20. februara 2018. u Kamenoj sali Saveza samostalnih sindikata, održan je skup pod nazivom “Javno slušanje profesora – Prilog javnoj raspravi o radnoj verziji amandmana na Ustav
Lekcija, koju je aktuelno Ministarstvo pravde očigledno preskočilo, glasi otprilike ovako: Kada misliš da je podanik mrtav, ne žuri da ga natovariš na leđa pre nego što mu još jednom opipaš puls. Jer ako je nevoljnik ipak samo bez svesti, može se prenuti i poželeti da spreči neumitnost “konačnog rešenja”.
Moje gostovanje na televiziji “N1” u emisji “Novi dan”. Tema: Predloženi tekst ustavnih amandmana u oblasti pravosuđa.
Jedno je sigurno – pravosuđe neće ni biti bolje niti nezavisnije, kako nam to entuzijastično najavljuju predstavnici Ministarstva pravde. Umesto toga, biće ostvaren kontinuitet političkog uticaja na osnovna pitanja kao što su izbor i razrešenje nosilaca pravosudnih funkcija. I dalje, sudije će suditi u strahu od toga šta će reći trenutni politički moćnici i njihovi miljenici. Sistem će iznedriti model novog pravosudnog “komesara”, pod šifrom “istaknuti pravnik”. Mladi pravnici juriće rodbinske i kumovske veze za upis na Pravosudnu akademiju. Saradnici koji trenutno nose najveći deo posla u sudovima, uključujući i armiju eksploatisanih volontera, pred najezdom malobrojnih ali odabranih “Akademaca” napuštaće institucije koje su se maćehinski ponele prema njima.
Mišljenja sam da je bez premca, simbol pravosudne godine na izmaku izjava specijalnog savetnika ministarke pravde, data tokom prigode zvane “Debata o ustavnoj reformi pravosuđa”. Reč je o sada već poznatoj krilatici prema kojoj je “nezavisnost pravosuđa ideološki mit”!
Razgovor sa novinarkom Ljubicom Gojgić o problemima u pravosuđu, razlozima neuspeha ustavne debate, opasnostima od dodatnog ugrožavanja sudske nezavisnosti u novom ustavu, slučaju sudije Trešnjeva
Ono što i organizatori u debati “stotine cvetova” i njeni prominentni učesnici ili ne znaju, ili zaboravljaju je da ovoga puta izmene Ustava u delu o pravosuđu nisu zamišljene kao još jedna mogućnost za ispoljavanje domaćih “individualnosti”. Još manje ih je moguće posmatrati kao otvoreni konkurs za ideju koja bi mogla što preciznije “pogoditi u žicu” raspoloženje aktuelne političke vlasti. Ne postoji, nažalost ni prostor za nama uvek drage eksperimente.
Ako već ni postojeći Ustav ne poštujemo, zašto je važno šta će nam doneti njegove izmene?
Gostovanje u emisiji N1 “Pressing”. Sa voditeljem Jugoslavom Ćosićem razgovarao sam o stanju u pravosuđu, reagovanjima na neke od odluka Apelacionog suda, pritiscima i predlozima
Najednom, nakon decenija žmurenja, shvatili smo da živimo u društvu u kojem, umesto anesteziranih institucija, baš kao i kod porodica u kojima prerano sazrela deca preuzimaju poslove neupotrebljivih roditelja, istrage vode novinari, a o nezavisnosti ustondirane branše se staraju poverenici za nezavisnost i nevladine organizacije. U kojem budimo mamurne tužioce i podsećamo ih gde su ostavili zakon.
Pravosuđe je tada, baš kao i sada, u glavama onih koji ga posmatraju sa udaljenih komandnih centara delovalo kao nezanimljiva naseobina kolonizovanih domorodaca koje je poželjno održavati u postojećem vazalnom statusu. Kao i mnogi pre njega, ali i mnogi koji upravo koračaju sličnim putem, bivši ministar u tim trenucima nije mogao ni da pretpostavi da će se, samo nekoliko godina nakon silaska sa visoko podignutog komandnog centra, naći u centru kolonije oblikovane značajnim delom i rukom njegovih partijskih saboraca. Samo, ne više kao izaslanik aktuelnog suverena, već kao persona non grata novih gubernatora.
Vremenom, njegovi dnevni snovidi postali su jednako živi kao i noćne agonije. Tako bi mu se, svako malo, učinilo da mu se zatvorski čuvar u sudnici kezi, stavljajući mu do znanja da će se uskoro sresti u drugačijem ambijentu. Ili bi, pak, u razgovoru sa kolegom iz tužilaštva prepoznao reči koje nesumnjivo upućuju na odbrojanost njegovih dana na slobodi.
