Smrt u Veneciji

Da li će srpsko pravosuđe preživeti još jedne pravosudne reformatore?

Pre davanja odgovora na ovo pitanje, korisno je podsetiti se na to da se, od takozvanih demokratskih promena, nije pojavila nijedna vlast koja nije poželela da se “zapljune” u oblasti pravosudnog preuređenja. Osvajanje sudova i tužilaštava i njihovo modeliranje po sopstvenom kalupu, tokom prethodne dve decenije u Srbiji su smatrani prirodnom komponentom političkog plena. Bezimeni partijski aparačici, tek svršeni studenti prava i njihove političke mecene, decenijama su se oprobavali u disciplini “naših pet minuta”. Kao u anegdoti o bogatom dedi iz provincije koji je spreman da plati kaznu kako bi omogućio unuku da se popiški na Terazijama, politički gurui omogućavali su svojojoj ideološkoj dečici sličnu zabavu, s tim što je kazna za skrnavljenje javnog dobra redovno izostajala.

Reformatori su seljakali, spajali i razdvajali sudove, razrešavali sudije i birali nove, pretili tužiocima, smanjivali plate… Samo, naravno, za sve ove godine ništa pametno učinili nisu. Čim bi se politička fortuna drugom osmehnula, izvođači radova bi nestajali netragom, prepuštajući skupu igračku deci novih odlikaša. Zato i ne čudi što ni aktuelni vlastodršci nisu odoleli.

No, šta će biti sada, i da li će pravosuđe preživeti još jedan u nizu naleta dece punih bešika i njihovih oholih deka?

Ovoga puta, poslednju šansu za “kamen na kamenu” predstavljaju članovi Venecijanske komisije, koji će se tokom juna izjasniti o najnovijem eksperimentu. Situacija zato podseća na brojne primere sa fudbalskih prvenstava gde smo, kada smo profućkali sve što je od nas zavisilo, gledali u nebo nadajući se da će gol-razlika koju će ostvariti Honduras, našoj reprezentaciji obezbediti plasman u drugo kolo. Drugim rečima, kada je o pravosuđu reč, od nas više ne zavisi ništa, a pitanje je da li je ikada bilo šta i zavisilo.

Temelji ovoj bizarnosti postavljeni su još negde pred leto prošle godine, kada su predstavnici Ministarstva pravde svečano obznanili kako će osnovno pitanje u Ustavnoj reformi biti šta će o predloženom tekstu reći “Venecijanci”. Već tada bilo je jasno da će, ovoga puta i formalno, potpuno izostati promišljanje o stavovima domaće javnosti, profesora ustavnog prava i naravno, građana Srbije. Kako i priliči palanačko-vazalnoj psihologiji, “drugovi” su nam objasnili da je prirodno da se o našem budućem Ustavu i pravosuđu najmanje pitamo mi. Uvereni da će im Evropljani, zarad ustupaka u najvažnijem političkom pitanju, progledati kroz prste kada je reč o “sporednim stvarima” poput pravosuđa, domaći vlastodršci su nas na samom početku ubedili kako je jedino bitno dobiti dobru ocenu Komisije, koju su, kako su smatrali, zapravo unapred obezbedili. U duhu real-političkog rezonovanja, potrčali su za obećanim cvećem, ne žaleći usput polupane vaze.

Međutim, nije isključeno da će naredni meseci ipak pokazati da su se ovdašnji politički kalkulanti, zaslepljeni kratkoročnim šićarenjem, još jednom preračunali. Takozvanoj međunarodnoj zajednici, a naročito onom njenom delu koje poznaje prilike u srpskom pravosuđu, odavno je poznato na šta su sve spremne ovdašnje lučonoše. Pored toga, čini se da je još jednom pogrešno procenjen i značaj eventualnog “namigivanja” iz Brisela. Jer, čak i najosnovnije upoznavanje sa sličnim istorijskim situacijama (na primer, sa prethodom reformom iz 2009. godine), otkrilo bi našim “usrećiteljima” da se na ovakvu vrstu “ašikovanja” nije preterano oslanjati. Da nisu poverovali da i ovoga puta istorija počinje od njih, shvatili bi kako su i tada, nakon početnog tapšanja po ramenu, kada su stvari krenule po zlu a galama prešla prihvatljivu decibelažu, sa Zapada počeli da stižu sasvim drugačiji tonovi.

Da li će se i ovoga puta dogoditi nešto slično?

Čini se da je sasvim moguće. Već najnovije mišljenje Konsultativnog veća Evropskih sudija, koje ovdašnji mediji uspešno kriju od građana, govori u prilog takvom razvoju događaja. Ovde se predloženi amandmani kritikuju po svim onim osnovima po kojima su to činili i predstavnici stručne javnosti, doživljavajući ignorisanja, omalovažavanja a povremeno i pretnje. Tako se, između ostalog, ističe da bi, nasuprot stavu Ministarstva, većinu u Visokom savetu sudstva trebalo da imaju sudije, i predlaže se neparan broj članova, sugeriše se brisanje odredbe o mogućnosti raspuštanja ovog tela, kao što se i osporava odredba prema kojoj bi se ujednačavanje sudske prakse prepustilo zakonskom regulisanju. A utisak o tome da su i članovi Venecijanske komisije shvatili da su srpskom pravosuđu potrebne znatno snažnije garancije nezavisnosti od onih dovoljnih za Skandinaviju, stekli su i predstavnici nevladinog sektora koji su sa njima razgovarali prethodne nedelje u Beogradu.

Naravno, ostaje da se vidi kako će izgledati konačni tekst mišljenja ovog tela. Međutim, već sada bismo se usudili na prognozu prema kojoj ocena neće biti ni blizu pozitivna, barem kada je reč o najznačajnijim predloženim rešenjima.

Šta je onda moguće očekivati u domaćoj zbilji, i da li će teško obolelo srpsko pravosuđe uspeti da preživi “ljutu travu” još jednog nadrilekara?

Ako mišljenje Venecijanske komisije bude negativno, može se očekivati da će Ministarstvo, uz pomoć naklonjenih medija, najpre brže-bolje pokušati da izvrši “kontrolu štete”. Izveštaj će, najpre, poput nedavnog izveštaja GREKO, za potrebe domaće javnosti verovatno biti kreativno preveden. Videli smo kako i to što “nijedna preporuka nije ispunjena”, preko noći u prevodu može postati “potvrda naših napora u borbi protiv korupcije”.

Sa druge strane, ako primedbe budu značajnije, a upozorenja ozbiljnije intonirana, realno je očekivati i još jednu, najnoviju verziju Ustavnih amandmana. U takvoj situaciji, gotovo je izvesno da će Ministarstvo pravde, još jednom nas lišavajući bilo kakve stvarne rasprave, frišku verziju koja je možda već i spremna, direktno poslati u ustavnu proceduru, tvrdeći da je reč o tekstu koji je u potpunosti usaglašen sa preporukama evropskih eksperata.

Dakle, da li će pravosuđe preživeti i ovo, najnovije mrcvarenje?

Nažalost, hoće.

Žaljenje zbog prognoziranog ishoda izražavam zbog toga što ovakvo pravosuđe, obogaljeno još jednim  eksperimentom in vivo, nigde, pa ni ovde, ne bi trebalo da postoji. Trebalo bi ga ili zameniti modelom dostojnim imena i društvene funkcije, ili konačno i formalno upokojiti uz priznanje da kao društvo, na postojećem civilizacijskom nivou, zapravo za ovu ideju i nismo spremni. U takvoj situaciji, onemogućili bismo dalje zaklanjanje iza potemkinovski proklamovane pravosudne nezavisnosti, priznajući da su nam u postojećim uslovima sasvim dovoljne mesne policijske kancelarije i sertifikacione komisije sastavljene od čistokrvnih istaknutih pravnika.

I pored toga, u narednim mesecima, oči svi onih koji, uprkos svemu, razmišljaju o srpskom pravosuđu i njegovoj budućnosti, biće uperene u pravcu drevnog grada na vodi. Neko će reći kako je tužno to što, po ko zna koji put, spas od poteza sopstvene države očekujemo “na strani”. I naravno, taj neko biće u pravu.

Ipak, čini se da uteha postoji. Iako je ovakva sudbina donekle za žaljenje, istorija nas uči da nije i najgora koja je mogla da nas zadesi. Bilo bi svakako gore ako bismo bili prinuđeni da spas od sebe samih tražimo među samima sobom. Kako stvari stoje, tada ni teoretske šanse za naše pravosuđe ne bi bilo. A na gol-razliku Hondurasa smo nekada i uspevali da se provučemo.