Razjedinjena, „šarolikog“ kadrovskog potencijala i od strane novokomponovanih pravosudnih para-profesija potisnuta u borbu za sopstvenu egzistenciju, advokatura je ipak i dalje najslobodniji deo srpskog pravosuđa.
Propadanje naroda (u našem slučaju pravosuđa) ne završava se sa jednokratnim, pa ni višekratnim pogrešnim izborom. Ono što je daleko opasnije je stvaranje političkog sistema koji se prirodno na takvim osnovama dalje razvija.
Pravosuđe sve više podseća na terminalno obolelog pacijenta, koji, svestan bezizlaznosti sopstvenog stanja pristaje na raznovrsne medicinske eksperimente u uverenju da nema šta da izgubi.
To što postoje sudovi i sudije i što u Ustavu piše da su tri vlasti nezavisne, nikako ne znači da je to tako u praksi. Sudije su dužne da se obraćaju javnosti koji moraju da znaju ko radi u pravosuđu. I kada se predsednik Vlade svojim izjavama umeša u rad tužilaštva, u zdravom sistemu bi to bilo rešeno snagom institucija. Međutim, to kod nas nije slučaj
