Nisam išao u Vrnjačku Banju. Od učešća na savetovanju odustao sam u uverenju da će ponovo biti hladno i dosadno, kao i najčešće prethodnih godina. Tradicionalno Banjsko savetovanje, najznačajniji sudijski godišnji skup, odavno je postalo manifestacija kojoj se jedino raduju hotelijeri, ugostitelji i možda oni željni kratkotrajnog bega od predmeta i provoda u nekoj od lokalnih kafana. U potpunosti neinventivni referati, višestruko ponavljane teme i naučeni recitali, sada već tradicionalno odzvanjaju oronulim kongresnim salama prohladne zapuštene „Zvezde“.
Međutim, čini se da sam se ovoga puta, barem donekle prevario. Kolege koje su odlučile da i ovoga puta u Banji provedu „Sudijske dane“, izveštavaju me da je vreme bilo lepo, i da je grejanje u hotelu radilo. Dakle, ništa od predviđenog smrzavanja! Sa druge strane, izgleda da nije bilo ni nezanimljivo. Barem prema onome što navode mediji, ministar pravde je u pozdravnom govoru najavio odevanje sudija u toge! Imajući na umu da se za uvođenje sudijske uniforme bezuspešno zalažem već godinama, na trenutak sam se obradovao. Ukoliko bi aktuelni ministar ostvario samo ovo obećanje, pomislio sam, učinio bi za pravosuđe više od većine njegovih prethodnika! Konačno jedan vidljivi pomak! Sudije bi, ukoliko bi se ovo zaista obistinilo, makar prema spoljašnjim obeležjima počele da liče na sudije, a ja bih konačno imao priliku da napišem i jedan afirmativni članak na blogu.
Međutim, moja radost bila je kratkog daha … Iako bi i sama najava ovog neočekivano progresivnog koraka bila dovoljna za pozitivnu ocenu, ministar se, nažalost, na njoj nije zaustavio. U isceliteljskom zanosu predstavio je još jednu planiranu terapiju za obolelog pacijenta, ekspresno podržanu od strane predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Ubuduće, najverovatnije, umesto četiri apelaciona suda imaćemo samo jedan u Beogradu! Salom se prolomio aplauz! Tada sam shvatio da je bilo naivno radovati se, i da je nažalost ponovo vreme za ozbiljnije tonove…
Pravosuđe sve više podseća na terminalno obolelog pacijenta, koji, svestan bezizlaznosti sopstvenog stanja pristaje na raznovrsne medicinske eksperimente u uverenju da nema šta da izgubi. Baš kao i bolesnik koji se predao, i pravosuđe pristaje na ulogu zamorca iz dva razloga. Sa jedne strane u očajničkoj nadi da se čuda ipak događaju, a sa druge strane u saznanju da se rukovalac eksperimentom, vlasnik neispitanog leka, u ovakvim slučajevima, onome koji rizikuje, uvek na prigodan način oduži. Tako da, kada već ozdravljenja nema, može makar stići određena zadovoljština. Zato poslušno otvara usta čim se neki od doktora pojavi sa pilulom u ruci.
Zašto sam skeptičan i prema ovoj, najnovijoj pravosudnoj „medicini“ i zašto na miru ne uživam u pogledu na nesašivene sudijske toge?
Ovoga puta moj nemir izazvan je razlozima koji su navedeni u prilog nužnosti novog eksperimenta. Naime, ako je verovati medijima, predlog da četiri apelaciona suda postanu jedan, prema tvrdnjama predlagača osnovan je kako bi se ujednačila sudska praksa. Prema rečima ministra pravde „Srbiji nisu potrebna četiri pravna područja i različita tumačenja istog pravnog činjeničnog stanja“ (ovo pravno-činjenično stanje ipak pripisujem novinarskoj grešci).
E sad, pitate se vi… Zar nije to lepo? Zar nije pohvalno što ministar želi da smanji broj skupih sudova i učini da sudska praksa bude ujednačena? Zar nije dobro da u istim situacijama jednako postupaju i sudovi u Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu i Beogradu?
Naravno da jeste! Međutim, problem je u tome što je bilo kome ko živi u dvadeset prvom veku (osim u slučaju onih savremenika kojima je doba u kojem žive samo faktička ali ne i kulturno-simbolička odrednica), teško da razume da je u doba interneta, Wi-Fi i drugih komunikacionih čudesa, neophodno ujednačavati sudsku praksu srednjevekovnom selidbom uvezanih kutija! Kada je o stepenu bizarnosti reč, bilo bi to slično kao i kada bi trgovinski lanci zahtevali stacioniranje svih maloprodajnih objekata u jednoj ulici, kako bi obezbedili ujednačenost cena i kvaliteta proizvoda! Ili, kada bi avio kompanije tvrdile kako nisu u mogućnosti da harmonizuju procedure sletanja, ukoliko su međunarodni aerodromi i dalje u toj meri raštrkani! Naposletku, bilo bi to slično kao kada bi hirurzi tvrdili kako svaka dijagnoza pre operacije mora biti zajedno sa pacijentom najpre dopremljena u prestonicu, da bi se izbegla različita medicinaska tumačenja istih simptoma!
Ne znam da li je reprezent nas zamoraca, predsednik Vrhovnog kasacionog suda, pre davanja saglasnosti na eksperiment razmišljao o medicini, niti da li je pomislio na to kakav će efekat centralizacija apelacionog sudstva imati na ionako umanjeni faktički značaj VKS u novoj mreži sudova. Moguće je da bi ipak bilo korisno podsetiti ga da je, poslužimo li se ponovo medicinskim primerom, prelom podlaktice moguće lečiti ne samo amputacijom prelomljenog ekstremiteta, već i drugim, svakako manje invazivnim ali i efikasnijim načinima lečenja.
Jer, kada je o ujednačavanju sudske prakse reč, premeštanje sudova u „jednu zgradu“, zaista podseća na srednjevekovno odsecanje bolnog ekstremiteta usled nepoznavanja rada na još neotkrivenom rendgenu. Zbog toga sam, dok sam još sa mesta predsednika suda bio u prilici da povremeno kontaktiram sa pravosudnim „isceljiteljima“, u više navrata pokušavao da ukažem na potrebu korišćenja uveliko pronađenih pomagala. Isto bih učinio i danas, kada bi me bilo ko od njih bilo šta pitao. Podsetio bih ih na to koliko selidbi, goriva i vremena može uštedeti jednostavni, jeftini i većini dostupni „klik“ na tastaturu. Preneo bih i sopstveno iskustvo navodeći da je pre nekoliko dana programer iz kompanije u Sijetlu vršio onlajn prepravke na blog-platformi koju koristim iz radne sobe u Beogradu! Opisao bih da smo tokom čitavog pocesa operater i ja komunicirali u realnom vremenu! Sijetl-Beograd! Devet sati razlike i više od 9 hiljada kilometara udaljenosti! I naposletku primetio bih da moj „doktor“ ni u jednom trenutku nije zahtevao da skoknem sa kompjuterom do njega, insistirajući na tet-a-tet harmonizovanju prakse!?
U tom smislu, pokušao bih da uverim nove „iscelitelje“ da je umesto nove seobe pravosuđa (koje se ni od prethodnih tumbanja još nije oporavilo), kudikamo korisnije načiniti prilično jednostavan pravosudni portal na kojem bi odabrani, trenirani službenici zaduženi za sudsku praksu u određenom apelacionom sudu, isticali sporna pitanja koji se u radu pojavljuju. Ova sporna pitanja i na njih dati odgovori, vrlo brzo bi mogli biti selektovani od istih takvih ljudi u drugim apelacionim sudovima (pa i samom Vrhovnom kasacionom sudu) i onda bi ujednačavanje bilo vršeno ili na posebnim sastancima, ili (kada bi mene pitali) u onlajn sesijama. Brzo, efikasno i što je najvažnije jeftino da jeftinije ne može biti! Bez kutija, putovanja i kamiona. Jedino što bismo kod ovakvog pristupa izgubili, bili bi ručkovi i sedeljke organizovane od strane predsednika sudova, sudijama koje dolaze u „obilaske“ sopstvenih jurisdikcionih latifundija.
Na samom kraju, kada bi me bilo ko od njih bilo kada bilo šta pitao pre nego što bude načinjen prvi rez skalpelom, imao bih i jedan besplatni savet. Za sve sadašnje i buduće pravosudne iscelitelje i reprezente pravosudnih zamoraca.
Naveo bih da bi pravosudni lekari ubuduće morali da shvate da nije nužno uvek ostati upamćen po obavljanju skupe i neizvesne operacije ili po eksperimentisanju nepoznatim ali potencijalno krajnje toksičnim lekom. Dovoljno bi bilo da se u tom smislu prisete svojih prethodnika, koji su takođe, uveren sam, imali dobre namere. Umesto skupog i rizičnog pristupa, kao i u većini drugih oblasti, često je kudikamo korisnije primeniti postepene, proverene metode, koje će, korak po korak u budućnosti dati rezultate. Bilo bi dobro da razumeju, da je oblačenje „bolesnika“ u čista odela, i snimanje povređene ruke umesto amputacije, najčešće sasvim dovoljan korak po kojem bi ostali upamćeni.
A pacijentu bi se obratio pozivom da prilikom najave narednog eksperimenta, smogne snage da umesto oduševljenog zijanja, zatraži od doktora barem još jednu proveru efekata ponuđenog leka. Izvršenu ili na samom iscelitelju, ili na isceliteljevom laboratorijskom pacovu. Da od iscelitelja zatraži da, barem jedanput, zamorce ostavi na miru.
18 Responses
Bravo, ovo je, rekla bih, Vas za sada najbolji tekst i odlicna opservacika poteza izvrsne vlasti koje se tocj svih nas zaposlenih u pravosudju.
Да ли ћемо уређење судова подробније регулисати у најављеном Уставу? Да ли ћемо тражити одређену квалификовану већину у законско задирање у правосуђе?
Ја тренутно не видим други начин за одбрану правосуђа од извршне власти.
Оно што би донело такво решење је да би у периоду од десет година било мање турбуленција, што је дефинитивно период који је нама потребан.
Чак и ако овај предлог није добар, оно што је свакако предлог је да правосуђе мора активније да буде укључено у процес промена. Владар бира, заповеда, и критикује – владар не једе сервирана јела без поговора:)
Хвала на тексту! Keep writing!
Одличан текст, сјајна порука извршној власти!
Остаје жал, што ће Ваше духовите опаске и паметне предлоге заглушити аплауз онима, пред којима стоји микрофон…
Poštovani kolega Majiću,
Bilo bi lepo da je problem samo u tome što ministar pravde – laik (šta je drugo nego laik kada predaje “Uporednu pravnu tradiciju”, šta god to bilo, a ne neki pravni predmet) vidi nekakav boljitak u “ukrupnjavanju” apelacionih sudova. No, na žalost, ni u okviru istog apelacionog suda ne postoji ujednačavanje sudske prakse, tako da je moja kancelarija u posedu dve dijametralno suprotne odluke po pitanju kamate na dosuđene parnične troškove jednog istog suda – Apelacionog suda u Novom Sadu. Siguran sam da nisam jedini sa ovakvim iskustvom.
Dobro se sećam da mi je principal svojevremeno govorio kako su sudovi u bivšoj SFRJ sudili naknade šteta za izgubljeni život oca porodice. U Sloveniji se dobijala vrednost kolor TV-a, a u Makedoniji crno-belog. Očigledno ni u Titovom socijalizmu ljudski život nije imao istu vrednost svugde na teritoriji iste države. I danas je tako, iako nam se država bitno smanjila.
Stoga zaista smatram da mora doći do ujednačavanja sudske prakse, i to, naravno, ne na način kako to predlaže vrli ministar a podilazi mu predsednik VKS, već kroz razne metode osavremenjivanja, komunikacije, dodatnog obrazovanja i slično, što očigledno danas ne postoji ni unutar istog suda, a kamo li među sudovima. Mislim da je za sadašnje stanje najkrivlji VKS, koji se uopšte ne trudi da uspostavi i učini javnom i lako dostupnom kredibilnu bazu sudske prakse, kroz koju bi se svaki pravnik, a ne samo sudije ili advokati, lako snalazio i dolazio do odgovora na pitanje koje ga muči.
Imajući navedeno u vidu, naravno da je besmisleno praviti još jedan, kako sam ja to doživeo, prvostepeni Vrhovni kasacioni sud, jer šta bi drugo bio taj “jedinstveni” apelacioni sud, već bi trebalo krenuti upravo u suprotnom pravcu – masovne edukacije svih učesnika u postupku kroz lako dostupnu sudsku praksu. A sadašnje apelacione sudove ostaviti tamo gde jesu, jer se time, između ostalog, omogućava i kakvo – takvo poštovanje načela dostupnosti pravde. Što je i bio argument aktuelnom ministru pravde da izmeni mrežu sudova koju je ustanovila njegova prethodnica.
S poštovanjem,
Branko Božinović, advokat
Nisam sudija, ni advokat, već “običan” pravnik, ali uvek sam smatrala, a sada pogotovo, posle prakse od 30 godina, da je anglosaksonski pravni sistem superiorniji od kontinentalnog. Kod njih se lako i efikasno rešava problem različitih sudskih presuda u identičnim (ne samo identičnim, nego i sličnim) slučajevima, odnosno tu i ne postoji problem, jer se u startu eliminiše isticanjem već presuđene stvari. Ne samo efikasno, već i pravedno. I naš Ustav zastupa princip pravednog suđenja, odnosno dostupnost svakog građanina na pravdu, ali….sudije to izgleda ne znaju! Zašto se i kod nas ne uvede takav sistem, već često čitamo odluke Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje, a dok dođe do Ustavnog suda, dok on presudi…a sam ministar voli da citira pravne izreke: “spora pravda i nije pravda”, što je potpuno tačno (znam na svom primeru). Ovako bi se mnogo olakšao rad sudova, a dobiti za građane da i ne govorimo.
Tekst je stvarno genijalan.Tužna istina je da ministar Selaković pokušava da napravi istočnjačku despotiju od Srbije centralizovanjem pravosudja i postavljanjem svojih poslušnika u tužilaštva i sudove.
Kako su se u prošlosti svrgavali ovakvi režimi,postoje razna istorijska iskustva.
Ništa dobro gradjanima neće doneti ovakvi potezi,samo još veći haos i bezakonje…
Autor teksta nas je uputio linkom na izveštaj novinara Tanjuga sa savetovanja u Vrnjačkoj Banji. Taj novinarski izveštaj ima poseban deo koji je posvećen onome što je izjavio predsednik VKS u prilog svoje podrške inicijativi da četiri postojeća apelaciona suda, zameni ’’jedan sa odeljenjima’’. Sa nadom da je novinar pogrešno preneo reči predsednika VKS, mora se primetiti, ako su citati novinara tačni, da predsednik VKS ocenjuje da će se ovakvom organizacijom doprineti ujednačavanju sudske prakse: prvo, zato što ’’kada imamo jedan sud koji je doneo odluku, ona obavezuje sve sudije tog suda’’, drugo, zato što bi sudska praksa bila ’’obavezujuća za sva odeljenja’’ u jednom apelacionom sudu koji bi zamenio sadašnja četiri, treće, zato što po sadašnjim pravilima za ujednačavanje sudske prakse, VKS ’’nema mehanizam da ih natera da se usaglase’’ (misli se na apelacione sudove), i konačno, četvrto, predsednik VKS ističe da bi ’’jedan aplecioni sud imao jedan stav’’.
Ovi stavovi predsednika VKS, ako su približno tačno preneti u novinarskom izveštaju, pokazuju da spajanje četiri apelaciona suda u jedan, radi ujednačavanja sudske prakse, kako je zamišljeno, zapravo izlazi iz materije organizacije sudova, i prevazilazi materiju ujednačavanja sudske prakse. Naime, ako jedna sudska odluka ’’obavezuje sve sudije’’ jednog suda, koji ima teritorijalnu nadležnost na celoj teritoriji države, onda je ta odluka, zapravo, izvor prava, precedent, a ne sudska praksa. Time se u suštini menja Ustav, po kome sudska odluka nije precedent, odnosno nije izvor prava. Takodje, a želim da grešim, iz ovoga proizilazi da će ujednačavanje sudske prakse, barem u onome što zovemo primenom materijalnog prava, voditi u sudjenje po unapred zadatim ’’pelcerima’’, što može da ima dalekosežne posledice i po samu nezavisnost sudske vlasti. Dakle, nije ovo ideja motivisana ujednačavanjem sudske prakse, radi pravilne i ujednačene primene zakona, jer mehanizmi za ujednačavanje sudske prakse i sada postoje, a moguće ih je i dodatno osavremenjavati i usavršavati, o čemu je domaćin bloga u ovom tekstu sasvim dovoljno rekao. Ovo je ideja izvršne vlasti kako da se dodatno, a kvazi-pravno, protivustavno, i protivno samim osnovama evropsko-kontinetalnog sistema zakonskog prava, unapred diktiraju sudske odluke. Jedan sud – jedan stav, zakon postaje suvišan, a sudjenje se ograničava samo na utvrdjivanje činjenica! Sve ostalo, a to je pravo, piše, ali ne u zakonu, već u ranije odobrenoj, donetoj i potvrdjenoj odluci. Treba se samo informisati u odeljenju sudske prakse, koji ’’pelcer’’ se primenjuje na novi slučaj…
Ima li koga da zaustavi sve ovo?! Ako je tačno ono što je, prema izvštaju Tanjuga, rekao predsednik VKS, da ovaj predlog organizacione promene apelacionih sudova podržava ’’vliki broj sudija’’ i da je taj predlog na najmasovnijem skupu sudija podržan aplauzom, što čitamo u ovom teksu sudije Majića, verovatno da nema. Unošenje, elemenata precedentnog sistema sudijskog prava, u ovakvoj i ovolikoj meri(!), u Ustavom konzistentno definisani sistem evropsko kontintentalnog zakonskog prava, ne može na dobro da izadje. To podseća na jedan biološki eksperiment, gde genetski inženjering stvara biće koje je pola riba, a pola devojka. Sirene su lepe, ali, ne zaboravimo, postoje samo kobajagi…
Poštovani kolega Todoroviću,
u komentaru ste se osvrnuli na još jedan izuzetno značajan aspekt pitanja na koje u tekstu skrećem pažnju. Evidentno je da ni VKS još uvek nije u punoj meri shvatio sopstvenu ulogu kada je o procesu harmonizovanja sudske prakse reč. Mehanizam postoji. Reč je o autoritetu odluka najviše sudske instance. Međutim, naročito u poslednjih nekoliko godina svedoci smo (makar u krivičnoj materiji) da su odluke po značajnim pitanjima ili izostajale, ili su povremeno donošene na način koji je neodoljivo asocirao na reagovanja izazvana “zahtevom konkretnog slučaja”. Pored toga, nažalost, VKS je i samom izmenom mreže sudova i njihove nadležnosti, umnogome izgubio na značaju koji je nekada imao i koji bi po prirodi stvari morao da ima u sudskom sistemu jedne zemlje. Zato sam se i upitao da li je predsednik VKS svestan u kojoj meri bi stvaranje jednog apelacionog suda,dalje negativno uticalo na značaj i autoritet VKS.
Tvrdnja da oluka doneta u jednom sudu obavezuje sve sudije tog suda nema podlogu ni u zakonu a još manje je ima u praksi. U tom smislu, dovoljno je samo podsetiti se niza suprotstavljenih odluka koje su izlazile a i danas izlaze iz različitih veća istog suda, o čemu je bilo reči i u komentarima kolega.
Ključ je u ozbiljnijem pristupu sudskoj praksi i daleko aktivnijoj ulozi, prvenstveno VKS u tom pogledu. Mehanizmi (o kojima sam pisao ali i drugi) postoje, samo ih treba primeniti. I naravno, ključ je u preuzimanju odgovornosti i zauzimanju stavova po značajnim, a ponekad i škakljivim pitanjima.
S poštovanjem,
MM
Koja je svrha bilo kakve izmene u najavljenom smislu kad kod nas nema podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku? Jedinstvo vlasti par excellence koncentrisane na jednom mestu na kome se donose sve značajne odluke koje se odatle kanališu u virtuelni sistem parlamentarne demokratije kao kroz protočni bojler kako bi se ostvario privid funkcionisanja sva tri sistema vlasti. Pa zar nismo već konstatovali (u nekoliko navrata) da u nas nema nezavisnog sudstva još od 1946.godine? Ako nema uslova ni političke volje da se obezbedi autonomnost svim vidovima vlasti, onda je traćenje vremena i novca da bi se vršile nekakve kozmetičke prepravke. Osim ako nisu obezbeđena sredstva nekih donatora kao za već oprobane “revolucionarne” projekte tipa “tužilačke istrage”, javnih beležnika” i sl. na kojima će se izdašno honorisati inostrani konsultanti i domaći “eksperti.”
Super je osvrt na sustinu pravosudnog turizma.
Obzirom na Vasu pracenost kolega, mislim da bi zasluzilo paznju i
pitanje Ukidanja trostepenosti u sudjenjima koje je naslonjeno
na ovakvo uredjenje apelacionog sudstva i reformu koja je
prekomandovala sudije osnovnih sudova direktno u sudije
apelacinih sudova omogucila potpuno korumpiranje prvosudnog sistema
Srbije. Danas masovno u sudovima Srbije ima odluka koje su suprotne
odlukama Ustavnog suda i nikom nista. Da li se neko seca da
je predlagano da odluka suda u Strazburu bude direktan osnov za
pokretanje postupka razresenja sudije.
Govoreći o ujednačenosti sudske prakse dacu jednu sentencu iz moje licne prakse:
naime u gradu Pirotu postoji firma koju necu imenovati, protiv koje nije moguce dobiti sudski spor jer sve sudije u tom gradu ne smeju da presude protiv te firme, nakon toga u Apelacionom sudu u Nišu niko nece da procita predmet i samo se potvrdi takva odluka, jer je sudiji komplikovano da u preinačenju kuca odluku na 30 strana jer ima 100 tuzilaca u radnom sporu pa treba za svakog da se otkucaju iznosi i periodi.
Nema veze sto postoji odluka Ustavnog suda u potpuno istoj stvari Lasta Beograd. U takvom slucaju na odluku ustavnog suda ceka se vec 3 godine. Pa ujednacite sudsku praksu ako mozete. Ako nekog zanimaju spisi posedujem sve i stojim na raspolaganju ali nema toga koga bi to interesovalo.
Zna se dobro kako se ujedanačava sudska praksa u Srbiji od strane izvršne vlasti. Podela vlasti i organizacija sudova je samo jedan provizorijum koji služi kao dokaz da smo prihvatili vrednosti civilizovanog sveta. Samo je ovde moguće da predsednik jednog Višeg suda bude zapravo suveren sudske vlasti u Srbiji i to samo zato jer svoju moć crpi iz gotovo neograničene moći koju ima predsednik vlade. Institucije u Srbiji gotovo da ne postoje. Zapravo, samo izvršna vlast postoji kao realana moć kojoj ove druge služe samo kao činovnički aparat. Iz tih razloga verujem , da je svaka druga rasprava postala suvišna. Srbija je zagazila u diktaturu, imamo sve uslove koji su neophodni, imamo jedan narod, jednu stranku i jednog vođu. Sve ostalo je obična pozorišna kulisa. Ne vrede parcijalne popravke jer kao što je tačno primetila sociološkinja Vesna Pešić/ i sama doktor prava/ ovde su reforme propale. Hoću da kažem da sve zavisi od toga da li ćemo ikada upseti da stvorimo građane , građane kojima je stalo do svog elementarnog ljudskog dostojanstva ? Do tada, o sudskoj vlasti, nezavisnom sudstvu, samostalnom tužilaštvu i profesionalnoj advokaturi možemo samo da maštamo kao što naučnici po svetu maštaju o postojanju neke druge civilizacije u galaksiji.
Ni ja nisam išla u Vrnjačku banju. Nisam ni u Kladovu na “našem” seminaru, jer su mesta prebrzo popunjena.
Do toga mi nije stalo, ne daje nam toga autoritet, već znanje, stručnost, dostojnost, pa mi ni legitimacije nemamo!
Nemamo ni internet na poslu, verovatno će ga biti u novoj zgradi.
No, imamo neujednačenu praksu. Dolazi to prvo od naše apelacije, različita veća, donose različite odluke u istom gradu, u istoj zgradi. Postoji i u našem sudu, jer zbog lokacijske raštrkanosti, nemamo stručne sednice. Nije praksa neujednačena zbog različitih lokacija, već zbog nas koji donosimo drugačije odluke.
Ono što je posebno zabrinjavajuće je taj aplauz. Zar je moguće da sudije ne vide šta nam se događa?
Da nam se izvršna vlast umešala u sudsku toliko da sudska gotovo da nema samostalnosti, pa još treba tome i da aplaudiramo!
Ministar-laik, bez dana pravne prakse, ali on je političar. Više me brinu sudije i onaj ko je na čelu VKS!
Nisam toliko hrabra da napišem više.
Zahvalna sam Vama što nam otvarate oči, a svesna sam i toga da bismo svi trebali da budemo kao Vi.
Sudija Majiću, sjajni ste. Nešto mi se mota po glavi, možda neutemeljeno, da je izvršnoj vlasti lakše uticati na jednog predsednika suda nego na četiri.
Pravosudje je odavno svedeno na činovnički aparat, u kome su sudije obični činovnici, koji nisu tu da “misle”, već da izvršavaju naloge. S obzirom da se u tom birokratskom aparatu pojedini “činovnici” ponekad otrgnu kontroli i razmišljaju “svojom glavom”, onda je potrebna centralizacija i uspostavljanje “apsolutne kontrole”, da bi se iz jednog centra izdavali obavezujući nalozi.
Zbogom “NEZAVISNOSTI PRAVOSUDJA”…I ono malo pokušaja da se ta proklamovana nezavisnost uspostavi, sada će biti ugušeno.
Postavimo logično pitanje: Čemu služi Vrhovni Kasacioni Sud i zašto III stepen nije tamo? Zar je logično da jedan isti sud – Apelacioni sud, bude i drugostepeni i trećestepeni?…Pa i to nije dovoljno, nego će sad da bude samo jedan…….
Ako je ovim “REFORMATORIMA” toliko stalo da poboljšaju stanje u pravosudju, neka krenu najpre od sudskih predmeta, koji tako često liče na raspale glavice kupusa, uvezane nekim trulim kanapima, sa raspadnutim listovima, koji su pre toga lepljeni na lepenke od hartije, tako da u tom kupusu od predmeta, vrlo često ne možete da pronadjete ni inicijalni akt, a kamoli neke važne pismene dokaze. Ima li igde u 21 veku, u poodmakloj eri elektronike i kompjutera, da se u “glavici kupusa” lepe važni sudski dokazi, a u zapisnik diktira ne ono što je neko rekao, već “prepričana verzija”?
Nedavno mi je u rukama bio sudski predmet, po kome čovek odgovara za teško ubistvo, u kom postupku je već devet godina u pritvoru, a dokazi su, ukoliko ih uopšte ima, naslagani u nekoliko “glavica kupusa”, čiji listovi lete na sve strane….
E OVO JE NAJBOLJA SLIKA STANJA U PRAVOSUDJU…………….Zbogom
Alal vera!!! Slucaj mi je, igrom slucaja, poznat, ali to nije krucijalno u ovom pitanju…mene samo zanima sta ce posle svega ovoga zadesiti obicnog coveka koji ima posla sa ovakvim pravosudjem…jos mi je interesantnije kako advokatske glavesine mudro cute i aminuju…cast izuzecima-g.Gajic i malobrojni…
Verujem da je prvi korak u resavanju problema njegova identifikacija. Cini mi se da uporno vec godinama nismo u stanju da identifukujemo problem, vec da se samo igramo pojedinim i to najcesce bagatelnim posledicama, kao sto je jedan ili cetiri apelaciona suda.A onda ne samo da gubimo vreme vec i sam problem cinimo neresivim. Nas problem ima tri komponente a to su dometi konkretnog sudije ,broj predmeta i neadekvatni stavovi prakse .Podanicki mentalitet na zalost nije nesto sto se moze popraviti.
Misljenja sam da ne samo nase pravosudje vec i bilo koje drugo ne moze da resava predmete kojih ima u milionima. Taj broj predmeta se moze smanjiti samo vestackim putem, npr. donosenjem zakona o suspenziji prava na pravicno sudjenje, koji bi obustavio sve postupke sa mogucnoscu da se isti ponovo pokrenu u kratkom roku, npr. 15 dana od dana stupanja na snagu zakona. Time bismo makar ocistili pravosudje od predmeta za cijim resavanjem niko vec odavno nema interes.
Takodje , treba ustanoviti novu praksu drugostepenih sudova, koja ce ukidanje presude uciniti izuzetkom, a ne pravilom, dok ce zloupotreba prava od strane bilo sudije bilo drugih ucesnika u postupku biti sankcionisana u praksi.
Tek nakon toga bi na red doslo preispitivanje kvaliteta sudija, s tim da se taj posao mesovitoj komisiji VKS/a i Pravnih fakulteta, i da se ispitivanje vrsi na odbrani slobodnog sudijskog uverenja u konkretnim, pravosnazno okoncanim predmetima i to na osnovu nenajavljenih kontrola.
A onda mozemo samo da se nadamo da ce i vodeci ljudi pravosudja svoju energiju posvetiti kvalitetu sudjenja a ne statistici. I da nece praviti iste greske koje su i dovele do ovog kolapsa.
Srdacno
Vojin Biljic
Предлог да се образује један апелациони суд, како би се решио проблем „четири правна подручја и различитих тумачења“, који има подршку председника Врховног касационог суда (!?), промашена је тема. На овај начин ћемо само „бирократским“ путем доћи до јединственог става. Зар није управо циљ да имамо различита мишљења и да се у прописаној процедури мишљења усагласе. Проблем је у томе што се нико не прихвата свог посла.
Даћу један пример. Закон о раду, донет 2005. године, садржао је, сада већ легендарну одредбу члана 108 о увећању зараде по основу сменског и ноћног рада. Да је норма потпуно конфузна и нејасна одмах је 2005. године указано Министарству рада. Оно је са индигнацијом одбило иницијативу за измену спорног члана. Предлог закона за измену овог члана упућен је у Скупштину Републике Србије тек у марту 2012. године, с тим да је предлог повучен (као и сви остали закони) након формирања нове владе. Спорни члан је промењен тек у јулу 2014. године. Извршној и законодавној власти требало је 9,5 година да предложи, односно промени један спорни члан закона.
За тих 9,5 година дошло је, по овом основу, до више хиљада радних спорова. У вези са спорним правним питањем један судија је, у свом предмету, покушао да добије став Врховног суда. Одговор је био да су првостепени судови већ установили праксу, која је у том тренутку била веома разнолика. Након тога није било ни жеље да се различити ставови апелационих судова усагласе. Много касније Врховни касациони суд је разматрао спорно правно питање и како није могао да донесе јединствен став донео је закључак који је својом конфузијом још више искомпликовао ситуацију. И коначно, Врховни касациони суд разматрајући различите ставове апелационих судова у Новом Саду и Нишу, са једне стране, и Апелационог суда у Београду у септембру 2014. године заузима правни став по овом спорном питању. Судској власти је требало, као извршној и законодавној 9,5 година да заузме став. У међувремену резултат је следећи: донето је више хиљада пресуда, судије су пребациле норму, адвокати су у појединим местима остварили енормну зараду, држава је наплатила таксу, а тужени су остали без више милијарди динара.
И на крају када су сви криви, нико није крив. Свакој од власти је требало безмало десет година да уради оно што је, према значају питања, било хитно. Према томе, можемо да пресипамо из шупљег у празно и да укидамо и оснивамо судове колико хоћемо да би уједначили судску праксу, како би тиме по ко зна који пут замаглили суштину да нико у систему власти не ради свој посао како треба.
Онај ко верује у добронамерност правних реформатора из 2009.године је права наивчина.Успостављање 4 Апелациона суда и једног ВКС, без ефикасне надлежности, уствари јје политички пуч над српским правоуђем који је у потпуности успео јер је у апелационе судове дошло неподношљиво много судија који нису професионалнци и којима ту није место.Тако је успостављена политичка контрола над судовима који стављају тачку у појединачним предметима и практично не постоји могућност да се озбиљније мењају те одлуе, пошто ефикасно ванредно правно средство пред ВКС не постоји.ВКС има мањи значај од апелационих судова.То се мора променити, од тога треба почети са озбиљним реформама ејр само системско уређење судске хијерархије може да доведе судове нижег реда у винклу.Могао бих овако цео дан .Али нема потребе , јер не очекујем озбиљне промене , јер оне нису потребне политичарима већ народу.А политичари неће против себе.Зато судови морају да преузму одговорност и у оквиру могућег да успоставе правну државу и владавину права.
срдачан поздрав од судије Гојка Лазарерва.