Tekst je objavljen na sajtu “Peščanik” 4. aprila 2019.
Ako i kada najnovije izmene Krivičnog zakonika (KZ) budu usvojene, kao sudija ću ih primenjivati kao i sve pre njih, bez obzira na to šta o njima mislim. Međutim, dok se to ne dogodi, trudiću se da objasnim koliko je ovo što se čini pogrešno. No, da li ću za to ovog puta uopšte imati prilike?
Prema najavi ministarke pravde, javne rasprave povodom najnovijih izmena KZ uopšte neće biti. Prema njenim rečima, javna debata nije potrebna, jer se dovoljan broj građana već izjasnio o tome šta misli o najnovijem u nizu krivičnopravnih eksperimenata, podnošenjem inicijative sa više od 158.000 potpisa.
Tako su mnogi koji veruju da je i najnovija inicijativa za izmenu KZ ništa više do još jedan (predizborni) populistički manevar, sa najpozvanijeg mesta dobili još jednu potvrdu za svoje stavove. Jer, sudeći po ovakvoj najavi, nužnost stručne javne rasprave u savremenom srpskom društvu prestaje ako dovoljan broj građana predloži određeno zakonodavno rešenje!
Poznavaoci prilika u ovoj oblasti uočiće da su se u protekle dve godine stvari, kada je o populističkim stremljenjima u zakonodavstvu reč, ipak menjale. Tako smo, najpre makar formalno, ako ne i suštinski, imali proces nazvan Ustavna debata. Iako ih u čitavom tom igrokazu niko nije ozbiljno uzimao u obzir, strukovna udruženja i pojedinci su ipak imali kakvu-takvu priliku da iznesu sopstveno mišljenje o idejama Ministarstva pravde. Sledeća etapa bila je manje romantična. U njoj smo već bili svedoci sve učestalijih napada na one koji su Ustavnu debatu shvatili ozbiljno, poverovavši da su u njoj dozvoljeni i kritički tonovi. Korak dalje ka loncu punom „skuvanih žaba“ dobili smo kada su se u igru uključila GONGO udruženja. Ove vladine-nevladine organizacije tako su, uz podršku udruženja pekara, frizera i bravara, započele sa aplauzima i linčovanjima „na zvonce“. Ali formalno, navodna debata je i dalje postojala, iako je već tada bilo potpuno nevažno ko šta govori, pa i ko koga predstavlja. Naposletku, po svemu sudeći, i ovaj oblik simulakruma postao je suvišan. Nacrt izmena KZ govori da smo došli u fazu u kojoj čak i gongoizirani diskurs više nije neophodan. Baš kao i na izborima, ko skupi dovoljno potpisa ubuduće će biti u prilici da kroji domaće zakonodavstvo, neometan gunđanjem stručnjaka. Neposredna demokratija na delu!
Hit najnovije reforme svakako je uvođenje kazne doživotnog zatvora. Iako i u samom obrazloženju nacrta Ministarstvo priznaje da je tokom 2015. odustalo od ove mogućnosti, jer je zaključeno da je stručna javnost po ovom pitanju podeljena, ostali smo u potpunosti uskraćeni za objašenjenje šta se u međuvremenu promenilo. Zato je i ovde, verovatno, pravilnije zaključiti da je u nastavku Ministarstvo shvatilo da mišljenje stručne javnosti može biti kočnica uvek pravednim ciljevima političke elite, i da ga je kao takvog opravdano odstraniti. Baš kao i kod Beograda na vodi ili kalemegdanske gondole, stručnjaci bi ionako samo zanovetali i svakako ne bi bili na fonu opštenarodnog sentimenta kada je o „drakonskom kažnjavanju“ reč. Stoga je „podeljena stručna javnost“ ovog puta u potpunosti ostala „ispred vrata“ foruma u kojem su o ozbiljnim pitanjima razgovarali „ozbiljni ljudi“ – oni koji imaju više sluha za pravedni narodni gnev, i naravno oni čiji stavovi miluju uši uvek za krv raspoloženih građana.
Pažnju privlači i način na koji je opravdano samo uvođenje ove kazne u domaći sistem. Pored pozivanja na uporedna rešenja (tačno je da najveći broj evropskih zemalja poznaje ovu kaznu), predlagač nas uverava da je stroža kazna koju zagovara zapravo u realnim uslovima često i humanija od do sada postojeće vremenske kazne zatvora. Opravdanje za ovakav, moglo bi se reći i bizaran stav, on pronalazi u činjenici da ni sloboda nije uvek prednost nad zatočeništvom (zlobnici bi rekli da u društvima ovog tipa ona to retko zaista i jeste), naročito ako se uzme u obzir nemogućnost dugogodišnjih osuđenika da se posle isteka kazne vrate u društvo i nađu svoje mesto u njemu.
No, ni doživotna kazna zatvora očigledno nije bila dovoljna. Nužni „dodatak“ pronađen je u rešenju saglasno kojem uslovni otpust kod ove kazne neće biti moguć, kada je reč o krivičnim delima poput teškog ubistva i najtežih oblika krivičnih dela protiv polnih sloboda. Posebno je simptomatično da kod ovog, upravo najspornijeg rešenja, izostaje bilo kakvo obrazloženje. Ministarstvo pravde nas obaveštava da je ovde prihvatilo inicijativu Fondacije „Tijana Jurić“, ali u potpunosti odustaje od toga da nas informiše zbog čega je tako postupilo, i kako namerava da brani ovakav stav.
Jer, nemogućnost uslovnog otpuštanja kod kazne doživotnog zatvora predstavlja izuzetno problematično rešenje, kojim se u više navrata bavio i Evropski sud za ljudska prava (ESLJP). U odsustvu razloga koji su rukovodili domaćeg zakonodavca, ostaje nam samo da naslućujemo da će beznadežnost kod ovakve kazne, koju ESLJP poistovećuje sa nehumanom kaznom, biti relativizovana mogućnošću pomilovanja koje u našim prilikama može darovati predsednik Republike. No, upravo se ovde može ispostaviti sva manjkavost procesa lišenog javne debate. Pitanje koje će se nužno postaviti je u kojoj meri domaći institut pomilovanja obezbeđuje bilo kakvu realnu perspektivu za buduće osuđenike kod ovakvih kazni, naročito u situaciji kada je osnovni razlog zbog kojeg je kazna uvedena – uverenje da određena lica nikada ni pod kakvim uslovima ne treba ponovo pustiti na slobodu. Da li se zaista može pomisliti da i kod ovog pravnog problema nije potrebno bilo šta drugo do dovoljni broj potpisnika peticije?
Problem može prouzrokovati i proširenje kruga krivičnih dela za koja zastarelost ne može nastupiti, imajući na umu da član 34. st. 6. Ustava ovaj izuzetak predviđa isključivo kod nekolicine klasičnih nezastarivih dela.
Naravno, ima tu i drugih rešenja koja izazivaju pažnju. U skladu sa najavom predsednika Republike, došlo je do povećanja kazni za određeni broj krivičnih dela, kao i do novog rešenja kada je reč o višestrukom povratu, gde je uvedeno obavezno kažnjavanje kaznom većom od polovine propisanog raspona. Predviđeno je i novo krivično delo, „napad na advokata“, kod kojeg je vidljiva prilična nomotehnička nerafinisanost, baš kao što je isto moguće uočiti i na pojedinim mestima u tekstu (npr. u čl. 5. st. 2. Nacrta postoji greška u upućivanju). Interesantno je i uvođenje novog cilja kažnjavanja – „ostvarivanje pravednosti i srazmernosti između učinjenog dela i težine krivične sankcije“, koji se takođe može objasniti ranije najavljenim zaokretom ka retributivnosti.
Šta je, osim da stručna javnost više nije neophodna kod donošenja izmena krivičnog zakona, moguće zaključiti na osnovu ovako ponuđenog teksta? Najpre da smo, po svemu sudeći, opasno zakoračili u vreme u kojem je i krivično pravo, baš kao i sve ostalo, postalo marketinški trik i sredstvo za pridobijanje glasova birača. Među stručnjacima nema dileme u pogledu mogućih efekata ovakvih rešenja. Jasno je da bilo kakva kazna, pa čak ni ona kod koje uslovni otpust nije moguć, neće odvratiti buduće izvršioce najtežih krivičnih dela. Ovo je praksa odavno potvrdila i tu ništa novo odavno nije moguće smisleno dodati. No, zakonodavna rešenja ove vrste su najjednostavniji način da vlast pokaže građanima da je njena namera da se uhvati u koštac sa izvršiocima najtežih oblika kriminala – iskrena. Potez olovke po papiru nakon kojeg je stvar naizgled gotova uglavnom ne košta ništa. Pored toga, obezbeđen je aplauz najvećeg dela onih neizlečivo zahvaćenih brižljivo stvaranom moralnom panikom. A kada se stvar izjalovi – opet ništa! Jednom kada se uvidi da su najavljivani uspesi ponovo izostali, više se niko neće sećati najnovijih reformatora, baš kao što se ne seća ni gomile onih pre njih.
Sve drugo, poput stvarne analize uzroka zbog kojih postajemo sve nasilnije društvo, rada na prevenciji, edukaciji i podizanju svesti i kulture, mnogo je teže, skuplje i neizvesnije. Barem na ovom stadijumu razvoja, čini se da smo kao zajednica od takvih mogućnosti odustali. Dok im se ponovo ne vratimo, igrajmo se brojkama i eksperimentišimo in vivo ispisujući na društvenim mrežama šta bismo učinili „silovateljima naše dece“ kada bi nam pali šaka. Građani i tako ne shvataju da su, kada god se manipuliše njihovim pristankom (Čomski), žrtve, čak i kada se igraju dželata. Građani i tako veruju da nas sve to ne košta ništa. Baš kao što nas i zakonodavac uverava u poslednjoj rečenici nacrta, prema kojoj za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna sredstva u budžetu Republike Srbije.
15 Responses
Poštovani gospodine Majiću,
Moram da istaknem da mi je izuzetno žao što sam prema Vama i ja i moja porodica gajili jedan ogroman respekt i poštovanje. Ovim tekstom ste izuzetno uvredili moju porodicu i mene lično. Samo dvojici ljudi neću oprostiti ono što su počinili mojoj porodici i Vama hoću naravno ali nikada neću zaboraviti. Stavili ste sve što nam se desilo i ono što smo uradili kao “marketinški trik” vladajuće partije , stavili ste jedan iskren cilj u svrhu nečije političke borbe…
Verujte, bilo koji lider političke partije da je ovo napisao , ne bi me iznenadilo jer je u ovoj zemlji dno odavno dotaknuto ali sam Vas ja gledao nekim drugim očima. Očigledno sam pogrešio.
Dragi gospodine Majiću,
Kada budete čitali obdukcione nalaze ubijene dece baš onako kako sam čitao ja svog deteta, pokušajte shvatiti da se neke stvari ne mogu platiti i kupiti. Možda ste Vi bavljenjem politikom shvatili kao sasvim normalnim, da se sve može potkupiti i platiti ali mene kao čoveka koji je izgubio dete sve Vaše političke funkcije i privilegije, sve titule i sav novac ovog sveta ne mogu kupiti. Možda Vam se to čini nemogućim ali zbog imena mog deteta živim upravo na način da gledam isključivo viši cilj.
Vama i Vašoj porodici želim svu sreću i neka Vas Bog čuva.
Znajte da ste duboko zarili nož u ranu koja je još otvorena i vruća.
Ponavljam, da ste neko koga nisam poštovao i cenio, nikada Vam se ne bih obratio. Ćutao bih i nastavio po svom. Ali sam imao potrebu da Vam kažem šta osećam.
Hvala Vam.
Igor Jurić
Osnivač Fondacije Tijana Jurić
Poštovani gospodine Juriću,
žao mi je što ste na takav način shvatili moj tekst. Ni jednom rečju Vašu akciju nisam stavio u kontekst marketinškog trika. Mislim da je tekst veoma precizan i razumljiv, a to mi potvrđuje i činjenica da ga do sada niko od čitalaca i nije shvatio na način koji Vi sugerišete. Više puta sam ponovio da Vašu borbu iskreno cenim. No, to ne znači da sam dužan da istim aršinom cenim i borbu i ciljeve Vaših trenutnih saboraca. No, svakako imate pravo na svoje mišljenje pa i razočaranje . Oduvek sam govorio ono što mislim, a i dalje ću nastaviti da to činim, bez obzira na posledice koje takav pristup proizvodi. Ja vas i dalje jednako poštujem.
Srdačno,
M. Majić
…“činjenica da ga do sada niko od čitalaca i nije shvatio na način koji Vi sugerišete.“ – Kako da Vam kažem, ovo nije činjenica. Ne znate kako su sve ljudi shvatili tekst. Ergo, činjenica jeste npr. „da se do sada niko nije javio ko je… itd. “ Nekako isto kao i kada u tekstu kažete, citiram: „…neće odvratiti buduće izvršioce najtežih krivičnih dela. Ovo je praksa odavno potvrdila i tu ništa novo odavno nije moguće smisleno dodati. “ – ne možete da znate da neke nije odvratila potencijalno stroža kazna. Recimo da je broj učinjenih zlodela konstantan, tj. u granicama neke očekivane varijacije, to može da se postigne i time što neki drugi, paradoksalno, ohrabreni, pređu granicu koju su dugo merkali.
Sa tekstom u celini je vrlo teško poleimisati, ima i previše otvorenih krajeva, zato bih Vas pitala samo jedno, ono što me, možda najviše, interesuje. Zašto bi nas, sve ostale, pravno nestručnu javnost uopšte trebalo da zanima stav struke? Ovde pod strukom podrazumevam široko pravnike koji su u sudskoj vlasti (&tužilaštvo). Struke koja nas, počevši od Ustavnog suda pa nadalje, dnevno izdaje, godinama. Svakoga dana izvršna, zakonodavna, a verovatno i sudska vlast krši neki zakon na desetine, stotine, hiljade, desetine hiljada ili više puta* i – ništa. Ili? Liči da je Vama dovoljno da „se vaša reč čuje u stručnoj javnoj raspravi“ i zadovoljni ste sa tim. Mislim, ako je između ostalog namera ovog teksta da traži od laika podrušku za neki stručni stav, ili ceo esnaf, imajući u vidu činjenicu da vam deo ljudi više ništa ne veruje, kako ćete povratiti poverenje u integritet struke? Ali ako je jedina svrha teksta popunjavanje sadržaja Peščanika – ona ništa.
U svakom slučaju, naravno – svako dobro!
*rekla bih da je za laika potpuno je nemoguće znati iole pouzdan broj, pa se upravljam po slobodnom uverenju tj. utisku o stepenu korupcije društva.
Poštovani gospodine Majiću,
Tekst smo pročitali nekoliko puta i razumeli smo jasno ono što ste napisali.
Drago nam je što ste javno objavili ono što mislite, doživljavali smo Vas na potpuno drugačiji način i očigledno smo imali iskrivljenu sliku Vaše ličnosti.
Vašoj porodici želimo svu sreću.
Još jednom mogu samo da kažem da mi je žao zbog nerazumevanja. No, dalje uveravanje, barem u ovom trenutku, očigledno ne bi imalo smisla.
Želim Vam sve najbolje.
S poštovanjem,
M. Majić
Gospodin Majic jos jednom dokazuje integritet. Nezahvalna je svaka polemika sa covekom koji je izgubio dete na ovako uzasan nacin. Desava se cesto i na zapadu da mediji u prvi plan istaknu stavove ljudi koji su licno prosli kroz veliku tragediju. Pada mi na pamet turneja po svium medijima prezivelih iz skole u kojoj je neki manijak poubijao decu, njihove prijatelje. Oni su su bili za to da se menja drugi amandman americkog ustava. To je dosta suzen pogled na problematiku ali nosi u sebi veliki emotivni naboj i ima mnogo vecu tezinu u javnom diskursu nego sto bi trebalo. Ja se slazem sa gospodinom Majicem ali uz otklon da moraju postojati pravni mehanizmi da se drustvo zastiti od pojedinih prestupnika koji nisu rehabilitovani i u slucajevima gde postoji realna mogucnost da ce nauditi drugima. Zanima me misljenje Gospodina Majica na koji nacin je najbolje resiti taj problem.
Da li postoje neka dora resenja u zakonodavstvima nekih drugih drzava?
Čitam ovaj potpuno besmislen dijalog, sveden, sa jedne strane, na nivo vrednosnih sudova, emocija i prikrivenih mahanja kažiprstom i, sa druge strane, neprijatno pravdanje za sopstveno znanje, iskustvo i sposobnost analitičkog razmišljanja. About frogs and grandmothers (moj omiljeni citat).
Ukoliko sam ja dobro razumeo, jedna (svakako ne i jedina!) od rukovodstvenih ideja inicijalnih zagovornika uvođenja kazne doživotnog zatvora u naš krivičnopravni mehanizam je bila sprečavanje recidiva – zaključajte manijaka i bacite ključ, bez mogućnosti uslovnog otpusta – to zaista zvuči kao veoma dobar metod da se neko spreči da ponovi k.d. zbog kojeg je osuđen. Tu se nameću dva pitanja: da li postoji neki efikasniji (i/ili jevtiniji, za početak) model – odgovor je: postoji ih nekoliko – te, da li isti aršin treba primenom ograničiti samo na određena krivična dela, ili nekim počiniocima treba, ipak, pružiti šansu da svoje delo ponove (krađu, nasilničko ponašanje, teško delo protiv bezbednosti saobraćaja, na primer), ili se sa njihovim (opetovanim) delima, ipak, može nekako živeti.
Sva ostala motivacija i argumentacija ovakvog predloga ostaje izvan savremenog, nesrednjevekovnog poimanja uloge krivičnog prava i ne zaslužuje ozbiljno razmatranje.
Adv. Slaven Kovačević
Lepenički bulevar 1/9/4 – Karađorđeva 17
tel. 064/ 11 68 123
Hoćete li i moj matični broj, gospodine Juriću?
Samo ću ovaj link ostaviti…
https://www.kurir.rs/crna-hronika/1997429/smrt-milice-kostic-18-iz-krusevca-odbornik-sns-pokusao-da-je-siluje-ubila-se-da-sacuva-cast
Poštovani sudija Majiću,
Retko je danas u Srbiji cuti jedno racionalno razmišljanje kao ovo. Vi ste jedna od onih osoba koja da trunku svetla na kraju vrlo mračnog tunela u kojem se Srbija nalazi.
Ko je želeo da razume u Utisku Nedelje je sigurno mogao. Nije primarno pitanje zakona i šta u njemu piše, nego način na koji se on donosi. Opasan proces koji u budućnosti može da dovede do užasnih stvari.
Nažalost mislim da je ovde iskorišćena tragična priča jedne porodice i borba jednog čoveka za nešto, što na kraju krajeva treba da ima dobar i častan cilj, u političku kampanju vlasti i opozicije (kada je kome više odgovaralo). Rezultat te kampanje je (na moju nevericu) savršen za one koji je vode, uspeli su da stvore raskol u društvu i da potpuno izbace akademsku zajednicu iz bilo kakvog učešća u donošenju odluka a da to predstave kao vrhunski čin dobročinstva prema narodu.
Na kraju da kažem moje lično mišljenje kao laika u materiji. Slažem se sa doživotnom robijom koja je tražena u TIjaninom zakonu, slažem se sa sudijom Majićem u vezi nepostojanja uslovnog otpusta i ostavljanja te odluke jedino na pomilovanju Predsednika i užasnut sam načinom na koji ova Vlada predlaže i donosi zakone.
Srdačan pozdrav
Postovani sudija Majicu,
Student sam master studija Pravnog fakulteta Uni. u Beogradu, krivicni smer.
Pre svega zelim da Vam zahvalim na hrabrosti, sto bez obzira na cenu koju placate, ipak se borite za narod koji vas ne shvata a drugi deo odbija da uvazi. Ovo je jako vazno, obzirom da ste se nasli u vrlo nezahvalnom polozaju, gde zastupate vladavinu prava i pravnu sigurnost (sto obuhvata i moralne vrednosti u jednom vidu) gde Vas je sam polozaj (naizgled suprotstavljen) vec u startu utvrdio kao ”suprotstavljenog”.
nazalost kada posledice pocnu da nastupaju, i oni koji vas nisu slusali sta ste govorili poslusace.
Nisam opredeljena ni za jednu politicku partiju, i sve vise sam sklona uverenju da je ovakav sistem dosta los za trenutnu svest gradjana, odnosno da nismo dovoljno ”sazreli” da prihvatimo odgovornost koju nose peticije, referendumi itd. I pre nego sto sam upisala Pravni fakultet, kao detetu nije mi bilo jasno zasto o strucnim pitanjima ne odlucuju strucni ljudi. zasto se za poslanike ne biraju profesori, magistri iz razlicitih oblasti. zbog cega ” u foteljama” ne sede takvi ljudi. verujem da bi tada bilo i odgovarajuce opozicije a onda bismo imali politiku u pravom smislu.
Lako nam je da ”prisvojimo” pravo a tesko da preuzmemo i obavezu koja proizlazi iz tog prava. Mediji su bez cenzure, pa imamo ”slobodu govora” koja ocigledno stvara konkretno apstraktnu opasnost na vise nivoa.
Zelim jos da kazem da imam dete, i da nista od ovoga, kao ni od onoga sto ste Vi rekli nije upuceno protiv gospodina Jurica uz duzno postovanje. Takodje nije mi ni namera da govorim protiv Tijaninog zakona, vec o opasnosti koju ovaj sistem nosi sa sobom.
Ovaj sistem zahteva ozbiljnu strucnu pravno-politicku analizu na vise niova i nalazenje optimalnih resenja i izmena.
Suma sumarum, resenje o ovim pitanjima se moglo doneti tako da ”obe strane” budu zadovoljne, da se ispostuje nacelo pravne sigurnosti, da se organizuje strucna javna rasprava, da se iznesu predlozi strucnjaka i uporednopravna resenja, ostali smo uskraceni za njihove predloge koji bi mozda bili celishodniji, to ne znaci da cilj gospodina Jurica ne bi bio ostvaren, bas naprotiv, ne bi bio osporavan niti bi imao politicku konotaciju.
Poštovani sudija Majiću,
Čitam najnovije izmene KZ i ovako na prvo čitanje primećujem, s obzirom na izmenu odredbe čl.66.st.3. KZ da je sada apsurdna i nemoguća primena postojeće odredbe čl.67.st.5. KZ.
Poštovani kolega,
Krivičnopravni zemljotres izazvan markentiško političkom FB hajkom je nešto na šta smo ovde već nažalost navikli. Populizam i nestručnost je vid delovanja u svim oblastima, stručni sudovi postaju jeres, naravno da svi u ovoj zemlji poznaju pravo, kao što se svako razume u fudbal i politiku.
Kao što znate predstoji nam još veći ustavopravni zemljotres u skorijoj budućnosti, koji će naročito pravosuđe osakatiti, ali o tome FB i narod neće mnogo znati, niti ga je briga. Zašto bi ? Nije hleb poskupeo, a sutra će ponovo izaći sunce, sve dok jednog dana (kao i svi ) ne dođe se u kontakt sa pravosuđem. Možda visprenim kritičarima zatreba ta boginja pravda, međutim plašim se da je tamo više neće biti.
Evo, “Tijanin zakon” je sprečio ovoga u Novom Sadu da ubije suprugu koju je prethodno zlostavljao i njene roditelje. Prepao se doživotnog zatvora. Alal vera.
Poštovani,
moj komentar neće se odnostiti na izmene KR RS, već na ocene iznošenja Vašeg mišljenja i reakcija koje su usledile.
Moram prvo da Vas zamolim da pokušate da zamislite da niste sudija Apelacionog suda u Beoradu poznat široj javnosti, da niste tokom svoje karijere bili u prilici, mogućnosti i raspolagali finansijskim sredstvima za dalje usavršavanje, da u toku usavršavanja niste imali priliku da proširite krug ljudi sa kojima možete da sarađujete (kao i da oni upoznaju Vas i Vaše potencijale i volju da se posvetite pozivu), da niste nikada bili po ukusu političarima bilo koje orijentacije, da ne poznajete nikoga od uticajnih političara čak ni u Vašoj bližem i daljem okruženju, da Vam ne pada na pamet da se bilo kome od njih obratite za bilo šta, da ste sudija u sudu prvog stepena u nekom manjem gradu (bilo kom) u Srbiji, da imate 50 godina, dete na školovanju van mesta stanovanja, da su Vaše šanse za bilo kakvo drugo zaposlenje van suda gotovo nemoguće, da nemate novca da platite enormno visoku upisninu za neku od Advokatskih komora, da ukupnim primanjima svoje porodice podmirujete troškove stanovanja i ishrane (putovanja, kupovina knjiga, redovno održavanje stana, pa čak i kupovina nove odeće je misaona imenica), da nikada u toku svoje karijere niste imali mogućnosti da ostvarite bilo koji prihod osim zarade, da su u takvoj situaciji i članovi Vaše porodice, da niste poznati široj javnosti, da bolujete od kancera, ali ste prinuđeni da radite, jer sa penzijom, ako je i ostvarite, nećete moći da preživite (dugo sam razmišljala da li da ovo navedem, gadimm se patetike, ali to je jedna od činjenica, pa eto je kao deo ukupne slike).
Kada sve ovo zamislite i pokušate da osetite kako je živeti i raditi u opisanim uslovima, pokušajte da zamislite da veoma dobro uočavate šta je sve trulo u našem pravosuđu, među kolegama u sudu u kojem radite i u drugim sudovima, kao i u advokaturi koju ne treba zaboraviti, da Vam je jasno da se članovi Visokog saveta sudstva biraju ne od najboljih i najčasnijih iz reda sudija već uz monstruozan sistem lobiranja za kandidate koji najviše odgovaraju svima u određenom mometu, da ste svesni na koji način radi Visoki savet sudstva (u svom mazohizmu čitam i dostupne zapisnike sa sednica, veoma poučno štivo), da još imate volje, snage i ideja da se stanje poboljša, da imate svesti da ako se sama struka ne izbori za bolji položaj do njega neće doći, da imate još entuzijazma da bez ikakve novčane naknade i uz volju da doprinesete poboljšanju bez želje da se lično promovišete, samo zarad opšteg interesa.
Kada sve to zamislite, postavlja se pitanje – kome i na koji način treba da iznesete svoje mišljenje, a da ostanete u struci? Kako sve da kažete a da ne trpi Vaša porodica? Da li u tome dobijate podršku kolega iz neposrednog okruženja ili samo ćutanje, osude, najblaže rečeno neprijatnosti, a faktički mnogo, mnogo teže posledice. Kako, kada je Društvo sudija Srbije privatizovano već više od 10 godina i “svojina” je samo dvoje-troje ljudi, a ne prava esnafska organizacija! Ako neko i očekuje da se struka glasno i jasno oglasi, zar nije prvi cilj da Društvo sudija Srbije zaista bude zaista zaštitnik interesa SVIH sudija? Zašto o tome niko ne govori? Spremna sam da se ponudim za rad u opštem interesu, ali nikome nisam potrebna i još ne želim da izvršim samoubistvo.
Pozdrav od onog koji ćuti
Poštovani,
kao retko koji, Vaš komentar me je dotakao i naterao na ponvno razmišljanje o onom što zapravo, već znam. Nemojte me samo, molim Vas, shvatiti pogrešno. U potpunosti razumejući ono što govorite (možda i niste svesni da o takvim situacijama razmišljam izuzetno često), želeo bih da Vam kažem i ovo: I u najgorim uslovima, i kada deluje da nema bilo kakvih opcija i alternativa, one uvek postoje! Sve dok smo slobodni i živi, postoje i opcije da budemo nešto drugo od onog što nam deluje kao jedina mogućnost. Zato hrabro, ali ne u nekakav pravosudni aktivizam, već u slobodu izvan okova koji nam se nameću i koje mi same sebi utvrđujemo!
Do tada, budite sigurni da ću sa zadovoljstvom govoriti i u Vaše ime!
S poštovanjem,
MM