Skoro da nema dana da me ne napusti poneki kolega. Ne, ne umre – samo obori glavu i ode, najčešće bez pozdrava. Nestane, ne govoreći gde ide. Uprkos tome, ja znam gde se zaputio. Znam da odlazi na mesto sa kojeg, jednako kao i sa “onoga sveta”, povratka nema.
Mesto ka kojem se svakodnevno zaputi poneki pripravnik, cimer ili principal, jeste ono na kojem su u toku poslednje rasprodaje uverenja, gazilišta izgovorenih reči i pogoni reciklaže duše. Hvatajući poslednje vozove ka ovim novovremenim purgatorijumima, utrpavajući se u već prepune vagone koji će ih odvesti pred kapiju faustovskog radnog logora, oni veruju da su učinili, u postojećim uslovima, jedino razumno delo. Jer, između opstanka i časti, uvereni su, prave utakmice nikada zapravo i nije bilo.
“Znam li onu o idealima i budalama?” mantraju hrabreći se pri susretu sa pogledima prezira malobrojnih koji ostaju na peronu, u pripremi za sumporni dah novog Tvorca. Poput duhova koji veruju da će jednoga dana, ako ustreba, ponovo biti moguće neprimećeno se utopiti među kužne od kojih se u poslednjem času, pre zaraze, sklanjaju, kuraže se da će i njihov trenutni odabir jednom biti zaboravljen.
Ali avaj! Kakva zabluda! Ono što duhove čini duhovima, nije prihvatanje ili odbijanje smrtnika! Smrtnike je lako obmanuti! Postoji suviše onih koji bi ih ponovo prigrlili u zaboravu… Ne! Ono što ih čini trajno odvojenim od napuštenog sveta, jeste ireverzibilni gubitak duše. Nju će im prvo oduzeti na vratima čistilišta, poput novca i povađenih zlatnih zuba na ulasku u logor.
I tako… Skoro da nema dana da me ne napusti poneki kolega. Ne, ne umre… Samo obori glavu i ode, najčešće bez pozdrava. I svaki put znam da se, barem na ovom svetu, čak i kada bi jednom sve zaboravili, odlazeći kolega i ja više nikada nećemo sresti.
12 Responses
Можда вас свакодневно и напуштају ”колеге” али такође добијате много квалитетније поштоваоце.
Postovani gospodine Majic,
Ja sam ocekivala da ce se siriti krug poslenika pravosudja koji rade kao Vi. Kazete da nije tako. Istrajte, mozda se nesto moze promeniti u nasem pravosudju.Istrajte zbog kolega koji “ne umiru” . Pretezeno su delioci pravde casni ljudi, ali su “nepodobni” te se blagovremeno “sklanjaju sa predmeta”, i upucuju na drugu funkciju.
Ostanite gde ste i kakav jeste i zbog gradjani koji godina obijaju pragove palate nepravde u iscekivanju bar malo pravde?
Nikola
“Бројао сам људе с крста, правила и изузетке;
Посвуд промашена врста, само ретки нађу ретке…”
Тако је то… Увек иста прича, свуда.
Srela sam ovih dana jednog ispodprosečnog pravnika, ali uglednika ako se meri po dobačaju pozicioniranja u branši. Sećam ga se sa skupova krivičara na kojima nikada ništa nije govorio, a ako ponekad jeste – bolje da nije, jer je bilo belodano da nema šta da kaže, da je tu da bude viđen, da se provede, da u preteču CV-ja udene da je bio na još nekom stručnom skupu i da, kako je profesionalna neuglednost samo komponenta neuglednosti ukupne ličnosti, pokuša da kratkoročno savata nešto suprotnog pola, nalik njemu… Samo mladost je mogla verovati da će takav tavoriti u prašnjavom kutku struke. Avaj. U odelu iz kog karikaturalnost nosioca podcrtava jedna maramica koja viri iz džepa sakoa skoro do revera, umno je sedeo među stručnjacima, zaljubljen u oreol visoke funkcije koju je prepodobno podoban stekao. Za razliku od onih teksas-dana, sada je onu svilenu maramicu upario sa sjajem obuće. Uveren da konačno i on ZNA, nadmen u rascvetaloj praznini, otišao je pre kraja skupa, pozdravljajući se nekako pokroviteljski sa mlađima, ali ka znalcima nije smeo ni pogled da okrene. Takvi odlaze takvima. Nevolja je što kukolj dominira u ovolikom žitu.
Скоро нисам видела лепши опис нечега што виђам пречесто, имам утисак. Толико волим блог поштованог судије Мајића, некако ми олакша претешка времена у овој земљи, али што више време протиче – све више размишљам да нису криви они, ти који су искористили кривину да из прашњавог кутка струке узлете у надменост расветале празнине, јер… имам осећај да ће једног дана крајњи неки закључак бити “криви смо ми, што смо их пустили…”. Шта знам, нешто и даље пропуштамо, сви. Данима размишљам о једној доконој расправи са колегиницом која одлази огорчена у пензију након богате адвокатске каријере, запамтила је времена у којима су она и мој отац код кога је обавила приправнички стаж и након тога деценијама остала као члан породице да ради и брине и о мени – радили онако како сам ја то сањала у време када само младост верује у сутра, гледајући старије и ауторитете. A, доживела је, ево, и ово. Елем, набрајајући свакодневне шокове и разочарења стигосмо до тачке “последње стабилне конфигурације”. Која је то последња стабилна конфигурација државе Србије и њеног законодавства и правосуђа и да ли је враћање на исту модел да се ово стање распадања превазиђе? И држава је систем као и сваки други, ако је опоравак компјутерског система враћање на последњу стабилну конфигурацију, да ли је предалеко од мозга усудити се размишљати да постоји једна стабилна конфигурација на коју би повратак значио опоравак система.
Не знам. И даље размишљам. И нашој се теорији приклања онолико колега колико је до сада ову нашу теорију чуло, мада се нисмо упуштале даље од тога да сигурно постоји тачка, година, тренутак – од кога овај распад почиње и да није могуће да је повратак на тачку испред – немогућа мисија. Вероватно недостаје воља.
Судови ће се ускоро свести на два шалтера: један на коме ће грађанима парницу решити “скретничар” на медијатора и други на коме ће се неко у року од одмах позабавити учиниоцем који није склопио споразум са тужиоцем.
Ваљда нешто зависи и од нас који живимо од тога или не? Не сећам се да смо пристали на ражаловање правосуђа, нити да нас је неко питао.
Или да наставимо да седимо и водимо револуцију тастатуром? Ево, нисам паметна ?
Поштовани госн.Мајићу,
Ви сте будућност српског правосуђа, када прође ова “Земља пре (ван) времена”… Партије су покориле институције и зато нам је Србија на коленима.
Напишите књигу, у међувремену, да остане траг Ваше струке, за све који буду дочекали зору којој се сви надамо!
Све најбоље Вам желим у Вашој мохиканској борби!
Istrajte, možda se nešto može promeniti u našem pravosudju.Istrajte zbog kolega koji “ne umiru” . Pretežno su delioci pravde časni ljudi, ali su “nepodobni” te se blagovremeno “sklanjaju sa predmeta”, i upućuju na drugu funkciju.
Ostanite gde ste i kakav jeste i zbog gradjana koji godinama obijaju pragove palate ne pravde u isčekivanju bar malo pravde?
Divno rečeno, ISTRAJTE G.Majiću!
Ima Nas još “Logoraša” koji prolazimo teške muke, zbog ovakvog sistema.
Sećate li se filma,” Život je lep”? Svaki dan se setim i tako preživljavam dan za danom u takvim uslovima, sa istim agresorima… još u privatnom sektoru, užasss?!!!
Poštovani gospodine Majiću,
Verujem da znate da je ova priča identična u svim oblastima, delatnostima, na svim nivoima i možda je moj komentar suvišan zbog toga, ali prosto imam potrebu da Vam ovo napišem, jer nemam priliku da Vam čestitam na svemu. Takođe, znam da takvim ljudima nije potrebna posebna podrška da bi istrajali u doslednosti. Ovo je prestala da bude stvar bilo koje struke. Ovo je borba između časti i besčašća. Zato ljudi koji su prošli istim putem imaju potrebu da čitaju Vaš blog jer vide da ima još poneko ko deli (neko bi ovde pomislio ili rekao “muku”), ali to nije muka. To je prosto čast koja nema cenu. Zato nije laka, jer ništa što istinski vredi nije lako, kao ni ono što niko ne može da nam otme ako mi ne odlučimo da prodamo.
Uostalom, “svak’ se rodi za po jednom mrijeti…” Bukvalno i metaforično.
Тако је готово свуда. То закључујем на основу разговора са познаницима и пријатељима који раде у судовима, тужилаштвима, општинској управи, полицији и другим јавним институцијама. Постављају се људи исподпросечног знања и сумњивог морала, или изнадпросечног знања и без морала. Мислим да су ови други опаснији јер познају ”посао” и могу увек да у свом интересу тј. у интересу својих налогодаваца или ”пријатеља”, у правно неодбрањивој ситуацији створе ”circulus vitiosus”, тј. да загорчају живот некоме који чека на остварење свог права или на закону заснованог интереса. Такви руководе у већини институција и зато и напредују. Они су одлично оруђе против сваке струке. Зато су такви пожељни. Мислите о томе! П.С. Знам многе из мог окружења који су осуђивали такве и глумили морал, а сад и они одоше, али кад ме виде спуштају поглед, избегавају сусрет или овлаш поздраве, док се неки усуђују да ме позивају да будем њихов сарадник и да напредујем. Нека хвала. Имам изграђен живот иза себе, па не бих да га због тренутног (али буквално тренутног) задовољства покварим и пљунем на све што сам до сада радио. Моје знање и упорност је мој хлеб.
Ovo je blog na kome se čuje glas razuma i održava u životu ona iskra plamička koji može da preraste u plamen koji će sagoreti sve što je loše. U čitavom društvu je mnogo taloga, mnogo prljavštine, nastupila su zla vremena, vremena vukova, gladnih, sujetnih i ostrašćenih, dok je piramida vrednosti u živom blatu okrenuta naopako. Nesposobni a narcisoidni, svak za sebe za drugih bar dvadesetoro, vladaju i stavljaju jednu po jednu omču narodu oko vrata. Da bi sila vladala, da bi nemoral i sve što je retrogradno opstalo mora se držati šaka nad pravosuđem i sistemskim zakonima koji se prilagođavaju legalizaciji i ozakonjivanju ubijanja Justicije svaki dan, što vodi u anarhiju i potpuno propadanje čitavog društva. Zato su ovi plamičci izuzetno značajni a mora doći vreme kada će se pokazati koliko daleko svetle i sijaju. Narod još ne shvata da ne idemo ka EU već da je to samo jedan paravan, maska, fatamorgana koja služi za pokrivanje nesposobnosti, neodgovornosti i nepoštenja Domanovićevih junaka dok sve rade sasvim suprotno toj demagogiji. U naredne 2g će se mnogo toga sudbinskog događati za Srbiju i njen opstanak, što nikome nesme biti sve jedno, bar zbog onih koji idu za nama.
Postovani gospodine Majic,
Do 26.11.2018 godine verovala sam Vasem kolegi kao sto verujem Vama. Samo ovaj Tuzilac imenom i prezimenom, usudio se da posle dve godine pokrene predistrazni postupak u pravnom smeru. Tako sam mislila do 26.11.2018 i nisam brinula za ishod mog prigovora na resenje nizeg tuzioca. Taj covek , mislila sam, ne podleze pritiscima. Stavila sam ruku u vatru da ce Tuzilac ostati pri svom prvobitnom resenju. PREVARILA SAM SE I OPEKLA Necu se ubuduce oglasavati.
hmmm
a možda ima nečega u tome što Vas (ili vas, ko god da ovih dana čini tu skupinu, no ipak, tekst ste, očekivano, pisali u prvom licu jednine, pa se tako i ja postavljam) napušta po neko
i razlog tome mož’ da bude onaj koji ste Vi istakli u ovom napisu (iliti, što bi svojedobno rek’o rahmetli Tijanić u članku povodom stupanja B.K. Vučo i Pere Lukovića u odbranu Željka Mitrovića “dubina očaja”)
al’ ne mora da bidne