Menjačnica

“Mogu li da te zamolim da mi učiniš jednu uslugu?” Sudija Zec je nervozno cupkao, stežući mobilni u ruci.

“Kaži”, začu se mrzovoljni pušački bariton kolege iz žalbenog suda.

“Zamolio bih te da mi ukineš jednu presudu.”

“Čiju?”

Oklevao je razmišljajući o tome kako da izgovori to što je naumio.

“Moju!” reče najzad. Nekoliko trenutaka u slušalici je čuo samo bezlično šuštanje.

“Da ukinem tvoju presudu? Šališ se?”

“Uh… Ne šalim se”, nastavi Zec gutajući pljuvačku. ”Bez veze se osećam, ali moram da te zamolim…”

“Je l’ ti to mene…. ?” i dalje zbunjen upita kolega iz žalbenog. “Od kada te znam, moljakaš za potvrđivanje raznoraznih baljezgarija, a sad da ukinem! O čemu je reč?”

Zec se nakašlja. Više nije imao kud…

“Pogrešio sam”, reče najzad. “Ozbiljno sam pogrešio, cimeru.” Povremeno kada je želeo da bude naročito blizak, podsećao ga je da su kao pripravnici delili kabinet.

“Neće biti prvi put da ti progledamo kroz prste”, reče kolega.

“Ne! Ne razumeš!” viknu Zec. “Ni slučajno mi ne smete potvrditi presudu! To bi me sa’ranilo! A i vi biste mogli da se provedete k’o bosi po trnju!”

“Šta si uradio, čoveče? Bitna povreda? Pogrešna primena prava? Osudio mrtvog čoveka?”

“Ma ne”, uzdahnu Zec. “Kamo sreće da je to…”

“Šta je onda?! Govori!”

Zec se nakašlja.

“Pogrešan trenutak, Cimi…” reče najzad skrušeno. “Eto, to je. Pogrešan trenutak!”

“Kakav, bre, trenutak? Da nisi opet počeo da piješ?”

“Eh, da bar jesam…” nastavi Zec. “Tada bih mogao da se vadim na ludilo, ovako… nema olakšavajućih.”

“Trenutak? Ako si samo pogrešno označio vreme izvršenja, možemo da ispeglamo”, nastavi kolega. “I veće svinjarije smo peglali.”

“Ne razumeš”, uzdahnu Zec.

“Pa šta je, bre, onda? Gukni već jednom! Nisi se toliko sekirao ni kada si čaure sa uviđaja gubio u kladionici. Šta je?”

“Greška je u vremenu kada je odluka doneta”, reče ozbiljnim tonom Zec. “Prava odluka u pogrešno vreme… Ili… Pogrešna odluka u pravo vreme… Kako se uzme… Pogrešan kurs…”

“Jesi li ti to postao filozof? Ništa te ne razumem!” i dalje je bio zbunjen kolega.

“Čoveka sam oglasio krivim, a u tom trenutku je već bio nevin. Razumeš li sada?”

“Zastarelost?”

“Ma kakva zastarelost?” nastavi Zec. “Upravo suprotno. Požurio sam.”

“Jurio si brojku, i sada si shvatio da si nešto prevideo? Sada će cimer to da ti sredi.”

“Ne!” uzviknu Zec. “Odluka je perfektna, samo je pitanje procene…”

“Pogrešno si procenio dokaze?”

“Ma ne… Pitanje procene ovih gore…” nekoliko trenutaka Zec je zverao u plafon kao da se nada da će kolega videti njegov pogled.

“Misliš ovih… gore?” ponovi kolega u pola glasa.

“Da.”

“Uhh… To je gadno…”

Obojica su ćutala.

“Pa što nisi pratio procene, budalo?” upita kolega prekorno.

“Jesam!” reče sudija Zec. “Znaš da se za suđenje uvek temeljno pripremim.”

“Znam. Zato me i čudi…”

“Pripremio sam se, samo…”

“Šta samo?”

“Samo su se ovog puta procene svakog sata menjale. Doneo sam odluku dok je važio jedan, kako da kažem… kurs, a ekspedovao sam je ujutro, kada je odluku od juče već pojela, kako da kažem…  inflacija. Ako me razumeš…”

“Aaaa”, začu se kolegin seriozni uzdah. “Shvatam. Promena kursa je gadna stvar. Mnoge je dovela do prosjačkog štapa.”

“Jeste!” potvrdi gorko Zec.

“Ali su se, isto tako, i mnogi od onih koji su znali da ga prate ozbiljno obogatili”, reče kolega.

“Znam i to”, reče Zec.

“I?” upita kolega.

“Šta i?”

“Sada si rešio nama da uvališ procenu! Sada ja treba da nagađam kakav će da bude kurs sutra kada izađe odluka po žalbi!”

Zeca prereza po stomaku.

“Ma nisam ništa rešio, samo…”

“Šta samo?” nastavi kruto kolega. “Sada mi treba da donosimo odluku i da gledamo u nebo, je l’?”

“Pa vi…”

“Šta mi? Sada ja treba da razmišljam kako ću da se provedem ako se opet promeni procena, ripi kurs, i naša odluka devalvira?! Je l’?”

Zec je ćutao. Znao je da je kolega iz žalbenog u pravu. Pokušao je da prebaci teret donošenja odluke na njega, što u sudijskim krugovima nikada nije bio naročito cenjen potez. Sudije odlučuju samo kada su sve druge mogućnosti iscrpljene.

“Slušaj, Zec”, začu se u slušalici. “Ubio bih te tako smotanog, ali sada nemamo kud…”

“Šta ćemo onda?”

“Ovako ćemo”, reče kolega.

Zec duboko uzdahnu i oseti olakšanje. Znao je da kolega iz žalbenog uvek nađe rešenje.

“U tom istom predmetu”, reče kolega, “donesi najmanje još dve odluke.”

“Dve? Kako?”

“Tako lepo. Šta si ono rekao? Kakvu si odluku doneo?”

“Osuđujuću”, reče Zec. “Osudio sam čoveka, a po novom kursu je bio za oslobađanje.”

“E sada ga lepo oslobodi, iako je možda danas ponovo za osuđivanje! I… za svaki slučaj, donesi i jednu odbijajuću, recimo zbog zastarelosti.”

“Pa kako to može? Kako zastarelost? Pa tek je izvršeno…”
“Šta bre kako može? Sve može. Slušaj me, i ne trabunjaj! Sada tog istog oslobodi i odbij optužbu protiv njega, i pošalji sve te odluke nama.”

Zbunjen, Zec je grozničavo, mičući usnama, zapisivao reči u notes.

“I onda ćemo mi doneti odluku”, reče kolega.

“Ali biće tri različite… u istom predmetu…” začuđeno će Zec.

“Upravo, kretenu jedan! To se u ekonomiji zove diverzifikacija rizika!”

“Kako ćete onda doneti odluku kada ne znate koja je prava?”

“Evo ga, opet on misli!” uzviknu kolega. “Otkud sada mogu da znam kako ćemo doneti odluku? Stvari će se do sutra još sto puta promeniti, a mi ćemo za svaku promenu znati koja je prava! Razumeš?”

“Pa…” zausti Zec.

“I još nešto…”

“Kaži.”

“Idi na televiziju sa svim tim odlukama i hvali ih…”

“Koju?”

“Sve!”

“Kako to misliš?”

“Tako lepo!” reče kolega. “Kaži kako je reč o specifičnom slučaju u kojem je ispravna odluka i osuđujuća i oslobađajuća i odbijajuća, u zavisnosti od trenutnog kursa koji je, kao i svaki kurs, podložan promenama! Citiraj Marksa! Razumeš? Malo ćeš da ih sludiš, ali narod je i tako sluđen, pa sluđivanje više i ne registruje! Diverzifikacija rizika, Zec! Zapamti taj pojam! Najveće budalaštine deluju najnormalnije! A mi ćemo za to vreme saznati pravac!”

Zec se nasmeja. Konačno su stvari dolazile na svoje mesto.

“Stvarno si car, Cimi!” reče razdragano. “Ipak ti nisi tek tako viša instanca. Ko na brdu…”

“Naravno, budalo. Ali zato ja svako jutro pre svih odem u menjačnicu i raspitam se, a ne čekam da me o kursu obaveštavaju preko novina, kao ti. Menjačnica zna prva, a novine obaveštavaju kada je najčešće već kasno! Hajde, beži sad!”

Zec veselo otrča. Shvatio je još jednom da, uz pravi savet, nema poraza koji se ne može pretvoriti u pobedu. Samo je potrebno imati prave prijatelje, blagovremeno diverzifikovati rizik i povremeno svratiti u menjačnicu.