O čuvarima, grešnicima i vodonošama – slučaj sudije Trešnjeva

I tako, izjednačeni: mi smo tucali “kamen nikom potreban”, a oni su postali čuvari naši i “kamena nikom potrebnog”. Između nas su postojale “vodonoše”. I tada sam slutio: da ćemo mi propasti potpuno, kao i većina čuvara-islednika — a da “vodonoše” ostaju … (A. Isaković, Tren 2)

Bilo koga ko je od leta prethodne godine bio upoznat sa slučajem sudije Trešnjeva, ovih dana nije iznenadio njegov epilog. Za upućene je, naime, bilo u potpunosti očekivano da će predsednik Višeg suda u Beogradu (u daljem tesktu: predsednik) iskoristiti prvu priliku za premeštaj sudije Trešnjeva, nakon što mu to nije pošlo za rukom u ranije povedenom postupku zbog sudjinog članstva u udruženju CEPRIS. Pri tome, predsednik na novu priliku nije morao dugo da čeka. Ove godine, sudiji Trešnjevu isticao je šestogodišnji mandat u Posebnom odeljenju beogradskog Višeg suda. Bila je to prava zgoda za “uzvraćanje udarca” još jednom nepoćudnom sudiji.

Predsednik je najpre pokušao da izbegne pružanje obrazloženja javnosti za još jednu u nizu kontroverznih odluka. Prvobitno je u Višem sudu bilo rečeno da ne postoji obaveza objavljivanja razloga za najnoviju pravosudnu “rokadu”, što je načelno tačno. Nažalost, sistem koji trenutno baštinimo ostavlja predsedniku suda gotovo potpunu diskreciju u pogledu toga koga hoće, a koga neće “nagraditi” mestom u posebnom odeljenju. Odredba o davanju “prednosti sudijama koje poseduju potrebna stručna znanja i iskustvo iz oblasti borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije”, dovoljno je široko postavljena da omogućava gotovo svako obrazloženje. Međutim, nakon što je u javnosti postavljeno pitanje legitimnosti “ćutanja” u situaciji kada je još jedan od članova veća koje sudi u jednom od najznačajnijih krivičnih predmeta u zemlji za kratko vreme “ražalovan”, predsednik je ipak promenio pristup.

Najpre se obratio saopštenjem u kojem je naveo da je sudija Trešnjev smenjen zbog svoje nestručnosti, tačnije nedopustivo loših rezultata rada. Praktično, predsednik je bio prinuđen da ga smeni kako bi omogućio da se dalja postupanja u tako značajnom odeljenju neometano odvijaju. Po zakonu, ovako postupanje bi predstavljalo i jedan od njegovih osnovnih zadataka i tu ništa ne bi bilo sporno da nije određenih činjenica koje rečeno dovode u sumnju.

Prvi problem je nastao kada je ustanovljeno da je rad sudije Trešnjeva nedavno bio ocenjivan i od Komisije Apelacionog suda u Beogradu, dakle organa suda koji je instanciono nadređen i Trešnjevu i njegovom predsedniku. Ispostavilo se, naime, da je Komisija ovog suda u istoj stvari došla do dijametralno suprotnog zaključka. Njena ocena bila je da je rad sudije Trešnjeva besprekoran, i da je on u posmatranom periodu izuzetno uspešno obavljao sudijski posao.

Kome verovati?

Postavilo se pitanje kome verovati u kontroverznom “slučaju sudije Trešnjeva – Komisiji Apelacionog suda ili predsedniku.

Predsednik je brže-bolje pokušao da objasni ovu nelogičnost. Navodno, Komisija Apelacionog suda je ocenjivala jedna, a on druga pitanja. Usled ograničenog prostora, na ovom mestu čitaoca neću zamarati brojnim mogućnostima za stvaranje pogrešne slike kada je o predstavljanju statističkih podataka u pravosuđu reč. Međutim, i bez toga, jedna od njih u ovim “obračunima”, nameće se sama. Potpuno je, naime, nejasno zbog čega predsednik kao dokaz nestručnosti sudije Trešnjeva  ističe mali broj pravnosnažno okončanih predmeta, kada je poznato da ovaj broj uopšte ne zavisi od zalaganja sudije prvog stepena. Koliko će predmeta u određenom roku biti pravnosnažno okončano, zavisi prvenstveno od toga da li će, ili ne, na prvostepene presude biti izjavljivane žalbe, i koliko efikasno će se odvijati postupak pred drugostepenim sudovima. Jedini relevantan pokazatelj efikasnosti prvostepenog sudije je broj prvostepeno presuđenih predmeta sa kojim nas predsednik ne upoznaje. Da je to poznato i predsedniku, ukazuje i činjenica da nam, osim u slučaju sudije Trešnjeva, ne daje podatke o “pravosnosnažnosti” kada je reč o kolegama koje i dalje uživaju njegovu naklonost.

Pored toga, predsednik nas, verovatno ne bez razloga, ostavlja i bez odgovora na pitanje kako je došao do objavljenih rezultata sudije Trešnjeva i njegovih kolega, tačnije kome je šta “uzimao u račun”. Da li su kod obračuna procenta ukinutih presuda u obzir uzeti samo predmeti kod kojih je izjavljivana žalba ili i svi ostali koje su sudije u posmatranom periodu rešile? Poznato je da nama pravnicima matematika baš ne ide od ruke, ali ovde je reč o prilično jednostavnoj računici. Ako u obzir uzmete samo ožalbene presude, procenat ukinutih odluka biće neuporedivo veći od situacije u kojoj ste računali udeo ukinutih odluka u odnosu na sve donete odluke, bez obzira na to da li je na njih ulagana žalba ili to nije bio slučaj.  

Pored toga, a možda i na prvom mestu, predsednik nas je lišio pojašnjenja i smislenosti ovakve komparacije. Naime, nije nam objasnio od kakvog je značaja poređenje procentualnih podataka kada je reč o odeljenju u kojem se zbog njegove specifičnosti, generalno rešava izuzetno mali broj predmeta. Uvek varljiva statistika može biti od koristi isključivo u praćenju masovnih pojava, podataka i trendova, ali kod analize retkih događaja, prevashodno može navesti na pogrešene zaključke. Primera radi, ako je u određenom periodu neki sudija rešio samo jedan predmet koji po žalbi bude ukinut, statistika će nas uveravati da su svi njegovi predmeti ukinuti! I ovo bismo i mi, pravnici, poslovično loše račundžije, bez poteškoća morali da shvatimo. Za ocenu nečije uspešnosti potreban je, dakle, daleko veći uzorak, kojeg smo ponovo bili lišeni.

Međutim, čak i kada bismo bili sasvim otvoreni za ovakve pokušaje i traganje za načinima njihovog  razumevanja, ostao bi u najmanju ruku gorak ukus u ustima. Za Komisiju Apelacionog suda u Beogradu, Trešnjev je izuzetno uspešan sudija, a za njegovog predsednika on je izuzetno loš!

Gorak ukus se svakako pojačava kada se ovakva ocena predsednika suda sagleda u sklopu dodatnih činjenica. Prvo što pada na pamet svakako je pomenuti sukob predsednika i sudije Trešnjeva  zbog njegovog članstva u udruženju “CEPRIS”. Dakle, sada više ne samo da imamo predsednika čija ocena drastično odstupa od ocene komisije višeg i samim tim u skladu sa sudskom hijerarhijom i formalno kompetentnijeg suda, već imamo i predsednika koji je ranije bio u sukobu sa sudijom čiji rad ocenjuje. U bilo kojoj drugoj vrsti ocenjivanja, bio bi to  razlog za izuzimanje ocenjivača. U ovom slučaju, takvo pitanje nijednog trenutka nije postavljeno. Predsednik nakon godišnjeg raspoređivanja, a sada i posredstvom medija, uporno ocenjuje sudiju sa kojim od ranije ima istoriju poslovnih konflikata. Da li takvo ocenjivanje može ostaviti utisak ubedljivosti, pitanje je koje bi takođe moralo biti postavljeno.

Naravno da se neizbežno nameću i sličnosti sa drugim postupcima predsednika, na prvom mestu onaj u, sada već poznatom, slučaju sudije Vučinića. I ovde je sudija koji je bio u ranijem sukobu sa predsednikom, njegovom odlukom udaljen iz posebnog odeljenja. Dakle ne samo da imamo kontroverznu odluku osporenu od strane višeg suda, donetu od strane predsednika čijoj bi se nepristrasnosti štošta moglo prigovoriti, već imamo i odluku donetu od strane odlučioca kojeg prati istorija sličnog odlučivanja.

Moglo bi se tu, naravno, postaviti i pitanje odgovornosti samog predsednika koji, ako je izrečeno tačno, nije blagovremeno pokrenuo postupak protiv izuzetno neuspešnog sudije, na šta ga zakon obavezuje, čime bi predupredio i ovo zakasnelo, i sada svakako izuzetno štetno prekidanje postupka i vraćanje na njegov početak, pitanje odgovornosti za još jedno prekidanje postupka višegodišnjeg trajanja, i nesumnjivo doprinošenje stvaranju enormnih troškova njegovog prolongiranja, koje upravo predsednik suda mora da spreči, i još mnogo toga…

Da ne nabrajam dalje, poenta je, nadam se, jasna. Jednom rečju, nesumnjivo smo svedoci još jedne odluke koja će dugo biti proučavana kada god bude pomenuto pitanje sudijske nezavisnoti u Srbiji. U Višem sudu u Beogradu, očigledno se poodavno dešavaju veoma čudne stvari na relaciji predsednik – sudije, koje iz nekog razloga predsedniku nisu po volji. I ova dešavanja, takođe bez dileme, predstavljaju paradigmu stanja u srpskom pravosuđu koje domaći zvaničnici uporno, čini se i bez imalo svesti o jasnoj vidljivosti katastrofe, pokušavaju da negiraju pred inostranim partnerima u pregovorima o Poglavlju 23.

Ko je sledeći? 

Naravno, nameću se i brojna pitanja. Ko je sledeći? Da li su postojeće sudije u Višem sudu u Beogradu ipak konačno shvatile predsednikovu poruku, ili će se uskoro pojaviti novi grešnik? Da li će se u narednom periodu ocene kvaliteta rada sudija između predsednikovih i onih dobijenih od viših instanci barem približno poklapati, ili će pak ponovo dolaziti do “kontrole po različitim kriterijumima”. Naposletku, da li će ubuduće postupci u Višem sudu moći da se odvijaju makar formalno neometani intervencijama “sa klupe” ili će i dalje sudijska veća biti zamenjivana brzinom karkaterističnom za izmene u poslednjim trenucima odlučujućih košarkaških utakmica?

Sve ovo, nužno nas  suočava i sa centralnim i jednim od najbolnijih pitanja srpskog pravosuđa u ovom i sličnim slučajevima. Reč je o ulozi institucije predsednika suda u održavanju pogubnog stanja u srpskom sudstvu.

Odavno je uočeno u kojoj meri postojeći način izbora “prvog među jednakima”, može biti  opasan po sudsku nezavisnost. Za razliku od svih ostalih sudija, predsednike sudova bira Skupština. Iako nas naročito u poslednje vreme pojedini stručnjaci uveravaju da je upravo to pravo rešenje, jer skupština predstavlja svojevrsni “glas naroda”, jasna je pogubnost ovakvog koncepta. Takođe je jasno zbog čega i najblaži pomen mogućnosti promene ovakvog stanja, izaziva snažne otpore među nosiocima političke moći. Predsednici sudova, naime, mogu biti izuzetno politički korisni. Bez njih, izostala bi mogućnost kontrolisanja pravosuđa pritiskom “na jedno dugme”. Jer, pomenuti način izbora obezbeđuje mogućnost vertikalne kontrole suda, posredstvom predsednika koji nesumnjivo na to mesto dospeva voljom aktelne političke većine. Dokle god ta većina egzistira, ili pak dokle god je mišljenja da predsednik suda obavlja posao u skladu sa poverenim zadacima, odabrani pravosudni rukovodilac može biti siguran da mu je mesto zagarantovano. Progoni kolega, dugogodišnji procesi u kojima se svako malo menjaju sudije i arče budžetska sredstva ali i druge brljotine, mogu prolaziti gotovo neprimetno, i u svakom slučaju nekažnjeno. Jedino što u takvim uslovima preostaje kao mogući korektiv, jeste lična mera dostojanstva i (ne) pristajanja svakog predsednika. Ovo potonje jedino je i zaslužno za to što  je i danas, jednako kao i ranije, među predsednicima sudova moguće izdvojiti i one koji poverena ovlašćenja ne zloupotrebljavaju i ne koriste na štetu svojih dojučerašnjih kolega. Nažalost, kontrola koja počiva na ličnoj meri dostojanstva i vaspitanja umesto na sistemu, nikada i nigde nije bila dovoljna.

U takvim okolnostima postoji sasvim realna opasnost da predsednici sudova ulogu menadžera suda zamene ulogom “kapoa”, koji sopstvenu odanost prema gospodarima koji im obezbeđuju položaj, dokazuju na prvom mestu nemilosrdnim obračunima sa kolegama. Ovakve situacije kojih smo, nažalost, neretko svedoci, potvrđuju davnašnju tvrdnju da nijedan predstavnik izvršne vlasti u takvim okolnostima ne može biti ni blizu opasan po sudije i njihovu nezavisnost kao njihov kolega predsedavajući. U tom smislu, ako išta preostane kao zaostavština iza perioda aktuelnog predsednikovanja u Višem sudu u Beogradu, biće to nenamerno pružena pomoć u razumevanju potencijalnog štetočinskog kapaciteta predsednika sudova u postojećem modelu njihovog izbora.

Epilog ili zašto će opet preteći samo “vodonoše”?

“Slučaj Trešnjev”, baš kao i “Slučaj Vučinić” ostaće samo još jedno svedočanstvo o sistematskoj razgradnji ostataka srpskog pravosuđa koja je vršena uz svesrdnu pomoć naših kolega. Biće to i još jedna potvrda onoga na šta je toliko puta ukazano. Očekivati da će neka bolja i prosvećenija izvršna vlast darovati sudijama nezavinost, jedna je od najpogubnijih iluzija. Baš kao što je i uverenje da je najveći neprijatelj suda i njegove nezavisnosti politika i njome obojena egzekutiva.

Nasuprot tome, oduvek su najtemeljniji razarači sudijske nezavnostnosti bili ljudi među nama; oni sa kojima svakodnevno pijemo jutarnju kafu; oni koji su zarad dodeljene uloge “čuvara”, postali spremni da najodanije i najtemeljnije ruše bilo kakvu pomisao o tome da bi srpsko pravosuđe jednom moglo postati bilo šta više od administrativne kancelarije svake nove političke vlasti. A između nas koji se ovakvom stanju suprotstavljamo, i njih koji ovakvo stanje održavaju, baš kao što govori Isaković, oduvek je bujala čitava armija neutralnih, ćutljivih “vodonoša” koje su zadovoljne što ih je “topli zec” i ovoga puta mimoišao. No, nažalost, kao i tamo, tako i ovde, “vodonoše” će po svemu sudeći, jedine i ostati za neka nova, nadajmo se, po pravosuđe, ipak bolja vremena.