Sve češće se pitam da li je uopšte više pristojno govoriti o srpskom pravosuđu.
Sa nekolicinom prijatelja razišao sam se kada sam shvatio da naši razgovori više ne vode nikuda. Udaljili smo se u trenucima kada je već sve bilo ispričano, ali kada to što smo bezbroj puta ponovili nismo uspevali da pretočimo u svakodnevne životne odluke. Neki od njih potonuli su u alkoholizam, drugi su bežali u depresiju i lekove, treći su postali beskičmenjaci… Nije bilo smisleno ponavljati beskrajne razgovore u kojima smo, zapravo, sve vreme razumeli jedni druge. Bilo je nužno učiniti nešto što u tim trenucima nismo umeli. Na kraju smo odustajali, shvativši da bi ponavljanje istih kritika, saveta i obećanja postalo ne samo besmisleno već, možda i pre svega, nepristojno.
Nije li tako i sa pravosuđem? Zar nije bilo i previše priče, reformi, predloga? Treba li bilo šta više govoriti, ili je trenutak da se zapitamo da li od ovoga gde smo u ovom istorijskom ciklusu uopšte i može bolje? Nije li u međuvremenu postalo nepristojno dalje pokazivati put kojim se, po svemu sudeći, nikom preterano ne ide?
A onda dođu ti neumoljivi krajevi kalendarskih godina kada i dobri i loši đaci, po prirodi stvari, podvlače račune. Okreću se unazad, ne bi li barem sebi, ako ne i drugima, još jednom obećali ono u šta i sami ne veruju.
Zbog toga možda i pravosuđe, barem pred nadolazeće praznike, ima pravo na još jednu novogodišnju laž. Dakle, šta je to obeležilo pravosudnu 2017. godinu? I, šta ćemo to “popraviti” u narednoj, pri još jednom, jednako bezuspešnom pokušaju?
Da li je to kontinuirani stupor tužilaštva u svim slučajevima koji su i izdaleka mirisali na škakljivo političko pitanje? Ili nastavak mobingovanja sudstva od strane izvršne vlasti pri pojavi bilo koje odluke koja bi izneverila partijsko-politička očekivanja? Možda ipak zakasneli uspeh sudije Vučinića u dokazivanju da ga je pravosuđe streljalo greškom? Ili prekonoćno produžavanje mandata predsednicima sudova, kako bi dovršili poslove sudske dresure? Nije li to ipak sramoćenje još jednog sudije Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu od strane istog predsednika, po istoj matrici?
Teško je odlučiti se…
Ipak, ako mene pitate, u oštroj konkurenciji, ovogodišnji “pobednik” postoji. Mišljenja sam da je bez premca, simbol pravosudne godine na izmaku izjava specijalnog savetnika ministarke pravde, data tokom prigode zvane “Debata o ustavnoj reformi pravosuđa”. Reč je o sada već poznatoj krilatici prema kojoj je “nezavisnost pravosuđa ideološki mit”! Uveren sam da ništa tako jasno, sočno i beskompromisno ne odražava tragikomičnost trenutka kao sada već poznata tvrdnja stručnjaka, izrečena tokom debate posvećene traganju za načinima izbavljenja iz višedecenijskog gliba pravosudne zavisnosti.
Pritom, čini se da je ovakva izjava ne samo pitoreskna, već i jednako inovativna, barem kada je reč o mogućim pristupima rešavanju problema. Jer, ako je nezavisnost pravosuđa “fetišizirani ideološki mit”, onda političkih pritisaka koji otežavaju sprovođenja ove “bajke” ne može ni biti! Case closed! Zato je za mene ovo ipak ovogodišnji pobednik!
No, kao što rekosmo, kod svake nove godine, i dobrim i lošim đacima ostaje da obečaju da će biti bolji. Međutim, od mene ni to ovoga puta nemojte očekivati. Štaviše, uveren sam da ćemo se, ako ovako ostane (a sva je prilika da hoće), za nekoliko godina i ovakvog pravosuđa sećati sa setom.
Čime se onda uopšte uljuljkivati u novoj godini?
Ostaje možda još samo nada da ozbiljnije uređena društva kojima barem manifestno stremimo, neće dozvoliti prijem u svoje skute još jednog člana kojem je nezavisnost pravosuđa kategorija za sprdnju. No, postoji naravno opasnost da se i tu razočaramo. Jer, nije isključeno da ćemo na koncu ipak shvatiti da novi svetski poredak i ovde postavlja drugačija pravila za”odlikaše” i one druge. Možda će, naime, uskoro, baš kao i kada je reč o dozvoljenoj količini aflatoksina u mleku ili kvalitetu elektronskih uređaja i sredstava za higijenu, i formalno biti uspostavljeni različiti pravosudni standardi za tržišta Zapadne Evrope i ona druga, u koja se ubrajaju mlade tranzicione demokratije, kojima mi, mladi i tranzicioni kakvi jesmo, tako beznadežno pripadamo.
(tekst je objavljen u časopisu NIN br. 3496 od 28.12.2017.)
6 Responses
“No, postoji naravno opasnost da se i tu razočaramo. ”
uz dužno poštovanje, rekao bih da je to izvesno…
Savetnik ministarke pravde stručnjak? Tu se ne bih složila.
Kako će nam biti ubuduće, ne znam, ali se slažem da bolje biti neće, bar ne skoro. Možda će za neko vreme, da potpuno ukinu pravosuđe, samo im smeta, pa da ga ponovo vrate. Ne mogu o tome ni da razmišljam, ovog meseca sam primila u rad 282 predmeta. Na to smo svi navikli, iz meseca u mesec, sve više. I nije to, kako neke koleginice i kolege iz redovnih sudova misle, samo prekoračenje brzine i nepropisno parkiranje.
Izvinjavam se za off topic.
Koristim priliku da poželim sve najbolje i autoru i čitaocima bloga.
Ipak, verujem da ima dobrih primera i da se treba nadati i dalje raditi najbolje što možemo.
Doći će vreme kad će se stvari promeniti, ako ne za nas, za ove mlade koji nam sada volontiraju ili one koji sada primaju paketiće od Deda Mraza.
Što neko reče – polako sa zaključcima, što se tiče ovogodišnjeg pobednika tog tužnog takmičenja. U foto finišu, pred sam kraj trke u godini 2017. izbio je na prvo mesto sam Državni vrh, kako se popularno nazivaju, komentarima o prvostepenoj presudi u slučaju Bubalo. Da li ste iznenadjeni? Ja nisam. Bilo je samo pitanje vremena. Dakle, može biti i gore. A može i bolje, naravno.
Slažem se sa Vam Jovana. Miša je imao taj hendikep da ovaj tekst piše pre no što će se o prvostepenoj presudi u slučaju Bubalo oglasiti visoki funkcioner SNS-a i gradonačelnik Novog Sada “u svojstvu pravnika i građanina”. Čak je njegovo prvo obraćanje po mom skromnom sudu znatno bleđe, iz perspektive trke za Oskara, od ovog potonjeg u kojem javnosti (čitaj: šefu stranke i države Srbije, koji ga je za istu blago prekorio) objašnjava šta je hteo da poruči “korumpiranim” sudijama. Naime, dotični je u jučerašnjoj emisiji Pravi ugao na Vojvođanskom javnom servisu doslovce izjavio: “Ne priznajem pravosuđe koje je nezavisno od svog naroda.” Za podrobniju analizu monstruoznosti ove izjave – što je čini najozbiljnijim kandidatom za “laskavu” titulu pravosudnog Oskara za 2017. – bio bi potreban poseban tekst. Za ovu priliku podsetio bih samo na ključnu izmenu nemačkog Krivičnog zakona iz juna 1935. Taj amandman je glasio: “Biće kažnjen svako ko počini delo koje ovaj zakon propisuje kao kažnjivo ili koje zaslužuje da bude kažnjivo prema osnovnim idejama krivičnog zakona ili prema zdravom narodnom osećaju (nach gesundem Volksemphfinden).” Ne samo da je ovom odredbom efektivno pogažena zabrane analogije u krivičnom pravu, ona je predstavljala osnov za delanje sudova u skladu sa nacističkom ideologijom, čiji su vođi na sebe preuzeli težak teret tumačenja šta “zdrav narodni osećaj” nalaže. Osamdesetak godina kasnije u državi Srbiji, visoki zvaničnik vladajuće partije, koji je u slobodno vreme “građanin i advokat”, povodom prvostepene presude koja mu se ne sviđa izjavljuje još i to da mu “prirodni zakoni nalažu da kaže istinu”. Tako se krug zatvara: sudovi su tu da služe narodu; narod zna šta je istina; oni koje je narod izabrao da vladaju su tu da nam, sledeći “prirodne zakone”, saopšte šta je istina; ako se odluke sudova kose sa istinom, jao si ga sudovima. Dobro došli u 2018!
Свак’ се чеше тамо где га сврби.
Srecna svima Nova Godina i Bozicni praznici
a inace sve ovo je logicna posledica toga sto su sudije
cutale vec oko 10 godina pa kad su tako povijene glave
stajali logicno je da bagra i neznanje progovori.
Gospodo inteligencija koja cuti je samo instrument za
igru i manipulaciju, a i ne bi mogla biti inteligencija u sustini
to trebate da shvatite sudije, pa lagano kao advokati totalna obustava
rada na 5 meseci i do ispunjenja zahteva DRUGE VAM NAZALOST
NEMA a da li takvih ima medju vama i to tesko nesto ,,,, nazalost