Stručnjaci koji se bave problemom alkoholizma, slažu se u jednom: pre nego što se jednog dana na klinici za lečenje bolesti zavisnosti probudi vezan za krevet, alkoholičar prolazi kroz različite faze. Sve one, mnogo pre konačnog čina, ukazuju da je neprepoznati put ka paklu bio izvestan.
No, za većinu laika, ove epizode ne predstavljaju znake za uzbunu. Zbog toga se i događa da, decenijama, budući pijanac društvenu lupu prolazi gotovo neopaženo, sve do momenta koji, za razliku od onoga što prethodi, svi nepogrešivo uoče. Nažalost, tada je za bolesnika već obično kasno.
Niko se, tako, neće preterano uzbuditi kada na svadbenom slavlju, još sasvim malom dečaku, veseli domaćin “nagaravi” usta prepečenicom, ili kada mu ujka “kao pravom muškarcu” sipa pola čaše piva od kojih mu “ništa neće biti”. Istog tog junošu niko od rodbine neće ozbiljnije ukoriti ni kada, nekoliko godina kasnije, u pubertetu, nakon odlaska u grad, pijan povrati u postelju. Ništa se specijalno neće dogoditi ni kada ga prijatelji prvi put dovedu obeznanjenog na ispiranje želuca u Urgentni. “Dečurlija”, samo će slegnuti ramenima. Ni kada ga, kao maturanta, posle duže potrage, pronađu blatnjavog i izubijanog u šancu pored puta. “Napio se, pa šta… Nije ni prvi ni poslednji. K’o da su druga deca zlatna”, odbrusiće zaštitnički nastorojena majka, kojoj je dosta kritikovanja “samo njenog deteta”.
Neće se bilo ko posebno uznemiriti ni kada nekadašnji momčić, a sada već zreo muškarac, prvi put ozbiljnije istuče ženu. “To su njihove stvari”, reći će komšije. “Pametan čovek se u to ne meša”. Ni kada slupa kola u kontejner. “Ima osiguranje, popraviće…” Ni kada na parkingu napadne komšiju koji kreće na posao, misleći da mu obija auto. “Dešava se, svi smo pod stresom…”. Ni kada na dečijem rođendanu, padne u kupatilu i razbije ogledalo. “Sve je dobro što se dobro svrši!” Ni kada razredna zbog njega prekine roditeljski sastanak kako bi pozvala obezbeđenje. Niko. Nikada.
Samo kad konačno završi vezan na klinici na kojoj čeka “rusku” blokadu i rad sa psihijatrom koji će pokušati da predupredi sledeći pokušaj suicida, svi će gotovo uglas reći: “Uzas! Kakav je to čovek bio.”
Razvijanje alkoholizma, sliči razvoju i drugih bolesti zavisnosti. Ovo možemo jasno uočiti ako za primer uzmemo jednu od najizraženijih boljki savremenog srpskog društva – zavisnost pravosuđa.
Ako ovako pristupimo, videćemo da se ni ovde niko preterano nije uzbuđivao dok su decenijama vidljivi signali najvljivali nadolazeći delirujum tremens nejake branše. Pogledajte koliko smo samo prenebregavali zlokobne krilatice! “Sudije se ne smeju držati prava kao pijan plota”. Iako svesni da omiljena komunistička parola ukazuje na sigurni znak bolesti, smatrali smo da njeno prenebregavanje, pa čak i zbijanje šala na navedeni način, neće biti opasni. Ili pak, “Svaki pošteni radni čovek ima bolji osećaj za pravo od sudije koji ne razume revolucionarne ciljeve”! Ni u ovom “povraćanju po posteljini” nismo svojevremeno uočili maligni signal.
Zar nismo bili spremni da zažmurimo na “dovoženje pravnika kamionima”, smatrajući da ne treba dizati dževu? Ili pak, na najave “jezivih odgovora drzave”, verujući kako su to samo reči izgovorene u afektu? Nismo li bili pristojne komšije koje se “ne mešaju”, kada je “na spratu iznad” uz lupnjavu i vrisku, palicom za bejzbol vršen reizbor? Ili kada su nam kolege, u poznatom pravcu, noću odvodili predsednici sudova i pravosudni komesari? Kada su ih mrcvarili po disciplinskim postupcima čije smo povode jasno naslućivali? Nismo li bili dovoljno učtivi da im nikada ne pominjemo ime, i da se nikada javno ne zainteresujemo za njihovu sudbinu?
Nismo li se, na kraju krajeva, smejali, ćutali, okretali glavu, gledali u plafon kada god smo čuli da pijanac dolazi kući?
I onda smo se jednog jutra probudili shvativši da je naše pravosuđe, nakon decenija ruiniranja, ponižavanja i degradacije, konačno zadrzano u ustanovi za lečenje vezano za krevet… Probudili smo se shvativši da je naše sudstvo, baš kao i naše tužilaštvo, u potpunosti zavisno od čitavog niza zavisnosti! Od predsednika koji se svađa sa odlukama koje mu se ne dopadaju… Od premijera koji odlučuje ko je kriminalac a ko policajac… Od ministara koji mašu podacima iz istrage i najavljuju hapšenja … Od portparolki stranaka, sekretarica kabineta, nevladanih organizacija, tabloida, novopečenih bogataša, lokalnih kabadahija, narodnih pevačica… Shvatili smo da je naše pravosuđe zavisnik od različitih vrsta zavisnosti. Stručno rečeno – politoksikoman!
Najednom, nakon decenija žmurenja, shvatili smo da živimo u društvu u kojem, umesto anesteziranih institucija, baš kao i kod porodica u kojima prerano sazrela deca preuzimaju poslove neupotrebljivih roditelja, istrage vode novinari, a o nezavisnosti ustondirane branše se staraju poverenici za nezavisnost i nevladine organizacije. U kojem budimo mamurne tužioce i podsećamo ih gde su ostavili zakon. Probudili smo se u drzavi u kojoj vise niko ne veruje da presude donose sudovi “popunjeni kadrovima iz kamiona”. U kojoj godinu ipo dana, od belih miševa, ne razaznajemo ko je srušio centralni deo grada! U kojoj pred nadležnim tužiocem peru pare, a da on to, zaslepljen dvostrukim odrazom u ogledalu, ne primećuje.
Zaista, šta sada? Da li je i odavde moguće pobeći, a da bežanje ne bude na Zapad…
Stručnjaci se i ovde slažu: moguće je! I najteže bolesti zavisnosti mogu biti izlečene, ali je potrebno mnogo upornosti i posvećenosti. Uspeh je izgledniji ako je onima koji lečenje propisuju zaista stalo do pacijenta. Ako se ne pretvaraju da mu žele dobro, dok ih u suštini nije briga. Ako se ne foliraju. Sa druge strane, nije potrebno posebno naglašavati da će u sigurnu propast voditi poveravanje lečenja osvedočenim preprodavcima alkohola ili dilerima narkotika koji su obolelog i doveli do sanatorijuma.
Zbog svega rečenog, predstojeće promene Ustava prva su prilika da obolelo pravosuđe ili pridignemo na noge, ili konačno gurnemo u šanac. Svi zajedno. Kao građani koji drugo pravosuđe, osim ovog, nemaju. Kao porodica gde je učešće svih članova nužno u uspešnoj terapiji. Kako im onda pristupiti?
Jedno je sigurno. Bogohulno je iz partijskih, esnafskih, ličnih, lukrativnih ili kakvih god sebičnih razloga, predlagati i usvajati rešenja koja će ubogaljenog pacijenta dodatno bogaljiti. Bilo bi to isto kao kada bismo alkoholičaru na klinici, u flašicama za vodu, donosili votku ili ga ubeđivali da lečenje može zameniti jutarnjom gimnastikom.
Prestanimo se u tom smislu igrati lartpulartističkim pozivanjem na egzotična uporedna rešenja, tvrdeći da moraju biti adekvatna i za nas ako su adekvatna za viševekovne parlamentarne demokratije. To povremeno liči na predlaganje homeoterapije pacijentu kojem gasna ganrena ugrožava život. Licemerno je eksperimentisati pravosuđem pozivajući se na dobre namere i teorijske koncepte, ako se pri tome računa na to da će se sopstveni procesi i ostavine i nadelje rešavati pozivom odgovarajućeg broja i veze. Baš kao što je nefer poveravati posao “popravke” sistema ljudima kojima do sistema zapravo i nije stalo, bilo zato što budućnost vide u korištenju njegovim pukotinama, ili zato što računaju na rezervne varijante, domovine i boravišta.
U predstojećim ustavnim promenama, pravosuđe se mora najpre formalno ojačati. Kao i svakog dugogodišnjeg pacijenta, potrebno ga je najpre očistititi, zatim terapijom osnažiti, i naposletku okupati, doterati i obući u svečanu odeždu, kako bi i samo počelo da vraća poverenje u sebe. Rečju, pravosuđe se u novom najvišem aktu ciljano mora konstituisati kao najjača od tri grane vlasti. Ne zbog toga da bi ono to zaista i postalo, već da bi, ovako šepavo i mamurno, uopšte moglo da se uspravi, pridigne na noge i, koliko-toliko ravnopravno, stane “uz rame” ostaloj starijoj “braći” koju bi, po prirodi stvari, moralo da kontroliše.
Ako to ne učinimo, možemo već sada u najnoviji ustav, umesto pravosuđa, komotno staviti sliku pravosudnog pokojnika, računajući da će u narednom periodu, možda i zvanično, poslove preminulog zavisnika obavljati nezavisni mediji, istraživački portali, poverenici za nezavisnost i poneki pravosudni zanesenjak. Ali i to samo dotle dok naši socijalni dileri ne odluče da nam ni oni više ne trebaju, i da bi bilo najbolje i njih u narednom periodu navući na dop, krek, met ili šljivovicu.
18 Responses
Kao i uvek, odličan tekst!!! Dobra paralela i bilo bi lepo kada bi naš ,,pacijent’’ mogao da se izleči i da se postavi na noge, jer je očigledno da se leči alkoholom i da to odgovara trenutno vladajućoj garnituri (ali i svakoj do sada). Samo, najbolji argument kojim ih treba ubediti da nam je svima (pa i njima) neophodno nezavisno pravosudje jeste da neće doveka biti na vlasti (što je i sudija istakao u prethodnom tekstu) i da će njih isto takvo pravosudje sačekati kad tad. Srdačan pozdrav autoru i njegovom glasu razuma!
Pažljivo čitajući sve ono između redova dobio sam potvrdu onoga što vidim i što znam, da nam je pravosuđe u teškom delirijumu, em je zahvaćeno galopirajućim kancerom “coruptionitis”, em je pod uticajme alkohola i svih vrsta narkotika, ali i dalje sujetno i narcisoidno do bola. To pod uticajem alkohola i narkotika znači da je dezorijentisano, lelujavo, na nesigurnim nogama, klimavo i zamračenog uma/istine i pravde. Nova “reforma” vodi u obezbeđivanje logistike onima koji misle na neodređeno vreme da jašu narod i pljačkaju državu, čerupaju “plen”, baš ih briga za EUropu koja u prvi plan ističe stavljanje na noge pravne države. Znaju da nismo nikada bili ozbiljni kandidati za prijem, da je EU neiskrena, da oko NATO pravi novu “silu osovine” kojoj ne trebaju “remetilački faktori”, oni koji nisu spremni da se biju sa Rusijom za interese samoproglašenih gospodara sveta i okolnih galaksija za njihova prirodna bogatstva, niti su spremni da joj uvode samo/sankcije. Da je EU iskrena do nas odavno bi primila u svoje redove mnogo organizovaniju, pravno uređeniju i ekonomski moćniju YU, a ne bi je razbila u krvi i iz nje izvukla one koji su služili prethodnoj “sili osovine”. Svesno je problem opstanka Srbije izmešten iz SB UN gde jedino i isključivo može biti rešen, dat u ruke ubicama malih Milica, rušiteljima i trovačima Srbije i njenih građana, namerno se pregovara sa ratnim zločincima i kriminalcima jer se zna da se sa njima ništa ne može dogovoriti, i prave rijaliti koji će u nedogled da traje dok svi ortački pljačkaju Srbiju i njene građane. Ovaj tekst je zvono, svetlo u najmračnijem tunelu, jer, ako se pravosuđe i definitivno stavi pod čizmu organizovanog političkog kriminala, koji je u sprezi i sa onim raznih boja, definitivno nam se piše propast, beznađe uz erupciju socijalnog vulkana.
Za ovog alkosa koji je na neuropsihijatriji vezan za krevet je kasno da se popravlja. Vratimo se edukaciji dece (studenata prava, pripravnicima, strucnim saradnicima), pa od njih kroz ozbiljan proces formirajmo stotine Majica. Za desetak godina imacemo nesto sasvim drugo, ali kako promeniti kvaziprofesore prepisivace, principale polupismene sudije i tuzioce, kvazivisoki savet sudstva i kvazi DVT. Pesimista sam.
PRECIZNO. SLIKOVITO. ISTINITO. NAŽALOST, PREVIŠE OPTIMISTIČAN KRA.
Bolest pravosudja je slicna kao i bolest celog drustva. Nepostojanje morala, izopacena merila uspeha, losi nosioci funkcija, nepostojanje odgovornosti pa tek onda nestrucnost. Zamislite da reprezentaciju u bilo kom sportu selektujemo kao sudije i tuzioce. Potreban je mali broj vizionara sa iskrenom zeljom za stvaranjem sistema i zdrava selekcija. A kad bi makar prosta vecina sudija i tuzilaca zaista ispunjavala kriterijum dostojanosti, integriteta i odgovornosti prema drustvu, pravosudje bi se samo izborilo za nezavisnost, ko god da je na vlasti.
Sve tačno.
Cenjeni kolega!
U svetlu poslednje presude Apelacionog suda, od “državnog značaja”, i komentara Prvosveštenika, očekivao sam Vaše javljanje. Nisam dobio očekivano. Vrlo široko putovanje sa poznatom pozadinom. Nezadovoljstvo postojećim i kako isto prevazići. Opet mi se činite optimistom. Opet se nadate da promena “odredbi Ustava i Zakona” mogu dovesti do boljitka, da policajac bude policajac, da tužilac bude tužilac, da sudija bude SUDIJA, advokat bude advokat, a prvosveštenik da podleže Zakonu kao i svaki drugi. Nema tog Ustava koji će prvosvešteniku, ma kako se zvao i kojoj GRUPI pripadao, oduzeti “pravo” da sebe smatra Gospodarem (po staroj srpskoj tradiciji). Nema tog Ustava koji će da čovek MIŠ bude i sudija LAV, da tužilac ne goni samo one za koje mu Gospodar odredi, ili još gore, za koje “misli” da Gospodar to od njega očekuje, a policajac ne čuva, već JURI lopove. Za to treba ČOVEK – ljudi sa m..ima, u pantalonama ili u suknji.
I šta sam još, u svojoj zabludi očekivao?
Da Predsednik Vrhovnog kasacionog suda iziđe na konferenciju za štampu i kaže: DOSTA. A da li smo to nekad imali prilike čuti? Ne, koliko se ja sećam, a sećam se DUGO.
I šta je onda rešenje?
Kažu u vicu o Muji i Hasi – lako ćemo izići iz krize. Napadnemo Nemačku, oni uzvrate, a mi se predamo, pa i mi budemo Nemačka.
Ili, jedna koleginica, iz učešća u jednom “škakljivom” predmetu, ode u notare. Pitam je kad smo se sreli: Da li si se prEdala ili prOdala? Ništa mi nije odgovorila. Dakle, kolege iz pravosuđa – vidim izlaz – Srbiji treba JOŠ notara.
Uff. Nešto sam jutros, valjda pod pritiskom “discus herniae” mnogu mračan. Da sam penzioner, a blizu sam, bio bih sretan čekajući u decembru, ili najkasnije u januaru TRINAESTU PENZIJU. I sigurno bi Prvosvešteniku aplaudirao za njegovu borbu protiv neizlečivo bolesnog pravosuđa u Srbiji.
BRAVO !!!
NE ZAVISNO PRAVOSUDJE
Promena Ustava u pravcu uspostavljanja nezavisne sudske vlasti, sama za sebe, nece doneti nezavisnost pravosudju. I postojeci ustavni okviri govore o pravosudju, kao nezavisnoj grani vlasti, pa je opet vekovima nemamo, jer se te odredbe ne postuju, a ni same sudije sebe ne dozivljavaju kao vlast.
Bilo kakva promena Ustava, koji se ne poštuje, ostace mrtvo slovo na papiru, ukoliko ne zaživi u praksi. Sa postojećim sudijskim kadrom, ni najidealniji Ustav, neće uspostaviti nezavisnu sudsku vlast.
Poredjenja radi, to Vam je kao da pevača turbo-folka obučete u frak i pošaljete u operu da peva ili bolesnika koji umire od karcinoma, našminkate i naterate da trči maraton.
Korenite promene, počev od Ustava, mentaliteta, uspostavljanja jakih institucija, odgovornosti, besprekornog postupka sudijskih izbora, s tim da najbolji dodju na ta mesta, a ne politički podobni, te promena programa rada na pravnim fakultetima i edukacija nekih novih generacija da je sudska vlast – vlast, zavisna samo od Ustava i zakona, je jedini i dugotrajan put, kojim treba ići i to u državi razorenih institucija i vrednosti i državi rijaliti populacije, u kojoj svi sude i presudjuju, a predsednik države se “ljuti” na odluke onih, koji su najmerodavniji da to čine….
A članak je tako lepo počeo, da sam pomislio: konačno o problemu imenom i prezimenom…
Moram priznati da me često nasmejete. Što uopšte nije lako.
S poštovanjem,
MM
O sudskoj nezavisnosti, u oba svoja pojavna oblika, i nezavisnosti sudije i nezavisnosti sudstva kao grane vlasti, u nas je prvi pisao profesor Živojin M. Perić, još 1898. godine (Pristuno predavnje iz teorije gradjanskog sudskog postupka 15.10.1898. godine). Od tada do danas u dostupnim naučnim prikazima nužnih garantija sudijske i sudske samostalnosti i nezavisnosti, kako u našoj tako i u stranoj doktrini, malo toga se promenilo, a ta naučna saznanja i dosezi pretočeni su u instrumente koji sudsku nezavisnost obezbeđuju. Tako su tu najpre medjunarodni instrumenti koji daju pretpostavku nezavisnosti sudstva i to princip podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, koji princip potom nacionalni ustavi inkorporiraju odredjujući i institute koji stvaraju pretpostavke za otelotvorenje proklamovane nezavisnosti i samostalnosti. Pre svega su to instituti stalnosti sudijske funkcije i nepremestivosti sudije, a potom i način izbora sudija. U našem pozitivnom ustavnom položaju sudske vlasti, otišlo se i dalje od onih zahteva koje je postavila Venicijanska komisija pa je formirano posebno telo, Visoki savet sudstva, u kojem većinu čine sudije, kako bi se sprečila “politička zloupotreba” u izboru sudija. Jer, Venecijanska komisija konstatuje da u nekim starim demokratijama izvršna vlast ima odlučujuću ulogu pri izboru sudija (na primer SR Nemačka, član 95 stav 2 Ustava SR Nemačke) i da takav sistem izbora može dobro funkcionisati u praksi zahvaljujući ograničenjima koja nameću pravna kultura i duga tradicija. Dakle, ne zahteva se obavezno izopštenje parlamenta iz postupka izbora sudija niti pak izvršne vlasti, ali je u nas i to učinjeno, osim kod prvog izbora sudije kako bi se obezbedio demokratski legitimitet da niko ne može suditi ako narod nije makar posredno dao saglasnost za to.
Ako većinu u Visokom savetu sudstva čine sudije i one odlučuju o napredovanju i o razrešenju, šta je onda to što sprečava naše sudije u samostalnom i nezavisnom postupanju? Kako se sudije ne plaše da osude čoveka na 30 ili 40 godina zatvora, a plaše se da ne poslušaju nekog predsednika suda koji sugeriše odluku? Šta sprečava članove Visokog saveta sudstva da na stalnu sudijsku funkciju biraju najbolje sudije, a ne one koje vlast želi? Dal to nije stanje duha prosečnog srpskog sudije? Nije li to zacarovala psihologija podaničke duše upravo onog sudije “Zeca”? Sam sudija Majić vrlo kritički govori o kadrovskom stanju srpskog sudstva (ne retko i pravosudja u celini).
Nezavisno do toga, mi smo imali prilike da vidimo minuli rad prvog i drugog sastava Visokog saveta sudstva. On se bio odmetnuo od Prava. Njegovi su postupci bili više nego drski, pa je “već vidjeno, pametnima dovoljno”.
I sada izmenama Ustava treba omogućiti rizik da sudije takvog stanja duha sami sebe biraju u Visoki savet sudstva, a potom da ta izabrana grupa sudija, bez posrednog učešća naroda, sudije bira i unaređuju i tako “renesansu” sudstva donesu? Mislim, ne biva to. Čini se da je to poslovično lutanje kojim se zbog uočenih, a uzročno nedovoljno rasvetljenih anomalija, ide u drugu krajnost. Ide se u apsolutnu sudsku nezavisnost, a ona bi se lako “od garanta vladavine prava, mogla pretvoriti u sudski fundamentalizam, agresivno korišćenje sudske vlasti van okvira važećeg, potitivnog prava” ( prof. Ranko Kreća, O nekim aspektima nezavisnosti sudstva u svetlu standarda predviđenoh globalnim i regionalnim instrumentima, Intermex 2016).
Sa druge strane, nezavisnost sudstva ne predstavlja samo nezavisnost od zakonodavne i izvršne vlasti, već i nezavisnost od “direktnog ili indirektnog mešanja bilo koje ličnosti ili entiteta u donošenju odluka. In concreto, to znači nezavisnost sudstva kako od izvršne vlasti nacionalne države tako i od neformalnih grupa poput interesnih grupa i grupa za pritisak, pojedinaca, međunarodnih tela i organizacija, te medija. Drugim rečima, nezavisnost od bilo kog spoljnog uticaja” (Isto).
Pod pretpostavkom da je sve ovako kako je izloženo, onda uzrok svih uzroka nesamostalnosti i zavisnosti, uslov svih uslova samostalnosti i nezavisnosti, jeste karakter sudije, odnosno čoveka.
Jer, nezavisnost je zapravo svojstvo nečije slobode od uticaja svih drugih prilikom formiranja mišljenja i postupanja, čvrstina karaktera čovekovog da se odupre svakom pritisku i iskušenju, a politika uvek nadje načina da pokuša uticati na sudije. Nema tih regula koje je u tome mogu sprečiti. Sudiju Majića, neka ne gaji iluzije, postojeće stanje svesti i duha srpskog sudstva stvoreno negativnom selekcijom nikada neće izabrati za predsednika niti člana Visokog saveta sudstva. Druže se i biraju slični, a ne atipični.
S toga, po mom mišljenju, dok vlast kao legitimna moć od koje u svakom društvu, hteli mi to ili ne, sve počinje, ne postavi na “čelo sudske piramide” ličnost stvarnog autoriteta koja će sa vrha, a ne odozdo, izvršiti kadrovsku obnovu sudstva, nema tog boljitka kojem se teži. Može biti samo lova u mutnom, poput onog zahteva Udruženja tužilaca suprotnom prirodi sitema krivičnopravne zaštite i osnovnoj ulozi javnog tužilaštva (odbrana društva od napada pojedinaca) da tužilaštvo pored samostalnosti postane i nezavisan državni organ.
Veoma lepo rečeno, kolega Bratiću, premda cenim da je taj vaš prosvećeni apsolutizam iz zaključka samo jedno od instant rešenja za problem potkivanja srpske pravosudne žabe. A i ne sviđa mi se mnogo kao ideja. Da se pridružim sudiji Majiću u parabolama, možda je bolje da pustimo to dete da puzi, ustaje i pada, kako bi prohodalo, tim više što mu slabije ide, umesto da ga odmah smestimo iza volana nekog evropskog polovnjaka. Šta ako takvo rešenje bude i brže i bolje (za jače već ne znam)?
Ali mi se, zato, naročito sviđa taj deo vašeg teksta kojim ukazujete na konkretne, personalne manjkavosti trenutne postavke sudijskog kadra u Srbiji (zna li neko koliko ih uopšte ima?), jer kakvu god da “nezavisnost” (za koju mnoge sudije čvrsto veruju da je sinonim za potpunu neodgovornost) za njih izborimo i onda im podarimo (zamislite tek kakav je to nonsens, šta traže od nas!), u sudovima će i posle toga ostati svi oni isti ljudi koji tamo sede i primaju plate i danas, a svako od njih ponaosob zna ko ga je u sud “doveo”…
U potpunosti sam saglasan kolega Kovačeviću. Bolje je da “ dete puzi, ustaje i pada” dok ne prohoda, nego ovo sto je vec “ rešeno”.
Poštovani kolega Bratiću,
reč je o staroj dilemi, koju naši najnoviji reformatori sada obilato rabe, svakako u pravcu koji smatraju politički korisnim. Naime, pitanje se može postaviti i ovako: da li pravosuđe, koje je još uvek nedozrelo, do zrelosti i postizanja kvaliteta držati pod tutorstvom izvršne i zakonodavne vlasti, ili mu pak obezbediti prerogative koji mu pripadaju i pre okončanja tog procesa.
Mišljenja sam da bi optiranje za prvu soluciju, za šta se često izričito ili prećutno zalažu predstavnici izvršne vlasti, bilo višestruko pogrešno. Nikada nećemo dobiti ni kvalitetno ni zrelo pravosuđe, ako ga i dalje budemo ostavljali pod tutorstvom. Reč je o svojevrsnom perpetuum mobile. Degradacija pravosuđa nedovojivo je povezana sa odnosom zavisnosti od staratelja.
Opravdano postavljate pitanje zašto sada VSS nije bolji kada ima većinu. I da li bi i sa predloženim promenama bio bolji, kada do sada nije uspeo da se izbori.
Mislim da je u našim uslovima, ovakva većina očigledno nedovoljna. U Nemačkoj, Francuskoj, Belgiji… možda da, kao što ste pravilno rekli – zbog kulture i tradicije. Ali ovde nije. Ovde nema ni pravosudne kulture ni pravosunde tradicije. Zbog toga se, uveren sam, najpre formalni okvir mora proširiti i učiniti svojevrsnom “štakom” koja će pomoći pravosuđu da prohoda. Pri tome, siguran sam da u našim uslovima ne postoji opasnost od nekakve preterane samostalnosti pravosuđa… otcepljenosti od narodne volje i sl.
Jako smo daleko od bilo kog vida samostalnosti i osamostaljivanja.
Hvala Vam na sadržinski vrednim komentarima. Voleo bih da kada bude prilike, o ovome i drugim temama i neposredno porazgovaramo.
S poštovanjem,
MM
Ubedili ste me. Povlačim se.
🙂
Odlican tekst i zanimljiva paralela. Bicu slobodan da dodam vezano za bolesti zavisnosti, pa da samo razmisljamo dalje.
Znaci toksikomanske faze: 1. pad tolerancije-ranije mogao da popije litar da se napije, sada pada od jedne casice, potom 2. amnezija za period u toku pijanstva-vise se ne seca nicega u toj fazi i konacno, 3. sindrom “prve casice”- izleci se, ne pije godinama i ako jednom uzme samo gutalj, ponovo krece da pije do opijanja. I sve iz pocetka.
I jos nesto. Zavisnik, alkoholicar, postepenim pijenjem ulazi u delirijum, neizbezno. Ali, kada je vec u toksikomanskoj fazi ne sme vise da pokusava sam da prekida pijenje, bez strucne pomoci, lekova i bolnice, jer ako naglo stane sa uzimanjem alkohola, takodje delirijum !
Mislim da se mogu i tu naci paralele.
Da dodam, “bolesti zavisnosti” su i u skolstvu i u zdravstvu, takodje bez terapije.