Čini se da se okončanje dugo najavljivanog posla bliži. Venecijanska komisija dostavila je mišljenje o najnovijoj verziji Ustavnih amandmana u oblasti pravosuđa. Kao i obično, u zavisnosti od toga da li slušate predstavnike vlasti ili nezavisne stručnjake, ovo mišljenje se razlikuje. No, bez obzira na to da li su vas uverili u to da su Venecijanci oduševljeni ili pak da ostavljaju značajne rezerve, jedno je izvesno – svi preduslovi za promenu najvišeg akta u državi konačno su tu. A na to da je sve spremno za feštu ukazuje još jedna činjenica. Prvi put od početka procesa, najveća strukovna udruženja (Društvo sudija i Udruženje tužilaca) zajedno sa političkim vlastima duvaju u fanfare. Ovoga puta horski nam obećavaju da ćemo, nakon čitavog niza promašaja, konačno postati društvo koje se neće stideti sopstvenog pravosuđa. Zašto se to onda ipak neće dogoditi?
Osnovni razlog leži u činjenici da u postojećem druševeno-političkom ambijentu, čak i da su predloženi, ni najbolji amandmani ne bi popravili stvari. U današnjoj Srbiji, jednako kako se ne poštuju propisi o zabrani pušenja u zatvorenim prostorijama ili transparentnosti finansiranja izborne kampanje, ne poštuje se ni Ustav. Zbog toga ni najviši pravni akt ne može u značajnijoj meri da utiče na ovdašnju neveselu zbilju. Hteli to da priznamo ili ne, stvorili smo društvo u kojem u Ustavu može pisati bilo šta bez bojazni da će to političku elitu, njihove prijatelje i srodnike na bilo koji način ozbilnije ograničiti. Kršite Ustav – pa šta? Mešate se u druge grane vlasti – I? Zbog toga, kao i druge društvene kulise, i Ustav predstavlja samo “mejkap” na umornom licu zajednice koja se odrekla sopstvenog pravnog poretka. Primera za to je bezbroj. Zar zaista bilo ko veruje da će se domaći poslanici preko noći odreći targetiranja nepoćudnih sudija, kvalifikacija o izdajnicima i stranim plaćenicima, samo zato što ćemo imati nove propise? Zar zaista bilo ko može da pomisli da će se predsednik republike u slavu novih odredbi lišiti mogućnosti da sudi i presuđuje, da iznosi ili uskraćuje dokaze? Na kraju, zar zaista bilo ko veruje da će upravo ti ljudi sada, kroz nove Ustavne regule, doživeti katarzu i odlučiti da iz nekog razloga poštuju nove odredbe, kada su ove stare tako slasno nipodaštavali? Pažljivo čitanje mišljenja Venecijanske komisije, lišeno kreatorskog zanosa, može dati odgovor i na ovo pitanje. Jer, zahtevom za uključivanje opozicije u čitav proces, Komisija nam zapravo ukazuje kako bi trebalo preispitati ideju promene najvažnijeg pravnog akta u postojećem ambijentu političke monolitnosti.
Dakle, i da je savršen, tekst ne bi značajnije promenio stvari. Zbog toga je dodatni problem u tome što je tekst kojim se danas hvale i vlast i najveća strukovna udruženja, daleko od savršenog. Činjenica je da on jeste bolji od verzije iz 2018, ali to i nije bilo teško već zbog toga što je ova verzija bila toliko loša, da bi bezmalo svaka druga bila kvalitetnija. Takođe je tačno da postoje i određeni pomaci u koje se može ubrojati ukidanje probnog trogodišnjeg mandata sudija i činjenica da će se svi izbori sada odvijati u Visokom savetu sudstva a ne u Skupštini. Ali šta sve to vredi kada je centralno pitanje oko kojeg su se kola lomila od početka nesrećno rešeno? Jer, kompozicija najvišeg sudskog tela koje će birati sudije i u svim drugim aspektima fundamentalno uticati na njihove karijere, a time i na nezavisnost pravosuđa, suštinski je lošija čak i od one koju trenutno imamo.
Umesto ministra pravde i predsednika Odbora za pravosuđe Narodne skupštine, sada dobijamo pet takozvanih uglednih pravnika. Zar to nije dobro? O ne, nikako! Loše je i opasno zbog toga što se u domaćem realpolitičkom imaginarijumu, kao što znamo, zakona (Ustava) “ne držimo kao pijan plota”. Zbog toga ni “ugledni pravnici” sa papira neće nužno biti zaista ugledni kada se sa tog istog papira kroči u život i zabasa među plotove. Zar neko zaista u novom sazivu vidi naslednike Slobodana Jovanovića ili Mihajla Konstantinovića? Zar i najoptimističniji tvorci amandmana za tim stolom vide ugledne, sede glave čija će se reč i odluka, usled mukotrpno stečenog autoriteta, bespogovorno poštovati? Prema tekstu predloga, reč je o ljudima za koje će biti dovoljno da su završili pravni fakultet i da imaju deset godina staža u struci. Pozivam vas da, uzimajući u obzir ove oskudne kriterijume, načinite sopstveni spisak! O ugledu naših pravnika odlučivaće Skupština dvotrećinskom većinom. Napravite i ovde mali eksperiment i zamislite reprezentativnost drugih branši kada bi o njihovim dostojnicima odlučivala Skupština. Pomislite na to ko bi nas lečio ili informisao kada bi ugledne lekare i novinare birali u Parlamentu? Ne obećava previše, zar ne?
A ako se, pak, poslanici o uglednosti nekog od pravnika nekim čudom ne usaglase, konačnu odluku o pravničkom renomeu donosiće komisija koju će sačinjavati predsednik Skupštine, predsednik Ustavnog suda, predsednik Vrhovnog suda, Republički tužilac i Ombudsman većinom. Šta kažete?
Kada se sve ovo zna, sasvim je izvesno da će najveći ugled među pravnicima u Parlamentu uživati oni najpodobniji među njima – juristi sa spiskova podrške aktuelnim političkim režimima, profesori koji izražavaju divljenje vođama, kabinetski moljci, članovi vladinih komisija, upravnih odbora i skupština sportskih društava… Tako ćemo, umesto dva jasno vidljiva politička predstavnika kojih smo zbog zahteva Evrope morali da se lišimo, dobiti njih pet, prikrivenijih i time nesumnjivo podmuklijih. Ali ne samo to! Da ništa ne bi bilo prepušteno slučaju, predviđen je dodatni mehanizam. Kako izabrani sudijski predstavnici u Savetu nikada ne bi mogli samostalno donositi odluke, za bilo koju odluku biće potrebno obezbediti osam od jedanaest glasova. Tako su ovom nerazumno visokom kvalifikovanom većinom političari obezbedili to da nikada nijedan sudija u Srbiji ne bude izabran bez njihove saglasnosti. I tako je i nominalna sudijska većina u Savetu dodatno izgubila značaj.
Dakle, ne treba imati zablude. Nažalost, ni nakon najnovijih izmena Ustava nećemo dobiti nezavisno pravosuđe. To je loša vest. Dobra vest je da ono neće biti ni mnogo gore nego što je sada. U postojećim uslovima potpune političke dominacije, straha i obeznađenosti, minimalne promene, ako ih i bude, običnom posmatraču ostaće nevidljive. Zbog toga će stvarna reforma pravosuđa morati i dalje da čeka trenutak u kojem će doći do kompletne promene političke paradigme. Do tada, bićeno prinuđeni da se zadovoljimo pravosuđem kakvo je jedino i moguće imati u društvu u kojem jedan od uglednih pravnika nedavno objasnio kako je mešanje predsednika u sudstvo “nova normalnost” i kako ne postoji baš ništa sporno u tome. Možda stoga nije kasno predložiti autorima amandmana da ovu tezu i otelotvore. Umesto “U ime naroda” možda bismo saglasno novom Ustavu i presude konačno mogli donositi “U ime nove normalnosti!” Jer, ako već ne možemo da popravimo stvari, možda je vreme da konačno barem prestanemo da se lažemo.
2 Responses
“U ime vlasti”
Odlična analiza kojoj se nema šta prigovoriti, sve i jeste oblanda, lakirovka kako narod kaže. Ipak, imam i dodatne sumnje. Ovim izmenama se vrši betoniranje trenutnog stanja a ono je takvo da veliki broj sudija i tužilaca ne samo da nema mesta u pravosuđu već bi morali biti iza rešetaka. Sudi se po porudžbini, sude poverioci tuženih, sude korumpirani, a jednako je i među tužiocima. Dati im mogućnost da kada sednu u fotelju u njoj ostanu do kraja radnog veka, da uvedu na velika vrata nepotizam i biranje naslednika po onoj ko je čije dete ili kum, ili koliko plati, je pogubno po ionako posrnulo pravosuđe i pravni sistem koji je u blatu. To šta sve prolazi i pored Ustavnog suda je i Bogu za plakati, a da ne govorimo o menjanju stavova preko noći gde su motivi i interesi nejasni, ali je izvesno da je sve usmereno protiv malog čoveka i u korist “nedodirljivih”. Umesto da se uvede odgovornost za odluke i nastale štete uvodi se jedna vrsta tihe amnestije koju će da brane politika i “nedodirljivi”. ovim izmenama se na neki način uvodi isto što je Drašković potpisao vezano za NATO pakt i njegovu “nedodirljivost i “nevidljivost” u Srbiji. Čovek kao individua postaje samo mali i nebitni objekat nečijeg iživljavanja i dobre volje. Da li smo to hteli i da li je to demokratija, da li su to ljudske slobode i prava???