljanje optimalnog načina izbora i kontrole rada sudija, pitanje trajanja njihovog mandata, zatim izbor ili postavljanje tužilaca, javnih pravobranilaca i drugih zastupnika države (a zašto ne bi to bila jedna ekipa?), advokatura, o da, advokatura, sve bi to bila pitanja koja je valjalo rešavati u okviru jedne temeljite operacije stvaranja srpske pravne države (umesto otimanja o ono što su nam ostavili oni koji su se od tih ostataka otvoreno distancirali).
Da tzv. struka (ma šta to danas u Srbiji bilo) nije ovako tragikomično podeljena na svakakve pravne fakultete, ucenjene državne upošljenike (sudije, tužioce…), privilegovane privatnike: beležnike i izvršitelje, uskoro i medijatore, moderatore i ko zna šta još, te mahom pauperizovane advokate, već da postoji kao respektabilna jedinstvena snaga koja jedina može da odgovori na postavljena pitanja uspostavljanja i funkcionisanja pravnog poretka, ona bi iskoristila ovu priliku koju su za sebe stvorili političari i nametnula prava rešenja.
Ali to bi onda možda značilo da u Srbiji postoji jedna jedinstvena komora za čije članstvo bi prethodno morali da se kvalifikuju svi oni koji bi da “prakticiraju” pravo u bilo kom svojstvu i na bilo kom nivou, odakle bi se birali i sudije i tužioci i drugi zastupnici države (i njihovi saradnici), gde bi pre izbora morali da se dokažu i prođu proveru sebi jednakih, a ne političara, kriminalaca ili “biznismena”, komora koja bi davala (ili uskraćivala) saglasnost kod akreditacije fakulteta, pa bi onda alavi, beskrupulozni, pretenciozni, ali “snalažljivi & sposobni” mediokriteti izgubili prednosti svojih prečica…
A to se nikada, ali nikada neće dogoditi ovoj naciji.
Podržavam Vašu ideju o jednoj jedinstvenoj komori svih koji “prakticiraju ” pravo. Mislim da bi je podržala većina advokata i da treba pokrenuti inicijativu.
Dragi kolega, već sam se pokajao što sam uopšte pomenuo tu mogućnost. Molim vas da, koliko je to god moguće, ta stvar ostane među nama. Ovima čovek ne sme da da ni jednu, a kamo li dobru ideju, oni je odmah primene kao da je njihova, tako što je izvrgnu u njenu suprotnost.
Najnovija “reforma” pravosuđa i Ustava zbog iste uopšte nije naivna. Samo su dve opcije moguće, nema treće: Da je u pitanju totalni amaterizam, površnost i neznanje “reformatora” ili smišljeni pokušaj jačanja logističke podrške u rastakanju i rasprodaji države, uz omalovažavanje onih koji su radno angažovani u pravosuđu, kao i šire društvene zajednice koja prati tu problematiku. Zajedničko obema varijantama je bahatost, arogancija i bezosećajnost za problem funkcionisanja pravne države i pravde jednake za sve. Ohrabrujuće je da se pravosuđe “probudilo”, ali, nesme ponovo da zapadne u polarni san, već da energično krene sa čišćenjem svojih redova od zalutalih amatera, neznalica, korumpiranih, neodgovornih i površnih. Ne može biti dika ni večernjeg kursa opismenjavanja u pravosuđu da sudija visokog suda završava komplikovan parnični predmet sa elementima ozbiljnih KD za i bukvalno 9 minuta GR, bez utvrđivanja bilo kakvih nespornih činjenica i izvođenja dokaza koji ih potvrđuju, sa rukavicama dvostrukog poverioca jedne od stranaka u postupku, one koja je činila KD. Koliko je sudija u ulozi poverilaca nekih velikih institucija kojima sude? Koliko je sudija u korupcionim odnosima sa strankama u predmetima koji imaju iznose potraživanja od kojih boli glava? Koliko je zakona sa mestima za vožnju slaloma i veleslaloma, posebno u krivičnom zakonodavstvu gde se veoma “elegantno” i drsko može da onemogući oštećenome pristup sudu? Srpsko pravosuđe je na istorijskoj prekretnici, jer, ako se samo ne očisti iznutra od truleži i kancera, od “Trojanaca”, mora biti spremno na teške i efikasne “gama noževe” i “carske rezove” u nešto izmenjenim političkim uslovima, a sigurno je da se mnogi bude u čitavom društvu, pre svega oni koji su najugroženiji: mladi, nezaposleni, bolesni a da se ne procesuiraju “milosrdne” nemani koje su za to odgovorne, reketirani i terorisani penzioneri, invalidi, veterani, beskućnici,.. Može li iko zamisliti koliko je takvih i koji je to potencijalni politički cunami?
Gospodine Majiću, gde ste bili 2009. godine kada se osnivala Pravosudna akademija i zašto se tada nije čuo Vaš glas?
Čini mi se da ipak niste razumeli barem dve stvari:
Najpre, nisam protiv PA. Protiv sam ovakve PA, nedostatka koncepta i kvalitetnih poredavača.
Pored toga, PA nije nastala 2009. Tada je ste osnovana pod tim nazivom ali ona je nastavak Pravosudnog centra. Bio sam svojevremeno izraziti zagovornik osnivanja ovakve institucije. Naivno sam verovao da će nam ona upravo pomoći da dođemo do kvalitetnijih kadrova i da će pomoći skidanju šape politike sa sudstva. Umesto toga, ona je na moju veliku žalost, postala upravo sve suprotno. O tome sam pisao više u članku https://misamajic.com/2015/07/07/akademija-mejd-in-serbija/
S poštovanjem,
MM
Čitam danas u novinama saopštenje VKS povodom ove teme.
Izmedju ostalog, VKS iznosi svoj ispravan i logičan stav- da predloženo rešenje po kome se za sudiju prvostepenog suda može birati samo lice sa PA , predstavlja diskriminaciju u pristupu sudijskom pozivu.
Time se dalje, po stavu VKS onemogućava izbor na sudijsku funkciju sudijskim pomoćnicima sa dugogodišnjim radnim stažom u pravosudju, kao i pravnicima koji su na drugim mestima stekli zavidno znanje i iskustvo.
I sad sam u dilemi. Smatra li VKS da i advokati spadaju u kategoriju “pravnika koji su na drugom mestu stekli zavidno znanje i iskustvo” ?
Razlika izmedju advokata i sudijskog pomoćnika je ogromna.Sudijski pomoćnik sa dugogidišnjim stažom u sudu nije samostalan u radu,već sve te duge godine radnog staža radi pod nadzorom mentora, tj sudije i nikada nije doneo ni jednu samostalnu odluku u meritumu.Zato se i zove pomoćnikom-obavlja pomoćne poslove za sudiju. Njegova samostalnost u radu jednaka je samostalnosti advokatskog pripravnika ,kao i kandidata sa PA
Rad sudijskog pomoćnika nije merljiv, on radi onako kako mentor tj sudija odluči.
Kako kandidat koji nikada pre izbora na sudijsku funkciju nije bilo samostalan u radu , odjednom postaje nezavistan ,čim ga izaberu na sudijsku funkciju sa mesta
sudijskog pomoćnika ili polaznika PA, nije jasno, a ni logično da će se desiti odmah i trenutno.
Naprotiv , advokat je samostalan u radu, nema mentora i njegov rad je merljiv.
Suština je da je 12.000 srpskih advokata diskriminisano u pristupu sudijskom i tužilačkom pozivu , obzirom na obrazovanje, minuli radni staž, prethodno radno iskustvo i nezavisnost i samostalnost u radu koji imaju.
U velikom broju demokratskih zemalja izbor za sudije i tužioce vrši se iz reda advokata. To u Srbiji niko ne pominje , a svi se deklarišu za nezavisno sudstvo.
U advokaturi trenutno radi veliki broj mladih advokata koji bi konkurisali za izbor sudije ili tužioca i koji su po stručnom znanju,radnom stažu, nezavisnosti i samostalnosti u radu i širini svog pravnog znanja ispred sudijskih i tužilačkih pomoćnika i polaznika PA, a neopravdano su “zaboravljeni”.
Postovani,
Upravo ste postavili pravo pitanje. Ja sam bivsi advokat i upisivanje Pravosudne akademije mi je bila jedina sansa da na osnovu svog znanja udjem u taj zatvoreni poltronsko-volonterski sistem, poznatiji kao srpsko pravosudje. Ama bas svi, od volontera i zaposlenih u pisarnici, pa do predsednika sudova i sefova tuzilastava su deo tog sistema zato što su “nečiji”. Rafalna paljba na Pravosudnu akademiju od strane tih “nečijih” na nas “ničije” samo pokazuje koliko se ti i takvi grčevito bore da očuvaju svoje pozicije, pa i da ih ojačaju. Zato Vas molim da ne nasedate na priče koje plasiraju.
S postovanjem,
Ponosni akademac
Poštovani,
Ne treba ni jedan pravnik sa položenim pravosudnim ispitom, radnim znanjem i iskustvom da bude diskriminisan u pristupu prema sudijskom ili tužilačkom pozivu, u interesu gradjana , nezavisnog sudstva i jednakosti pred zakonom i jednakih ustavnih prava na rad svih gradjana Srbije.
Moj predlog da se izbor sudija i tužilaca vrši iz reda advokata to bi omogućio, jer je upis u imenik AKS slobodan i bili bi upisani, pored ostalih i sudijski saradnici, tužilački pomoćnici i polaznici PA pod jednakim uslovima sa svim ostalim pravnicima sa položenim pravosudnim ispitom .Prigovor da je upisnina visoka i da su diskriminisani ostali u odnosu na advokatske pripravnike ne stoji, jer svi kandidati imaju slobodan izbor da li će u advokaturu da “udju” nakon što su obavljali posao advokatskog pripravnika ili neki drugi bolje plaćeni posao . Advokatura daje prednost svojim pripravnicima u odnosu na ostale kandidate kod upisa samo u pogledu visine upisnine, jer bi u protivnom advokatura ostala bez pripravnika.Svaki diplomirani pravnik u Srbiji ima slobodan izbor ( ukoliko želi da mu iznos upisnine bude manji )-da karijeru počne kao advokatki pripravnik, bez diskriminacije.
Način da se izbor za sudije i tužioce vrši iz reda advokata, rešio bi i ovaj neakademski “sukob” izmedju sudijskih i tužilačkih pomoćnika i polaznika PA na zadovoljavajući način.
Nakon upisa u imenik AK, obe strane u “sukobu” ispunjavale bi zakonske uslove za izbor na sudijsku ili tužilačku funkciju, plus bi to bilo omogućeno i ostalim diplomiranim pravnicima da ne budu diskriminisani u pristupu prema sudijskom i tužilačkom pozivu. Pre svega mislim na 12.000 sadašnjih advokata koji su stručni, obrazovani i ima ih brojčano čak četiri puta više od sudija, tužilaca, stručnih saradnika i polaznika PA ukupno. Medju advokatima ima i doktora nauka, specijalista raznih grana prava, a i bivših sudija i tužilaca . Ne postoji ni jedan stručni ,a ni bilo koji drugi argumentovan razlog, da advokatima u budućnosti bude uskraćeno da tokom svoje karijere, ukoliko požele da daju svoj doprinos razvoju pravne struke obavljaju i posao tužioca i sudije, jer taj model postoji u mnogim zemljama,
Poštovani Vanja,
ostaje nejasno zbog čega se toliko upinjete da uđete u taj “zatvoreni poltronsko-volonterski sistem, poznatiji kao srpsko pravosudje” u kojem su “ama bas svi, od volontera i zaposlenih u pisarnici, pa do predsednika sudova i sefova tuzilastava deo tog sistema zato što su “nečiji”? Iako je poznato da slovim za oštrog kritičara stanja u srpskom pravosuđu, nikada nisam generalizovao na način na kojiVi to činite. Nisu baš svi koji su danas u srpskom pravosuđu u kojem radi nekoliko hiljada ljudi “nečiji”, baš kao što nise ni svi vi “akademci” baš toliko “ničiji”” koliko biste želeli da pokažete. Raspitajte se malo (ako već niste) koliko vas su deca sudija, profesora, njihovih prijatelja i rodbine. Možda biste se i iznenadili. Pri tome, ne treba ni tu juriti veštice. To što je neko nečije dete ili rođak, ne bi ga smelo trajno diskvalifikovati, baš kao što ga ne bi smelo ni neovlašćeno kvalifikovati. Samo vas molim da prestanete sa tako neskrivenim navijanjem.
Sistem izbora u pravosuđu svakako je jedna od prvih stvari koje treba menjati, ali to ne znači da ga treba menjati na način na koji ste vi to zamislili zbog toga što odgovara vašoj meri i interesima.
S poštovanjem,
MM
Пошто видим зла очима, иако сам судија, узех да будем Галилеј, да не испаднем случајно Ђордано Бруно. Углавном, када се појави радни текст амандмана, прво сам мислио да је њихова главна сврха да се паметни део јавности замајава бесмислицима, те да после политичка власт мало попусти паметном делу јавности, али да опет задржи битан утицај, тако да паметни део јавности буде у илузији да је у нечему успео. Споредна сврха је, у сваком случају, као и сврха тровања задругама, фармама, масовним хапшењима неосуђених итд, тј. да тај паметни део јавности више мисли о бесмислицама, а мање о томе како је живот свих нас, а и њих, много гори него што би могао да буде. Али брзо схватих да се политичка власт не би стидела да заиста прогура такве амандмане и да свој садашњи врло битан утицај над судством замени потпуном контролом, па да траје док траје. Врло пријатно ме је изненадило јединствено реаговање релевантне стручне јавности и верујем да се сада намеравано наредно пустошење правосуђа неће остварити. Иначе, све честитке колеги Мајићу на надахнутом тексту и посебно на указивању на конфликт интереса у који су се Правосудна акдемија и њени полазници упетљали, на начин да опроштаја нема. Уосталом, као и обично, сeterum censeo Правосудну академију esse delendam.
Samo jedinstveni uspećete da se izborite za svoj nezavistan profesionalni status i imaćete ogromnu podršku građana. Pravda je spora, ali dostižna, učinite sve da građani ne izgube poslednju nadu u pravni sistem Srbije, koji je sada u svojini stranaka na vlasti ….
Interesuje me od čije strane očekujete da će “namaći” dvotrećinsku većinu u Narodnoj skupštini Republike Srbije za izglasavanje akta o promeni Ustava. Da li od radikala?! Ili možda od manjina (bez Mađara ne bi moglo)?
Kakvo je Vaše mišljenje o Ustavnom sudu Srbije, prema rešenju u sadašnjem Ustavu, u odnosu na ono kakvo je bilo u Ustavu iz 1990. godine? Po meni ovo sada ne zaslužuje da se nazove Ustavnim sudom. Bez načela stalnosti sudijske funkcije, nema ni nezavisnosti sudstva. Prema rešenju iz 1990. godine, sudije Ustavnog suda su birane isključivo iz redova sudija na stalnu funkciju.