U prilogu sa sudijom Višeg suda u Beogradu (posebno odeljenje) Aleksandrom Trešnjevim polemišem o mogućnosti korišćenja presude na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela kao dokaza u drugom krivičnom postupku. Reč je o prvoj epizodi seriala “Izdvojeno mišljenje” koji će biti emitovan na “Blogu sudije Majića” i na e-learning platformi “Ekademija” (ekademija.com).
Snimak je načinjen pomoću dve web kamere, tako da je kvalitet snimka povremeno nešto slabijii. Ipak, ovaj pilot projekat učvršćuje me u uverenju da će u narednom periodu uz pomoć kolega biti moguće organizovati webinare sa većim brojem učesnika na različite teme koje se pojavljuju u praksi. Osnovna ideja i ove polemike je da razvije diskusiju. Komentari su zato, kao i uvek, dobrodošli!
13 Responses
Pre svega želim da pohvalim ideju da se primene lako dostupna tehnička reśenja. Slazem se sa sudijom Majićem. Ukoliko bi presuda koja je doneta na osnovu sporazuma o priznanju krivice bila koriśćena kao dokaz u drugom sudskom postupku takvo postupanje bi redukovalo brojna prava okrivljenog. Takodje, sud pred kojim bi jedna ovakva presuda bila izvedena kao dokaz bi valjda bio vezan i ne bi mogao da istu ispituje pošto nema takvu mogućnost( da je ukine na pr.), ne bi moglo da se ostvari načelo neposrednosti itd. Smatram da ukoliko tužilac želi da koristi saznanja lica koje je zaključilo sporazum o priznanju a na osnovu kojeg je doneta presuda protiv tog lica, može predložiti da se to lice ispita kao svedok, a ista mogućnost stoji na raspolaganju i okrrivljenom i njegovoj odbrani. Na ovaj način bi bilo strankama u postupku bilo omogućeno da ravnopravno učestvuju u postupku, a sudu da slobodno ceni svedočenje zasebno kao i u sklopu sa drugim izvedenim dokazima.
ZKP izričito nabraja dokazna sredstva, a medju njima nije presuda. Ukoliko bi se prihvatila teza da se ovakva presuda može koristiti kao dokaz, postavlja se pitanje zašto se onda i bilo koja druga presuda bilo kog suda koja na neki način tangira dogadjaj(e) koji su predmet nekog krivičnog postupka u toku ne bi mogla koristiti kao dokaz. Smatram da bi detaljnija analiza ustavnih odredbi, ekljp, ZKP dovela do nedvosmislenog zaključka da presuda koja je doneta na osnovu sporazuma o priznanju krivice ne može da se koristi kao dokaz u nekom drugom krivičnom postupku.
Skloniji sam mišljenju koje u ovom slučaju zastupa kolega Majić. Okrivljeni koji sklopi sporazum sa tužiocem može imati za to različite motive, pa čak može takav sporazum prihvatiti i priznati izvršenje krivičnog dela za koje nije kriv jer mu možda to iz nekog razloga više odgovara, npr. u situaciji kada je postupak za njega izuzetno stresan a svestan je da bi iako nevin teško to dokazao i da bi na kraju postupka možda prošao lošije nego postizanjem sporazuma.
Uz sve već iznete argumente, prihvatanjem presude na osnovu SPK apriori kao dokaza okrivljeni u tom drugom postupku se dovodi u mnogo teži položaj a tužiocu se ostavlja suviše veliki prostor za kalkulisanje u krivičnom postupku, i na taj način se dodatno narušava ionako nejednaka snaga procesnih oružja kojima stranke raspolažu.
Na kraju, pohvala autoru bloga za dobru temu i uključivanje izvrsnog sagovornika.
Ovo je sjajno! E-learning i webseminari su budućnost i oduševljen sam ovim načinom komunikacije oko bitnih tema iz prakse. Klasični seminari su po mom mišljenju odavno prevaziđeni, jer danas imamo jako malo vremena da im se posvetimo.
Poštovane kolege,
raduje me što Vam se ovakav način diskusije dopada. Kao što sam naveo, reč je o pilot projektu koji nameravam da dalje razvijam sa kolegama. Slažem se da su klasični seminari (naročito u našim uslovima gde se ne vodi računa o aktuelnosti tema i odabiru predavača) odavno prevaziđeni. Takođe smatram da postoji i ozbiljan nedostatak u praćenju i razvijanju sudske prakse, ali i nedostatak u sistemu obrazovanja pravnika. Ideja mi je da na stranicama bloga ali i posebne platforme (Ekademija) koju razvijam, okosnicu debate čine webinari i uključivanje većeg broja učesnika na posebno odabrane teme.
S pošovanjem,
MM
Ne treba uopšte sumnjati da će nam webinari omogućiti artikulisana konkretna poboljašanja i rešenja koja bi mogla ispraviti nedostatke ZKP kako one koji su bili očigledni još pri objavljivanju zakona, tako i još više one na koje nam je praksa neumoljivo ukazala. Suštinski problem je kako ih preporučiti pažnji naših decision maker – a kako bi korisna unapređenja i efektivno mogla što pre da zažive i olakšaju život i rad svima koji delaju u ovoj materiji. Nijedan zakonski tekst nemože unapred predvideti nepredviđeni broj i varijetet situacija koje život može doneti, ali se u određenim situacijama, kako je uočio i sudija Trešnjev, zakonski tekst mora precizirati jer ZKP ne može trpeti “kaučuk norme”.
Povodom polemike uvazenih kolega sudija Majica i Tresnjeva o jednom izuzetno vaznom pitanju, koje ce sve vise da se pojavljuje u praksi, iznosim svoje misljenje o prednjem, u kome se ne slazem do kraja, ni sa jednim od krajnje oprecnih stavova nasih
kolega, a zbog sledecih razloga:
Pre svega, ovde kao osnovno treba postaviti pitanje: DA LI SE KAO SVEDOK MOZE SASLUSATI LICE, KOJE JE OKRIVLJENO ZA ISTI KRIVICNOPRAVNI DOGADJAJ, ALI MU JE (iz razlicitih razloga) SUDJENO U ODVOJENOM POSTUPKU?
Nedavno su krivicna odeljenja i Apelacionog suda u Beogradu i Vrhovnog Kasacionog suda zauzela stavove da NE MOZE (sem izuzetno, po vrlo nejasnom stavu Kasacionog suda). S obzirom da sam i tada u pismenoj formi izdvojila svoje misljenje,( jer smatram da moze) a ovim putem ukazujem da su ovakvi stavovi, kao i odredba cl.481 st.2 ZKP-a direktno protivni cl.33 st.5 Ustava Republike Srbije i cl.6 st.3 tac.d) Evropske konvencije o ljudskim pravima, jer se narusava minimum zagarantovanih ljudskih prava okrivljenom i ruse nacela usmenosti, neposrednosti i kontradiktornosti u krivicnom postupku…
Vracajuci se na polemiku nasih uvazenih kolega-sudija Majica i Tresnjeva, smatram da se presuda na osnovu priznanja krivicnog dela, kao i zapisnik sa iskazom okrivljenog iz ovog postupka, mogu koristiti kao dokaz u drugom krivicnom postupku (jer nema odredbe ZKP-a po kojoj bi se oni mogli izdvojiti kao nezakoniti dokazi)…….Medjutim, ukoliko odbrana predlozi da se ovo lice iz drugog krivicnog postupka saslusa kao svedok, to se odbrani mora omoguciti, uz puno postovanje cl.33 st.5 Ustava i čl.6 st.3 tač.d Evropske konvencije o ljudskim pravima….
Pozdrav….
Postovani , eto i ja da se slozim , i uz sve iznete argumenata u prilog stavu sudije Majica , uz jos par :
1.Zapisnik o iskazu okrivljenog iz postupka koji je zavrsen sporazumom se ne moze koristiti kao dokaz jer se na okrivljenog u ovom slucaju ne primenjuju pravila cl.96-98 ZKP-a, te se iz razloga iskaz okrivljenog ne moze biti konvalidiran u dokaz pribavljen saslusanjem svedoka.
2.Sud je, argumentum a contrario, u obavezi da sporazum odbije ako utvrdi da postoje dokazi koji su u suprotnosti sa priznanjem okrviljenog , ali nije u obavezi da utvrdjuje da li takvi dokazi zaista i postoje , tako da je utvrdjivanje cinjenica koje kasnije ulaze u izreku presude prepusteno dispoziciji stranka , te se tako utvrdjene cinjenice ne mogu koristiti ni u jednom drugom postuku , jer do cinjenica utvrdjenih u izreci ove presude nije doslo nakon u utvrdjivanja cinjenicnog stanja .
3.Takodje , u siutaciji kada se sporazum sacinjava bez prethodnog ispitivanja optužnice( cl.313 st.5 ) , sud koji prihvata sporazum prihvata sporazum u kome osnovanoscu optuznice da je izvrseno neko krivicno delo disponiraju tuzilac i okrivljeni iz tog postupka , te na taj nacin ove stranke u ovom slucaju potuno disponiraju svim premisama potrebnim da se neki krivicni postupak vodi i u njemu nesto utvrdjuje , i iz tih razloga cinjence utvrdjene u ovom postupku ne mogu biti od znacaja za neki drugi postupak, koji se odnosi na lice koje nije imalo niti moglo imati bilo kakav uticaj na postupak.
Iskoristicu priliku da predlozim sledece :
Iako je postovani autor ovog bloga u strucnoj literaturi iznosio stavove o pitanju identiteta optuznice i presude sa kojima se ja slazem , predlazem da sledeci webinar ima ovu temu , a za sagovornika zastupinika stava koji je suprotan od stava autora, jer se praksa, recimo Apelacionog suda u Kragujevcu ne slaze sa tumacenjem sudije Majica .Takodje , radujem se i komentariama kolega jer znam da ce i komentari kolega, citalaca bloga, doprineti preciznijem tumacenju ove teme. Obrazlozenje presude koju sam nedavno dobila, nedovoljno je da bi se utvrdila opravdanost unosenja u izreku presude cinjenica kojih nije bilo u optuznici i izostavljanje cinjenica kojih je bilo.Menjanje nacina izvrsenja dela sud je zaodenuo i objasnio unosenjem pravnih termina koje sluze pojasnjenju cinjenicnog stanja , opisujuci nacin izvrsenja dela sustinski drugacije od onoga kako je oputznicom navedeno.
Pozdrav i keep up the good blog 🙂
Jako interesantno, pogotovo sto u narednim mesecima sledi odluka Apelacionog suda u predmetu Darko Saric i dr.gde vece u kome je ucestvovao upravo sudija Tresnjev nije dozvolilo ispitivanje onih okr.koji su potpisali sporazum o priznanju krivice.Upravo se desilo da su ti okr.ne znajuci potpune konsekvence potpisali takve sporazume.Bice zanimljivo videti odluku Apelacionog suda!
Na osnovu mog skromnog znanja iz krivično-pravne materije, mišljenja sam da se ovaj sporazum ne bi mogao koristiti u drugom krivičnom postupku upravo zbog toga što se radi o sporazum. Svaki sporazum predstavlja saglasnost volja ugovornih strana koje u cilju ostvarivanja svojih intresa čine određene ustupke u skladu sa pozicijama u kojima se nalaze. Cilj krivičnog postupka, barem načelno, jeste da se utvrdi objektivna istina o određenom događaju, dok je sporazuma zapravo pokušaj da se dogovorom dođe do istine koja može biti i kreirana od strane učesnika u sporazumu za potrebe upravo takvog sporazuma. Krivični postupak protiv određenog lica treba da teži objektivnosti, dok sporazum teži ostvarivanju subjektivnih intresa.
Naravno da se presuda na osnovu sporazuma o priznanju krivice može koristiti u drugom postupku, kao neoboriv dokaz da je taj osuđeni izvršio krivično delo koje je priznao. Krivično delo je ljudska radnja, a ne “događaj”, pa je time i jasno definisan domet ovakve presude.
Ovde je zapravo veći problem upravo činjenica da se povodom istog krivičnopravnog događaja vode dva ili više različitih krivičnih postupaka, pre nego pitanje dokazne snage pravnosnažne krivične presude. Isto tako, napuštanje principa materijalne istine napravilo je cirkus u našoj i bez toga sakatoj sudskoj praksi, pa se dešava npr. da jedan od tzv “nužnih” saizvršilaca zaključi sporazum, a drugom se sudi, zbog čega na kraju može da ispadne da oni uošte nisu delovali zajedno, jer radnja izvršenja utvrđena na glavnom pretresu može da se bitno razlikuje od onoga što je onaj prvi priznao.
Eto šta se desi kad žaba vidi da se konji potkivaju.
Ono sto sam zapazio gledajuci snimak je da se vidi da sudija Tresnjev ima mnogo vise iskustva u sudjenju od sudije Majica. Mislim da sudija Majic ne moze da razume neke osnovne stvari jer nikada nije sudio u prvostepenom postupku za krivicna dela iz nadleznosti Viseg suda, pa zbog toga imamo situaciju da se najprostije stvari ne razumeju, a sto je posledica loseg kadriranja u pravosudju koje se dogodilo cuvenom reformom.
Sudija Tresnjev svakodnevno primenjuje pravo, a sudija Majic ga tumaci i zbog toga smatram da su stavovi sudije Tresnjeva ispravniji.
Smatram da se presuda o priznanju krivičnog dela jednog optuženog, ne može koristiti kao dokaz u krivičnom postupku koji se vodi protiv drugog optuženog, iz više grupa razloga:
(i) dokazne radnje su propisane ZKP-om, članovi 85 do 187. Među njima nije navedeno i to da je presuda dokazno sredstvo u krivičnom postupku koji se vodi protiv lica koje nije zaključilo sporazum o priznanju krivice. Smatram da se takva presuda ne može tretirati kao isprava iz čl. 138 ZKP, tj. može, ali samo u odnosu na osobu koja je priznala krivicu i njenu odgovornost za počinjeno krivično delo, ne i u odnosu na osobu koja nije priznala krivicu).
Dakle, po odredbama ZKP takva presuda nije dokazno sredstvo (protiv optuženog koji nije postigao sporazum o priznanju krivice), pa se ne može koristiti kao dokaz. Drugim rečima, taj sporazum i ta presuda se odnose samo na osobu koja je postigla sporazum o priznanju krivice.
(ii) ako bi takva presuda bila korišćena kao dokaz protiv optuženog koji nije priznao krivicu, u slučaju da taj optuženi nije tokom postupka imao priliku da čuje i vidi kako onaj optuženi (koji je priznao krivicu) daje iskaz, i da mu eventualno postavlja pitanja, u tom slučaju se radi o povredu na pravo koje jemči član 68 st. 1 t. 10 ZKP: “da ispituje svedoke optužbe”. Naravno, “svedok optužbe” je svako čiji iskaz podupire optužbu, pa i drugi okrivljeni koji je potpisao sporazum o priznanju krivice.
(iii) član 68 st. 1 t. 5 ZKP svakome ko je okrivljen za krivično delo jemči pravo da mu se sudi pravično. Pravično suđenje, po stavu Evropskog suda za ljudska prava, znači da se dokazi izvode na javnoj raspravi, u prisustvu optuženog i sudskog veća. Ako se na glavnom pretresu pročita presuda o priznanju krivice optuženog koji nije ispitan tokom postupka, tada se zaobilazi obaveza da se dokazi izvedu neposredno, u prisustvu optuženog, na javnoj raspravi: pročitana je presuda (o priznanju krivice), ali, ni optuženi ni sudsko veće nisu ni čuli ni videli osobu koja je navodno priznala krivično delo.
Dakle, slažem se sa onim što je izneo sudija Miodrag Majić, a ne slažem se sa stanovištem sudije Trešnjeva.
“Smatram da se takva presuda ne može tretirati kao isprava iz čl. 138 ZKP, tj. može, ali samo u odnosu na osobu koja je priznala krivicu i njenu odgovornost za počinjeno krivično delo, ne i u odnosu na osobu koja nije priznala krivicu”
Upravo tako, kolega. Krivično delo je ljudska radnja, a ne “događaj”, nešto što se desilo u određeno vreme u određenom prostoru… I cilj krivičnog postupka je utvrđivanje šta je okrivljeni uradio (tada i baš tu) i supsumpcija te njegove radnje pod zakonski opis radnje izvršenja k.d.
Stoga je domašaj ranije pravnosnažne krivične presude na osnovu sporazuma o priznanju krivice u odnosu na ovog okrivljenog krajnje ograničen: to što je neko drugo lice priznalo i bilo osuđeno za neke svoje radnje, nije od bitnog uticaja na utvrđivanje šta je konkretni okrivljeni (u drugom postupku) stvarno činio. Naravno da ranija presuda prema saizvršiocu može biti korišćena u postupku, ali posao je odbrane da dokaže šta je njihov branjenik zaista radio u to vreme. Ranija presuda na osnovu sporazuma o priznanju krivice je samo sredstvo pritiska tužilaštva i ništa više. Exempli gratia, ako bi jedno lice priznalo da je izvršilo krivično delo podmićivanja i na osnovu toga dobilo sporazum, to ne znači automatski da je drugo lice, okrivljeni za primanje mita, imao umišljaj da prima mito, ili, čak, da je imao svojstvo službenog lica (jedan aktuelni primer iz prakse ovih antikorupcijskih tužilaštava/sudova, konkretno iz Kraljeva).
I dalje, za branioce ta ranija presuda može biti sjajno oružje protiv optužnice. Ako bi, na primer, od dvojice saizvršilaca u delu stavljanja u promet opojnih droga, jedan zaključio sporazum, to bi u praksi, po pravilu, značilo da mu tužilaštvo stvai na teret posedovanje i on bi to “delo” priznao i bio za to osuđen. Kako onda drugi saizvršilac može za isto delo, istu radnju izvršenja, biti osuđen za drugo delo? Tu je oslobađajuća zagarantovana.
Naš je posao da unapeđujemo sistem tako što ukazujemo na njegove nedostatke.
always look on the bright side of life
https://www.youtube.com/watch?v=-ECUtkv2qV8