U ovom kratkom video komentaru, predstavljam sopstveno viđenje pravilnog razumevanja člana 15 stav 4 ZKP, koji govori o mogućnosti suda da u izuzetnim slučajevima izvodi dokaze po službenoj dužnosti. Reč je o pitanju koje i danas stvara probleme, ne samo sudijama već i ostalim učesnicima u krivičnom postupku. Predstavljena su tri moguća scenarija do kojih može doći tokom dokaznog postupka. Ideja je da video prilog posluži kao ideja za diskusiju o ovom veoma značajnom pitanju.
Reformska nabavka
19.01.2023.
30 Responses
bravo sudija, bravo, tako se tumači i primenjuje zakon, pretpostavka nevinosti je vrhovni princip prava, ako je več istina okrnjen pojam.
Bravo
Svaka rec je na mestu
O ovome poima nema 98%
sudija Osnovnih sudova jer 30 % i
ne zna da postoji nesto kao novi ZKP
drago nam je da mi prakticari cujemo neki glas razuma u pravosudju srbije ali je to tako daleko od primene i tako daleko od realnosti da ponekad lici na idealizam.
Svaki Vas napor Kolega Majicu je vredan postovanja ali da Vam stanje opisem danasnjim nalogom koji sam dobio od privrednog suda
smatrali su mi predlog neurednim jer ispred maticnog broja poverioca i duznika koji je prepisan sa sajta NBS nema cifre 0 jer u APR stoji i nula isred sedam cifara pa stoga ide nalog sa pretnjom obustave postupka, uz sve to svi drugi podaci PIB i ziro racun su tacni naravno. E to se zove formalizam neznalica i kad ga uporedim sa Vasim naporima dobijem jadnu sliku u kojoj neznalice u praksi i masi nose pobedu.
Nastavite sa borbom znamo da je to dobro za sve nas.
pozdrav iz Nisa
Poštovani kolega,
dopada mi se novi način komunikacije sa pratiocima bloga kao i izbor teme. Smatram da su izneti stavovi u sva tri scenarija logični iako se ne slažem u potpunosti sa njima. Naime, smatram da je neživotna situacija u kojoj bi sudija koji je pogrešno procenio i upustio se u izvođenje dokaza ex officio verujući da će izvedeni dokaz ići u korist pa se ispostavi da se dogodilo suprotno, zamenariti izvedeni dokaz. Posebno ne u slučajevima kada se radi o teškim krivičnim delima. Da li treba tako da postupi, nisam siguran ali sam bliži mišljenju da ne treba.
Takođe, smatram da će u praksi sud potezati za izvođenjem dokaza na ovaj način kad god nije siguran u tačnost i potpunost utvrđenog činjeničnog stanja, ako ni zbog čega drugog, ono zbog osnova za ukidanje presude iz navedenih razloga.
Možda se varam, ali deluje mi da je zakonodavac napravio propust što je ovaj član ovako neprecizno definisao a da je to posledica toga da se u poslednjem trenutku odustalo od namere da se pređe u potpunosti na adverzijalni sistem, pa je član 15. ostao kao nekakav relikt starog sistema.
U svakom slučaju, podržavam ovakve diskusije a kao predlog za jednu od narednih tema predlažem analizu pitanja da li je tokom istrage dozvoljeno da tužilac policiji poveri istražnju radnju ispitivanja svedoka. U predistrazi je zakon precizan ali nakon donošenja naredbe mi se čini da postoje kontradiktornosti zbog kojih je RJT i dalo obaveznu instrukciju da se to ne radi, bojeći se verovatno kako će reagovati sud. Ono što meni stvara nedoumicu je član koji govori o dokaznim radnjama odbrane gde se precizno navodi da odbrana ne može obaviti razgovor sa licem koje je ispitano od strane tužioca ili policije (sa akcentom na termin “ispitano” koji je rezervisan samo za svedoke a ne i za uzimanje izvjave od građana).
Veliki pozdrav.
adv Denis Bećirić
Poštovani kolega Bećiriću,
cenim Vaše mišljenje, naročito imajući na umu da ste sada najčešće u ulozi branioca. Uveren sam da će se u praksi većina sudija teško “odreći” krucijalnog dokaza, samo zato što je izveden ex officio. Ipak, kao što sam u prilogu i naveo, smatram da bi to bilo nužno, ukoliko se pođe od pravilnog tumačenja odredbe člana 15. ZKP.
Sa druge strane, sasvim ste u pravu kada tvrdite da je odredba nedovoljno precizna, pa i kada uočavate da jednim delom predstavlja oličenje nespremnosti da se eksplicitno raskine sa inkvizicionom nasleđem. Stav 4 ovog člana je najbolji primer u tom pravcu. Njegova osnovna verzija u nacrtu bila je sasvim drugačija i predviđala je upravo eksplicitno mogućnost suda da izvodi ex off dokaze, samo u korist odbrane. Pogađate, takva odredba je bila previše radikalna i posegnulo se za kompromisom.
Međutim, bez obzira na to, mišljenja sam da ni pravilno tumačenje ovoga što piše, ne daje mogućnopst sudu da se ponaša “kado da se ništa nije dogodilo”. Osnovno pravilo je ono o dokaznoj dužnosti tužioca, i bilo kakvo kršenje ove odredbe, po mom mišljenju predstavlja nedozvoljenu povredu postupka i prava na pravično suđenje.
S poštovanjem,
MM
Апсолутно сјајно, у сваком смислу.
Video prikaz vašeg tumačenja člana 15. st.4. ZKP je veoma impresivan i sa stručne strane sam vam veoma zahvalan.
Da li bi ste mogli da prokometarišete primenu odredbe člana 68. KZ. u situaciji kada je delo za koje se uslovna osuda izriče izvršeno kasnije u odnosu na krivično delo povodom koje se donosi presuda u kojoj se opoziva uslovna osuda. Situacija je nerazumljiva za mene jer u presudi u kojoj se izriče uslovna osuda u uvodnom delu stoji navod da se protiv okrivljenog vodi postupak između ostalog i za krivično delo iznude. Dakle, sud prilikom izricanja uslovne osude zna da postoji predmetno krivično delo i da se postupak u vezi toga vodi. Elem, kada se kasnije izriče presuda za krivično delo Iznude, uslovna osuda se opoziva sa obrazloženjem da sud nije znao za postojanje tog dela, jer da je znao ne bi izrekao uslovnu osudu. Ukoliko je potrebno poslaću vam kopije presuda.
Ukoliko sam zloupotrebio vaš blog zbog ličnih potreba, iskreno se izvinjavam.
Puno pozdrava
adv. Dragan Đurić iz Stare Pazove
Poštovani,
ne zloupotrebljavate ništa, blog i jeste namenjen diskutovanju o pravu i pravosuđu. Zamolio bih samo da ubuduće pitanja postavljate u rubrici pitanja i odgovori kako bi diskusija bila dostupna i drugima. Ako sam dobro razumeo vaše pitanje, odgovor je sledeći. Bez obzira što je sud znao za vođenje postupka, on nije u tom momentu znao i za postojanje krivičnog dela, jer to saznanje može imati samo od trenutka kada je doneta pravnosnažna osuđujuća presuda. Samo vođenje postupka, imajući na umu pretpostavku nevinosti, ne može se tretirati kao dovoljan osnov za uzimanje da je delo koje je predmet tog postupka i učinjeno.
S poštovanjem,
MM
Uvaženi kolega,
Gledam vaš video i prisećam se predavanja iz KPP-a na Pravnom Fakultetu u Kragujevcu , koje je drzao uvaženi prof.Bejatović , koji nam je nakon početnih predavanja naglasio da ako budemo samo poštovali načela Ove oblasti radićemo na ispravan način i da nikkkkkad nećemo pogrešiti ako ih budemo primenjivali.
Hvala Vam što se trudite.
P.s. Izgleda da su mnogi propustili”najvažnija ” predavanja.
Uz veliko poštovanje Vašeg lika i dela, toliko, da se ne usuđujem obratiti Vam se sa “kolega” Majiću, drago mi je da ponovo čujem Vaše stavove o čl. 15 ZKP koje i sama podržavam. Međutim, bojim se da je upravo stav 4. čl. 15 uneo “destabilizujući” element u novi krivični postupak i na žalost (skoro) sve novine vratio na stari kontinentalni postupak. Kao što svaki izuzetak kod nas vrlo brzo postane pravilo, uz sada već alarmantno stanje naših tužilaštava, njihova pasivnost na glavnim pretresima (pravdana velikim brojem predmeta) uz potpuno suprotno razumevanje navedenog člana od strane drugostepenih sudova, vraća nas na glavni pretres koji se po malo čemu razlikuje od glavnog pretresa održavanog pre 01.10.2013. Veliki je broj odluka drugostepenih sudova u kojima je odluka ukinuta sa nalogom da sud u ponovljenom postupku izvede dokaz koji u prvostepenom postupku niko od stranaka nije predlagao (a na štetu je okrivljenog)!!!
Kad smo vec kod pozdrava i zelja
dajte kad mozete jedan osvrt na pravno pitanje presudjene stvari
koje je aktuelizovano u odnosu na prekrsaj i krvicnu odgovornost
sta je starije kokos ili jaje
da li se gleda jedinstvo vremena i mesta ili pojedinacne radnje
da li je tacno da treba da prevlada najsire tumacenje tog instituta
i gde je tu In dubio pro reo
Poštovani kolega Pavloviću,
pitanje prekršaja i krivičnog dela, otišlo je čini mi se u domaćoj praksi u potpunu krajnost. Sudovi, pozivajući se na najšire tumačenje slučaja Maresti i neshvatajući da to nije jedini slučaj u praksi ESLJP o ovom pitanju, gotovo u svakom slučaju u kojem je reč o k. delu ili prekrušaju nalaze da je u kasnijem postupku reč o već presuđenoj stvari. Moje mišljenje je nešto drugačije i zasniva se na nužnosti razlikovanja uključenosti radnje, koje je najsličnije razlikovanja koje uspostavljaju pravila o sticaju. Najkraće rečeno, mislim da je ovde trebalo poći od sledećeg testa. Ukoliko bi dve radnje (ona iz prekršaja i ona iz k. dela) mogle odvojeno biti suđene u jednom od dva postupka (krivičnom na primer), onda ne bi bilo nedozvoljeno voditi nakndadni postupak. U ostalim slučajevima radilo bi se o res iudicata. Međutim, kao što sam naveo, praksa je već krenula u drugom pravcu, značajnim delom uveren sam, jer je tako lakše.
S poštovanjem,
MM
Postovani,
slazem se sa Vama u potpunosti u pogledu sa tumacenjem cl. 15, mada imam osecaj da ponekada sudije vise brane optuznicu od samih tuzilaca, te da koriste ovaj clan pod “opravdanjem” utvrdjivanja materijalne istine.
Bicu slobodan da ovde iznesem jednu pravnu nedoumicu pa ako mozete da odgovorite, u pitanju je saslusanje zasticenog svedoka, koji se kao takav saslusava iz posebne prostorije uz promenu glasa. U toku postupka okrivljeni su pravnosnazno oslobodjeni za organizovani kriminal a zasticenom svedoku se ukida zastita. Moje pitanje da li se na takvom iskazu svedoka (postoji samo iskaz koji je dao u svojstvu zasticenog svedoka) u daljem toku postupka moze zasnivati sudska odluka? Nisam nasao nikakvu praksu u pogledu ove situacije.
Unapred zahvalan
Poštovani,
nisam sasvim siguran da sam razumeo Vaše pitanje. Naime, iz njegovog prvog dela razumeo sam da je postupak pravnosnažno okončan oslobađanjem okrivljenih. Verovatno je u pitanju nastavak postupka prema saokrivljenima?
U svakom slučaju, sugerišem da Vaše pitanje postavite u delu “Pitanja i odgovori” kako bi i ostali mogli da se upoznaju sa diskusijom o toj oblasti.
S poštovanjem,
MM
U realnosti, prema mom iskustvu, stvari stoje ovako. Sud je skoro uvek protiv okrivljenog i ima staru refleksnu naviku / “Pavlovljev refleks”/ da “pomogne tužiocu” protiv okrivljenog. Stav 4 odredbe člana 15 ZKP-a gotovo uvek se koristi kako bi se izveo dokaz koji može biti protiv interesa odbane. Sud ima potrebu da popravi poziciju tužioca. Uglavnom, priličan je problem za sud da se navikne na svoju neutralnu ulogu koju mu je dao novi ZKP. Nekako je sud navikao da ide ka tome, da okrivljeni ostvari svoje “pravo na kaznu” , dok se prezumpcija nevinosti više razume kao pravni institut koji smo nevoljno prihvatili kako bi moglo da se kaže da smo pravno / na papiru/ zaštitili tu veliku tekovinu ljudskih prava. U prilog celoj toj atmosferi nastavka saradnje između suda i tužilaštva, nalazi se i činjenica da sudovi i tužilaštva i dalje imaju sedišta u istoj zgradi, kao i da kada odbrana uđe na poziv suda u sudnicu , postupajući tužilac tu odavno već sedi, on ulazi bez poziva. Čak ni na tom terenu privida, odbrana ne može da vidi neutralnog sudiju. Bilo bi dobro kada bi se sudija Majić pozabavio pitanjem prirodnog/slučajnog/ sudije u krivičnim predmetima. U našem pravosudnom sistemu prirodni sudija u krivičnim predmetima ne postoji. U t.zv Specijalnom sudu gde se sudi za najteža krivična dela, veoma često isto sudsko veće sudi istim okrivljenima u dva odvojena predmeta. Jedan se obično završi ranije, pa isti sud nastavlja da sudi okrivljenima koje je već osudio / ili oslobodio, svejedno…/ u drugom predmetu. Ja sam u završnoj reči u jednom velikom predmetu stavio tom sudskom veću primedbu u vezi činjenice da sude u dva predmeta istim okrivljenima i da to samo po sebi govori da nemamo prirodnog sudiju što dovodi u pianje njihovu neutralnost. Belo su me gledali ? Ili, jedan od članova sudskog veća objavljuje dok traje suđenje svoj stav o jednom krucijalnom pravnom pitanju o kojem se tokom pretresa ne slažu tužilac i odbrana u jednom stručnom časopisu, dakle pre nego što je suđenje okončano i pre nego što je sud zauzeo svoj stav / naravno u korist tužioca/o tom problematizovanom pravnom pitanju. Pred Haškim tribunalom, danski sudija, član sudkog veća u predmetu V.Šešelja bio je izuzet iz veća jer je javno komentarisao dokaze dok je suđenje u toku. Kod nas, sve može. Hoću da kažem , da će proći mnogo vremena dok u našem sudu ne bude prihvaćeno tumačenje jedne ovakve odredbe o kojoj govori sudija Majić na način kako je on tumači.
Po meni, ovo je logicno tumacenje koje moze funkcionisati u praksi ali ipak moram da izrazim delimicno neslaganje. Naime, misljenja sam da ovde treba odgovoriti na pitanje kada je to neophodno da se pristupi svestranoj raspravi. Verujem da sud ima takvo ovlascenje jedino u situaciji kad ima nameru da utvrdi nedozvoljena raspolaganja stranaka, prvenstveno tuzioca i nikada vise, a radi njihovog sankcionisanja. Sve drugo je narusavanje koncepta ZKP/a. Jer ako su dokazi protvrecni primenom principa in dubio pro reo, odluku bi trebalo doneti u korist odbrane . Na zalost nisam siguran da bi ovo funkcionisalo, za razliku od tumacenja uvazenog sudije. Inace, povodom principa ne bis in idem, slazem se da presuda Maresti zahteva identitet cinjenicnog sklopa, te da ima i drugacijih stavova samog ECHR( npr. Oliveira i sl.) tamo gde cinjenicni sklop nije isti. Jos jedan dokaz da je sve izmedju krajnosti kod nas nemoguce.
Na kraju, bez obzira na preovladjujuce stavove, uveren sam da ih ovakve rasprave mogu promeniti i to vrlo brzo. Cestitke sudiji zbog napora u tom smeru.
Dragi kolega Majiću,
da li možda znate koliko je vaš sud ukinuo / preinačio ( ili možda potvrdio) osuđujućih odluka zasnovanih na ex officio izvedenom dokazu, odnosno, da li postoji pravno shvatanje Apelacionog suda ili bar provlađujuće mišljenje sudija vašeg suda po ovom pitanju . Koliko je meni poznato kasacija se nije u vezi sa ovim oglašavala , mada se njen stav može naslutiti iz obrazloženja presude – Кзз ОК 4/14 od 5. marta 2014. , a za koji mi se čini da nije u skladu sa vašim.
Još jednom hvala na dobrim tekstovima.
Poštovani kolega Nikoliću,
nemam podatak o broju i karakteru odluka Apelacionog suda povodom prvostepenih odluka zasnovanih na ex officio izvedenom dokazu, mada se slažem da bi ovakvo poređenje bilo od naročitog značaja. Kada je reč o odluci VKS koju pominjete, možda ipak nije reč o najreprezentativnijem primeru, imajući na umu da je u njoj ipak odlučivano o nešto drugačijoj oblasti – postupku oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela gde zaista važe nešto drugačija pravila dokazivanja. No bez obzira na to, ne bih se iznenadio da VKS i u redovnom postupku odluči suprotno od mišljenja koje sam ovde izneo. Reč je o veoma osetljivoj oblasti u kojoj su, pored svega, još uvek prisutna i stara uverenja i stečene navike.
S poštovanjem,
MM
Imam samo pohvale za iznete stavove bez obzira sto cu uvek ostati pristalica kontinetnalnog krivicnopravnog sistema. Jedino sto bih ja rado ubacio u sadasnje zakonodavno resenje je konsultacija sa sudijom pre optuzenja da li imamo case ili ne, kao i u uporednom pravu i da to bude zvanicno u proceduri i obavezno. Mislim da bi to resilo mnoge kasnije gore iznete probleme u toku postupka.
Zaista sjajno!
Jasno je, nema više inkvizicije. Stoga ja podržavam Vaše stavove. No, pitanje je kakav je stav drugih sudija, a naročito onih koji odlučuju u drugom stepenu.
Nije to lako ni sudijama da shvate, a kamoli službenim licima, koja često i nisu pravnici. U prekršajnom postupku se, shodno primenjuje ZKP. No, to policija, inspekcija i drugi nadležni organi ne mogu da shvate. Stoga smatraju da su sve završili podnošenjem zahteva, bez dodatnih dokaza. Izbegavaju i da prime poziv za sud, tako da nemamo povratnica kao dokaz da su pozivani. S druge strane, Prekršajni apelacioni sud ima stav, možeoslobađajuća presuda, ali ne mora da znači. Tako mi, sudije radimo, vučemo, okrećemo isti predmet deset puta, prosto molimo da dođemo do odluke, bilo oslobađajuće, bilo osuđujuće, samo da rešimo predmet.
Nije mi se posrećilo da radim u krivici. Tamo su bar tužioci i branioci iz struke.
Поштовани судија, бићу слободна да као адвокат парничар дам свој коментар у вези Вашег тумачења чл.15 ст.4 ЗКП – трећа ситуација. Мислим да би такво тумачење одвело у другу крајност и да је члан 15 ЗКП прописан у другом циљу. Утврђивање материјалне истине као једно од основних начела наших процесних закона у свим правним областима, довело је кроз дугогодишњу судску праксу, суд у позицију инквизиције и сарадника тужилаштва ( а у парнци већ зависно на чију се страну стави суд). Претпоствљам да је овај члан којим је прописано да је терет доказивања оптужбе на тужиоцу, управо прописан да би се на првом месту тужилаштво обавезало на активну улогу у поступку ( супротно досадашњој пракси тужилаштва ), а суд ослободио етикете инквизитора (нажалост ту улогу суд углавном има када је окривљени друштвени маргиналац или жртвени јарац, а када је крупна ловина на оптуженичкој клупи мрачни средњи век нестаје из суднице ). Тиме није прописано да се доказ који је изведен по налогу суда, а који би био у корист окривљеног ( а након извођења се покаже да је био на штету ) мора изузети, а што произилази из члана 16 став 1 који говори о доказима на основу којих не могу бити засноване судске одлуке. Између осталог члан 16 став 1 прописује да су то докази који су према начину прибављања у супротности са овим законом. А није у супротности са овим законом трећа ситуација о којој сте говорили. Већ је управо на основу овог Закона- чл.15 ст4. Самим тим суд ће бити дужан да непристрасно оцени и тај доказ и да са једнаком пажњом утврди и чињеницу која не иде у корист окривљеном. Мислим и да је норма која се односи на терет доказивања, веома значајна из разлога могућих притисака на судије, који носе довољан терет пресуђења и људима који су спремни на разне уцене и освету, те да оваквим формалним “пребацивањем” великог удела тужилаштва у коначној одлуци о нечијој кривици, стварају услове за формирање суда који ће бити мање изложен свим могућим притисцима ( па и личним ).
Уважени судија Мајићу,
Овим коментаром тамну бројку верних читалаца Вашег блога умањујем за један. Мислим да је ово тренутно најважније спорно питање нашег казненог процесног права, од чијег разрешења веома зависи његов даљи развој. Исто то питање се поставља и у вези са чланом 89. став 6. Закона о прекршајима. Имајући у виду и да се, начелно, на прекршајни поступак сходно примењују одредбе ЗКП, као и огроман број прекршајних предмета, те суштинску правну нестручност и неагилност велике већине подносилаца захтева за покретање прекршајног поступка, значај овог спорног питања је тешко преценити. Решења тог спорног питања ће вероватно једног дана бити правно нормирана, по свој прилици по формирању судске праксе о примени предметне одредбе, која ће садржати њено тумачење. То решење нам је потребно што пре, па Вас молим да нас, ако знате, обавестите да ли се нешто чини да се то решење изнађе. Што се прекршајног поступка тиче, у јулу ове године је образована радна група да припреми радну верзију Закона о изменама и допунама Закона о прекршајима и један од њених задатака је да предложи измене постојећих одредби тог закона да би се јасније уредио положај суда и странака у вези са начелом доказивања.
Садржај овог видео коментара сам већ уживо слушао пре око годину дана на једној обуци. Тим ставовима сам и претходно био склон, тада сам их потпуно прихватио и од онда се за њих залагао, али у последње време имам неке резерве. Полазећи од ставова у Ваша „три сценарија“, прву резерву имам у вези са ситуацијом у којој је суд самоиницијативно извео доказ за који је мислио да је у корист одбране, а испоставило се да је тај доказ делимично у корист одбране, а делимично и на штету одбране. Шта тада треба радити? Другу резерву имам у вези са ситуацијом у којој је суд самоиницијативно извео доказ за који је мислио да је у корист одбране, а испоставило се да је тај доказ на штету одбране. Све и да суд не узме у обзир такав доказ, како спречити тужилачку страну да накнадно затражи извођење тог доказа и, ако се то не може спречити, зашто да га суд не узме одмах у обзир? Решење према којем суд уопште не би самоиницијативно изводио доказе у корист одбране, у ком случају претходних проблема не би било, крајње је дискутабилно, јер би у суштински истим случајевима и при истом држању тужилачке стране понекад доводио до драстично различитих пресуђења, у зависности од снаге одбране. Најзад, ако је суд могао да самоиницијативно изведе доказ у корист одбране, а није то урадио, да ли би то требало да буде битна повреда одредаба казненог поступка, нарочито с обзиром на могућност да је у типичној ситуацији поступајући или други суд то понекад чинио?
У жељи да престане да се говори: „Срамота, суд није осудио таквог и таквог“ и да почне да се говори: „Срамота, тужилац није успео да на суду докаже кривицу таквог и таквог“, срдачно Вас поздрављам.
Миодраг Спасојевић, судија Прекршајног суда у Обреновцу
Poštovani,
drago mi je što Vas je tema zainteresovala i što Vašim pitanjima produbljujete diskusiju o ovom veoma značajnom pitanju. Bilo bi lakše ukoliko biste dali primer za dokaz koji je delimično na štetu a delimično u korist odbrane (da bih tačno znao na šta mislite), ali i bez toga, mišljenja sam da je osnovni kriterijum sledeći: sud ne bi smeo da osuđujuću presudu zasniva na dokazu izvedenom ex off bez obzira na činjenicu da, svedok na primer, istovremeno govori i o okolnostima koje bi dovele do blažeg kažnjavanja okrivljenog. Sud bi uvek morao da u obzir uzme navedeni test. Da li je krivica okrivljenog dokazana dokazima tužioca ili je njegovim dokazima dodat i još neki dokaz (koji je dodao to što je “nedostajalo”) ali koji nije potekao od strane koja je jedina dužna da dokazuje optužnicu.
Što se tiče drugog pitanja, mišljenja sam da tužilac ne bi mogao naknadno da predlaže dokaz izveden ex off od strane suda. Akcija suda može uslediti samo nakon što stranke iscrpu sopstvene dokaze. Drugim rečima, u tom trenutku obe strane više nemaju dokaze i smatraju da su dokazima dovoljno potkrepili sopstvene tvrdnje. Ne može se predlagati izvođenje dokaza koji je već izveden, tako da sudski dokaz nikada ne može naknadno prerasti u dokaz tužilaštva ili odbrane.
S poštovanjem,
M. Majić
Уважени судија Мајићу,
Дајем три различита примера за илустрацију мојих поменутих резерви због доказа који су делимично у корист одбране и делимично на њену штету. Они се односе на прекршаје, али верујем да се могу замислити аналогни примери који би се односили на кривична дела.
Први пример:
Подносилац захтева за покретање прекршајног поступка који није оштећени (у овом случају јавни тужилац или Дирекција полиције) терети Примуса да је 1.1.2015. године у 12 сати у једином стану Секундуса у Београду, пред Секундусом, угрожавао спокојство грађана вређањем присутног Терцијуса, што квалификује као један прекршај, из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру. У чињеничном опису радње из које произлази правно обележје прекршаја су и битна обележја прекршаја угрожавања спокојства грађана непристојним понашањем (прекршај из члана 12. став 1. Закона о јавном реду и миру), али су према том чињеничном опису та два прекршаја очигледно у привидном идеалном стицају и постоји само прекршај из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру. Као доказ подносилац захтева предложи само саслушање Терцијуса у својству сведока, тј. не предложи и саслушање Секундуса као сведока. Окривљени Примус у одбрани изјави да се догађај као наведени заиста одиграо на наведеном месту, али 25.1.2015. године у 19 сати, а да 1.1.2015. године уопште није ни био на наведеном месту, те да, према томе, прекршај за који је окривљен није учинио, као и да подносилац захтева није предложио саслушање Секундуса као сведока баш зато што би Секундус потврдио његову одбрану, с тим што изјави и да нема предлога за извођење доказа. Суд покушава да саслуша Терцијуса у својству сведока, али је он нпр. у иностранству, требало би сваког дана да се врати, али се никако не враћа, наступање апсолутне застарелости вођења прекршајног поступка се ближи и суд, претпостављајући да би тај доказ био у корист окривљеног, самоиницијативно реши да саслуша Секундуса као сведока и у томе успе. Из исказа сведока Секундуса произађе да су 1.1.2015. године у 12 сати на наведеном месту били сва тројица и да је Примус том приликом извршио наведено дело само у оном делу који има битна обележја прекршаја угрожавања спокојства грађана непристојним понашањем, тј. да не постоје сва битна обележја прекршаја угрожавања спокојства грађана вређањем. Суд исказу сведока Секундуса у потпуности поклони веру.
Други пример:
Подносилац захтева за покретање прекршајног поступка који није оштећени терети Примуса да је 1.1.2015. године у 12 сати у једином стану Секундуса у Београду, пред Секундусом, угрожавао спокојство грађана вређањем присутног Терцијуса (прекршај из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру), те угрожавао сигурност присутног Квартуса претњом да ће напасти на његов живот (прекршај из члана 6. став 2. Закона о јавном реду и миру). Као доказе подносилац захтева предложи само саслушање Терцијуса и Квартуса у својству сведока, тј. не предложи и саслушање Секундуса као сведока. Окривљени Примус у одбрани изјави да се догађај као наведени заиста одиграо на наведеном месту, али 25.1.2015. године у 19 сати, а да 1.1.2015. године уопште није ни био на наведеном месту, те да, према томе, прекршаје за које је окривљен није учинио, као и да подносилац захтева није предложио саслушање Секундуса као сведока баш зато што би Секундус потврдио његову одбрану, с тим што изјави и да нема предлога за извођење доказа. Суд покушава да саслуша Терцијуса и Квартуса у својству сведока, али су они нпр. у иностранству, требало би сваког дана да се врате, али се никако не враћају, наступање апсолутне застарелости вођења прекршајног поступка се ближи и суд, претпостављајући да би тај доказ био у корист окривљеног, самоиницијативно реши да саслуша Секундуса као сведока и у томе успе. Из исказа сведока Секундуса произађе да су 1.1.2015. године у 12 сати на наведеном месту били сва четворица и да је Примус наведено дело према једном оштећеном извршио, а да наведено дело према другом оштећеном није извршио. Суд исказу сведока Секундуса у потпуности поклони веру.
Трећи пример:
У прекршајном поступку Дирекција полиције окривљеног терети да је учинио два прекршаја управљања моторним возилом без било какве возачке дозволе (члан 330. став 1. тачка 1. Закона о безбедности саобраћаја на путевима), 1.1.2015. године у Сурчину мотоциклом категорије А и 31.5.2015. године на Вождовцу мопедом (категорија АМ). Као докази су предложени читање два записника о извршеној контроли учесника у саобраћају – возила са пратећим потврдама на ПМО обрасцу које контролисано лице није потписало и саслушање у својству сведока полицијских службеника који су обавили саобраћајне контроле. Суд поступак води одржавајући претресе на које представник подносиоца захтева не долази. Окривљени у одбрани изјави да је заиста у наведена времена на наведеним местима управљао означеним возилима, али да је тада имао возачку дозволу за управљање моторним возилом категорије А, на основу које има право да управља и мопедом; да је приликом тих саобраћајних контрола заиста говорио полицијским службеницима да нема било какву возачку дозволу, зато да би га теретили за прекршаје управљања моторним возилом без било какве возачке дозволе, које није учинио, те да га, самим тим, не би теретили за прекршаје које јесте учинио – што је наведеним приликама управљао моторним возилима, а да није код себе имао возачку дозволу (члан 334. став 1. тачка 45. Закона о безбедности саобраћаја на путевима), пошто је заборављао да возачку дозволу понесе са собом; да је недавно изгубио возачку дозволу и да зато не може да је да суду на увид; да нема предлога за извођење доказа. Суд саслуша полицијске службенике који су обавили саобраћајне контроле и они изјаве да им је контролисано лице признавало да нема било какву возачку дозволу, а да они то до предаје записника о извршеној контроли учесника у саобраћају – возила са пратећим потврдама на ПМО обрасцу ради сачињавања захтева за покретање прекршајног поступка нису проверили у информационом систему због пада тог система. У тој ситуацији суд, претпостављајући да би тај доказ био у корист окривљеног, самоиницијативно реши да прибави извештај од Полицијске управе за град Београд, Одељења за регистрацију возила и возачке дозволе, о томе да ли је у релевантна времена окривљени имао возачку дозволу, па му о томе буде достављен Извештај број 1001, из којег произађе да је окривљеном први пут издата возачка дозвола 15.3.2015. године, за категорију А. Суд нађе да је Извештај број 1001 исправа чији је садржај веродостојан, те да је она довољан доказ о одлучним спорним чињеницама. Међутим, суд нађе и да на том доказу, као прибављеном по иницијативи суда, не може да заснује осуду окривљеног за управљања мотоциклом категорије А без било какве возачке дозволе 1.1.2015. године у Сурчину, те да без узимања у обзир Извештаја број 1001 нема уверење да окривљени 1.1.2015. године заиста није имао било какву возачку дозволу, па окривљеног ослободи одговорности за наведено дело од 1.1.2015. године. У жалби на ослобађајућу пресуду подносилац захтева предложи и приложи нови доказ – Извештај број 1002, који је исти као Извештај број 1001 осим што је сачињен касније, па наведе да тај доказ није раније изнео јер су његова службена лица која су имала задужења у вези са првостепеним прекршајним поступком била преоптерећена због ванредне ситуације.
Најзад, после ових примера, имам за Вас два питања. Прво, у оквирима Вашег изложеног виђења правилног разумевања члана 15. став 4. ЗКП, када се искази окривљеног и сведока не слажу у погледу чињеница које су предмет доказивања, а нико не предлаже извођење доказа њиховим суочењем, да ли суд треба да самоиницијативно изводи доказе суочењем, јер, да већ има уверење да би тај доказ био у корист окривљеног, не би ни имао потребе да га изводи? Друго, ситуација је слична претходној, само се не слажу искази два окривљена у сукобу, тако да се може очекивати да уверење суда стечено на основу суочења буде у корист једног окривљеног, а на штету другог?
С поштовањем,
Миодраг Спасојевић, судија Прекршајног суда у Обреновцу
Poštovani kolega Spasojeviću,
hvala Vam iskreno na izuzetno zanimljivim pitanjima koja su podstakla moje razmišljanje, a verujem da će i druge navesti na samostalno traženje odgovora.
Krenuću najpre od sopstvenog viđenja dve poslednje situacije (pitanja) o kojima govorite. Suočenje svedoka ili okrivljenih, predstavlja samo mogućnost saglasno ZKP-u čak i u situaciji kada se njihovi iskazi razlikuju. Članovi 89. i 99 ZKP koriste termin “može biti saslušan” iz čega se nesumnjivo izvodi zaključak da to ne mora uvek biti slučaj. U tom smislu, uvek sam pre za opciju prema kojoj sud krajnje restriktivno pristupa izvođenju ex off dokaza, osim u situaciji kada je to zaista (kao u primerima koje sam dao) nužno. Naime, osnovno pitanje koje ovde treba postaviti je – da li je pre eventualnog suočenja za sud i dalje neizvesno da svedok koji tereti okrivljenog istinito svedoči, odnosno da li i dalje nakon njegovog svedočenja još uvek nije “izvan razumne sumnje” uveren u verziju događaja o kojoj ovaj kazuje. Ukoliko je odgovor potvrdan, ne smatram da bi sud trebalo da izvodi dokaze po službenoj dužnosti, pa ni dokaz suočenjem iako takva zakonska mogućnost postoji. Ako se sud dvoumi nakon dokaza ponuđenih od strane tužioca, morao bi da donese oslobađajuću presudu bez bilo kakvih daljih provera. Provere su nužne samo ukoliko sud zaključi da tužiočevi dokazi govore u prilog “izvan razumne sumnje” stava, ali da postoje još neki neizvedeni ili čak prikriveni dokazi koji mogu govoriti suprotno.
Pored toga, treba imati u vidu da suočenje mogu i trebale bi redovno predlagati i stranke ukoliko žele da otklone nejasnoće u tom pogledu.
U praksi naravno, daleko češće srećemo ex off određena suočenja ali to je već danak ranijem načinu razmišljanja. Pored toga, tužioci još uvek ne shvataju da su, u situaciji u kojoj postoji sumnja, oni ti koji su “u problemu” ili bi barem trebali biti. Oni bi tada morali da dodatnim dokazom (nekada i suočenjem), otklone ovu sumnju ili bar učine pokušaj u tom pravcu.
Da je situacija obrnuta, daleko ređe bi uopšte bilo potrebe za suočavanjem svedoka a naročito okrivljenih (što je drugi primer o kojem govorite). Do ovoga dolazi jer su neretko po jedan svedok ali i jedan okrivljeni i njihovi iskazi, jedini dokazi koje tužioci predlažu u prilog sopstvenih tvrdnji očekujući da je njihov jedan “argument” sasvim dovoljan da uveri sud u njihove hipoteze i njihovu verovatnoću. Sudovi su pak u prethodnim decenijama u potpunosti sopstvenim stavovima ali i ograničeni načelima postupka, i sami doprineli ovakvim shvatanjima.
Što se tiče ostalih primera koje ste naveli, ne bih se izjašnjavao o svima jer bi oduzelo previše prostora. Na ovom mestu bih istakao da se i ovde postavlja pitanje (primer 1) da li je uopšte potrebno po lsužbenoj dužnosti određivati saslušanje svedoka sekundusa, kada već jedini tužiočev dokaz nije bio dostupan. Da li je pre pozivanja sekundusa sud bio van razumne sumnje uveren u krivicu (odgovornost) i ako jeste na osnovu čega? Bilo bi mi teško da u to poverujem ukoliko tužilac nije uspeo da obezbedi jedinog svedoka optužbe i njegovo svedočenje, bez obzira na razloge.
Nadam se da sam bio barem jasan (ako ne i potpuno uverljiv) u svojim stavovima. Reč je svakako o izuzetno širokoj oblasti kojoj je nužno posvetiti daleko više prostora od onog koji je moguće obezbediti na stranicama jednog bloga. U narednom periodu nameravam da člancima i predavanjima aktuelizujem ovo pitanje. Još jednom bih od srca želeo da Vam se zahtvalim na ovako ozbiljnim pitanjima i nijansama koje uočavate.
S poštovanjem,
MM
Kako saznajem danas na kolegijumu, iz Zakona o prekršajima, biće izbačena ta odredba.
Što se tiče odnosa krivičnog dela i prekršaja, treba biti veliko logičar da se to razlikuje.
Najočitiji primer iz moje prakse dok sam radila u bivšem Saveznom veću za prekršaje, je neprijavljivanje vozila carinskim organima prilikom uvoza, pa prikrivanje da vozilo nije legalno uvezeno falsifikovanjem, bilo saobraćajne dozvole, bilo brojeva šasije i motora.
Prekršajno se odgovara za uvoz bez prijave carinskim organima, a krivično za falsifikat. To nekome izgleda isto, ali tu su jasno odvojene dve radnje.
Postovani ,
iako se meni kao advokatu, najcesce u ulozi branioca, dopada Vase tumacenje teska srca se sa ovim tumacenjem ne mogu sloziti .
Problem kod drugog scenarija je taj sto je, po Vasem tumacenju, preduslov da se po njemu postupi taj da je tuzilac doveo sumnju u krivicu okrivljenog do tog nivoa koji bi u redovnom postupku doveo do osudjujuce presude , te bi sud tek u tom slucaju mogao reagovati, ukoliko smatra da neki dokaz ide u korist odbrane okr.( Osvrnula bih se na cinjenicu da je nakon potvrdjivanja optuznice sumnja vec dovedena na nivo opravdane, te se smatra da sud vec ima stav da je sumnja da je okr. izvrsio kr.delo vec opravdana na glavnom pretresu ) Sud stav o krivici okrivljenog moze doneti samo nakon izvodjenja svih dokaza pojedinacno, njihovoj oceni pojedinacno i u medjusobnoj vezi, i to tek nakon vecanja i glasnja, te tako u toku postupka iz ovog razloga ne moze biti govora o stavu suda vezano za stepen sumnje da je okr, ucinio krivino delo , jer sud sve do karaja postupka ne sme i ne moze imati taj stav .Usled ovoga ne mogu se ni steci uslovi za primenu drugog scenarija.
Usled ovih razloga ne bi smelo doci do treceg scenarija.Medjutim, ukoliko ipak dodje , slazem se sa tumacenjem 🙂
Po mom skromnom misljenju , u tumacenju ovog clana treba poci od pitanja koji su to dokazi dopunski , i to je polazna osnova o pitanju kada se i koji dokazi smeju izvoditi ex officio. Treba imati u vidu da su u toku krivicnog postupka predmet dokazivanja tri vrste cinjenica i to : činjenice koje čine obeležje krivičnog dela, ili od kojih zavisi primena neke druge odredbe krivičnog zakona kao i činjenice od kojih zavisi primena odredaba krivičnog postupka.Teret dokazivanja optuzbe je na tuziocu, te je samo on ovlascen na predlaganje dokaza za utvrdjivanje cinjenica koje cine obelezje krivicnog dela i to ni pod kojim uslovima ne moze biti sud .Kako sud nije vezan pravnom kvalifikacijom kr.dela datom od tuzioca i kako sud samostalno donosi odluke od znacaja za vodjenje krivicnog postupka , to je izvodjenje dokaza za utvrdjivanje cinjenica od kojih zavisi primena neke druge odredbe krivičnog zakona kao i činjenice od kojih zavisi primena odredaba krivičnog postupka jedini prostor gde postoji mogucnost izvodjenja dokaza ex officio .
Takodje , misljenja sam da je sud ovlascen na izvodjenje ex officio i onih dokaza koji su u samom zakonu imenovani kao dopunski dokazi ( pr. dopunsko vestacenje , dokazi kojima se utvrdjuje verodostojnost privatnih isprava , vestacenje sposobnosti svedoka da svedoci , suocenje svedoka medjusobno i sa okr. , sposobnost okr. da ucestvuje u postupku , shvati znacaj svojih radnji i njihove posledice , znacaj kr. postupka , i uopste svi dokazi koji pomazu sudu da zauzme stav o istinitosti i dokaznoj vrednosti izvedenih dokaza, a sto se upravo i predvidja pomenutim čl.15 :l “ako oceni da su izvedeni dokazi protivrečni ili nejasni i da je to neophodno da bi se predmet dokazivanja svestrano raspravio.” ) .
Pozdrav i keep up the good blog.
Poštovana koleginice,
zahvaljujem se na komentaru i interesantnom zapažanju. Drugi scenario je suštinski situacija suprotna od prvog. Svakako da konačna ocena dokaza (pojedinačno i u međusobnoj vezi) ostaje za većanje i glasanje, ali ovde je reč o slučaju u kojem je sudu i u ranijim fazama postupka prepoznatljivo da je tužilac uspeo sa daljim podizanjem nivoa sumnje, pri čemu postoje neizvedeni i nepredloženi dokazi u korist odbrane koji bi mogli dovesti u pitanje ovakvo stanje. U toj situaciji bi po mom mišljenju, sud mogao (i bio u obavezi) da reaguje. Što se tiče ostalih primera koje navodite i u kojima vidite mogućnsot ex off reakcije suda, mišljenja sam da bi i ovde trebalo razlikovati dokaze koji bi (vidljivo) služili potkrepljivanju tužiočevih navoda od onih koji bi predstavljali dokaze u korist odbrane.
S poštovanjem,
MM
Postovani sudija Majic,
Mene zanima vaš stav u pogledu primene čl 15 st 2., u vezi sa čl.402 i 83 ZKP i čl 14 ZKP
S obzirom da je teret dokazivanja na tužiocu i da na glavnom pretresu tužilac vrsi osnovno ispitivanje svedoka koje se moze odnositi samo na predmet dokazivanja ( komentar Zakonika o krivičnom postupku G.Ilić, M.Majić), da li je sud dužan ( u smislu čl 14 ZKP) da odbije saslušanje svedoka, čije je saslušanje tužilac predložio, iz čijeg iskaza datog u istražnom postupku proizilazi da svedok nema obaveštenja o činjenicama koje se utvrdjuju u postupku i za čije svedočenje tużilac, ne navodi kao dokaz iti jedne činjenice, u delu optužnice u kome navodi činjenice koje dokazuje i dokaze za te činjenice,
Poštovana,
ukoliko je kao svedok predloženo lice čije svedočenje ne ukazuje na znanja o relevantnim okolnostima te ukoliko se od strane tužioca sudu ne sugerišu okolnosti u pogledu kojih bi navedeno svedočenje bilo relevantno, mišljenja sam da bi sud trebalo da odbije takav predlog.
S poštovanjem,
MM