U velikoj Latifovoj avliji

– Neka mi samo niko ne kaže za nekog: nevin je. Samo ne to. Jer ovde nema nevinih. Niko ovde nije slučajno. Je li prešao prag ove Avlije, nije on nevin. Skrivio je nešto, pa ma to bilo u snu.

– Ali, čekaj cenjeni Latife … nije moguće da je baš svako zlikovac… Taman pomislim da ima poštenih i hrabrih i da ima spasa … Da je neko barem mrvu pošteniji i kuražniji od zlikovaca koje srećemo u ovoj našoj zabiti, a ti odmah udariš baš po njemu …

– To je zato što si glup i zaveden podaniče! Zato što ništa ne razumeš! Kako te je samo lako nasamariti! Od svih zlikovaca, najopasniji su zlikovci koji deluju ispravno! Koji svoja zlodela sakrivaju navodnim ukazivanjem na tuđe propuste. Tih se pazi! Jer svaki, dabogme, kaže da nije kriv, ali za toliko godina koliko sam ovde, ja još nisam našao da je neko bez razloga i bez neke krivice doveden. Ko ovde dođe, taj je kriv, ili se makar očešao o krivca.

– Pa šta je skrivio konkretno? Zbog čega ga tako surovo kažnjavaš, ako se činilo da i dobra dela ima?

– Ne teraj me sada da preturam po fioci. Veruj mi na reč beštijo! Skrivio je nešto, pa ma to bilo i u snu. Ako ništa drugo, majka mu je kad ga je nosila, pomislila nešto rđavo. A moja fioka sve pamti! U njoj za svakoga ima po nešto! Što ja zaboravim, iz nje izviri!

– Znam, glup sam cenjeni Latife… Na sve to ja svakako ne mogu da mislim… I kad bolje razmislim, u pravu si … Ali molim te objasni neukom stvoru… Kako onda ne završe svi ovde, u našoj Avliji? Kako, ako su svi krivi, neki krivci žive van zidina … U raskoši … U Rajskom vrtu? Ostaju na položajima … Steknu slavu i bogatstvo? Nazivaju ih gospodom? Kako ljubljeni Lati?

– Joooj uboga sirotinjo! Ne razumeš osnovno, zato jer si kmet! Ti o kojima ti govoriš razlikuju se od stanovnika ove buvare. Ti na koje ti misliš, svesni su svoje krivice! I, za razliku od ovih za koje se ti brineš, oni su pokorni i tihi. Trude se da ostanu nevidljivi, jer znaju da su samo milošću drugih, boljih od sebe, još uvek bez bukagija. Pogotovu se neće nametati kao nekakvi moralni autoriteti, poput mnogih od naših abonenata! Jer, mnogima bi i bilo oprošteno samo da su priznali krivicu i poklonili se! Da su na vreme shvatili svoju zabludelost! Evo, juče sam imao jednog bestidnika. Kaže nije kriv i samo je svoj posao radio! A posao mu je, kaže, bio da kontroliše vlast! Čuj protuve! I još nije kriv! Šta veliš ni kriv ni dužan nisi? Ih, kud mi to kaza baš sada, pobogu čoveče. Phi, phi, phiii! Da si rekao da si kriv, još sam mogao da te pustim, jer krivih ovde ima mnogo. Svi su krivi. Ali baš nam jedan nevin treba. I zato te ne mogu pustiti. Da nisi sam rekao, još bi nešto i moglo biti. Ovako, sada, valja da sediš ovde dok ne pronađem negde nekog nevinog, takvog kao što si ti,  da te smeni. Sad, sedi i ćuti!

– Dobri moj učitelju, hvala ti neizmerno na tome što me tako strpljivo podučavaš, iako bi mogao da mi, jednim potezom pera ili obznanom svojih dobošara, bez po muke naudiš. Ipak, nesvestan kakav jesam, želeo bih da te još samo nešto upitam… Nešto što mi je još nedokučivo i što me i dalje muči. Neće li ta stalna svest o krivici, to održavanje stanja straha i ipak, dozvolićeš mi reći, povlađivanja, loše uticati na mogućnost napretka ovog našeg društva? Zar ne postoji bojazan da ćemo zatvaranjima u Avliji, i podsticanjem uverenja da je pravilnije i zdravije biti neprimetan, krotak i nečujan, ipak oterati i neke, svakako izuzetno retke među nama, koji su možda malo manje krivi i malo više sposobni? I koji će poželeti da odu negde gde neće morati da se stalno skrivaju? Zar nećemo baveći se samo otkrivanjem sumnjivih među nama, omogućiti da nas, tako zadubljene u sopstveno istrebljenje, lakše potamane sumnjivi spolja? Ako se ne ljutiš zbog mog, svakako neučtivog pitanja?

– Vidi se da si nepopravljiv slučaj bezumniče! Ti kao da baš ništa učio nisi! Dokoličarenje i teoretisanje došli su ti glave! Jer da se nisi zanosio tim svojim mudrovanjem koje te je i dovelo ovde, da si slušao bolje i sposobnije od sebe, svakako bi znao da je u nepovrat otišlo doba u kojem ste mogli tim vašim „vrednostima“ da zamajavate pošten svet. A svakakve gluposti ste pričali. Reći ću ti samo još jednom, a ti ako želiš nastavi po svome. RAT JE MIR! SLOBODA JE ROPSTVO! NEZNANJE JE MOĆ! A sad se gubi, nemam vise vremena za tebe. Stiže mi nova tura ovih tvojih “nevinih”!

I sve mu je konačno, postalo jasno! Mudri Latif, kako i dolikuje njegovoj posebnosti, otvorio mu je oči i naučio ga je da gleda. Četrdeset godina mu je trebalo da sazna kakav je to osmeh skriven ispod crnih brkova. O svirepog nepotrebnog nesporazuma! O svojeglavog samoizgnanstva od roditeljskih grudi! Bio je izvojevao pobedu nad sobom! Voleo je Velikog Latifa.