Tekst je objavljen 26. avgusta 2019. godine na sajtu Evropskog pokreta u Srbiji
Poznavaoci prilika u srpskom pravosuđu lako će se složiti da počeci savremene borbe za nezavisno pravosuđe na ovim prostorima datiraju nekih dvadeset godina unazad. Reč je o vremenu kada su eminentne srpske sudije razrešavane zbog članstva u tadašnjem strukovnom udruženju – Društvu sudija Srbije. Uprkos činjenici da je danas masovna i poznata sudijska organizacija u to vreme bila stigmatizovana i malobrojna, tadašnji vlastodršci, baš kao i većina nakon njih, percipirali su je kao jednu od najvećih smetnji režimu, koji je jedinim ispravnim sudijom smatrao nevidljivog, u kabinet zatvorenog činovnika. Samo tihi, poslušni aparatčik, „glas radnog naroda“, predstavnik „poštene inteligencije“ i delilac pravde koji se „ne drži zakona kao pijan plota“, bio je prihvatljiv za političku elitu. Udruživanje sudija je u takvim uslovima doživljavano kao subverzivna aktivnost, već samim tim što je remetilo uspostavljenu paradigmu, i što je i kod drugih sudija postepeno stvaralo svest o tome da su strukovno udruživanje i borba za položaj pravosuđa uopšte mogući.
Sa političkim promenama stvari su se, makar formalno, promenile. Od malobrojne organizacije disidenata, Društvo sudija je preko noći postalo udruženje koje broji više od hiljadu sudija koje su ponosno mahale članskim karticama. Novim Ustavom zajemčena je sloboda udruživanja, a jedini izuzetak za sudije predstavljalo je članstvo u političkim strankama (čl. 55). Ovo pravo dodatno je definisano i Zakonom o sudijama, gde je izričito navedeno da sudije imaju pravo da se udružuju u strukovna udruženja radi zaštite svojih interesa i očuvanja nezavisnosti i samostalnosti u radu (čl. 7). Delovalo je kao da je sloboda sudijskog udruživanja i u Srbiji zauvek osvojena…
Međutim, kao i mnogo puta ranije, domaća zbilja nas je otreznila, podsetivši nas da norme i međunarodno priznati standardi, čak i kada su nesumnjivi, u interpretaciji ovdašnjih moćnika ne moraju biti i neupitni. Udruživanje delilaca pravde ponovo je postalo trn u oku.
Istorija se prvi put ponovila 2016. godine, u sada već poznatom slučaju sudije Višeg suda u Beogradu, Aleksandra Trešnjeva. Zbog članstva u udruženju Centar za pravosudna istraživanja (CEPRIS), koje je od samog osnivanja, zbog kritičkog stava, od strane predstavnika političke elite označeno kao „problematično“, sudija Trešnjev je prošao golgotu, sličnu onoj koju su njegove kolege prolazile dve decenije ranije. Njegov greh prepoznat je u tome što se u istu organizaciju udružio ne samo sa sudijama (što bi bilo prihvatljivo), već i sa advokatima (što predstavlja sumnjivi komplot). Predsednik suda u kojem je sudija Trešnjev postupao tvrdio je da bi ova okolnost mogla izazvati sumnju u njegovu nepristrasnost ako bi ovi advokati jednom postali učesnici u postupku u kojem bi Trešnjev postupao. U razmatranju hipotetičkih okolnosti ovde se nije stalo, već je ukazano i na opasnost od korupcije. Ova je prepoznata u mogućnosti nedozvoljenih donacija ovoj organizaciji od strane članova koji ne pripadaju sudskom staležu. Iako je postupak, koji je ovim povodom iniciran pred Visokim savetom sudstva, okončan odlukom o nenadležnosti ovog tela, ostao je gorak ukus u ustima. Bilo je evidentno da je čitava epizoda sa jedne strane imala za cilj diskreditaciju sudije Trešnjeva i organizacije čiji je član, a sa druge strane spečavanje sudija da se udružuju u udruženja koja su iz bilo kog razloga, od strane režima i njemu bliskih ljudi u pravosuđu, okarakterisana kao „nepodobna“. Pored toga, u čitavom ovom galimatijasu, pokazano je i zavidno nepoznavanje međunarodnih standarda u ovoj oblasti, ali i domaćih propisa i prakse. Bilo je dovoljno samo podsetiti se imperativnih domaćih normi, činjenice da na ovim prostorima deluju brojna druga udruženja koja okupljaju pravnike iz različitih branši, Bangalorskih pravila, pa i prakse Evropskog suda za ljudska prava, recimo u slučaju Salaman protiv Ujedinjenog Kraljevstva, gde je sud utvrdio da „članstvo sudije u masonskoj loži Ujedinjenog Kraljevstva per se ne može stvarati sumnju u pogledu njegove nepristrasnosti u slučaju u kojem je jedan od svedoka ili stranaka takođe mason.“
Kakva je situacija danas, u osvit najnovije u nizu pravosudnih reformi?
Debata o ustavnim promenama u oblasti pravosuđa koja je vođena u prethodne dve godine, među mnogim drugim, ostaće upamćena i po novoj bizarnosti koja je značajna za ovu temu. Sve ono što se događalo tokom, navodno vođenih, stručnih razgovora, iako nije imalo preteranog uticaja na kvalitet konačnog predloga teksta, iznedrilo je još jednu, do sada nepoznatu pojavu u domaćem pravosuđu. Reč je o takozvanim GONGO organizacijama (Government-organized non-governmental organization). Nakon propalog organizovanja podrške ustavnim predlozima animiranjem laičkih udruženja, poput udruženja pekara i frizera i bravara, ubrzano dolazi do formiranja ovih paravladinih organizacija u pravosuđu. U kratkom roku, pod plaštom borbe za nezavisne institucije i distanciranja od „starih strukovnih organizacija koje nisu ništa učinile da poprave stvari“, ove organizacije započinju kampanju podrške predlozima Ministarstva, osnaženu od strane provladinih tabloida, i praćenu ličnim atacima na pojedince i udruženja koji su zadržali kritički stav. Novi nivo obesmišljavanja sudijskog udruživanja je stvoren!
Na opasnost navedenog trenda su, pored domaćih, ukazivala i pojedina međunarodna udruženja, među njima i Evropsko udruženje sudija i tužilaca za demokratiju i slobodu – MEDEL. Ova organizacija opravdano je izrazila zabrinutost zbog podrške vladinih zvaničnika i provladinih medija ovim organizacijama, pozivajući vlast da političke ciljeve ostvaruju političkim sredstvima, a ne putem stvaranja paralelnih profesionalnih udruženja i civilnog sektora. No, za sada, ovakvi i slični apeli ostali su bez značajnijih uticaja kada je reč o postupcima domaće političke elite. Jedini konkretan rezultat predstavlja činjenica da su udruženja ovakve provenijencije brzo prepoznata u stručnim krugovima i delu javnosti, i da ih, uprkos znatnim ambicijama, niko više i ne uzima za ozbiljno.
Kraća analiza koja je prethodila, ocrtava genezu ideje slobode sudijskog udruživanja u nas. Od potpune zabrane (period do 2000. godine), preko podele na „prihvatljiva“ i „neprihvatljiva“ sudijska udruženja (slučaj Trešnjev i njegove refleksije), došli smo do faze u kojoj se otvoreno forsiraju fingirana udruženja (tzv. GONGO). Kakva je budućnost?
Čini se da se odgovor nameće sam po sebi. Očigledno je da se i dalje na okupljanje sudija a priori gleda kao na subverzivnu aktivnost, koja preti da pripadnike tradicionalno „umirene“ branše pretvori u društveno angažovane pojedince, koji bi svoje aktivnosti mogli usmeriti protiv bilo koje aktuelne političke opcije i njene dogme. Nedavni događaji u Skupštini Republike Srbije, kada su pod lupom bile aktivnosti i lik i delo pisca ovih redova, takođe govore u prilog ovakvom uverenju. Tada je, naime, od strane govornika kojima se pridružila i ministarka pravde, preispitivana opravdanost udruživanja sudija i tužilaca u bilo kakve druge organizacione oblike mimo onih koje predstavljaju dva postojeća strukovna udruženja. Jedan od predloga koji se čuo tom prilikom bio je i da se ovo pitanje podrobnije reguliše tokom predstojeće ustavne revizije, i nema nikakve sumnje da će to i biti učinjeno.
Drugim rečima, borbu za slobodu sudijskog udruživanja biće nužno još snažnije nastaviti i u periodu koji sledi. Njenu prvu ozbiljnu etapu predstavljaće predstojeće ustavne promene. Pod plaštom ovog procesa, moguće je očekivati različite pokušaje izvršne i zakonodavne vlasti da ovu, naizgled stečenu, slobodu ograniče ili je pak uvođenjem niza novih fingiranih udruženja i prikrivenih ograničenja, u što je moguće većoj meri obesmisle. Ako žele da se jednom zaista izbore za sudsku vlast, sudije će morati da se ovim tendencijama mnogo odlučnije odupru. U suprotnom, sudijski aktivizam i borba za bolje pravosuđe ostaće samo donkihotovska zalaganja pojedinaca, koji će postajati lak plen političara, tabloida i njihovih gongoiziranih satrapa, spremnih na sve, zarad nekoliko mrvica sa uvek bogate političke trpeze.
One Response
GONGO-BONGO udruženja treba gledati i kroz prizmu samodeklarisanja onih koji su politički indoktrinirani i među kojima je jako veliki broj umreženih u organizovani političkotajkunski i svekoliki kriminal, koji sude po narudžbini i gde je osnovno merilo lični interes, što u konačnom pravnu sigurnost građana baca u živo blato a funkcionisanje pravne države pretvara u rijaliti igrice sa ljudskim pravima zajemčenim Ustavom Srbije. Ta kvazi-paraudruženja će olakšati posao onima koji će se uhvatiti Justicijinog “gama noža” i odgovorno krenuti u reformu pravosudnog sistema koji su zahvatile brojne crvotočine i kancerogena tkiva. Preporuka za one koji su zalutali u pravosudne sendvič brigade da se na vreme probude i sklone sa brisanog prostora na koji su sami došli, neka ostanu oni koji misle da je Ustav samo za poštapalice i da zakone mogu sami da kroje a kod presuđivanja čine čak i krivična dela, ili potuno šarlatanstki tumače pojedine odredbe zakona.