Sudija Zec u lavljoj koži

„Želeo bih da postanem lav.”
Sudija Zec je drhtavim šakama stiskao pohabanu ručku kožne akten-tašne. Dugo je odlagao odlazak kod Velikog Arbitra. Na posletku je ipak shvatio da mu vreme neumitno curi, i da bi dalje oklevanje moglo imati ozbiljne posledice.
Arbitar je bio zbunjen.
„Zatekao si me, Zeče. Kakav lav, pobogu?”
„Mladi lav” spremno dodade Zec. „Želeo bih da postanem jedan od tvojih mladih lavova. Ovih koji ujedaju, kojima osnivaš krda i organizuješ borbe i cirkuske predstave u tvoju čast. Ne mogu više da gledam kako mladi napreduju, dok ja, veteran među zečevima, ostajem u zapećku, i sve to samo posmatram iz prikrajka.”
Arbitar nevoljno zavrte glavom. Videlo se da za razgovor sa Zecom nije bio spreman.
„I sam znaš” nastavi njegov sagovornik, koji se očigledno dugo spremao za susret, „da ti za ovih bezmalo četrdeset godina nikad ništa nisam tražio. Služio sam pokorno, nisam zapitkivao ni roptao, i nisam volju tvoju dovodio u sumnju. Sada te prvi put molim za uslugu. Upiši me u lavove, molim te.”
Arbitar se gorko nasmeja.
„Pobogu, u lavove, pa još mlade? Zar ne shvataš da si ti Zec, a uz to, ne shvati me pogrešno, i ne baš u cvetu mladosti.”
Zec pomirljivo klimnu glavom.
„Sve ja to znam. Ali vremena su takva da svi moramo da pravimo kompromise. Uostalom, ni kolega Golub, ni koleginica Lisica nisu lavovi, a nisu ni mladi, pa si im dodelio lavovske dužnosti i kraljevski plen. Uveravam te da neću biti ništa lošiji od njih.”
Arbitar je nervozno šetao po kabinetu. Sudijina upornost ga je izbezumljivala.
„Ali, dobri moj Zeče, nisu svi rođeni za predatore. U našoj zajednici ima mesta za svakoga. Ti si sudija… Gospodin… Pri kraju uspešne karijere… Vreme je da se odmoriš, da pišeš memoare, da držiš predavanja… Nije ti mesto sa balavurdijom željnom dokazivanja, koja nema ništa od tvojih kvaliteta. To je mlada divljač velikih ambicija, ali skromnih mogućnosti. Hranimo ih i odgajamo da bi, kada dosegnu punu fizičku zrelost, vojevali za nas. Šta ćeš ti sa njima? Molim te, kao prijatelj, da odustaneš.”
„Ne mogu…” promrmlja Zec jedva zaustavljajući suzu. „Ne mogu da ih gledam kako se baškare u svemu što smo im stvorili.”
„Ne možeš? A veruješ da možeš da ispuniš ono što se od mladih lavova zahteva?”
Zec je zurio u Arbitra.
„Verujem da mogu!” reče.
„Možeš li da ujedaš?” Arbitar značajno pogleda Zeca i nakrivi usnu. „Najvažniji kvalitet mladog lava, i ono što ga razlikuje od ostarelog kolege, jeste sposobnost da grize. Besomučno… I da uvek bude spreman. Najbolji među njima ujedu na desetine puta u toku dana, ne birajući meso u koje će zariti čeljusti. Na naš znak keze zube i kidišu, a kada ponestane lovine ujedaju se i međusobno. Da li bi i ti to mogao sa tim tvojim ostarelim zubalom, Zeče?”
Nekoliko trenutaka Zec je iznova neodlučno vrteo ručku kožne aknen-tašne, a onda odlučno reče:
„Mislim da bih mogao… Ujedaću!”
„A meso?”
Zec zastade i obliznu se…
„Neću ga birati!”
Veliki Arbitar nekoliko puta zamišljeno klimnu glavom.
„Dobro” nastavi on. „A da li si spreman i na to da te kao svakog mladog lava hranimo pomijama? Onim što ostane od drugih? Možeš li da se, sada pod stare dane, privikneš na to da svakodnevno jedeš splačine? Da ti razdragana svetina u kavez baca otpatke? Nekad, u hiru, kako bi se zabavila, i sopstvenu pogan? Ono što niko, ko imalo drži do sebe, ne stavlja međ’ zube? Da li si i na to spreman, Zeče?”
Nad Zečevim licem nadvi se oblak. Previše je propatio da bi se sada tek tako vratio na početak. Verovao je da je sa jedenjem otpada zauvek gotovo. Pa ipak, nakon nekoliko trenutaka, s novom odlučnošću reče:
„Mislim da mogu i to. Ješću…”
Nekoliko trenutaka Arbitar je ćutke zurio u pod. Nadao se da će Zec odustati.
„Vidim da si baš odlučan da postaneš lav. I dalje nisam siguran da ti je tako nešto potrebno, ali te neću sprečavati u tvom naumu. Postaviću ti samo još jedno pitanje, kako bi mogao da još jednom preispitaš sopstvenu odluku.”
Zec je strpljivo čekao Arbitrove reči.
„Da li si spreman da uveriš druge, ali i sebe, da nikada nisi bio Zec. Lavovi nisu zečevi, niti su ikada to bili, tako da se od mladih lavova koje regrutujemo od pripadnika drugih vrsta, očekuje da se odreknu kompromitujućeg porekla. Ako na to pristaneš, ako zaboraviš ko si bio, šta si jeo, od koga si učio i kome si verovao, postaćeš krupni sisar i više se niko neće sećati sitnog glodara. Dobićeš grivu i kožu, tačku i klovna, nastupaćeš pred svetinom i voleće te kao što vole lavove. Da li si spreman na to, Zeče? Da li si spreman da zaboraviš da si ikada bio Zec?
Sudija Zec je nekoliko trenutaka oklevao. Nije mu se milila slika koju je video. Generacije Zečeva, njegovih prethodnika, bile su sudije i verno su služile Velikom Arbitru. Bio je ponosan na svoje poreklo. Sada je svega toga trebalo odreći se. Pa ipak, zamislio je sebe kako konačno, zajedno sa krdom mladih lavova, trči po nepreglednom prostranstvu užarene savane. Zamislio je kako griva za kojom je oduvek žudeo, vijori na divljem, prerijskom vetru. Bio je ponovo mlad. Pod klimavim zubima, napipao je sopstveno meso. Prijalo je. Progutao je splačine i uhvatio je sebe kako se oblizuje. Ogrnuo je lavlju kožu. Nikada nije bio zec.
„Mogu” reče najednom ushićeno.
U nozdrvama je osetio miris krvi.