“Ovih dana treba da magistriram”, reče mi nedavno jedan od saradnika i brzo dodade: “Molim te, ni reči nikom!” Mlad, obrazovan čovek, bio je smrtno ozbiljan. Nije ostavio ni trunku mogućnosti da je u pitanju šala.
Nije bilo potrebe da pitam zbog čega se opredeljuje za ovakav pristup nečemu što bi trebalo smatrati ličnim uspehom. Nisam ni pomislio da mu predložim da, umesto konspirativnosti, uputi poziv kolegama da prisustvuju svečanom činu. Nije mi palo na pamet da zahtevam dodatna pojašnjenja. Znao sam zašto se ponaša kao kradljivac zejtina uhvaćen sa skrivenom bocom na kasi. Osećaj mi je bio odavno poznat. I naravno, obećao sam mu da ću “kao zmija noge” kriti podatak da je na pragu prestižne akademske titule.
Današnje srpsko pravosuđe sa podsmehom gleda na ljude koji su, ulažući u obrazovanje, otišli korak dalje. Baš kao i ostatak društva, ono prezire progres, elitizam i pokušaje da se krvna slika branše samoinicijativno popravi. Uvereno je da su najbolji praktičari oni koji su bili osrednji studenti i kako su “teoretičari”, kakvima smatraju one koji se zanimaju za bilo šta više od komentara zakona, mahom neupotrebljivi. Beznadežno je anestezirano uravnilovkom i uprosečavanjem, i uvereno da je takvo kakvo je, sasvim dovoljno i dobro. Reći za nekog da je “teoretičar”, i danas je jedna od najnegativnijih kvalifikacija u sudu. Iza retkih primera onih koji se nisu zadovoljili osnovnim pravničkim studijama, čitanjem na maternjem jeziku i poznavanjem srednjoškolske programske literature, po hodnicima se zlurado šuška kako su “preučili”.
No, dublje razmišljanje o uzrocima ovakve selekcije dovodi do saznanja da je pitanje složenije nego što to na prvi pogled izgleda. Nije ovde reč samo o poslovičnoj netrpeljivost spram onih koje smatramo uspešnijima, pa ni odbrani od onih koji nam poturaju sliku o sopstvenoj nesavršenosti. Pravosuđe jeste samo deo društva koje je odavno zakoračilo put kakistokratskog modela, ali kompletan uvid zahteva složeniji pristup. Zbog čega saznanje da je koleginica upisala kurs grnčarije ili latinoameričkog plesa, ili da je kolegino dete završilo prestižnu školu u inostranstvu ili dobilo braon pojas u karateu, neće izazvati istu količinu odijuma kao informacija o tome da je saradnik upisao poslediplomske studije? Postoje li ipak “dozvoljeni” i “nedozvoljeni” uspesi, i zašto je srpsko pravosuđe mediokritetstvo utkalo u sopstveni identitet?
Čini se da se i ovde odgovor krije u poimanju načina na koji se pripadnici određene grupe brane od pretećeg spoljašnjeg zla. Gubitak sopstvenog identiteta u svakodnevnom obavljanju posla, uprosečenost i nevidljivost pravosudni radnici mahom nadoknađuju osećajem sigurnosti koji pruža pripadnost gomili koja se ponaša na određeni način. Gomila i bezličnost tako postaju trajne garancije zaštite od spoljašenjeg agresora, koji se na ovim prostorima ciklično pojavljuje u vidu novih predatorskih skupina – određenih modaliteta izvršnih vlasti. Samo nevidljiv i bezimen sudija je sudija zaštićen od svevidećeg oka razjarenog političkog dresera!
U takvim uslovima, pojedinac koji je na bilo koji način poremetio ovaj ekvilibrijum, javlja se kao pretnja kolektivu i njegovom opstanku. Pripradnik grupe koji se ne zadovoljava standardnim karakteristikama, onaj koji želi da uči francuski, stiče akademska zvanja, piše stručne radove, usavršava se, ili na bilo koji način “želi preko ‘leba pogače”, postaje slaba karika bratstva sličnih. Kao takav, biva prepoznat i kao potencijalna pretnja, ne samo po homogenitet skupine, već, što je možda još opasnije kod ovako uređenih formacija, po njene vođe i osnove na kojima je ova formirana. Svaki neplanirani iskorak (sticanje “prekomernog” akademskog zvanja, dobijanje nagrade, ali i bilo kakvo drugo odstupanje od medijane), tako postaje pretnja poretku u vidu izdvajanja koje bi moglo biti prepoznato kao poziv za novo sleđenje, a time i fatalno odustajanje od kriterijuma na kojima je njenim sadašnjim pripadnicima priznato članstvo u klubu.
Jasno je da u takvim uslovima nema ni govora o ozbiljnijoj kvalitativnoj popravci. Srpsko pravosuđe odavno nije privlačno najboljim pravnicima, i ako se stvari ne promene, to neće ni postati. Najkvalitetniji studenti decenijama kao privlačnije opcije vide nevladin sektor, strane korporacije, međunarodne organizacije, pa i privatna preduzeća. Nekada prestižno sudijsko zanimanje stoga je atraktivno još uvek samo neupućenima ili onima koji su svesni da ne mogu bolje. Negativna selekcija, podsmevanje kvalitetu, prezir spram eurdicije i sve ono što ide uz ove odrednice, trajno obeležavaju budućnost treće grane vlasti.
No, da li ovakvi oblici ponašanja nužno zahtevaju osudu, pitanje je na koje se takođe mora dati odgovor u osvit još jedne u nizu reformi. U kriznim vremenima, a srpsko pravosuđe je nesumnjivo u jednoj od najdubljih kriza, kohezivnost može predstavljati i snagu. Borba protiv zajedničkog neprijatelja u vidu političkog levijatana, biće efikasnija sa monolitnom skupinom na pravosudnom polu. Zbog toga se samo po sebi može nametnuti dilema: Da li u postojećem trenutku prevagu dati besperspektivnoj ali efikasnijoj monolitnosti, ili pak, insistiranju na promeni paradigme već sada, čak i ako takav pristup dodatno ojačava snage protivnika? Klasičan “koka ili jaje” momenat!
Svestan opasnosti koje takav sud nosi, ne krijem da spadam u retke koji su mišljenja da je, naporedo sa borbom za opstanak treće grane vlasti, nužno isticati i parametre “novog horizonta”. Činjenica je da je bilo kakvo pravosuđe bolje od pravosuđa koje ne postoji, ali sam uveren da nam to ovoga puta više neće biti dovoljno. Stanje u kojem se društvo nalazi, devastiranost institucija i nepoverenje koje među građanima postoji, ovoga puta zahtevaju zaključenje drugačije vrste “društvenog ugovora” lišenog odredbi otkucanih “sitnim slovima”. Sporazum mora biti postignut ne samo na temelju obećanja da će pravosuđe držati distancu od političke vlasti, pa ni na temelju zakletve da će biti efikasnije i netolerantnije spram korupcije u sopstvenim redovima. U postojećim uslovima, biće nužno obavezati se i na to da će novo sudstvo biti ustrojeno na aristokratskom principu! Građanima se mora obećati da će se sama branša, uporedo sa borbom za uspostavljanje vlasti, izboriti i za to da u njen sastav, a naročito na njene čelne pozicije, dolaze najstručniji, najobrazovaniji, najpristojniji i najpošteniji predstavnici!
Ako takva spremnost ne postoji (a realno je da će ovakav pristup iz razumljivih razloga dovesti i do komešanja u našim redovima), onda je možda časnije priznati kapitulaciju. Današnje pravosuđe je u značajnoj meri okupirano od strane izvršne vlasti. Najjače poluge uzurpatora upravo predstavljaju najsnažniji kakistokratski elementi, po kojima se i formira kvalitativni prosek branše. Najgori među nama najjači su argument onih koji smatraju da je pravosuđu i dalje potreban tutor. Zbog toga je, ako ne postoji spremnost ka promeni unutrašnjeg pogleda, možda poštenije prestati sa prihvatanjem uloge devastacionog paravana. Ne možemo se boriti protiv političkog preuzimanja rame uz rame sa nosiocima ideje o tome da je najbolje pravosuđe ono koje je nepismeno i neotesano. Ne možemo se nadati nezavisnosti u kojoj će najbolji studenti skrivati biografije. Ne možemo zasnivati budućnost na ideji po kojoj će doktorandi večito nositi burek ponavljačima. Ako na to nismo spremni, možda je bolje da poluge prepustimo ne samo gorima, već najboljima među njima – najgorima! Oni su i tako spremni da sude i presuđuju! Nije više dovoljno verovati da smo pozvaniji da to činimo samo zato što su nas formalno za to birali.
Ako zaista želimo nezavisno pravosuđe, pored otpora ovoga puta moramo ponuditi i nešto više.
17 Responses
Jednog dana ćemo nadam se postati svesni da je ključ uređene države u obrazovanju.
Kako bi ovo naše društvo doveli u red, potrebno ga je edukovati, obrazovati od najranijih dana. Posvetiti se predškolskom programu, osnovnoškolskom i srednjoškolskom programu.
A kada naučimo decu da razmišljaju svojom glavu i budu svesni i svojih prava i obaveza, i šta država jeste i treba da bude, dobićemo i drugačije studente.
Neće biti sramota imati visok prosek, neće biti sramota da kolegama na fakultetu kažeš da učestvuješ u vannastavnim aktivnostima, da te zaista i zanima ono što studiraš, da priznaš da zaista voliš ono što studiraš i slično.
Na Univerzitetima je situacija sad takva da postoji samo jedan mali broj profesora koji se uopšte i bavi studentima. Na PF u Novom Sadu student je samo broj, i oni koji su zainteresovani zbog nezainteresovanosti profesora i asistenata vremenom odustaju. Čini se da su svi mnogo više posvećeni svojoj akademskoj karijeri dok su studenti samo sporedna aktivnost.
Sve u svemu, mnogo vode treba da prođe Savom i Dunavom da se mi dozovemo pameti i nešto i uradimo.
Tačno je sve šta ste napisali i šta mislite.
Međutim, mislim da je osnovni problem baš u obrazovanju u nas. KO će i KAKO obrazovati decu da bi postala onakva kao što mislimo oboje ? Kako napraviti reviziju obrazovnog sistema koji nikada gori nije bio i uskladiti ga sa sistemima najboljih koji trenutno postoje u svetu ? KO to može da sprovede u trenutnoj situaciju u kojoj smo ? – Odrasle su nove polu-obrazovane generacije koje su danas učitelji, nastavnici i profesori. – Kako napraviti selekciju jer nisu svi takvi ? – U svetu se deca obrazuju za vreme od 30 godina unapred, a kod nas je vraćeno 70 godina unazad. – Razlika je samo jedan vek ! – Stvarno je najveći problem kakistokratija. – pozz DSt
Ne sećam se da sam pročitao tekst koji bolje odslikava stanje u pravosidju.
Bravo Mišo! Jedva čekam naredni tekst.
Нажалост наше правосуђе убрзано тоне као Титаник, а за то је само криво, јер није хтело да погледа истини у очи и да само почисти своје двориште, па је зато и постало депонија у којој се кукољ запатила и појела жито.
Што је још горе, довде нас је довело то што свако гледа само себе, а нико не размишља по оној народној коју ћу да парафразирам – ако је данас мечка заиграла на њена-његова-њихова врата, сутра може и на моја-наша. Ово кажем јер сам била део правосуђа кога су се сви одрекли, па и они који су му припадали, а када сам се као јединка обраћала делу правосуђа које се једино издигло после несретне реформе 2010 -е наишла сам на разочарење, јер и те мисаоне главе не верују у ону народну изреку да свакоме мечка може да заигра на врата. Лако је паметовати за другог, а шта када те иста мука снађе, јер нико није имун. Зато је једино решење да се на свачији проблем данас ГЛЕДА и РЕШАВА једнако као евентуално сутра на свој, јер само тако и можемо имати право да тражимо солидарност свих данас за своје проблеме. То је једина баријера од ове немани.
Jelena , cenim Vas prilog.Slazem se da je tesko kada u pravosudnim organima ne dobijete pravo na pristup sudu i mogucnost na pravicno sudjenje. To se upravo meni dogadja. Posle 2 godine trajanja preistraznog postupka , odbacena je krivicna prijava bez istrage, samo na osnovu promenjenog misljenja vestaka.
Za tuzilacke organe, moja prijava za nesavesno lecenje nije zavredela paznju da se proveri i jedan od 100 predlozenih medicinskih dokaza.
I po sluzbenoj duznosti i po ljdskoj savesti trebalo je, jer svi odlazimo u zdravstvenu ustanovu na kontrolu zdravlja i trazimo lek, a poneki od nas, ponekad dolaze kod poslenika pravosudja. da traze pravdu. Mojem preminulom suprugu nece pomoci ovaj tekst, ali nekome mozda pomogne.
Postovani Gospodine Majicu,
Prema izjavi Zamenik Apelacionog suda u Novom Sadu, izvrsna vlast je zainteresovna samo za 5% osetljivih krivicnih predmeta. A sta je sa ostalih 95% slucajeva krivicnih prijava? Zasto se u najvecem broju krivicnih postupaka javni tuzioci i zamenici, ne pridrzavaju sest proklamovanih nacela vrsenja javnotuzilacke funkcije? Za to je potrebna samo profesionalnost i i odgovornost, briga za profesionalnu duznost. Korupcija ce opstati i u tuzilastvima i u zdravstvu, sve dok se poslenici stite izmedju sebe laznom solidarnocu.
Za 5% predmeta je zainteresovana izvršna vlast, ali su za bar još 55% zainteresovani svi oni koji su u umreženom političkom i svekolikom kriminalu. Postoje prave i potpune linije subordinacije, odlično razrađene u svim fazama obrade predmeta, a postoje i “male” advokatske kancelarije koje odrađuju prljave poslove u ime velikih koje dobijaju poslove i služe za koordinaciju.
Aleksandre, statistika je porazavajuca ali tako je. Istina je da se u nedozvoljenim radnjama u postupku umrezavaju i clanovi sudsko medicinskog odbora. Ako clanovi sudsko medicinskog odbora, znaci oni koji polazu zakletvu i Hipokratu i na sudu pre iznosenja nalaza i misljenja lazu, kome verovati? Kako doci do prava i pravde?
Ustavom zagarantovano pravo tuzilackoj funkciji na samostalnost, neki tuzioci zloupotrebljavaju za sprovodjenje samovolje. Pritisak, neprijatnosti i da mi se uskrati osnovno pravo na pravicno sudjenje i sudjenje u razumnom roku dozivela sam u tuzilackim organima , gde je, po nacelu Etickog kodeksa, trebalo da imam zastitu kao ostecena strana.
Poslenici tuzilackih organa da pogledaju u svoje dvoriste, da cuju i poslusaju misljenje gradjana na njihov rad.Pravosudje ce postati bolje samo kada svaki poslenik pojedinacno, i tuzilastvo u celini postanu bolji.
Za pocetak, bice dobro da rade u okviriru Ustava, ZKP, Krivicnog zakonika i ostalih vazecih zakona iz oblasti krivicnog zakonodavstva Republike Srbije. Tada ce gradjanin razumeti i dispozitiv tuzilackih odluka. Ovako, kilometarske recenica bez znanja i znacaja vredjaju nas koji smo u pocetku verovali, da cemo u kuci nepravde, naci pravdu za nase najmilije.
Teško je naći zamerke ovako argumentovanom tekstu. Međutim, ima tu par stvari:
1) Ovakvo stanje ne traje od juče. Kada sam tokom nesrećne reforme iz 2009/10 pred tročlanim većem VSP/VSS (kako li se to telo tada već zvalo) zastupao jednu sudiju koja je bila “neizabrana”, jedan od aduta koje sam bacio na sto je njen uspeh na studijama (prosečna ocena i to što je fakultet završila za manje od četiri godina), poredivši to sa sudijama koje su tada izabrane, i to po matematički preciznom, neutralnom modelu – jedan od njih je studirao 16 (šesnaest) godina i diplomirao sa prosekom 6,03 (podatak sa web stranice suda, proveren) – pa zar niste mogli naći nikoga boljeg, bilo je moje pitanje tzv. veću; Zar nije ministar Stojković godinama pre toga u “Utisku nedelje” izjavio da nam ne trebaju školovane, već “časne i poštene” sudije, rekavši da će “svakoga” oni da nauče šta treba da radi, samo da je “kvalitetan čovek”?; A pre toga, tamo dvehiljadite, dvehiljadeprve, ne samo jedan kvalitetan čovek i pravnik nije dobio posao stručnog saradnika u sudu zato što ga “ne voli kolektiv”; Još pre toga, za Slobinog vakta, trebalo je napustiti GSS i/ili sebe sama da bi se potpisala pristupnica JUL-u ili (hahaha) SPS-u, samo da bi vam dodeljeni policajac došao u kuću i raspitivao se da li pomalo pijuckate i da li, pobogu, ne podržavate ove prozapadne, e da bi kao podobni bili izabrani; Još pre toga je bio reizbor 1990/91, povodom usvajanja novog Ustava Srbije, a pre toga izbori u skupštinama opština za sudije opštinskih sudova… Mnogo je prilika propušteno, a znamo vas/znate nas, Vi niste baš toliko mlađi od mene (ako ste uopšte) da Vam ovo ne bi bilo u sećanju…
2) Doktore Majiću, zašto?
3) Ono što sam u advokaturi naučio je da nikada ne polažem oružje, ako sam se već prihvatio predmeta – zato pošteno, na samom početku, kažem da li u konkretnoj stvari vidim ili ne vidim “slučaj”. Možda bi svaki sudija, pre nego što ga na tu funkciju “postave”, trebalo da proba kako je to?
Svejedno, generalno podržavam.
i zamalo zaboravih da dometnem: provincija, to nije geografski pojam, to je stanje duha, koje pre svega oličava solidarnost mediokriteta; da li je Srbija provincija civilizovanog sveta, prosudite sami
Mladi čovek je shvatio na vreme da bi bio ugrožen ako bi pokazao da odskače znanjem, odgovornošću i kreativnošću i da u ovoj zemlji vladaju sivilo, neznanje, neodgovornost, snalažljivost, poslušnost, servilnost,… i obavezno alavost, te bi svako ko se nije uklopio u te šablone i okvire smetao i predstavljao opasnost, bio bi stalna meta ljubomornih, sujetnih i narcisoidnih. Danas se diplome kupuju, nije ni bitno da li imaš i dan staža, možeš biti i ministar ako si u “trendu”, te je sve izvan toga, težnja za stvarnim znanjem, nešto nenormalno, čudno i “opasno”. Do juče su nas ubeđivali da je Venecijanska komisija dala zeleno svetlo ustavnim promenama, kad ono, u Savetu Evrope kažu da te promene vode daljoj instrumentalizaciji i marionetizaciji pravosuđa. Struka je u “ratu” sa demagogijom i politikantstvom izgubila bitku, ali, ta demagogija u Evropi nailazi ipak na zidove i aperkate. Zato razumem mladog čoveka i sigurno je da se moramo, u interesu pre svega mladih, izboriti za to da glavne reference u Srbiji budu stručnost i svekolike ljudske vrline a ne opsednutost vlašću. Za očekivati je da Ministarstvo pravde i Vlada Srbije podnesu ostavke zbog teške blamaže sa ustavnim promenama. Mislim da će se to reflektovati novim izborima, iz čista mira i hira, a lako im je za pare dok terorišu i reketiraju penzionere, a ovi krotki, poslušni, naivni i zahvalni slušaoci bajki.
Још као мали, мада и данас, волео сам да слушам оца када прича како је било некад, као вечити фан “старих добрих времена”. Једна од његових прича која је на мене оставила најјачи утисак је прича о професору Живојину Ћулуму, који је 60-их и 70-их година предавао више предмета из области физике на Факултету техничких наука у Новом Саду. О (научној) величини тог човека, поред бисте са његовим ликом која и данас стоји испред главног улаза поменутог факултета, новосадске улице и студентског дома који по њему носе назив, те више десетина књига које је потписао а које и данас представљају неизоставни део стручне литературе, сведочи и његов тадашњи студент препричавајући 40 година касније како је у то време највећи универзитетски амфитеатар био толико пун да није имало где да се стане, а камо ли седне “када Жика Ћулум држи предавање из нуклеарне физике”. Студенти су чинили само део тог аудиторијума. Разгледајући очев индекс, приметио сам како поред имена предавача углавном стоје префикси титула, “Др”, “мр” и слично, но у рубрици именованог професора Ћулума писало је само његово име и презиме. Питао сам оца да ли је и он био доктор наука или већ носио неки сличан достојан наслов, да би ме одговор зачудио – чувени Жика Ћулум био је “само” инжењер. То је била његова титула. Даље ми отац приповеда како га је и сам једном питао о томе, зачуђен како стари професор пред пензијом, тада и декан факултета, “нема” титулу коју тада већ и многи асистенти каче испред имена. Духовит, мада искрен професоров одговор је био – “некада нисам имао времена да се бавим тим стварима. А када сам дошао до времена више нисам имао пред ким да браним рад – сви ментори су били моји студенти!” И тако, легендарни професор Ћулум се пресели у васиону којој је и посветио већину свог живота, оставши по нашим земаљским критеријумима “само” инжењер.
Без намере да умањујем вредност заслужених академских и других титула (које, сложићете се, завређују поштовање знањем којим су стечена а не самим формалним префиксом), приметио бих, као неко ко је имао прилике довољно дуго да интелектуални састав правосудних службеника, па и функционера посматра без намере битне, да постојећу одбојност према “преученима” делимично проузрокују и “најгори међу најбољима”, доктори наука са приватних “факултета” чији билборди по граду излажу ценовнике стручних и академских назива, па чак и “најбољи” студенти државних училишта који су учили по систему од јутра до сутра да испричам лекцију напамет и добијем 10 на испиту, а када том “знању” треба удахнуту какву практичну садржину касније у раду – настане проблем. Дакле да не бих звучао малициозно, и те како поштујем знање, а и звање, али само ако је резултат оног првог. А хвала Богу, и таквих има. Мало али ипак има. И док постоје – својом величином ће бацати сенку на целокупну масу “медиокритета”, колико год да их је. Само, мислим да је титула таквима најмање битна. Тако да једног дана, ако будем имао коме да причам, моћи ћу и сам да се похвалим како сам имао прилике да будем ученик неког “Жике Ћулума”, неупадљивог међу затрпаним канцеларијама и тмурним ходницима судских здања, увек присутног када затреба, поузданијег од било каквих коментара и приручника….
Nazalos slazem se sa sudijom majicem u svem. Da ne ponavljam slazem se i sa ostalim kommentarima makar za 80%.
Ali u Srbiji nije samo u pitanju kkrivicno pravni problem u pravosudju. Upravosudju je problem zastita gradjanso pravna, po mom dubokom ubedjenju, nije problem u zakonopravnom smislu. Opet po mom misljenju, mi imamo vrlo dobre zakone. Uzmimo Zakon o obligacionim odnoosima,jedan od najboljih u Evropi, izvor iz Francuskog prava. ZASTO SE NE SUDI PO TOM ZAKONU.Zakon o imovinsko pravnim odnosima, itd. Zakon o parnicnom postupku je takode jedan od boljih zakona, sada najnoviji.
MEDJUTIM NIKO NECE DA POMENE GDE JE PROBLEM??
Gradansko pravno sudstvo u Srbiji je ogrezlo u MITU I KORUPCIJI ! Kako to promeniti, a tu je najveci problem. Tu se oduzimaju sva prava coveku na svoju imovinu a uz to oduzimamu se i pravo na zivot. NE STRELJANJEM, vec na tiho umiranje bez sredstava za zivot koja mu je oduzeo parnicni sud, uz mito i korupciju bas od onih koje je zrtva tuzila. STA rec, covek je DUZAN, poverilac je dokazao da je duzan,duznik priznao pred sudom kad je ugovor potpisao da duguje, SUD DONOSI PRESUD DA DUZNIK NE DUGUJE, KAKO??. JELI TO PRAVO I PRAVDA.Pitam sve, sudsku vlast,izvrsnu vlast, javnoost-narod
Imam potrebu da vam odgovorim posle čega će vam biti sasvim jasno o čemu je reč.
Čuli ste za pojam i reč FALSIFIKAT. Niste mogli ni pretpostaviti da i država, tj državna uprava može biti falsifikat. U skladu sa tim su i posledice u svim domenima njene uprave. – https://sr.wiktionary.org/wiki/falsifikat
Izgleda formalno kao prava stvar, original, ali koja to zapravo nije.
pozz DSt.
Poštovani gospodine Majiću,
Ja nisam iz Vaše branše ali slika koju ste opisali kao da je preslikana na stanje i moje profesije. Drago mi je da konačno neko ko je kompetentan ustane i jasno ukaže na realne probleme i činjenice.