Život je lep

U legendarnom filmu Roberta Beninjija “Život je lep”, Gvido Orifače koristi laž kao sredstvo zaštite sopstvenog deteta.

Predstavljajući sinu Đosuu da je zastrašujuća realnost u koncentracionom logoru zapravo uzbudljiva igra u kojoj samo odabrani mogu da učestvuju, on ga, sve do sopstvenog tragičnog kraja, čuva od suočavanja sa jezivom stvarnošću. Poznajući njegove dečačke maštarije, objašnjava mu da će, ako izdrži do kraja igre i skupi “hiljadu poena”, kao nagradu dobiti pravi pravcati vojnički tenk! I tako, u iščekivanju nepostojećeg hepienda, SS-ovci postaju učesnici uzbudljive avanture, a stalno preteća smrt – najuzbudljivija zabava!

Gvidova taktika logorskog preživljavanja odavno je prepoznata kao univerzalni recept zavaravanja u ekstremnim životnim situacijama. Uzmite, na primer, lekara koji od umirućeg pacijenta krije pravu dijagnozu objašnjavajući mu da zlokobni bolovi u stomaku potiču od gorušice, ili ekonomistu koji stanovništvo na rubu gladi kuraži pričama o tome kako su periodi depresije vesnici nadolazećeg ekonomskog buma! Pažljivija analiza dovodi do zaključka da je Gvidov pristup primenjiv uvek kada je neprijatnu realnost potrebno zameniti izmaštanom slikom u očima onih koje bi suočavanje sa stvarnošću teško pogodilo.

Izveštaj GREKO i maštoviti prevodioci

Tako se nedavno, oživljavajući  kultnu scenu iz Beninjijevog filma, Ministarstvo pravde odlučilo za efikasnu primenu jednog od osnovnih Gvidovih trikova – nazovimo ga za potrebe ovog teksta “marifelukom maštovitog prevoda”.

Izveštaj “GREKO-a” u kojem je navedeno da Srbija nije ispunila “nijednu od preporuka ovog tela”, Ministarstvo je na svom sajtu prevelo dijametralno suprotno! Kao u sceni u kojoj Gvido pretnje SS-ovca prevodi kao uputstva za igru, označilo ga je upravo najjasnijom potvrdom uspešnosti u primeni GREK-ovih preporuka!

Građani koji ne razumeju engleski jezik, baš kao ni maleni Đosu u logoru, izveštaj ionako neće čitati, a još manje bilo šta u njemu mogu da promene. Za njih, on će ostati neminovnost, baš kao i stvarna logorska pravila za dečaka Đosua. Zar nije onda bolje ne saopštavati im pravu dijagnozu, kada će ona svejedno na kraju uzeti danak? I nije li humano omogućiti im i Đosovu iluziju o tome da za njih igra još uvek traje?

Gvido u izveštaju Evropske komisije

No, izveštaj GREKO-a ni slučajno nije jedini primer te vrste. Elemente Beninjijevog scenarija ovih dana možemo posmatrati i u interpretacijama još jednog izveštaja. Reč je o izuzetno značajnom dokumentu Evropske komisije (EK), kojim se vrši ocena napretka Srbije u evropskim reformama.

Tako je, primera radi, premijerka Ana Brnabić izjavila kako je Srbija u pojedinim oblastima ostvarila bolji napredak od onog koji je konstatovan u izveštaju. Premijerka bi, kaže, pre svega, istakla oblast vladavine prava u kojoj je stanje bolje od onog kakvim ga vide Evropljani. Podsetila je i da je “predlog Ustavnih amandmana usvojen i poslat na mišljenje Venecijanskoj komisiji, kao i da je usvojena tužilačka strategija za ratne zločine, ali da to nije navedeno u izveštaju, jer se dogodilo nakon… kraja izveštajnog perioda”.

Ministarka pravde, pak, objašanjava građanima kako nasuprot tvrdnjama iz Izveštaja, politike “ni sada uopšte nema u pravosuđu, koliko god to nekom delovalo neverovatno”.

U sličnom tonu nastupa i Jadranka Joksimović, ministarka zadužena za evrointegracije. Ona je požurila da saopšti kako “nije zadovoljna što neke važne stvari iz oblasti vladavine prava nisu ušle u Izveštaj” misleći pod tim prvenstveno na uspeh u dostavljanju Ustavnih amandmana “koji su poslati Venecijanskoj komisiji.”

Tako manje-više zvuči “prevod” realnosti u verziji filma “Život je lep” za obične smrtnike. Poslušajmo sada šta zaista kažu “Nemci”.

Šta zaista piše u Izveštaju?

I površno poznavanje stranog, u ovom slučaju engleskog, jezika biće dovoljno da nas uveri da izveštaj EK ne daje nimalo razloga za optimizam koji naše dame šire među onima koji ne razumeju engleski, ili nemaju vremena da se ovim pitanjima bave. Štaviše, dalo bi se pre zaključiti da je daleko više razloga za zabrinutost, a verovatno i za pokretanje neprijatnih pitanja odgovornosti za opisano stanje. Jer,čak i letimičan pogled na stvarni tekst ukazuje da Izveštaj sadrži gotovo sve one primedbe na koje stručna javnost čitav niz godina bezuspešno upozorava domaće vlastodršce, trpeći pritom uvrede, omalovažavanja, a povremeno i pretnje.

Tako se, primera radi, ukazuje da je pravosuđe i dalje pod snažnim političkim pritiskom. Ovoga puta, međutim, konstatuje se da ovaj pritisak ne dolazi samo spolja već i iznutra. Navodi se da široka diskreciona ovlašćenja predsednika sudova i javnih tužilaca omogućavaju narušavanje nezavisnosti njihovih kolega. Reč je o ozbiljnom problemu na koji domaća stručna javnost predugo ukazuje. Odavno je uočeno da predsednici sudova i javni tužioci, koji se biraju po posebnoj proceduri koja omogućava “vertikalni” politički upliv, najčešće predstavljaju direktnu sponu između pravosuđa i aktuelne političke garniture. Zbog toga bih na ovom mestu, uputio čitaoca na tekstove posvećene slučajevima “Vučnić” i “Trešnjev”. Predložio bih mu da sam izvuče zaključke o tome u kojoj meri ovakvi i slični primeri predstavljaju paradigmu konstatovanog problema. Naravno, pozivam i predstavnike egzekutive da izrečeno još jednom prelistaju. Moguće je da upravo na ovim mestima pronađu i neka od mogućih rešenja za probleme koji su u Izveštaju konstatovani. Kao dodatnu literaturu predlažem i tekst “Predsednici trče počasni krug”.

Pored toga, Izveštaj nas, poput mnogih zanemarivanih vapaja stručne javnosti, još jednom upozorava na jednu od osobenosti kulture “dijaloga” koja se na ovim prostorima neguje u odnosima izvršne i sudske vlasti. Reč je o neprimerenom i tendencioznom komentarisanju tekućih sudskih postupaka koji, kako Evropljani ispravno zapažaju, dolaze i od najviših državnih predstavnika (Videti na primer tekst “Bitka za pravosudnog Oskara”), pri čemu još uvek, u najvećem broju slučajeva izostaje reakcija najvišeg sudskog tela (baciti pogled na “Bolesti zavisnosti”). Za Visoki savet sudstva se dodatno navodi da je reč o telu koje još uvek nije preuzelo predviđene nadležnosti od Ministarstva pravde, pri čemu se prebacivanje ovlašćenja po budžetskim pitanjima već treći put odlaže.

Ukazuje se, dalje, i na probleme koji su se ispoljili u toku Ustavne debate i napuštanje procesa od strane stukovnih udruženja, između ostalog i zbog atmosfere u kojoj je ova vođena (ovde naročito čitalaštvo zaposleno u Vladi i Ministarstvima upućujem na čitav niz tekstova, između ostalih: “Šta se krije u najnovijoj Ustavnoj ambalaži?”, “Danajski ustavopisci i propuštanje nepropuštene prilike”,”Bitka za pravosudnog Oskara”, ”Maovi cvetovi”). Upravo na način na koji su strukovna udruženja apelovala, državni organi se u Izveštaju pozivaju da organizuju stvarnu, smislenu i sveobuhvatnu javnu debatu, koja će biti konstruktivno vođena, i koja će omogućiti obaveštenost o Ustavnom procesu i njegovom epilogu u zemlji. Dakle, ni traga nekakvom optimizmu u pogledu Ustavnih amandmana koji su nastali u takvoj atmosferi, i koji su, tako skrojeni, poslati Venecijanskoj komisiji.

Uočava se da i dalje ne postoji efikasan, i na merljivim kriterijumima zasnovan, sistem izbora i razrešenja sudija i tužilaca. Uz to, uočava se da je mehanizam kojim bi se utvrđivale povrede integriteta koje bi vodile pokretanju disciplinskih postupaka, još uvek nedovoljan (videti, na primer, tekst “Kako biramo sudije”).

Naposletku, uočava se da Pravosudnoj akademiji i dalje nedostaju kako stručni, tako i administrativni kapaciteti da bi zaista postala isključivo mesto ulaska sudija i tužilaca u sistem. Da podsetimo, reč je o instituciji koju domaći “krojači” uporno, uprkos ukazivanjima na ove i druge manjkavosti, “guraju” u Ustav. (Sugerisana literatura “Akademija mejd in Serbija”).

Ima li onda uopšte konstatovanog napretka?

Najpravilniji odgovor bi glasio: Ima, ali zapravo nema.

Ne treba zaboraviti da je reč o izveštaju o napretku, tako da je za očekivati da u njemu i određene pozitivne tendencije budu zabeležene. Tako se pominje smanjenje određenog broja starih predmeta (iako se konstatuje da su ovi i dalje ozbiljan problem), usvajanje određenih zakona koji će omogućiti jasnije valorizovanje učinka (iako oni još uvek ne daju vidljivije rezultate), kao što se pohvaljuje i ustanovljavanje poverenika za nezavisnost tužilaca.

Sve ostalo, kao što rekosmo, uglavnom ne valja. Jednostavno rečeno, uprkos svim parolama, neprihvatanjima realnosti i zaklinjanjima, pravosuđe je i dalje rak-rana srpskog društva. Baš kao što svi i znamo.

U čemu je onda štos?

Kako je onda moguće da naši politički predstavnici Izveštaj vide kao još jednu potvrdu uspešnog puta kojim nas vode? Da li, poput primera sa GREKO-om ne razumeju engleski? Ili su se u toj meri uživeli u ulogu Gvida Orifačea, da više ni sami ne razlikuju šta stvano govore Nemci, a šta predstavlja njihov prevod namenjen nesrećnoj deci?

Čini se da je prisutno od svega po malo.

Uveren sam deo problema treba tražiti i na ravni komunikacije, tačnije u činjenici da domaći političari i građani sve manje koriste isti jezik. Kako se širi jaz između dva “tabora”, tako i podrazumevani pojmovi imaju sve različitija značenja i vrednosti. Drugim rečima, sve je manje razumevanja između “odlikaša” koji su krenuli (jedinim sigurnim) putem politike, i onih drugih, koji su ostali na suprotnoj, uglavnom neplodnoj obali.

Šta hoću da kažem?

Domaće pravosuđe, baš kao i domaće bolnice, prevoz ili prosečne zarade, izgledju značajno bolje ako niste prinuđeni da se njima služite. Zamislite kada bi i za vas pojam “domaćeg zdravstva” označavao sliku momentalnog prekoredno obezbeđenog apartmana na VMA ili na nekoj od elitnih privatnih klinika. Ili kada bi pojam “domaći saobraćaj”, oživljavao iskustvo vožnje u klimatizovanom audiju sa rotacijom i podizanja naplatnih rampi u cilju prekorednog prolaza. Zamislite, naposletku, kada bi pojam “stanje u domaćem pravosuđu” bio valorizovan kroz uspomenu na sekretaričino pozivanje predsednika suda i ugovarenje prekorednog rešavanja parnice. Naravno, sve u slučaju da bilo ko bude dovoljno lud da se sa vama, predstavnikom izvršne vlasti, upusti u avanturu parničenja pred srpskim sudom.

Sa druge strane, teško je otrgnuti se utisku da su se domaći vlastodršci ipak i uživeli u ulogu Gvida Orifačea. Kada marifetluci toliko puta prođu, rađa se sasvim osnovano uverenje da će slični trikovi i nadalje prolaziti. Gvidovi surogat sledbenici su postali savršeno svesni da gotovo svaka neistina, naročito ako je poduprta medijskim spinom i beskrajnim ponavljanjima, još dugo sija u očima i muzicira u ušima građano-podanika. Konzumenti ovih izvitoperenih vesti su u toj meri sluđeni, obeznađeni i ophrvani egzistencijalnim problemima, da nemaju ni snage ni volje za njihovu proveru. Iako u dubini duše znaju da ih laže ko stigne, prihvataju da gledaju u virtuelni hologram, sve dok ovakav pristup ublažava nepodnošljivost stvarnosti. Poput terminalno obolelog pacijenta kojem, više od pomisli da je nešto još uvek moguće učiniti radikalnom operacijom, prijaju ohrabrujuće reči, palijativna nega i lekovi koji umanjuju bol.

Umesto zaključka

Drugim rečima – i nakon najnovijeg izveštaja EK, domaća zbilja biće dijametralno različito ocenjivana, doživljavana i prekrajana u zavisnosti od mesta u “lancu ishrane” koje učesnik, ocenjivač i krojač zauzimaju. Za malobrojne srećnike, koji su odabrali jedino sigurno uspešno zanimanje na ovim prostorima, život će i nadalje biti jednako lep.

Svima ostalima preostaje da marljivo skupljaju poene i nadaju se da će na kraju uzbudljive igre u kojoj učestvuju zbog toga što spadaju u “retke odabrane”, konačno osvojiti pravi pravcati vojnički tenk.