Kandidat

– Gospodine, prijavili ste se za izbor za sudiju?
– Da!
– Ali… Vi niste pravnik… Ovde piše da ste završili srednju saobraćajnu.
– Tako je!
– Pa… ne možete biti sudija. Nemate pravni fakultet.
– Zašto?
– Zato što ga niste završili.
– Ma ne… Zašto ne mogu da budem sudija?
– Zato što je za sudiju fakultet obavezan.
– Ali ja sam se učlanio! (pokazuje člansku kartu).
– Da… Vidim… Odličan izbor! Samo, nažalost, i pored toga, ne možemo da Vas zaposlimo kao sudiju, imali bismo problema. Ali možemo da Vam ponudimo nešto drugo. Recimo, direktor javnog preduzeća? Ili, upravnik neke ustanove, na primer. I tu nam fali ljudi. Direktor festivala? Šta kažete?
– Želim da budem sudija!
– Onda moramo prvo da završimo fakultet.
– Rekli su da ne mora, ako se javim kod vas.
– Šta?
– Fakultet.
– Možda niste dobro razumeli… (tišim glasom) Ne moraju da se polažu svi ispiti… Ali, mora da se ima papir. Imali bismo probleme sa javnošću ako bismo Vas zaposlili kao sudiju bez fakulteta. Nadam se da me razumete. Odmah bi nam u novinama prebacivali da to niko pre nas nije radio, znate već…
– Ne.
– Molim?
– Ne znam. Ja ne čitam… Uopšte me to ne interesuje. Samo hoću da budem sudija.
– Razumem, ali, kao što smo rekli, mora fakultet.
– Koliko će to da traje?
– Koji sud Vas zanima?
– Pa… Vrhovni. Može i Apelacija…
– Haha… Bravo! Odmah na vrh! Vojnik koji u rancu ne nosi generalsku palicu… Znate kako kažu?
– Neću da budem vojnik. Hoću sud!
– Ma, naravno, samo kažem. A je l’ imate ambicije da budete predsednik?
– Srbije?
– (smeh) Ma, ne… Suda….
– Imam.
– Odlično! Predsednici nam baš trebaju! Samo, onda bolje da malo produžimo studiranje… Pola godine – godinu, da kažemo da ste studirajući pohađali i praksu. Biće lakše provući kroz Visoki savet…
– Nisam planirao da gubim toliko vreme. Za godinu dana, pašenog je napravio tri zgrade na Zlatiboru i prodao stanove. A ja ništa…
– Morate da se malo strpite. Vi ste, za razliku od njega, odabrali da budete intelektualac. Nije to isto.
– Ne interesuje mene da budem…
– Intelektualac?
– Da. Samo sudija!
– OK. Nego… Setih se nešto… Mogli bismo da Vam ponudimo da budete istaknuti pravnik!
– Šta je to?
– To je nešto najnovije! Mnogo bolje od sudije! Sudija je, da me ne shvatite pogrešno, ipak samo mastiljara, a Vi ste gospodin čovek! Vi birate sudije! Sudija za sudije, ako me razumete!
– Je l’ za to ne mora fakultet?
– Nažalost… za sada i za to mora, ali će vremenom, dok još malo ovih sa fakultetima ode, sigurno spustiti kriterijume.
– Ali sada mora?
– Mora, ali bismo za to mesto mogli da završimo neki od ovih privatnih fakulteta, za mesec-dva. A i biramo Vas u Skupštini. Sve prepustite nama. K’o registracija vozila. Dok Vi kod nas popijete kafu… Gotovo! (smeh).
– Biram sudije?
– Da!
– Je l’ mogu onda sebe da izaberem?
– Haha… Pa, ne… Vi birate druge. Zapravo, samo zaokružujete.
– Ja bih ipak da zaokružujem sebe.
– Razumem… Vi ste baš posvećeni profesiji. Hm… Nego…
– Kaži…
– Zašto Vi lepo, kada to toliko volite, ne biste razmislili da postanete ministar? Mislim… jeste da na prvi pogled deluje malo pretenciozno, ali… Verujte da nije. To uopšte nije ništa posebno. Ljudi mistifikuju taj posao.
– Šta rade?
– Ma, misle da za to treba bogzna šta, a ne treba. Razumete?
– A, fakultet?
– E, zbog toga Vam to i predlažem! Za to Vam ne treba ni fakultet ni bilo šta drugo! Samo želja da reformišete, a Vi je očigledno imate!
– Stvarno?
– Stvarno! To bi bilo baš ono… gospodski! Samo… (tišim glasom) Morali bismo da vidimo da nemaju nekog jačeg kandidata, znate… Nekog ko čeka malo duže od Vas i ko je… da me ne shvatite pogrešno, malo mlađi. Vi već imate…
– Trideset pet.
– Da… To je već poslednji voz. Ali, kao ministar bili biste Bog otac za sudije! Ko živ ko mrtav! Plaše se ministra ko promaje! (smeh) Na kraju krajeva, Vi menjate i zakone i možete da donesete zakon da sudije više ne moraju da imaju pravni fakultet. E to je reforma! Ma, šta fakultet? Možete da napišete šta god hoćete. Da je osnovni uslov za sudije da imaju povišen šećer u krvi! Shvatate?
– Ja imam šećer!
– Eto vidite! Sjajno!
– Koliki je dovoljan?
– Šta?
– Šećer.
– Ma nije važno. Napišete šta hoćete, kao ministar.
– Onda može! Pristajem!
– Samo da proverim da, kao što rekoh, nije rezervisano. Mada, iskreno, mislim da možete biti bez brige… Kada vidim koliko ste posvećeni reformama, verujem da boljeg kandidata, makar za sada, nećemo naći.