Lekcija, koju je aktuelno Ministarstvo pravde očigledno preskočilo, glasi otprilike ovako: Kada misliš da je podanik mrtav, ne žuri da ga natovariš na leđa pre nego što mu još jednom opipaš puls. Jer ako je nevoljnik ipak samo bez svesti, može se prenuti i poželeti da spreči neumitnost “konačnog rešenja”.
Ako već ni postojeći Ustav ne poštujemo, zašto je važno šta će nam doneti njegove izmene?
Ekspoze nove premijerke, kada je o pravosuđu reč, upravo je onakav kakav smo i mogli očekivati. Reč je o mešavini fraza i lepih želja, pisanih rukom osobe koja sa pravosuđem zaista nema ozbiljnijih dodirnih tačaka.
Pažljivo iscrtavajući krugove-simbole na zatamnjenoj površini farbom otpornom na kišu, karaburmski muralista darovao je sopstvena pravila društvu koje pravila prezire. Častio je komšiluk svojom verzijom “društvenog ugovora”, u kojoj, baš kao i u domaćoj društvenoj zbilji, nema mesta za neodlučne, unjkave, filozofe i najgore od svih – “lažne legaliste”.
U komšiluku u kojem čuvari travnjaka pokušavaju da održe zelenilo, već izvesno vreme dominiraju rasađivači kake. Pri tome, oni nisu samo brojčano nadmoćni i neosetljivi na različitosti, već su i bolje raspoređeni, alergični na ozon i u specifičnoj vrsti kulturne ekspanzije.
