Sudija Martić?
– Ja sam.
– Ministarstvo ovde… Imate li par minuta?
– O, kakva čast… Naravno! Kako to da ste me se setili?
– Mislimo mi na naše sudije. Nego… Imamo jedan problem…
– Sa mnom?
– Pa… Može se reći.
– Hm… Sa mnom izgleda samo neki problemi.
– Da, ali ovaj put je ozbiljnije. U pitanju je međunarodna stvar.
– Međunarodna?!
– Da!
– O čemu je reč?
– Pa, vidite… Ovi iz Ujedninjenih nacija traže da se izjasnimo povodom nekih izjava naših poslanika.
– Kakvih izjava?
– Nekih koje se tiču Vas.
– Bilo ih je mnogo. Ko bi se svega toga sećao…
– Ma, onih, znate… sa malo, kako da kažem, živopisnijim jezikom?
– Uvrede…?
– Hm..
– Laži…?
– Mi bismo to nazvali – onih datih u žaru diskusije…
– I njih je bilo mnogo… Poslanici su često užareni. Nešto konkretno?
– Pa… Ono kada su rekli da ste kriminalac… i da ste od šiptarskih terorista uzeli novac za presudu…
– Ah, to je bajato, mislio sam da je nešto sveže… Kako ja tu mogu da pomognem? Da prevedem pismo?
– Ma ne, gospodine Martiću, šta Vam pada na pamet… Svi naši eksperti su prošli kurs engleskog i računara.
– Znam, znam… Zato i jesu eksperti.
– Nego…
– Kažite…
– Trebalo bi nešto da im odgovorimo, znate… Traže naš odgovor. A mi kasnimo…
– Koliko?
– Šta koliko?
– Koliko kasnite?
– Pa, ne previše, ali opet…
– Par nedelja?
– Godinu dana.
– Uh, moglo bi se postaviti pitanje razumnog roka… Pa, što im ne odgovorite, pobogu?
– Nije tako jednostavno… Stvar je delikatna… Međunarodna… A rokovi kratki.
– Razumem. Ali, što samo ne kažete onako kako jeste?
– Ah, lako je to reći…
– Zašto? Kažite im da je to kod nas normalno i da oni to ne razumeju.
– Šta je normalno?
– Pa, sve što je nenormalno – da poslanici izmišljaju, da kleveću i to… U žaru borbe… Pošaljite im i neku fotografiju poslanika na žaru i razumeće… Ako Vam nešto znači, možete reći i da ja nisam ljut. Ipak su to naši poslanici, ko bi se na njih ljutio?
– Oh, Bože… To ipak ne bismo mogli…
– Zašto?
– Ipak je to međunarodno telo, nije ovo naše… Oni poslanike i sudije doživljavaju ozbiljno.
– Plašite se da ne narušite međunarodni ugled našeg parlamenta?
– Upravo!
– Ah, razumem… Ugled Parlamenta je brižljivo negovan…
– Nego, znate šta smo mislili…
– Kažite…
– Malo mi je neprijatno, ali sada nakon svega, skoro da nemamo drugu mogućnost…
– Ne snebivajte se. Nisam navikao da ste stidni…
– Kada biste Vi mogli… znate… da im se obratite…
– Poslanicima?
– Ma ne, nego ovim strancima…
– Da im se obratim? Kako?
– Onako, kao pravi patriota!
– Patriota?
– Da! Da snimite jedan prilog, može i ovde kod nas u studiju, i da u kameru potvrdite da su poslanici bili u pravu… Zapravo, da se, da tako kažem, žrtvujete za opštu stvar!
– Ne razumem.
– Bilo bi dobro da dodate i to da na Vas niko nije uticao da date izjavu… To bi ipak bilo mnogo ubedljivije. Pored toga, Vama se veruje, a nama, znate već, šta da Vam pričam… A onda i vaš engleski je bolji…
– Od ovih kursista?
– Pa, da… Trude se, ali na tome mora još da se radi… Jezik je živa stvar…
– Mislite da kao patriota priznam da sam kriminalac i da primam novac od terorista?
– Otprilike.
– Hm…
– Nadam se da ne tražimo previše od Vas. Bili bismo Vam neizmerno zahvalni. Pored toga, Vaša kooperativnost bi bila nagrađena, znate… tamo gde treba…
– A gde je to?
– Pa, verovatno biste napredovali… Niste računali na tako nešto, zar ne?
– Nisam. Ali… Kako da napredujem kao sudija, ako priznam da sam kriminalac? Nije li to inkompatibilno?
– Te stvari uopšte nisu povezane, verujte mi… Pored toga, Vaše priznanje bi ionako samo ostalo u našoj arhivi… Za nas…
– Dobro, dobro… kada bolje razmislim zaista Vam i nisu preostale druge mogućnosti. Poslanici nisu procesuriani, a nisam ni ja, tako da gotovo da zaista nemate šta da odgovorite… Samo da ja priznam!
– Eto vidite!
– Kako bi izgledalo to priznanje?
– Ma, ništa posebno… Samo kažete, ja, sudija taj i taj, priznajem da sam kriminalac i zahvaljujem se poslanicima koji su mi na tu činjenicu ukazali. Nesmotreno sam poželeo da postanem šiptarski plaćenik, ali sada vidim da taj put nikuda ne vodi i iskreno se kajem… Tako nešto…Vidite, ništa strašno…
– Hm.. Da… Samo, nešto razmišljam… Ako se odlučim na priznanje, onda bih verovatno morao da priznam sve.
– Naravno! Na šta konkretno mislite?
– Pa znate, priznanje je prihvatljivo samo ako je potpuno… Ako prihvatim priznanje, morao bih da priznam i druge stvari za koje sam optuživan jer se samo tako mogu promeniti. U suprotnom, sve će se ponavljati i od promene neće biti ništa. A možda bih tako, kada se utvrdi da sam višestruki povratnik, imao predispozicije i za još veće napredovanje u službi?
– Na primer?
– Pa, recimo… da priznam da sam ne samo kriminalac, već i izdajnik… I za to su me optuživali, sećate se?
– Da, da… Kako želite. Priznanje je ipak prvenstveno lični čin…
– Priznao bih Vam onda i da sam deo šire zavere…
– Protiv koga?
– Protiv predsednika!
– Republike?
– Da! Zar se ne sećate te moje neslavne epizode?
– Hm… ni to nije loše… Mada je malo, kako da kažem…
– Zlikovac koji oslobađa pedofile…? Možda je to bolje? Šta kažete? Ili, rasista? Ha?
– Dobro je, iako nam sada nije baš prioritet… Da ne bude previše?
– Neće, verujte mi, ako dodamo i da sam od malih nogu bio monstrum i da mi je porodica sumnjiva, stranci će razumeti! Sudija Martić – Monstrum u kolevci! Ne možemo biti bledunjavi u priznanjima. Kako ćemo takvi odbraniti poslanike?
– Stanite…!
– Ubica!
– Polako…!
– I da ću u kratkom vremenskom periodu, ako me ostavite na slobodi, ponoviti vršenje ovih krivičnih dela! Zašto ne, to je ionako samo za strance!
– Ipak…
– Nema nazad! Sve ili ništa!
– Dobro, ako baš insistirate…
– Insistiram! Država ne sme da pati, a Evropa nema alternativu! To je najmanje što mogu da učinim za Patriju koja krvari!
– OK. Od viška istine glava ne boli! Pored toga, ne smemo više da odugovlačimo jer će reći da smo neažurni!
– Nikako, samo ne to…Neažurnost nam ne smeju prebaciti! Mislite na poglavlje dvadeset i tri!
– Hvala Vama sudija Martiću! Znate od kada ja pričam da je malo takvih patriota! Da je malo takvih ljudi! Kažem – možda jeste kriminalac i izdajnik, ali kada je najteže, spreman je da se žrtvuje za opštu stvar! A oni mi ne veruju. Samo će se sada uveriti!
– Hvala Vama što ste oduvek verovali u mene! Zovite snimatelja, da hvatamo rok! –
5 Responses
Nekadašnji broj predmeta po sudiji i do 1.200 ukazuje na potencijalno rutinerstvo, površnost, copy paste tehniku i veliku šansu za biznis kako bi se predmeti rešili po volji stranaka i u skladu sa tarifom za “vanredne situacije”, pa dolazi do takvih nebuloza da nam se u Strazburu smeju i počinju da gube nerve sa nama, te nas sve više ignorišu i guraju naš predmet za ulazak u EU od kapije iste. Najtruliji stub društva je pravosuđe koje razara državu iznutra, a smanjenje broja novih predmeta je dokaz neefikasnosti, nekompetentnosti i korumpiranosti sudova i gubitka volje i poverenja naroda u u funkcionisanje pravne države i pravnu sigurnost građana. Ova priča može biti za zabavu, ali ne samo da oslikava stanje u pravosuđu već i u društvu u njenom političkotajkunskom delu gde je konkurencija za najveću “produktivnost” u priznanjima velika konkurencija. Zamislite da u jednom upravnom postupku tužilac iz izmišljenih razloga, uz falsifikovanje i menjanje tužbenih zahteva od strane sudova izgubi na svim nivoima, predmet ode u Strazbur a onda iz čista mira, ničim izazvan, posle 4g jer je nekim slučajem predmet došao u ruke drugog veća, isto donese potpuno suprotnu odluku, kao da prethodne nije bilo, na prvostepenom nivou i time raspali šamarčine svima do Ustavnog suda. U Strazburu se još drže za stomak i pričaju o stanju u srpskom pravosuđu kao viceve o Muji i Hasi. Ovakav način opisa stanja, kao u priči, mnogo više pogađa u centar nego da se radilo o klasičnoj kritici, kritizerstvu, konstruktivnoj ili bilo kakvoj drugoj.
Tako je sve ili ništa,i neka se sete neke Vaše fizičke karakteristike,i za to neka Vas okrive,i priznajte im i to,molim Vas ??
Jednog dana će od ovih priča da se prave komične predstave u pozorištima, a biće to još jedna u nizu od naših patriotskih istorija.
Генијално, маштовито, емотивно, по-српски…
Ви јесте наш нови Нушић, са чекићем у руци!
Хвала Вам што постојите и што се можемо назвати Вашим савременицима!
Poštovani sudina Majiću,
Super je priča.
Želeo bih da porazgovaramo negde uz kaficu na temu:
PRAVA- DUŽNOSTI i ODGOVORNOSTI u ORGANIZACIJI DRŽAVE i DRUŠTVA.
Ja sam dipl. inž. maš. s radnim
iskustvom na poslovima od inženjera u razvoju proizvodnje,
direktora izgradnje i organizacije fabrike pumpi u BiH, gen.dir. Fabrike pumpi u Hrvatskoj do vlasnika Preduzeća za remonte u Srbiji.
Sada sam penzioner i pratim vaše nastupe u medijima koje poprilično razumem i podržavm Vas i Vaše stavove.
Mnoge sreće i uspeha!