Sreo sam sinoć svoju profesorku književnosti. No, isprva nisam shvatio da je to ona. Padao je već prvi mrak i iz daleka, video sam samo staricu u pohabanom muškom kaputu boje pepela, kako grozničavo tumara između parkiranih automobila. Delovalo je da pogledom traži izgubljenu cedulju ili novčić. Međutim, kako sam se približavao, postajao sam sve svesniji da je to ona. Visoko čelo i krupni nos, koščate ruke i zauvek čvrsto vezana punđa… Vera Stanisavljević! Prepoznao sam i taj korak kojim je oštro prilazila poslednjoj klupi: „Šta nam to poručuje Voland kada kaže da rukopisi ne gore, Martiću?” Na tren sam osetio miris dvorišnih kestenova koji se provlačio kroz prozore, i čuo sebe kako ćutim… Nije bilo sumnje!
Trebao sam joj odmah priči i reći: “Ja sam taj i taj gospođo profesorka, sećate li se? Uvek nedovoljno udubljen, ali vešt u gradnji priče, naročito kada je tema slobodna… Izražajan i nekako impulsivno emotivan, kako ste umeli da napišete na kraju teksta crvenom bojom.” Setila bi se sigurno… Trebalo je možda odmah izvaditi vizit kartu i pohvaliti se položajem pomoćnika ministra u resoru telekomunikacija, povaditi slike dece i istaći prošlogodišnju Oktobarsku nagradu za doprinos demokratiji… Bilo je verovatno nužno još kada smo bili na nekoliko koraka jedno od drugog uzviknuti: „Uspeli smo, profesorka! I mi na koje ste najmanje računali, postali smo ljudi! Postali smo nešto!”
Pa ipak, kao i obično u njenom prisustvu, spetljao sam se… Bilo mi je nekako neugodno, jednako kao i onda kada me je prozivala i tražila da tamo, pred svima, analiziram uzroke prezira Nastasje Filipovne. „Slabo je to, Martiću!” Predugo sam stajao zureći u njene cipele oko kojih je, nošeno košavom, plesalo lišće. I kao i obično, Vera Stanisavljević me je preduhitrila. Dok sam smišljao šta da kažem, dok sam se dovijao tražeći način koji će najbolje prekinuti ćutanje, ona je prišla k meni:
„Imate li nešto sitno, gospodine?” upitala je jedva čujno i nekako samrtnički pokorno. „Nešto sasvim sitno, što nećete ni primetiti da vam nedostaje?”
Bio sam toliko zatečen njenim rečima, da isprva nisam bio siguran da sam ih dobro razumeo. Videvši moju zbunjenost, profesorka, čije su oči sada jasno zurile s maturske fotografije, ponovila je, sada odlučnije:
„Nešto sitno, ako Vam nije problem… Značilo bi…”
Pokušao sam, nije da nisam, da tada izgovorim nešto smisleno. Međutim, jedino što sam izgovorio stalo je u reči:
„Dozvolite mi da Vas povedem na ručak, profesorka. Bila bi mi čast! Ja sam…” zastao sam, ni sam ne znam zašto „Zadnja do prozora… Četvrto tri…”
Oborila je pogled i ponovo je izgledala kao da traži nešto, tamo između kesa sa hranom za pse, okačenih na ivice kontejnera.
„Vi ste…” zaustila je…
Pomislio sam da me je konačno prepoznala. „Ja sam…” zaustio sam u želji da joj pomognem…
„Pomešali ste me sa nekim, gospodine…” prekinula je ponovo moju neodlučnost. „Nisam ja profesorka… Nikada nisam bila profesorka… Ja sam samo…”
Na trenutak kada joj je glas utihnuo, poželeo sam da je probudim, da je podsetim na Jelenino recitovanje Prevera nakon kojeg je plakala, na Crnjanskog kog nam je krišom čitala tvrdeći da je veći od Andrića, na Majakovskog, Jesenjina… Hteo sam da joj kažem da me ne može tako prevariti, jer sam joj verovao kada je govorila da ćemo, ako budemo samo dovoljno želeli, uspeti sve, da prvi put u njenom prisustvu možda i podviknem, da opsujem… Pa ipak, ona me je i tada preduhitrila…
„A ko ste Vi, gospodine? Hoćete li mi reći ko ste Vi?”
Stajao sam tako, na onoj košavi, gledajući čas u naše cipele oko kojih je nošeno vetrom plesalo smeće, čas u sopstvene prste koji su neodlučno kretali ka novčaniku zastajući na rubu revera, kao da se tamo nalazi nevidljiva granica koju ne bi valjalo preći, stajao sam želeći da joj kažem da sam samo zbog nje pročitao “Uliksa” i da ne može tek tako da ode, da nije bitno i da sve ovo svakom od nas može da se dogodi, i onda sam najpre neodlučno, a onda sve jasnije odgovorio:
„Ja sam niko, gospođo… Oprostite što sam Vas uznemirio, misleći da je drugačije… Ali ja sam, zapravo, niko…”
24 Responses
Potpuno razumem potresnost scene. 90-ih sam na TV-u video, ispred Bajlonijeve pijace, svoju profesorku klavira iz Osnovne muzičke škole, kako peva po želji zainteresovanih, uz neku naknadu. Te divne profesorke nikad se neću sećati iz tih trenutaka, već samo kad me je učila lestvice i grdila kad ne pripremim skale.
Nepodnosljiva lakoca nepostojanja…
Niko sam i ja. Nije to njen poraz, poraz je celog drušva.
Jako me je potresla vaša priča, gospodine Majiću.
Nešto nalik ovome sam doživela, zato me dodatno steglo u grudima…
Tuga naše stvarnosti …
Razumem zbunjenost, šokiranost, poraženost… Ali, zašto niste bar pokušali da joj nekako pomognete? Da se zainteresujete za njenu sudbinu, ako je moguće, kosnula Vas je svakako, ali i da nešto konkretno učinite…? Ništa Vam ne prebacujem, samo i Vas, i sve nas, to pitam.
Poštovana,
u pitanju je fikcija.
S poštovanjem,
MM
Ovo je fikcija, književnost, štivo koje nagoni na razmišljanje, a ne memoari, nije istinita priča, mada sigurno ima elemenata zbilje.
Oduševljenja sam.
Hvala!
Sjajna priča
Na prvi mah pomislih da je istinita prica. Duboko emotivno me je protresla prica. Voleo bih mozda nekada u buducnosti da na svojoj polici imam Vasu knjigu sa zbirkom ovakvih prica koje bude emocije i teraju citaoca na ozbiljno razmisljanje.
Vaš dar da na najjednostavniji način, u priči napisanoj na manje od jedne strane opišete toliko toga (čitavo jedno društvo, osećanja, stanje, činjenice…) i izvedete zaključak je neprocenjiv!
Postovanje , i danas slucajno dok razmisljam o ljudima koji bi mogli da stanu na celo ove nase ojadjene i ponozene Srbije , udjem na Vas website i posle ovog teksta ja Vas jos bolje upoznajem . Tekst dira u dubinu duse i ne ostavlja nikoga ravnodusnim . Odavno nisam procitao nesto ovako jako .
Tako divno opisan susret profesorke I ucenika. Nije bitno sto je fikcija, test ima duboku poruku.
Zivim daleko I tek odnedavno sam saznala za Vas. Ne znam sta da napisem da me pogresno ne shvatite; divan covek sa jos divnijom dusom.
Fascinantno je kako najveći utisak na nas ostave profesori književnosti. Ne matematike, stranog jezika…fizičkog, nego književnosti. Moja pok. profesorka je stalno govorila: “Ovo sad što naučite vam je za zauvek. Kasnije, u životu, postajete samo broj”.
Sve je pogodila 😑
Da.Najveci utisak ostavljaju,u pravilu,profesori književnosti.
Moj utisak o oceni sastava koji bih
napisao,nije bila ocena koju BiH dobio,nego kolicina pozutelog lista moje vezbanke.
Profesor je bio pisac.
Mozaik se polako sklapa, pravosudje je u sustini hobi , a pisanje pravo zanimanje. Hvala na ‘istinitoj’ prici.
Da.Najveci utisak ostavljaju,u pravilu,profesori književnosti.
Moj utisak o oceni sastava koji bih
napisao,nije bila ocena koju BiH dobio,nego kolicina pozutelog lista moje vezbanke.
Profesor je bio pusac
Juče sam u terazijskom prolazu čula violinistu koji je predivno svirao Vivaldija.
Celo telo me je zabolelo, to nije svirao neko neuk muzičar. Ljudi pored njega samo protutnje svojim poslom, ne obazirući se na tu nesreću. Izgubili smo empatiju i srce.
Hvala Vam.
Od sada ću drugačije gledati neke profesore, neke akademske gradjane, neke LJUDE koji traze nesto po kontejnerima, sede po nekim ćoškovima na kartonskim kutijama i traže koji dinar. Sramota me što o tome nisam ranije razmišljala. Trčeći svaki dan negde nememo vremena ni da mislimo na njih. ” A trčeći ili hodajući polako svi na isto mesto stižemo. ” I oni i mi.
Moj omiljen pisac😍
Za neke je fikcija
Za neke istinita priča.
Pravosudni sistem nam se pretvorio u svoju suprotnost, štiteći nezakonite radnje i interese moćnika.
Svako koga je sistem prevario, zgazio, jer ne samo da nije uzeo u zaštitu njegove zakonite interese, već ga je i dodatno teretio, teretima bez njegove greške i krivice, koji su ga razboleli, osiromašili, ekstremno promenili, …, ako bi uopšte preživoe, živeo bi život profesorke književnosti iz ove priče, ukoliko nema podršku porodice, prijatelja, uže i šire familije.
Magistar sam ekonomskih nauka. Bivši poslodavac PNEUTECH DOO iz Vrbasa, isplaćivao mi je više meseci tokom 2015., devet puta manju zaradu prema Aneksu koji nikada nisam prihvatila. Umanjivao mi je i uskraćvao i druga prava iz radnog odnosa. Nakon toga mi je uručio Rešenje o otkazu ugovora o radu navodeći kao glavn otkazni razlog neprihvatanje spornog Aneksa prema kome mi je isplaćivao devet puta manju neto mesečnu zaradu.
Sud u Vrbasu je odbio moj zahtev za isplatu otpremnine iz bilo kog razloga osim sporazumnog otkaza, u protivvrednosti od 10.000 evra – sudija Mićo Radić
Bivši poslodavac PNEUTECH DOO iz Vrbasa, iako mi je dugovao veliki novac po osnovu umanjivanja i uskraćivanja primanja i drugih prava iz radnog odnosa i još veći novac za nezakonit otkaz, pokreće krivični postupak i insistira da budem osuđena za krivično delo iz člana 364 stav 1 KZ zloupotrebu službenog položaja (prisvajanje laptopa i mobilnog telefona), bez ikave dokumentacije o zaduženju spornim sredstvima jer su ista prvobitno data na poklon, poklon je uzrvaćen, na lažnim iskazima vlasnika navodno oštećenog bivšeg poslodavca PNEUTECH DOO, Radmile Lučić i Miloša Lučića, pogrešnom primenom pravne norme, jer se navedeni član KZ nije mogao primeniti na pravno lice koje obavlja privrednu delatnost – postupajući sudija Jelena Kovačević, postupak K 443/16, njihov punomoćnik advokat Vera Stojanović.
Podnela sam krivičnu prijavu protiv Radmile Lučić i Miloša Lučića za lažno prijavljivanje koja je odbačena od strane OJT u Vrbasu.
Presuda K 443/16 iskorišćena je da budem osuđena i za krivično delo lažnog prijavljivanja u postupku K 425/16, iznova na lažima Miloša Lučića i Radmile Lučić – postupajući sudija Jelena Kovačević, u obrazloženju obe presude stoji od reči do reči „Sud je poklonio veru Radili Lučić i Milošu Lučiću, jer nisu imali razloga da lažu?! Nihov punomoćnik advokat Radović.
Sud u Vrbasu mi je presudom P1 295/18 dosudio nadoknadu štete za uskraćivanje II dela godišnjeg odmora, za uskraćivanje troškova prevoza za novembar i za umanjivanje troškova prevoza za decembar mesec 2015., ali je pri obračunu štete za isplaćivane devet puta manje zarade od avgusta do 21.12.2015., sud stao na stanovište da je bivši poslodavac PNEUTECH DOO mogao da mi isplaćuje devet puta manje neto mesečne zarade prema nepostojećem, apsolutno ništavom Aneksu bivšeg poslodavca PNEUTECH DOO iz Vrbasa od 10.08.2015., godine, čime je, osim što mi je onemogućio da nadoknadim štetu veću od 1.000.000,00 dinara, ozakonio nezakonite radnje bivšeg poslodavca i omogućio iznova nepostojećem, apsolutno ništavom Aneksu da proizvodi pravno dejstvo i tokom 2019., izvršenjem presude P1 295/18, postupajući sudija Mirjana Vignjević, danas sudija Višeg suda u Somboru, potvrđeno od Apelacionog suda u N.Sadu sudija Borivoje Gajić presudom Gž1. 1816/19 i od Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2992/19, sudija Ljubica Milutinović.
Ako napomenem da je presuda P1 295/18 jedina presuda u moju korist u sporovima koje sam vodila protiv bivšeg poslodavca PNEUTECH DOO (ima ih na desetine), a i ona je zasnovana na nezakonitom raspolaganju bivšeg poslodavca.
Sud me je svim odlukama, osim P1 295/18, obavezivao da bivšem poslodavcu nadoknadim troškove postupka koje je imao pred sudom. Po tom osnovu dugujem bivšem poslodavcu više od 20.000 evra, svi računi su mi godinama blokirani. Bivši poslodavac mi je u nekoliko navrata salo izvršitelje na mesto prebivališta radi popisa pokretnih stvari, slao vozilo i ljude i preuzeo popisane pokretne stvari.
Materijalna šteta za izgubljene zarade je velika, ugovorene i isplaćivane zarade kod bivšeg poslodavca te davne 2015., godine iznosile su pet prosečnih zarada. O nematerijalnoj šteti za pretrpljenu šikanu ne treba ni govoriti.
Trenutno vodim preko pedeset sporova sa bivšim poslodavcem pred Višim sudom u Beogradu, Smederevu, Somboru i osnovnim sudovima u Vrbasu, Smederevu i u Smederevskoj Palanci.
Sve ovo dovelo je do mog ekstremnog osiromašenja. Prijavljena sam kao korisnik novčane socijalne pomoći. Izdržavaju me i iz šire familije. Sramota me od svih njih. Izbegavam ih iako sam im neizmerno zahvalna. Ležem sa sramotom i samoosuđivanjem. Tako se i budim svih ovih sedam godina.
Poslednje tri godine sud u Vrbasu odbacuje moje tužbene zahteve za utvrđivanje apsolutne ništavosti spornog Aneksa bivšeg poslodavca, Viši sud u Somboru potvrđuje ove odluke.
Poslednje tri godine punomoćnici mog bivšeg posldavca u svakom postupku predlažu preispitivanje moje parnične sposobnosti.
Lečim se na psihijatriji, dva puta sam hospitalizovana na bolničko lečenje, poslenji put 2021., kada mi je Viši sud u Smederevu, postupajući sudija Aleksandra Đorđević, odredio veštačenje parnične sposobnosti koje je trebalo da uradi Institut za mentalno zdravlje u Beogradu, nakon što je na moj zahtev unela u zapisnik sopstvenu izjavu da sud nema osnova da sumnja u moju parničnu sposobnost. Prilikom hospitalizacije nisam se budila tri noći i četiri dana, a par meseci nakon hospitalizacije je počelo sve da me boli, svaki pokret mi je pričinjavao bol, zbog čega sumnam da su me napunili otrovima, jer je načelnica ispraznila žensko odelenje, bila sam svih četiri dana sama u sobi. Prijatelj koji je nekada bio sudija i advokat i koji ima brata lekara, rekao mi je da ni tri puta jača terapija od one koju koristim ne bi mogla da me drži u besvesnosm stanju duže od 7-10 sati.
Šef odelenja za sudsku psihijatriju na Institutu za mentalno zdravlje Slobodan Simić, po nalogu Višeg suda u Smederevu u P 9/21, uz neprijatnosti prilikom pregleda pri kom nije želeo da primi medicinsku dokumentaciju, odbio je da mi dozvoli da vidim Rešenje o veštačenju od suda u Smederevu, veštačio je moja očekivanja pred sudom kao nerealna i izneo tvrdnju da ne trpim duševne bolove zbog radnji mog bivšeg poslodavca koji mi onemogućava nadoknadu štete osporavanjem tužbenih neistinama i lažima, obrazlažući to činjenicom da sam ja inicijator sporova, suprotno svim načelima deontologije, medicinskoj dokumentaciji, načelima ZOO, članovima 38 i 39 Kodeksa profesionalne etike Lekarske komore.
Neretko Sudije odbijaju da unose u zapisnik moje iskaze, primedbe i prigovore, provociraju, ponižavaju i vređaju me, ponekad se i podsmehuju, govore mi da sam prekludirana sa predlogom dokaza tokom pripremnog ročišta, jer sam iste morala da predam uz tužbu, da se isti iz tih razloga neće beležiti u zapisnik i neće razmatrati kao sudija Aco Brajković u Višem sudu u Beogradu, ili tumače da to što mi je bivši poslodavac isplaćivao devet puta manje zarade prema nepostojećem, apsolutno ništavom Aneksu, ne zanči da je taj Aneks proizvodio pravno dejstvo, kao što to čini sudija Jocović u Višem sudu u Smederevu, ili tumače da sam prekludirana u zahtevu da tražim utvrđenje apsolutne ništavosti, ili tumače da ja nemam pravnog interesa da tražim utvrđenje ništavosti jer ga nikada nisam prihvatila, ili da Aneks nije mogao proizvoditi pravno dejstvo jer ga nikad nisam prihvatila, ili da Zakon o radu kao Lex specialis predviđa iste posledice za poništaj i ništavost, itd.
I nisam jedina. I u familiji i u najbližem komšiluku ima još žrtava nepravilne primene prava našeg pravosudnog sistema. Na svu sreću svi imaju oko sebe ljude koji im pomažu da prežive. Samo iz tog razloga (ako bi nekim slučajem preživeli), niko nije završio kao profesorka književnosti iz ove priče.