Slučaj sudije Vučinića – Epilog
15.03.2016.
No, teško će ovakva priča dirnuti bilo koga ko je stasavao na ideji „dovoženja sudija u Beograd kamionima“ ili pak, ko je u jednom od ovakvih kamiona i sam dovežen.
Sva prava zadržava Miodrag Majić 2020
No, teško će ovakva priča dirnuti bilo koga ko je stasavao na ideji „dovoženja sudija u Beograd kamionima“ ili pak, ko je u jednom od ovakvih kamiona i sam dovežen.
Kao i većina merenja na ovim prostorima, i ovo će se, uveren sam, makar delimično pretvoriti u priliku za popravljanje statistike. Međutim, ovoga puta, s obzirom na specifičnost pripremanog posla, ulepšavanje rezultata imaće donekle neuobičajenu prirodu.
Čini se da se u gomili kvaliteta koji su krasili ovog eruditu, najjasnije izdvajala sposobnost da jasno, hrabro a na momente i prkoseći javnosti izrazi sopstveni stav.
U prilogu sa sudijom Višeg suda u Beogradu (posebno odeljenje) Aleksandrom Trešnjevim polemišem o mogućnosti korišćenja presude na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela kao dokaza u drugom krivičnom postupku. Reč je o prvoj epizodi seriala “Izdvojeno mišljenje” koji će biti emitovan na “Blogu sudije Majića” i na e-learning platformi “Ekademija” (ekademija.com).
I zato je istu matricu koju je moguće uočiti u političkom prostakluku, zaglušujućim novokomponovanim turbo-folkerskim pokličima i izbacivanju ispražnjene paklice cigareta kroz prozor automobila, moguće pronaći i u uputstvu sudije zapisničarki da, uprkos kašnjenju, ne proziva stranke još desetak minuta “dok ne dovrši prvu jutarnju”. U osnovi svih navedenih ponašanja, nalaze se decenije nepoštovanja najpre sebe, onda drugih.
Predviđati naknade valutnog, pa i svakako primerenijeg dinarskog iznosa u situaciji u kojoj je srpsko pravosuđe zatrpano generacijskom neažurnošću, u kojoj u Palati pravde toaleti i kompjuteri češće ne rade nego što su u funkciji, sliči rešenju u kojem biste u ovom trenutku obezbedili obeštećenje svakom putniku kojem je povređeno pravo na putovanje u razumnom roku srpskim železnicama (uz primenu švajcarskih standarda) ili pak svakom bolesniku kojem je povređeno pravo na adekvatnu medicinsku uslugu, mereno standardima klinike „Mejo“
U prilogu još jednom govorim o problemima u razumevanju inkriminacija čl. 359. i 234 KZ koji se sve češće ispoljavaju u praksi. Iako sam o ovome već pisao na blogu u tekstu “Zloupotreba položaja – od nedovoljno precizne do “all inclusive” inkriminacije”, čini se da i dalje postoji potreba za ukazivanjem na pogreške u tumačenju, ovih inače kompleksno definisanih odredbi.
Razjedinjena, „šarolikog“ kadrovskog potencijala i od strane novokomponovanih pravosudnih para-profesija potisnuta u borbu za sopstvenu egzistenciju, advokatura je ipak i dalje najslobodniji deo srpskog pravosuđa.
Uvedimo Detektora svuda! U bolnice (za simulante), kod matičara (za reciklirane device), u NVO (za neubeđene denacifikatore), u izbegličke kampove (za lažne azilante)! Ako već ne možemo pobediti u proizvodnji, obrazovanju ili kulturi, pobedimo u otkrivanju istine i demaskiranju laži!
Propadanje naroda (u našem slučaju pravosuđa) ne završava se sa jednokratnim, pa ni višekratnim pogrešnim izborom. Ono što je daleko opasnije je stvaranje političkog sistema koji se prirodno na takvim osnovama dalje razvija.
Pravosuđe sve više podseća na terminalno obolelog pacijenta, koji, svestan bezizlaznosti sopstvenog stanja pristaje na raznovrsne medicinske eksperimente u uverenju da nema šta da izgubi.