Од изузетног је значаја што су опасност и последице породичног насиља, нарочито у последњих неколико деценија, препознати и у нашој средини. Постојећа инкриминација из члана 194. Кривичног законика у том смислу, представља вероватно један од најефикаснијих видова борбе са овом изузетно негативном друштвеном појавом.
Међутим, опасност од породичног насиља, колико год била изражена, не оправдава, макар у кривичном праву, означавање појава које објективно немају овај карактер овом инкриминацијом.
Истичем ово налазећи да су у једном броју одлука првостепених судова, радње окривљених означене као насиље у породици, иако за то није било довољно разлога. Неретко је у наведеним случајевима из изреке пресуде видљиво да је реч о издвојеној ситуацији, понегде и свађи или грубљој псовки изговореној од стране једног супружника или члана породице, коју је суд, прихватајући квалификацију јавног тужиоца, квалификовао према члану 194. КЗ.
Подсећања ради, основни облик овог кривичног дела предвиђен је на следећи начин:
Ко применом насиља, претњом да ће напасти на живот или тело, дрским или безобзирним понашањем угрожава спокојство, телесни интегритет или душевно стање члана своје породице, казниће се…“
Стварању нејасноћа у овом случају, вероватно је допринео и сам члан 112. став 30 Кривичног законика (значење израза), где се наводи да „када је радња кривичног дела одређена трајним глаголом сматра се да је дело учињено, ако је радња извршена једном или више пута“.
Међутим, треба имати у виду да угрожавање спокојства, телесног интегритета или душевног стања члана породице који су код овог дела предвиђени у трајном облику, представљају последицу а не радњу овог кривичног дела.[1] Другим речима, последица у виду угрожавања, постоји само у ситуацији у којој је проузрокована конкретна опасност на страни оштећеног која траје одређено, краће или дуже време.[2] Сагласно томе, радња кривичног дела у виду претње да ће се напасти на живот или тело или дрско или безобзирно понашање мора довести до одређеног континуираног стања угрожености у коме се налази оштећено лице.
Иако према тексту инкриминације, постојање дела формално није искључено ни када је радња извршена само једном, то ће, због природе последице и саме инкриминације (који указују на континуитет), сасвим изузетно бити случај. Пре него што суд утврди да је у конкретном случају и изолована радња подобна да буде оцењена као насиље у породици, мора утврдити да је овако једнократно понашање, довело до стања угрожености на страни члана породице у одређеном трајању.
Због тога би код оцене постојања овог кривичног дела, супротно пракси која се среће у појединим одлукама нижестепених судова, требало испољити већу обазривост. Изоловани инциденти, који нису довели до угрожености члана породице која траје одређено време, а нарочито понашања чији значај и објективно није такав да би могао довести до предвиђене последице, не заслужују кривичноправну интервенцију и требали би да остану ван домашаја кривичноправне репресије.
Опасност од насилничког понашања у породици неће бити ништа мања уколико се и неке друге радње које спадају у домен прекршаја, других, лакших кривичних дела, или морално неприхватљивог понашања, неосновано буду квалификовале на овај начин. Овако поступање, може само допринети умањењу значаја који се оправдано придаје овој изузетно опасној појави у савременим друштвима.
[1] Тако и Стојановић, В. З. Стојановић, Коментар кривичног законика, Београд, 2006, 474.
[2] Ibid. Стојановић наводи: „Имајући у виду природу овог кривичног дела, реч је о једном континуираном стању у коме се налази један члан породице услед радњи којепредузима други члан породице према њему.
