Na početku takozvane “ustavne debate”, jedan od slogana Ministarstva pravde bio je da ona treba da posluži da se čuju najrazličitija mišljenja i stavovi zainteresovane javnosti. Poetski formulišući ovakve skupove, predstavnici Ministarstva su se radovali “praznicima različitosti”, videvši u njima male svetkovine najšarolikijih pogleda na to kakvo pravosuđe nam je zapravo potrebno.
Baš kao u onoj Mao Cedungovoj “Neka cveta stotine cvetova…”, Ministarstvo pravde nas je uverilo da će, baš kao i svaki prethodni, i ovaj novi ustav biti prilika da počnemo od praznog lista hartije po kojem će, barem pre nego što odnekud budu postavljene ozbiljnije koordinate, biti moguće slobodno mlatiti kistom.
Ruku na srce, čini se da je organizator barem za sada u značajnoj meri ostvario početni naum. “Ustavna debata” iznedrila je čitav niz najrazličitijih viđenja našeg budućeg pravosuđa. Nakon što su strukovne organizacije, nezadovoljne načinom na koji se ove “svetkovine” odvijaju, odustale od daljeg učestvovanja, malo po malo u debatu su se uključili i predstavnici alternativnih pogleda na sudsku nezavisnost i ono što je Srbiji potrebno. Tako smo u prethodnom periodu imali prilike da uživamo u onome za čim je čeznuo Mao. Pred našim očima odvijalo se pravo cvetanje
pogleda na naše buduće pravosuđe.
Tako je, primera radi, dekan Pravnog fakulteta u Prištini Vlada Mihajlović pojasnio da je za njega “veći problem ne ta zavisnost suda prema politici, nego ova druga unutrašnja nezavisnost” ili kako bi on to nazvao “sloboda sudije da prema nekom svom sudijskom uverenju presuđuje stvari.” U zabrinutosti za preteranu “unutrašnju”nezavisnost pridružio mu se i Petar Petrović, predsednik Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu Narodne skupštine i član VSS. On je pojasnio da “nisu sazreli uslovi da VSS i DVT sami odlučuju o izboru sudija, zamenika tužilaca, predsednika sudova i šefova tužilaštava” i da “oni budu potpuno samostalni u donošenju ovako velikih odluka.
Strah od toga da bi nas preterana samostalnost sudskih i tužilačkih tela mogla vratiti u neka davna vremena izrazio je i Milan Škulić, profesor i sudija Ustavnog suda i bivši član VSS i DVT. On je slikovito naveo da bi se “ako VSS i DVT isključivo sami biraju sudije i tužioce, bez ikakvog upliva Narodne skupštine, makar kod prvog izbora … moglo zaključiti da je izbor nosilaca pravosudih funkcija ostao poslednja oaza samoupravljanja u Srbiji.” A onda je rečeno potkrepio i dosetkom: “Kada je reč o opasnosti od upliva politike u izbor sudija i tužilaca, ili čak uticaja tajkuna, onda bi neko ciničan mogao lako da zaključi da je daleko lakše izlobirati većinu u izbornom telu koje ima 11 članova, kao što su VSS i DVT, nego u Narodnoj skupštini koja ima 250 poslanika.”
Naposletku, ali nikako najmanje važno, oglasio se i Zoran Balinovac, specijalni savetnik ministarke pravde, koji nas je upozorio da je “nezavisnost pravosuđa fetišizirana, da predstavlja ideološki mit, i da sudije i tužioci žele da preuzmu vlast u Srbiji, kao i da su njihovi zahtevi smešni.”
Nabrajanje bi moglo da se nastavi, ali je već iz navedenih primera jasno da je reč o uglednim stručnjacima i ljudima na visokim položajima.
Kome verovati da VSS i DVT nisu sposobni i otporni na lobiranja, ako ne njihovim sadašnjim i bivšim članovima? Stručnjaci koji su godinama glasali u ovim telima odlučujući o izboru i razrešenju sudija i tužilaca, valjda najbolje poznaju realno stanje stvari kada je o lobiranju kod donošenja odluka reč?
Kome verovati da je nezavinost pravosuđa “ideološki mit” i da sudije “žele da prezmu vlast”, ako ne stručnjaku koji će o ovim pitanjima savetovati ministarku pravde?
Kome poverovati da bi isključivanje izbora od strane Narodne skupštine pravosuđe učinilo poslednjim bastionom samoupravljanja, ako ne profesoru prava koji je od strane te iste Skupštine, na predlog predsednika Republike nedavno izabran za sudiju Ustavnog suda?
Pa šta je onda sporno? Zbog čega se strukovna udruženja onda uopšte bune? Zašto lepo ne poslušaju prominentne figure i omoguće da svi zajedno zakoračimo u novo doba lišeni smešnih zahteva sudija i tužilaca, tih pooslednjih samoupravljača koji žele da preuzmu vlast?
Sporno je upravo to što ovakve izjave dolaze, ne od neupućenih, već upravo od ljudi koji će, po svemu sudeći, značajno uticati i na sliku našeg budućeg pravosuđa.
Jer, ono što i organizatori u debati “stotine cvetova” i njeni prominentni učesnici ili ne znaju, ili zaboravljaju je da ovoga puta izmene Ustava u delu o pravosuđu nisu zamišljene kao još jedna mogućnost za ispoljavanje domaćih “individualnosti”. Još manje ih je moguće posmatrati kao otvoreni konkurs za ideju koja bi mogla što preciznije “pogoditi u žicu” raspoloženje aktuelne političke vlasti. Ne postoji, nažalost ni prostor za nama uvek drage eksperimente.
Reformatosrski ustavni okvir, kada je o pravosuđu reč, omeđen je još 2007. godine kada je Venecijanska komisija poslala svoje primedbe na postojeći Ustav Republike Srbije.
Podsetimo da je tada između ostalog rečeno da se “uključivanjem parlamenta u imenovanja na sudske funkcije rizikuje … politizacija imenovanja i, posebno u odnosu na sudije u sudovima nižeg ranga, teško je videti gde je tu prednost parlamentarne procedure.” Pored toga, stručnjaci tela kojem će i ovoga puta nacrt Ustava biti poslat na ocenu, zaključili su da “u Srbiji, Narodna skupština do sada nije ograničavala svoju ulogu na davanje saglasnosti za kandidate predložene od strane Visokog saveta sudstva, već je odbila značajan broj tih kandidata pod okolnostima gde se može postaviti pitanje da li su te odluke bile utemeljene. Ovo nije iznenađujuće, jer izbori koje vrši parlament su diskrecioni postupci gde će politički razlozi uvek imati ulogu.”
Kao što vidimo, ni reči o zabrinustosti zbog samoupravljanja sudstva niti mogućnosti da “neko ciničan” primeti gde je “lobiranje lakše sprovesti.” Naprotiv!
No, nakon dokumenta Venecijanske komisije, a nesumnjivo i pod njegovim uticajem, pravci popravke stanja u pravosuđu definisani su i čitavim nizom domaćih akata. Tako se u Nacionalnoj strategiji za reformu pravosuđa za period 2013-2108 između ostalog navodi da “pojedina opredeljenja ove strategije zahtevaju promenu Ustava. Reč je o rešenjima poput: isključenja Narodne skupštine iz procesa izbora predsednika sudova, sudija, javnih tužilaca/zamenika javnih tužilaca, kao i članova Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca; promene sastava Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca u pravcu isključenja predstavnika zakonodavne i izvršne vlasti iz članstva u ovim telima;”
Akcionim planom za sprovođenjem ove strategije, koji služi i kao osnova vođene debate, potvrđeni su navedeni strateški pravci i predviđeni su rokovi njihove realizacije. Naposletku, a možda za naše proklamovane ciljeve i najvažnije, okviri u ovoj oblasti postavljeni su i brojnim zahtevima i kritkama koje se redovno čuju iz Evrope, kada god se u bilo kom kontekstu pomene srpsko pravosuđe. Njihov zajednički imenitelj je: politički uticaj na pravosuđe mora biti otklonjen.
Zbog toga, kako god egzotčna, na momente možda nekima i ubedljiva, ali nesumnjivo probitačna nastojanja pomenutih i drugih stručnjaka bila, potrebno je imati na umu da ona ovoga puta deluju anahronije nego ikad. Iako je “ustavna debata”, kako to pomirljivo ministarka pravde veli, povedena sa ciljem da svako kaže ono što misli, ona ne bi smela biti vođena na način koji ostavlja utisak da se o ovoj, izuzetno značanoj temi govori na način koji svakom omogućava da priča “ša god mu padne na pamet.”
Jer, čak i u konceptu “stotine cvetova”, niko ozbiljan se nije zalagao za povratak dinastije Ming. I kod Maovog cvetanja, ipak postoje određena ograničenja.
34 Responses
Poštovani kolega Majiću, na Vašu, moju i žalost svih iz struke koji priželjkuju otelotvorenje nezavisnosti sudstva u praksi, srpska “deep state”, u čije ime i po čijim instrukcijama istupaju navedeni “stručnjaci”, ne želi ispustiti dizgine pravosudnog sistema! U ime tzv. “državnog razloga” radili su oni i gore stvari, te se i sada pozivaju na isti. Navedeni istupi su priprema terena za nametanje kompromisnog rešenja, za koje se nadaju sa će im omogućiti dalju kontrolu pravosuđa, ali da će istovremeno zadovoljiti i Zapad. Struka je pred takvim delovanjem, na žalost, nemoćna! To ne znači da sa borbom za nezavisnost pravosuđa treba stati. Naprotiv! To mora ostati večita težnja ljudi iz struke koji su ujedno i ljudi od integriteta!
https://blogs.loc.gov/law/2016/05/how-judges-are-selected-in-germany/
🙂
Nego, niko da se seti jadnih sudija porotnika? Ko će da se bori za njihovu nezavisnost?
Hvala na linku!
Svakako. Samo je odavno uočeno razlikovanje tzv. “mladih” i “tradicionalnih” demokratija. Postoje i kod nas ozbiljni stručnjaci koji smatraju da je potrebno, primera radi, ustavom predvideti imenovanje sudija od strane predsednika Republike (videti na primer predlog Demokratske stranke u čijem sastavljanju su učestvovali i ugledni pravnici). Međutim, bojim se da bi direktna primena rešenja koja su adekvatna u Belgiji, na primer, na našu pravosudnu i socijalnu stvarnost, mogla biti pogubna.
Kada je o porotnicima reč, po svemu sudeći sve više napuštamo koncept učestvovanja građana u suđenju. Iako nisam uveren da je to dobro.
S poštovanjem,
MM
Poštovani,
Sva je sreća te ne spadam u tu kategoriju ozbiljnih stručnjaka, pa mogu ovako neopterećen prethodnim znanjima da laviram na temu do mile volje. Zapravo, ako je suditi po presudama koje u poslednje vreme donose u predmetima u kojima sam postupao (a po čemu drugome?), u pravo se sve manje i manje razumem.
Zahvaljujem na vašem strpljenju i ljubaznosti, jer ste sudijski mudro zaobišli moju neumesnu ironiju koju sam izrazio uvodeći sudije porotnike u radnju. Jer, šta bolje razotkriva svu klovnovski dramatičnu ozbiljnost, dvoličnost, pritvornost i uopšte nenormalnost srpskog pravosuđa od tog incidenta zvanog sudije porotnici: rashodovanih partijskih i udbaških kadrova koji u najboljem slučaju služe da čekaju u redovima za plaćanje komunalija ili po apotekama umesto sudija od karijere sa kojima su “ravnopravni” u odlučivanju? Naravno da se taj cirkus ne počinje i ne završava se porotnicima, tako je u svim segmentima rada u svim sudovima i svi se prave da im nije ništa.
Sve to treba demontirati do temelja.
Postavlja se sada kao pitanje svih pitanja način izbora sudija, jer se tobože tako garantuje njihova nezavisnost kojoj je jedini neprijatelj zla sveprožimajuća egzekutiva. Kakva je to bedna podvala.
Ne postoji, i tu vam dobar stojim, način izbora koji će da isključi uticaj politike (bez obzira da li su trenutno nominalno “u vlasti” ili “opoziciji”), kapitala (krupnog i manje krupnog), kriminala (svih nivoa), policije (javne i tajne), sudijsko-advokatskih klanova koji se okupljaju po slavama i dečjim rođendanima i opijaju po opskurnim kafanama, kumova, komšija, švalera & švalerki, burazera, pašenoga i svastika (neka mi oproste nepravedno izostavljeni) na sudije u njihovom radu i odlučivanju. Jedino što će onaj koji je sudiju “tu doveo” neko vreme imati prednost u odnosu na ostale, dok se ne promeni odnos snaga i interesa.
Da li iko ozbiljan misli da će ustavno oktroisanje nekog samodržećeg, otuđenog polikefala na vrh srpskog pravosudnog organizma (sve da je i moguće od postojećeg materijala sastaviti tog sudskotužilačkog Frankeštajna) da obezbedi nepristrasno i pošteno sudjenje po zakonu, bez korupcije, bez nameštanja? Neko prizemniji i praktičniji od mene bi u toj težnji pre možda video put ka ostvarivanju ličnih ambicija protagonista te ideje, nego želju da se stvari ostave kako valja.
Tu je jedina pomoć najveće moguće otvaranje ovog sudskog pandemonijuma javnosti, i to ne samo učešćem laika u suđenjima (naravno, na potpuno drugojačiji način, postojeći sistem sudija-porotnika se drsko ruga samoj toj ideji), već i redovnom (a i vanrednom, što da ne) ocenom rada svakoga sudije baš od strane te laičke javnosti, građana koji su suvereni i kojima sudovi i sudije treba da služi. Ti građani će onda moći da zaštite sudije od svakojakih pritisaka čim im se sudije na iste požale, isto kao što će im pomoći da “ne posrnu” pred slatkim iskušenjima.
Zato se grozim mnogih ideja koje se skrivaju pod maskom zahteva za “odrešenim rukama”, jer idu u potpuno suprotnom smeru.
Nesumnjivo su zanimljive opservacije koje iznosite. Međutim, interesuje me kako vidite taj sistem “ocene rada svakog sudije od strane te laičke javnosti”. Neposredni izbori? Kandidovanje sudija? Kampanje?Uporedni primeri postoje i bilo bi ih moguće iskoristiti, svakako. Ali, da li stvarno (i na osnovu čega) verujete da bi ovakvi ili slični modeli u domaćoj stvarnosti, uz domaće medije i partijska, rođačka, kumovska, komšijska lobiranja i dašmidamti protežiranja, postali bilo šta više od još jedne institucionalizovane burleske?
Složićemo se da ne postoji način izbora koji će u potpunosti isključiti uticaj politike, kao i da bi bilo govoto nemoguće iz postojećeg sudijskog sastava izdvojiti nukleus koji bi adekvatno mogao simulirati “očeve osnivače” nečeg novog i boljeg. Ali, dok me Vi ili neko drugi ne uveri u suprotno (kakvu mogućnost ne isključujem), ostajem mišljenja da je jedini put u maksimalno mogućem osamostaljivanju branše, koja bi se korak po korak, uspravljala.
S poštovanjem,
MM
“…da li stvarno (i na osnovu čega) verujete da bi ovakvi ili slični modeli u domaćoj stvarnosti, uz domaće medije i partijska, rođačka, kumovska, komšijska lobiranja i dašmidamti protežiranja, postali bilo šta više od još jedne institucionalizovane burleske?”
Бар би било забавно. Срећна Нова година.
http://www.independent.co.uk/news/world/americas/donald-trump-federal-judge-nominee-asked-legal-questions-not-answer-district-washington-dc-a8111826.html
Poštovani,
Svaka čast na pristupu!!!! Podržavam!!!!
Lako je sudiji da krši zakon i da se bruka u dva, tri primerka….javna bruka je možda nešto što bi “debele obraze” istanjilo…
Retko imam vremena da čitam tekstove uvaženog kolege Majića na njegovom blogu, a u stvari, to do danas, skoro da nisam ni činio, ali kako mi je danas skrenuta pažnja da se i moje ime spominje u njegovom tekstu, koji je čini se, primarno inspirisan Mao Ce Tungovom „filozofijom“, nisam baš siguran da li „o hiljadu cvetova…“ ili o onoj „mački čija boja nije važna, već je bitna samo njena sposobnost u hvatanju miševa“ Da, mislim zaista na „miševe“, a ne na Mišu…
Samo bih kratko primetio da mi zaista nije jasno sta mi to uvaženi Misa M. zamera kada tvrdim da je lakše lobirati u VSS-u i DVT-u, nego u Narodnoj skupštini i zašto ga toliko čudi (ili on time, meni nešto zamera ?), što to zaključujem iz sopstvenog iskustva. Kolega Majić je na primer, povremeno govorio i pisao o korupciji, a čak je, kao stručnjak iz prakse, iz predmeta koji u nazivu ima „korupciju“ i predavao po pozivu, na poslediplomskim studijima na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a meni ipak, ne pada ni na pamet da to maliciozno povezujem sa nekim njegovim potencijalnim iskustvom u toj oblasti. Ja se u tom pogledu ne pitam „retorski“ ili „retorički“ poput njega – „kome drugom verovati kada piše o korupciji i raznim drugim zloupotrebama u pravosuđu, nego sudiji Apelacionog suda u Beogradu i višegodišnjem predsedniku Prvog opštinskog suda, koji je doduše, pre izbora na funkciju predsednika, imao prilično skromno sudijsko iskustvo. Moj zaključak o većoj opasnosti od lobiranja u izbornim telima čiji je brojčani sastav znatno manji nego što je broj narodnih poslanika u Narodnoj skupštini, a čiji je rad i manje transparentan, se temelji na stavu koji imam i kao profesor Pravnog fakulteta, ali i kao nekadašnji član i DVT-a i VSS-a. To je zaista moje iskustvo, odnosno moja impresija tokom članstva u tim pravosudnim telima, ali to naravno, svakako ne znači da je mene bilo ko, za bilo šta „izlobirao“. Naravno ,kolega Majić može, ali i ne mora da veruje u to, isto kao što i ja mogu, ali i ne moram da verujem, mnogim njegovim tvrdnjama. Pretpostavljam da nije tajna ni za sudiju Majića da u mnogim oblastima gde se neko (iza)bira, uvek ima, ili može biti i odgovarajućeg lobiranja, ili je on baš toliko neobavešten, pa da pokušam da ga podsetim na to jednim primerom koji se ovog puta, ne odnosi na pravosuđe. Pa zar nije sudija Miša M. sam za sebe, iz petnih žila lobirao, te za to angažovao i druge prijatelje „lobiste“ (ima za to i brojnih svedoka), kada je svojevremeno uporno pokušavao da bude nastavnik na bilo kojem predmetu Katedre za krivično pravo Univerziteta u Beogradu. Čini mi se da ga tada, jedino kriminalistika i kriminologija nisu interesovali. Možda bi sudija Majić u ovome bolje prošao da i profesore Pravnog fakulteta bira Narodna skupština, ili da ih bira neko telo od desetak članova, a ne Naučno-nastavno veće koje ima nekoliko desetina članova ? Da ne bude zabune, ovim primerom ništa ne zameram kolegi Majiću, niti imam nameru da ga takvim primerom na bilo koji način vređam, omalovažavam i sl. Naprotiv, ništa nije bilo loše, niti nelegitimno u želji dr Majića da predaje na Pravnom fakultet Univerziteta u Beogradu, a ako nije uspeo pre desetak godina, to svakako ne znači da u tome neće uspeti neki naredni put. On je mlad čovek i još nije ni blizu penzije, pa za njega svakako ima dovoljno vremena.
Inače, ponosim se što me je baš Narodna skupština izabrala za sudiju Ustavnog suda Srbije, jer Narodnu skupštinu Republike Srbije, bez obzira što je ona naravno realno i izraz političke volje, ipak doživljavam ne samo kao zakonodavno telo, odnosno predstavnika zakonodavne vlasti u ustavnom sistemu podele vlasti, što je ona primarno, već i kao svojevrsni glas naroda, što je Narodna skupština po mom mišljenju, nesporno mnogo više, nego na primer, Opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda, koja na predlog Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, bira pet sudija Ustavnog suda Srbije.
Uvaženi kolega Škuliću,
Najpre bih želeo da istaknem da mi je izuzetno drago što ste i pored brojnih obaveza konačno našli malo vremena da pročitate tekst na mom blogu koji “do danas skoro da niste ni čitali.” Ako osim tekstova u kojima se “Vaše ime spominje”, nađete još malo slobodnog vremena da pročitate i neki drugi tekst u kojem se “Vaše ime ne spominje”, siguran sam da ćete pronaći štošta zanimljivo. Na blogu sa čitaocima, od kojih su većina stručnjaci, već nekoliko godina raspravljam o temama od značaja za pravosuđe i njegovu nezavisnost. Kako ste i Vi stručnjak koji se godinama nalazi u nekim od najznačajnijih pravosudnih tela, moguće je da bi nešto od rečenog moglo privući i Vašu pažnju.
Ne znam zbog čega Vas je moj tekst u toj meri pogodio, ali je očigledno da je proizveo upravo takav efekat. U čemu ste se to prepoznali i zašto? Teško je naime drugačije objasniti iznošenje tvrdnji za koje i sami znate da ne stoje. Još teže razumeti nekakvu gorčinu i naglašeni cinizam, koje je ipak teško spojiti sa dostojanstvom jednog sudije Ustavnog suda. Prebacivanje da sam “uporno iz petnjih žila lobirao” za dolazak na fakultet, siguran sam da čak ni Vi ne možete smatrati osnovanim, budući da ste bili svedok tih događanja. Nasuprot tome, pre gotovo decenije, neki profesori su smatrali da mi je mesto na fakultetu, neki drugi (poput Vas) su imali drugačiji stav, i to je sasvim u redu. Nazivati jedne ili druge “lobistima”, naročito u kontekstu lobiranja o kojem Vi govorite, deluje deplasirano. A nije ni korektno ni prema jednima ni prema drugima. Sve u svemu, ništa značajno i ništa neuobičajeno niti vredno daljeg pomena. Na tu epizodu sam odavno zaboravio imajući na umu da su se u mom profesionalnom i privatnom životu u međuvremenu izdešavale kudikamo značajnije stvari. Možda interesantnije pitanje je zbog čega Vi o svemu tome još uvek razmišljate.
Naravno da nisam ni pomislio da “maliciozno” izražavam sumnju u nekakvo koruptivno delovanje Vas ili Vaših kolega. Ponovo ne znam zbog čega ste se, ako ste pažljivo pročitali moj tekst, u nečemu takvom prepoznali. Moje opservacije proističu iz činjenice da ste i ovoga puta prve “zabrinutosti” za način na koji najviša pravosudna tela funkcionišu, javno iskazali tek po njihovom napuštanju. A bilo je toliko potrebe da javnost upoznate sa opasnošću od lobiranja i izbora loših kandidata, dok ste bili jedan od članova DVT i VSS. Nadamo se da će ovoga puta situacija biti drukčija i da nećete odložiti upoznavanje javnosti sa eventualnim nepravilnostima u radu Ustavnog suda, do momenta kada više ne budete jedan od njegovih sudija.
Još jednom, hvala Vam na komentaru. Nadam se da ćemo Vas češće sretati na stranicama bloga.
S poštovanjem,
MM
Кога интересују кључне ствари о судијама поротницима, може да их нађе у чланку: Судије поротници и владавина права
http://www.ius.bg.ac.rs/crimenjournal/articles/crimen_002-2015/crimen_002-2015-03_M%D0%B0rko%20P%D0%B0vlovi%C4%87,%20Sudije%20porotnici%20i%20vladavina%20prava.pdf
ijao!
Tema je ne aktuelna, vec vrela. Ali, ne znam koliko razglabanje nas jednih te istih, na Vasem blogu, doprinosi boljitku. Oni kojih se to tice, znaju da su oni koji se ovde javljaju i licnim imenom potpisuju, uglavnom antiprotivni njima i ne verujem da nas dozivljavaju ozbiljno.
U neka bivsa nedemokratska vremena, barem u sudu gde sam skupljao pravnicko, sudijsko i ljudsko iskustvo, nije se desilo da povodom nekih iole znacajnijih zakonodavnih promena, Predsednik suda nije okupio sudije, saslusao misljenja i sve pretocio u pisani vecinski stav, te isti dostavio na potrebnu “adresu”.
Ne smatram sebe osobom koja apsolutno prati medijska izvestavanja o aktivnostima pravosudnih organa, ali ne secam se da sam naisao na vest da je Vrhovni kasacioni sud, ili neki od “nizih” sudova izasao u javnost sa nekim argumentovanim stavom o ovom sto nam predstoji. Ako sam u pravu, kako se moze ocekivati da izvrsna i zakonodavna vlast pravosudnoj vlasti “tutnu u ruke” samostalnost koju ovi niti traze niti trebaju. Lepo li je, kako peva Oliver nam mrski Dragojevic “na lazini suvoj lezat”, ali, za razliku od njegovog galeba NE PRKOSIT SVAKOJ BURI. Ne prkosit buri uopste i onda ne dovodis u pitanje svoju mrvu vlasti koju ces pokazivati kroz statistiku uspeha – osudjenih Roma za dzeparenje, osudjenih taksista za prevoz migranata ili osudjenih sitnih ulicnih dilera sa dzointom u dzepu.
Ali odakle meni pravo ovako pisati o sudijama, dok moja advokatura cini ovo sto cini – dve adrese komora, dva predsednika, dva upravna odbora… niko ni sa kim. Dok mi brinemo “svoje brige” sramoteci i ono malo obraza sto je ostalo, ko da nas ozbiljno shvati i ko da nas uopste i pita za misljenje. Ostaje da visi pitanje: nije li sadasnje stanje u advokaturi upravo i proizvedeno da nas ne bi neko nesto pitao. Jer, pobogu, VI STE NEOZBILJNI.
Dok je tako, za misljenje ce se uvek pitati “eminentni”, ma kako se zvali, vazno je da budu “podobni”.
Jos nesto, povodom mesta sudija porotnika – jedan sam od onih koji se nadaju vremenu kad ce presuda o necijoj krivici ovisiti i o sposobnosti tuzioca da iznese slucaj i branioca da slucaj obori, koju ce procenjivati porota sastavljena od osoba cije licne karijere nece zavisiti od misljenja koje u poroti zastupaju. Dakle, cir mi proradi svaki put kad vidim koliko se Sud trudi da DOKAZE optuznicu – jer, pobogu (opet), tuzilastvo i sud zastupaju zajednicki “javni” interes. No, ne nadam se da cu na nogama docekati takvu promenu.
Sve u svemu, kolega Majicu, skidam kapu pred Vasim zalaganjima, ali…
Hvala Vam na komentaru. Većinu svog dosadašnjeg profesionalnog života posvetio sam različitim oblicima strukovne borbe sa modelom “sudije inkvizitora” za koji sam uveren da je duboko ukorenjen u našoj tradiciji. Otpori sa kojima sam se sretao samo su me dodatno učvršćivali u uverenju da je takav način razmišljanja jedan od osnovnih uzroka neuspešnosti domaćeg modela krivičnog pravosuđa. Ipak, nadam se da ćemo obojica “na nogama” dočekati makar vidljivije pomake na tom planu.
S poštovanjem,
MM
Pravosudni sistem u slobodnom padu…
Reših i ja da priložim moj cvet u buket u kojem će biti stotine cvetova.
Predlažem da skupštinsko ZVONO postane ustavna kategorija. Novi Ustav R Srbije treba da legalizuje postojanja te savremene institucije. Naravno i da propiše način izbora zvona, prihvatljive melodije, upotrebu kao i ovlašćenja za upotrebu, zatim šta se smatra zloupotrebom zvona i šta je greška prilikom upotrebe.
Na taj način bi u potpunosti bio zaokružen jedan politički koncept.
Otpor prema promenama ustavnopravnog položaja sudova i sudija, te javnih tužilaca, nezainteresovanost za uspostavljanje nezavisnog suda i sudija, kao i javnih tužilaca, najizraženija je kod trenutnih starešina u sudovima i tužilaštvima. Nezavisni Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca ( bez predstavnika zakonodavne i izvršne vlasti, bez “uglednih” predstavnika pravne nauke i advokature ), predstavjlaju noćnu moru za sadašnji sudski i javnotužilački establišment.
Ако судија може да има свој “аршин правде”, где нас то води? Неке судије и сада имају своје схватање правде, које се не базира на закону, јавним исправама и већ донетим правоснажним судским пресудама!!! Како се са тим изборити? Судија може да виче на вас, да вам не да изнесете неки доказ који побија захтев супротне стране, да вас потцењује, да вас дискриминише, да унесе у записник да сте рекли да је нешто законито, а ви рекли да је незаконито, па пишете приговоре на записник које нико не разматра, итд. Све у свему – не можете ништа да урадите ако судија реши да ради “о глави” јавним исправама државе Србије и вашој глави. Шта ће нам онда и те исправе ако је све у рукама судије?
Имам пример оставинског поступка који траје око 54 године зато што судије покушавају да изиграју судски тестамент, који је правоснажном судском одлуком истог суда проглашен правоваљаним! За то време, незаконити и несавесни држаоци користе вредну имовину – значи више од 50 година, неку су и лепо продали, а сви су изгледи да тај поступак никада неће бити завршен – вољом суда! Никакве активности легитимних наследника нису уродиле плодом деценијама! Произилази да је на сцени вишедеценијски процес конфискације имовине од стране суда, тј. судија, ….Високи савет судства је “помиловао” пријављену судију која је учинила најстрашније незаконите поступке и вишедеценијска одуговлачења, изузећа председник суда апсолутно не прихвата…Суд је у једном случају донео одлуку да накнада штете за несавесну државину може да се тражи само за десет година уназад, а не од почетка несавесне државине, иако је ЗОО изричит по том питању! У овом случају – лобиста је – адвокат. Судије не читају списе и документа, то су показале на рочиштима, буквално у овом случају “мрцваре” легитимне наследнике у намери да “учине” адвокату и озаконе постојеће стање и успоставе своју, локалистичку “правду”. То, и свашта још, дешава се у једном “провинцијском” суду. Председник суда буквално неће да изузме ни једног судију, иако има “на столу” све законске разлоге, Високи савет судства неће да их казни, или бар опомене.
У елитном суду, какав је Први основни суд у Београду, имате ситуацију да су професори једног факултета у једном предмету били лажни вештаци, то је утврђено у кривичном поступку, али у парничном – нико од судија није вредновао потврде Министарства правде, као да не постоје. Новац који су узели, наравно, нису вратили, напротив, све трошкове је платила “обична” странка. Виши суд је у таквом једном случају, пре неколико година “устврдио” да је жалба неблаговремена, а она благовремена, са јасним доказима! До данас није враћено у пређашње стање, јер је захтев “недозвољен”, а паре остале код “профе”… У другом случају, који без иједног доказа тужиоца траје већ 9,5 година, судија наставља поступак после две године тоталне неактивности, иако је тужилац у међувремену умро, али уводи фикцију да је ипак жив, јер то тражи адвокат, па чак записује да се преминули тужилац није појавио…ха, ха…Нушић на сцени… Ствар је у томе да, раније живи тужилац, а сада наследници, треба да плате високе трошкове.
Да, и у овим примерима судије јесу савршено независне, и сада раде како хоће и шта хоће, и нико им ништа не може, а шта ће тек радити ако буду још независније, држава у држави?
Мера за независнот судије не може бити њихов лични став о нечему, или некоме. Тек је то увод у хаос и политизацију, тајкунизацију, лобизацију, приватизацију судске функције, и све друго што и сада прати судство и тужилаштво као “кукољ у житу”. Тотална независност није лек за ове бољке, већ процесуирање очигледног кршења изричитих законских норми које обавезују свакога, па и судију. Не може нечији спор да буде приватна и лична ствар судије и његових личних схватања правде. Само је питање које тело треба да утврди и процесуира “прљаве” случајеве, ко треба да буде у њему, и на који начин ће бити изабрано. Сада такво тело не постоји! Ова постојећа се не баве “прочишћавањем” судства од судија који су одметнули од закона. Постоји део закона где судије могу да суде по својим приватним ставовима, али постоји део који могу и морају да примене само онако како гласе. Све друго води у хаос и отуђење од њихове функције делиоца правде и заступника државе, односно законских норми…
Нераскидива веза између судија и државе су – закони. Па, хајде да и законе креирају саме судије, па да буду и по том питању независне! Да ли је иједан судија покренуо поступак да се поправи неки део неког закона, ако је у својој пракси дошао до закључка да није јасан, да је недоречен, итд. Колико ја знам – није. А Ви????
Очигледно – “рупичасто” законодавство многима одговара, као и судство као држава у држави…Проблем је у недостатку објективних корективних тела, која ће јасно размотрити све недоследности судија у односу на примену закона и улогу коју имају, и прочишћавању “жита од кукоља”…
Svemu dodajem i primere da sude sudije koje su dvostruki poverioci tuženog, osiguravajuće kuće, podnesete zahtev za izuzeće, a ono se odbija sa obrazloženjem da “nema razlog da se sumnja u objektivnost sudije”, sudija iza toga donese katastrofalnu odluku i tako amaterski urađenu da je u drugostepenom postupku “razbucana”, ali, ipak vraćena istom sudiji na ponovno odlučivanje, te se isti smeje na vaš ponovni zahtev. Drugi primer, na ročištu sudija dobija “novi dokaz u vidu presavijene cedulje sa cifrom”, zatvara predmet i odlučuje da tuženi nije taj, da, recimo, “Zastava” nije proizvela “Jugo” i da vi snosite sve troškove postupka koji su oko 9.000e jer ste tužili pogrešnu firmu za davanje lažnih garancija i zbog toga da posluje plus i preko 3 fantomske firme, a u izvršnom postupku po kome nema odluke po žalbi godinuipo dana, koja se drži 4 meseca umesto da se u 8 dana prosledi, otimaju vam od penzije čak i preko zakonom predviđenog iznosa. Primera je na hiljade, ali evo još jednog, “nezavisni sudija” presuđuje da direktor i vlasnik firme nije direktor i vlasnik firme, da ta privatna firma nema vlasnika, izvode iz APR smatra nebitnim, a iz istih se vidi ko je i jedno i drugo, i presuđuje da vam je pričinjena šteta samo vaša lična stvar za slikanje i stresiranje. Pitam se, gde su te sudije završavale i studije i pravosudne ispite, da li na autobuskoj stanici u KG?
Sve mi se čini da su ovomilenijumske vlasti zakone prilagodile sebi i onome što će narodu i državi da rade, te da to bude ozakonjeno, dok aktuelne vlasti pokušavaju da sve nadograde svesne brojnih promašaja i ogromnih šteta koje čine besmislenim ponižavanjima i puzanjem ka fatamorgani zvanoj EU. Znaju oni da će neka vlast da ih prozove i pita gde su završni računi države u ovom milenijumu, gde su pare od rasprodaja firmi, gde od domaćih razvojnih banaka, te zašto je bilo lakše reketirati penzionere i sprovoditi teror nad njima, što ih ubija više od NATO bombi, nego procesuirati utajivače poreza, carina, akciza, kradljivaca el. struje, a da ne govorimo o radu na crno i sivoj ekonomiji. U zakonima je mnogo veleslalomskih i slalomskih staza, dok u krivičnom ako Tužilac ne želi, ili je stranački kadar, nema šanse ni da Ti je tetka u Kanadi ili ujak u Americi da pristupiš sudu makar bio oštećen do neba. Saslušavanje vašara od mišljenja je samo paravan i alibi za ono što se već zna da će biti urađeno, ali, “javnost je to podržala”, kao što strašni Gargamel Krka na jednoj strani preti penzionerima ako ne glasaju za ovu vlast da će ostati bez ikakvih penzija, a na drugoj javno se istima smeje u lice i Predsedniku i Premijeru tvrdi da su “penzioneri srećni da mogu da pomognu kod fiskalne konsolidacije” i da zbog toga umiru i preko reda kako bi više para ostalo za skupštinske, skupštinskorestoranske i izborne rijalitije. Zakoni moraju biti ZAKONI, Ustav USTAV, a oni koji su nadležni za njihovo sprovođenje u praksi i neposrednu primenu moraju biti ljudi od svekolikog integriteta. Korumpiranima, ima ih za izvoz, neznalicama, takođe za izvoz, amaterima i površnima, već bismo bili u izvozu u suficitu, nesme biti mesta u pravosuđu koje kroji kapu svima i čuva državu i njenu pravnu sigurnost, ili samo služi kao Hag za pranje “zločina” i KD onih koji imaju pravu boju partijske knjižice i još besramnije svaljivanje krivice na oštećene i žrtve. Da bi se do svega toga došlo mora se sprovesti upravo iskrena i sveobuhvatna stručna i javna debata, ali i usvojiti mehanizmi koji će sprečiti bilo kakve zloupotrebe, improvizacije i manipulacije, kodeksi i merila ponašanja i vrednovanja rezultata na svim nivoima. Za sve je potrebna iskrena želja i poštene namere, ali i ogromno i znanje i iskustvo, u čemu znatno i bitno oskudevamo, te sve može biti samo predstava za EU, tek da vide da se tu nešto radi na poglavlju koje ne bismo mogli da prođemo ni za 77 godina.
Poštovani kolega Majiću,
I ja se Vama prvo srdačno zahvaljujem što je moj komentar objavljen, kao i na Vašem brzom i ljubaznom odgovoru. Nadam se da ću u nekom narednom periodu imati više vremena da čitam Vaša razmišljanja na blogu, a žao mi je ako ste moj današnji komentar shvatili kao izraz neke moje posebne „pogođenosti“, što ste moj načelni stav o izboru sudija i javnih tužilaca, shvatili po mom mišljenju pogrešno, te ga potom komentarisali prema svom uverenju. To je naravno, Vaše neotuđivo pravo, kao što je i moje pravo da mislim drugačije, te tvrdim da ste moj stav potpuno pogrešno razumeli i u skladu s tim ga i predstavili svojim čitaocima. Svrha mog komentara nije da time „saniram“ nekakvu svoju ličnu „povređenost“, kako Vi to pogrešno doživljavate, već da i Vas, ali pre svega, one koji čitaju Vaše tekstove, informišem o svom stavu koji Vi po mom mišljenju tumačite potpuno pogrešno.
Moje i Vaše shvatanje „dostojanstva sudije Ustavnog suda“, ali i dostojanstva sudije bilo kog suda u Srbiji, pa i „sudije Apelacionog suda u Beogradu“ se izgleda, bitno razlikuju, što je sasvim legitimno, ali Vas uveravam da nisam imao nameru da budem ciničan, a možda bi neko baš u Vašem tekstu, koji sam komentarisao i time na neke Vaše navode koji se mene tiču samo „odgovorio“, prepoznao između ostalog i izvesnu dozu cinizma, ali to može biti i „stvar ukusa“, a kao što znate, „o ukusima se ne raspravlja“.
Drago mi je da ste, kako kažete „zaboravili“, a neko bi možda pomislio i „preboleli“, ono što ste, meni se činilo, svojevremeno doživeli kao nekakav „poraz“, kada uprkos velikoj želji niste uspeli da postanete nastavnik Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, ali uveravam Vas, nema bilo kakve potrebe da Vaše i moje kolege koje su za Vas zalagali, branite od mene, jer nisam ni Vas, a ni njih nameravao da uvredim, kada sam rekao da su oni za Vas „lobirali“. To je samo žargonski termin za aktivnost koja se svodi na zalaganje za nekoga ili nečije interese, što naravno, može biti i potpuno legitimno, ali složićete se, to može nekada da bude i način da se izabere (bilo za sudiju, bilo za profesora na fakultetu itd.) i neko ko to ne zaslužuje. To što je većina koleginica/kolega na Pravnom fakultetu, koji su se u vezi takve Vaše želje nešto pitali (a to su pre svega, članovi Katedre za krivično pravo, koji su u odnosu na to pitanje, po logici stvari najkompetentniji), tada smatrala da Vi ne zaslužujete da budete nastavnik Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, je notorna činjenica iz tog vremena i tu baš ništa ne menja, ako ste Vi to sada „zaboravili“, ili uopšte ne smatrate važnim. Nisam želeo time da Vam otvaram nekakve „stare rane“, a ako njih u stvari, ni nema, kao što Vi to kažete, onda je to još bolje i to me čini veoma zadovoljnim.
Drago mi je da niste „ni pomislili da izražavate sumnju u nekakvo koruptivno delovanje“ (jer biti „izlobiran“ objektivno može značiti i biti „korumpiran“), bilo moje, bilo mojih kolega, ali sam ja morao zbog Vaših čitalaca da objasnim da mene niko nije „izlobirao“ za bilo koji moj stav u VSS-u ili DVT-u, dok sam bio član tih pravosudnih tela. Pa, Vi ste sami koristili jednu ironičnu formulaciju o izvorima mojih „saznanja“, pa sam stoga, krajnje dobronamerno i napravio „paralelu“ sa mogućnošću da neko, naravno krajnje neopravdano, sličnu formulaciju napravi u pogledu Vaših iskustava sa korupcijom, jer ste Vi o korupciji pisali i predavali. Dakle, u pitanju je lako razumljiva logička premisa, koja se svodi na u suštini sasvim jednostavan zaključak, da to što ste Vi pisali o korupciji i o njoj predavali, svakako ne znači apriorno da ste bili korumpirani, isto kao što to što ja govorim o mogućnosti lobiranja, takođe, svakako ne znači apriorno da sam ikada bio izlobiran.
Kada je reč o mom radu u DVT-u i VSS-u, Vi dobro znate da su to kolektivna tela, a da se odluke donose većinom glasova, a ako Vas ta tema više zanima, možete veoma jednostavno uvidom u zapisnike da proverite koliko sam puta izdvajao mišljenje u DVT-u, te kako u odnosu na niz konkretnih pitanja glasao, kako u DVT-u, tako i u VSS-u, te kojim sam argumentima i sa koliko žara, svoje pojedine stavove obrazlagao. Kada je reč o DVT-u, tada sam imao i jedno veoma važno načelno izdvojeno mišljenje (koje je dostupno javnosti), o tome da ne može biti prepreka da se za javne tužioce i zamenike javnih tužilaca biraju kandidati čiji su supružnici advokati. U pogledu aktivnosti i delovanja prvog sastava DVT-a, mnogo sam puta javno istupao, pa i pisao tekstove u novinama, davao intervjue i slično, ukazujući na ono što sam smatrao greškama u radu tog pravosudnog tela. Sve ovo je veoma lako proveriti.
Nemam nameru da se bilo kome pravdam, a naročito ne Vama, koji ste prošli sjajno u vreme propale reforme pravosuđa u Srbiji, jer ste od sudije opštinskog suda, skokovito napredovali do sudije Apelacionog suda, ali možda o mojoj ulozi u radu DVT-a dovoljno govore i relevantni podaci sadržani u jednom velikom istraživanju „CESID“-a, sprovedenom 2014. godine, kada su se nosioci javno-tužilačke funkcije anonimno izjašnjavali ko treba, a ko ne treba da bude u sastavu DVT-a. Uzorak je bio i više nego reprezentativan i činio ga je 521 nosilac javnotužilačke funkcije u Srbiji. Tada se ubedljivo najveći broj javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, izjasnio da profesor pravnog fakulteta treba da bude u sastavu DVT-a. Kako sam tada bio jedini profesor koji je bio u DVT-u (tada mi je petogodišnji mandat bio pri kraju i svi su za 5 godina mogli dobro da se uvere kako sam radio), nije sporno da su učesnici takve anonimne ankete mislili na mene i da je iskustvo velike većine ispitanika sa mojim radom u DVT-u bilo pozitivno.
Nadam se da ovo nećete shvatiti kao izraz neke moje neskromnosti, već je to jedna od činjenica kojom želim da Vama, ali pre svega, čitaocima Vašeg bloga ukažem da grešite kada pišete o nekoj mojoj neaktivnosti u vreme kada sam bio član pravosudnih tela, odnosno da grešite kada pišete o mojoj nekakvoj „naknadnoj zabrinutosti“ za rad DVT-a i VSS-a. Podatke o ovome možete naći i u Udruženju javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, te u časopisu „Tužilačka reč. Ako Vas stavovi javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca o mom postupanju dok sam bio član DVT-a, više zanimaju, možda je baš najbolji izvor informacija Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, čiji su članovi većina nosilaca javno-tužilačke funkcije u Srbiji, a sa kojim već godinama odlično sarađujem, što sigurno ne bi bio slučaj da sam tokom svog članstva u DVT-u postupao nesavesno ili nečasno ili da članovi ovog Udruženja smatraju da sam se o nekog svesno ogrešio dok sam bio član DVT-a.
Dakle, kolega Majiću, uveravam Vas, ali se pozivam i na nesporne činjenice, da ne spadam u one koji „samo mrtvom vuku mere rep“ i ponosim se time što sam „nekim vukovima repove merio dok su bili živi…“
Konačno, uvaženi kolega Majiću, dao bih Vam i jedan krajnje dobronameran savet. Iako do sada nisam bio u prilici da više čitam Vaš blog, iniciran čitanjem teksta na koji mi je skrenuta pažnja, pregledao sam danas i nekoliko Vaših poslednjih tekstova, te jedan broj komentara, kao i Vaše odgovore na njih.
Meni je veoma drago da Vi i pored, izuzetno zahtevnog posla sudije Apelacionog suda u Beogradu, te Vašeg stručnog i naučnog angažovanja kao pisca brojnih članaka i knjiga, učesnika stručnih konferencija, te predavača na Pravosudnoj akademiji, Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu i čini mi se, Pravnom fakultetu Univerziteta Union, kao i Vaših aktivnosti u nevladinoj organizaciji „CEPRIS“, a može biti da imate i još neki angažman, što je za svaku pohvalu, dodatno imate i volje i vremena da budete veoma aktivni na svom blogu. To je zaista sjajno i hvale vredno, ali mislim da bi ipak, bilo mnogo bolje da svoje odgovore na komentare ne pišete pre podne, što često činite, obično od 8 časova pa nadalje, a nekada i ranije (očigledno ste ranoranilac…), ali često i znatno kasnije, što onda stvar mogućnost da bi neko maliciozan, a znate da takvih u našoj javnosti uvek ima, možda mogao, ne daj Bože, pomisliti da Vi to činite iz svog sudijskog kabineta i u radno vreme, što priznaćete, svakako ne bi bio baš neki veliki doprinos ugledu i dostojanstvu sudijske funkcije.
S poštovanjem
M.Š.
Poštovani kolega Škuliću,
Moram priznati da ste me ovoga puta od srca nasmejali! Zaista niko do sada nije pokušavao da vrši analizu vremena u kojem sam slao odgovore na blogu. Naročito ne neko ko ističe da ga blog u suštini i ne zanima. Naravno, za sve postoji prvi put. Moram priznati da ste ubedljivo najkvalifikovaniji kontrolor kojeg sam ikada imao prilike da upoznam, a upoznao sam ih dosta. Doduše, nisam znao za taj Vaš hobi? Kada ste shvatili da Vas ovi poslovi zanimaju?
Međutim, ipak ću Vam otkriti malu tajnu. Sa njom bi vaše dalje istraživanje vremena u kojima pišem mejlove i odgovore na blogu, moglo bi biti još efikasnije. Skraćenica PM (Post meridiem) označava poslepodnevne sate. AM (Ante meridiem) pak, iznačava prepodnevne časove. Pored toga, kada dalje budete proveravali vremena u kojima sam odgovarao proverite i datum. Subotom, nedeljom i praznicima Apelacioni sud ali i većina drugih sudova ne radi, tako da ako u takvoj situacji uočite 12.30 PM na primer, sačekajte sa prijavom nadležnima. Naposletku, ako ipak pronađete odgovor koji je poslat u “radno vreme”, imajte na umu da ih najčešće, i u svojoj kući, odašiljem sa mobilnog telefona, tako da ne postoji opasnost od trošenja državnih resursa. Postoji android aplikacija za Word Press … Jednim klikom…
Da… Ostaje naravno briga za moj radni učinak jer “neko maliciozan” bi mogao da zameri… Upućujem Vas u tom smislu na upravu Apelacionog suda gde će biti više nego voljni da Vam ponude podatke o mojim rezultatima rada. Možete ih pregledati u pisarnici svakog radnog dana uz prethodnu najavu sekretaru ili upravitelju.
Uvaženi kolega Škuliću, sudija ste Ustavnog suda…
Kako god se moje i Vaše shvatanje dostojanstva sudije razlikovali, jedno je sigurno. Dalja rasprava u ad hominem tonu koji nažalost namećete, izašla bi izvan i najšire postavljenih granica dostojanstva, ne samo sudijskog. Mene Vaši komentari ne uzbuđuju, ali sam dužan da pazim na čitaoce koji na blogu nisu navikli na ovakvu vrstu debate. U to ćete moći i sami da se uverite kada sa kontrole datuma i minutaže, pređete na čitanje sadržaja. Zbog toga Vas molim da se ubuduće, ako možete, ipak pridržavate teme i suzdžavate od komentara koji ne priliče učesnicima ovog bloga.
S poštovanjem,
MM
Nemam nameru da ulazim u domen onoga što je u komentarima usmereno ka nekom lično, ali ste asocirali na razmišljanje o tužiocima. Mislim da su oni jedna od slabih karika pravosudnog lanca i da su izuzetno subjektivni i vični manipulacijama zakonima. Za njih je nezamislivo, recimo, da se krivično gone članovi Sudskomedicinskog odbora kao veštaka koji lažiraju za interese osiguravajućih kuća dijagnoze pacijenata i oštećenih, koji ignorišu pravosnažne krivične presude i kvalifikacije težine povreda u njima, te opstruišu postupak, uključno OJT i VJT, gde ni Sud ne zaostaje jer sve direktne optužne predloge, do kojih je došlo posle ignorisanja od strane OJT i VJT KP i glume Toša iz Engleske, iste ponovo prosleđuje kao KP OJT i čak ne udostoji podnosioca ni obaveštenjem šta se sa time događa. Ostaju nekažnjeni oni koji za 8 operacija osobi koju je auto polomio na trotoaru kao pešaka, 12m od kolovoza, i to sa leđa a onda pobegla sa lica mesta, tvrde da nisu rezultat višestrukih udaraca auta u pokretu već “starosti”, od kojih “specijalista” se ograđuje i Sud časti LKS tvrdeći da “kao sudski veštaci nisu radili kao lekari i zdravstveni radnici”, sa čime se slažem, radili su kao kasapini. Na ruku tužiocima ide i namerno dvosmislena i neprecizna formulacija u krivičnom zakonodavstvu kako bi se sudijama iz redova stranaka omogućilo da štite one koji su ih predložili, gurali i izabrali, kao i one kojima ne smeju “pod nož” i anesteziju, a kada se jednom stvori lanac po nivoima odlučivanja onda je tu kraj svake pravne sigurnosti građana i države. Mnoge sudije i tužioci smatraju da “nezavisnost” podrazumeva i nezavisnost od zakona i Ustava, te da su kao fudbalske sudije oni Kadije za sve. Najveći cinizam o kome govorite je u sudskim upravama koje uzimaju predmete od sudija koje nisu umrežene u organizovani politički, nažalost, ne samo politički kriminal, i daju ih sudijama koje su “umrežene”, bahate i nezajažljive. Bili ste u poziciji da se to spreči, zaustavi, javno žigoše,… koji su rezultati osim izdvajanja mišljenja u pojedinim predmetima? Moje poštovanje i pozdrav!
Uvaženi kolega Majiću,
drago mi je da sam Vas „od srca nasmejao“. I Vi ene već godinama često zasmejavate, pa mi je veoma milo da mogu da Vam uzvratim, makar ovako skromno. Niste mi doduše otkrili nek(akv)u „tajnu“ o značenju skraćenica a.m. i p.m., isto kao što nisam nikakav kontrolor „Vašeg vremena“, već sam Vam samo dobronamerno skrenuo pažnju na lako proveriv podatak da ste mnoge komentare i svoje odgovore na komentare pisali i davali u „a.m.“ vreme, dakle pre podne, a dobar deo toga je urađen tokom radnog vremena i može biti, iz sudijskog kabineta, što bi ipak moglo da zasmeta delu javnosti, koja od nekoga ko piše „otvoreno i bez cenzure“, očekuje da elementarno poštuje svoje radne obaveze. To može biti pomalo nezgodno, pa i kada se radi o „jednom kliku“. Meni lično to ni najmanje ne smeta, ali znate i sami, kakvih sve ljudi ima. Evo na primer, pišem Vam ovaj komentar tokom pauze za doručak, dakle u a.m. vremenu, a Vi ćete ga pretpostavljam, pročitati kada Vam istekne radno vreme (osim ako niste na godišnjem odmoru ili bolovanju, ne daj Bože) i ako to budete smatrali potrebnim, na njega odgovoriti, kada već uveliko budete otišli u „p.m. zonu“. Kada sada koristim skraćenicu „p.m.“, mislim naravno na „Post Meridiem“ vremensku zonu, dakle na latinski izraz, a ne, na neku, daleko bilo, srpsku skraćenicu te vrste.
Dugo se poznajemo, pa uopšte ne sumnjam u Vaše radne rezultate. Zaista je za svaku pohvalu kada neko sa prilično skromnim sudijskim iskustvom u prvostepenom sudu, postane tako uspešan sudija u drugostepenom sudu. Moram da Vam kažem i da kada neko želi da bude nekakav „moralni mač“ u srpskom pravosuđu, onda on sam mora biti besprekoran i ne sme sebi dopuštati da olako i apriorno komentariše stavove drugih na pogrešan način, a onda se potom, jako potrese i naljuti kada mu se na to uzvrati i to iznošenjem istine.
Vi ističete svoju osobinu da „lako zaboravljate“ (verovatno samo neprijatne stvari, poput svog neuspeha da postanete nastavnik Pravnog fakulteta), a ja naprotiv, dugo pamtim i lepe i ružne stvari. Daću Vam samo jedan primer, a ako bude potrebno, njega ću detaljnije objasniti, te navesti i brojne druge primere. Tako se na primer, dobro sećam i Vašeg stručnog angažovanja još daleke 1999. godine, ili je to možda bilo i tokom 2000. godine, ali svakako pre „oktobarskih promena“, te uopšte ne sumnjam da Vam je i to iskustvo pomoglo da budete uspešan sudija u Odeljenju za ratne zločine Apelacionog suda u Beogradu. Lepo je što ste ostali dosledni…
Ne znam zašto sada insistirate na izbegavanju rasprave „ad hominem“, osim ako ne želite da se još malo pohvalite znanjem latinskog, ali bih Vas podsetio, a Vaše pamćenje ipak nije baš toliko kratkotrajno, da ste Vi sami takvu vrstu rasprave započeli kada ste mene po imenu, prezimenu i uz navođenje kako funkcija, koje sam svojevremeno vršio, tako i onih koje sada obavljam, praktično „prozvali“ i pri tom, izneli svoje tumačenje mog stava, koje smatram pogrešnim i na koje sam morao da odgovorim, a kakvim drugim, ako ne ličnim tonom, kada ste Vi sami to prethodno već učinili.
Nisam svakako ljubitelj rasprava na Vašem blogu, ali nažalost, nemam izbora, jer moram da branim svoju čast, pa i dostojanstvo, koje Vi sami tako često pominjete. Nije časno, a ni dostojanstveno biti izlobiran, kao ni biti korumpiran. Kada Vi insinuirate da to što govorim o opasnosti od lobiranja, može značiti da sam bio „izlobiran“, ja nemam izbora nego da takav potpuno pogrešan zaključak negiram sličnim primerom, koji se ovog puta, tiče Vas, te da kažem, da to što ste Vi pisali i predavali o korupciji, ne znači da ste bili korumpirani.
Vi kolega Majiću imate prilično čudan manir specifične „samodovoljnosti“, koja ne priliči pravilu „audiatur et altera pars“. Vi kao ljubitelj latinskog ćete ovo lako prevesti. Ta „samodovoljnost“ se uočava i kada raspravljate o drugim temama, a ne samo o budućim ustavnim promenama. Skloni ste da nekakvom svom aktuelnom ili mogućem sagovorniku, pripišete određene stavove ili neke njegove stavove interpretirate sasvim subjektivno, a često i krajnje pogrešno, pa da onda sa tim stavovima ili Vašim tumačenjem njihovog značenje, do mile volje polemišete. Vi tako ličite na nekoga ko zamišlja da je veliki bokser, ali boksuje isključivo sa „džakom“. Znate i sami da je to besmisleno, pa se nemojte onda ljutiti kada neko čije stavove tumačite pogrešno, to objasni i Vama, ali i uvaženim čitaocima Vašeg bloga.
Žao mi je što učesnici Vašeg bloga trpe, kako Vi kažete, nešto što im „ne priliči“, ali ste takvu raspravu Vi sami započeli.
S poštovanjem
M.Š.
Gospodine Škuliću, po onoj narodnoj, ćutanje je znak odobravanja, te mi je drago da se slažete sa mojim prethodnim komentarom i pitanjima bez odgovora upućenih Vama. Koristim priliku za još jedno pitanje, po kom članu Ustava je moguće uz blagonakloni stav Ustavnog suda reketirati penzionere i sprovoditi teror nad njima kao nad delom građana Srbije, te još praviti diskriminaciju među njima i jedne reketirati a druge ne? Da li će neko i ko da odgovara zbog povećane smrtnosti među njima jer nemaju za lekove, od njihovih penzija često žive i njihova deca i unuci, te se radije odriču lekova nego kifle za unuče? Hvala na odgovoru.
Poštovani kolega Škuliću,
Pokušao sam da apelujem na Vas ukazujući na značaj civilizovane debate. Nažalost, nije vredelo. Do promene stava po tom pitanju, još jednom nažalost, doviđenja profesore.
(Poslato u radno vreme tokom pauze za ručak :))
E super što ste se javili.
Ali pre svega da vam objasnim nešto, pošto očigledno nije imao ko da vas nauči bon-tonu na ovakvim mestima: ovaj zanimljivi serijal komentara (dostojan udarnog termina na najgledanijoj nacionalnoj televiziji) započeli ste u replici na moj tekst, a da pri tome ono što ste napisali nema nikakve veze sa mojim iznetim rečima ili stavovima. To se stručno zove trolovanje i smatra se prostačkim ponašanjem na internetu (ne znam da li isto važi i na fakultetu, VSS-u, DVT-u, US, na ta mesta ne zalazim). Sad, kad znate kako ne treba, biće vam lakše da se vladate kako treba.
A sad – zašto mi je drago da ste trolovali baš na moj post: pa eto, vidite, imam pred Ustavnim sudom par nekih predmeta po ust. žalbama već nekoliko godina, nikako to da reše, pa k’o rekoh da vas zamolim, pošto vidim da ste sad izabrani tamo, da pogurate malko stvar, nemojte sad da mislite da vas lobiram, taman posla, ni na kraj pameti mi nije da utičem na to kako će da sud odluči, samo nek presudi već jednom kako bilo, pa da k’o čovek idem u taj Strazbur. Toliko i srdačan pozdrav.
Vrlo su zanimljiva objašnjenja onih koji se boje da sudovi ustavnim izmenama ne dobiju “previše nezavisnosti” ili tužilašva ne postanu “suviše samostalna”…Šta ih to muči ili čega se to boje?
Pojedini kažu da sudije hoće vlast, a drugi da je lakše lobirati u VSS i DVT, koji imaju po 11 članova, nego u Narodnoj skupštini sa 250 članova. I za jedne i za druge zaključak je isti : “Nećemo u pravosudju ništa da menjamo, a ako budemo morali, bice gore po Vas.”
Pa drugovi zaboravili ste da ste upravo Vi “partijskim mešetarenjem u pravosudju”, sudovima oduzeli vlast, koja im po Ustavu pripada i učinili ih zavisnim, čak i od najobičnijeg novinskog članka….
A što se tiče “lobiranja” pri sudijskim i tužilačkim izborima, porazno je da jedan profesor Pravnog fakulteta i uz to sudija Ustavnog suda, smatra da “partijsko glasanje” u Narodnoj skupštini, može da iznedri bolje sudije i tužioce, nego njihovo biranje, isključivo po zaslugama, u okviru VSS-a i DVT-a.
Ili je tu možda u pitanju ono staro načelo: PRIZNAJEM SAMO SUD SVOJE PARTIJE”…
Pre će biti da je ovo drugo, jer ih je upravo ovo načelo i dovelo na funkcije, gde se sada nalaze, pri čemu ne treba zaboraviti, da za pojedine promena vlasti i partije, ništa ne menja, s obzirom da su bili i ostali “JARBOLI ZA SVE ZASTAVE”
S poštovanjem
O.A.
PS: Da mi se ne zameri što pišem u radno vreme…..jer nemam nerešenih predmeta
Својим коментарима на чланак судије Мајића професор Шкулић је сигурно оправдао поверење предлагача и Народне Скупштине која га је изабрала за судију Уставног суда Републике. Један од аргумента који је потегао професор у прилог својим ставовима поред осталог је, да је за њега Скупштина “својеврстан глас народа”. Изгледа да је професор пропустио да примети како у Србији због изборног система сувереност не припада грађанима / па ни народу/ него партијама за чије се изборне листе грађани / и народ/ опредељују на изборима. У реалном животу у Србији, грађани као гласачи на изборима своју сувереност преносе партијским листама, односно и готово искључиво “носиоцу листе”, док су изабрани посланици са партијске листе кандидата само обични пијони партијског вође који између народа и себе не трпи никакве посреднике.
Србија / да се не лажемо/ нема пет минута традиције када је у питању постојање судске власти као једног од елемената владавине права. Исто би се то могло закључити и за постојање законодавне власти , док се само за извршну власт може рећи да има традицију у историјском континуитету.
Зато ваљда и стоји предлог да се извршна и законодавна власт потпуно искључе из избора судија и тужилаца, а поготово је то неопходно када је у питању избор руководилаца судова и тужилаштава преко којих партијски естаблишмент директно контролише “независни” суд и “самосталног ” тужиоца. Послушност се наравно награђује, па ће неке судије као онај из Привредног суда који је судио случај “Асомакум” бити ту скоро изабран у виши суд, док ће судија која ће ускоро да донесе пресуду у случају “Жандарми” прећи на још важније место уместо судије који је пријатељ “непријатеља”….Власт је ту да дели и награђује, поставља на више место или некоме уништи каријеру, судска власт и независни суд се ту не питају ништа, односно не смеју ни да зуцну. Данас је на тапету овај судија, сутра ће бити неко други, важно је да се ћути, слуша и не таласа. Читај таблоиде и знаћеш како треба да судиш или оптужујеш, не мора нико да те зове , нећеш погрешити и лако ћеш да закључиш како је много теже да се корумпира 250 посланика него 11 чланова Високог савета судства, па је то само по себи кључни аргумент да будеш и ти против ових “смешних” предлога који иду од струковних удружења.
Расправу коју је у стручној јавности у вези кључних проблема нашег правосуђа, у најширем смислу те речи покренуо управо судија Мајић, професор Шкулић свео је овде готово на онај ниво који имамо прилике да гледамо у нашем парламенту у последњих готово 30 година. Када нема озбиљних аргумената прелази се на лични ниво/ пишеш у радно време док Председник ради по 16 сати дневно/ и од теме због које је расправа више нема ништа, јер расправа почиње да личи на Каленић пијацу.
Професор Шкулић треба да размишља о томе колико је ” много” учинио за своју биографију када је одлучио да пристане да буде кандидат овог Председника Републике за судију Уставног суда. Не могу да се одлучим шта је “боље”, да ли да те предложи Вођа или да пристанеш да будеш судија Суда који никада није успео да се избори за било какав углед и који представља прави пример партијског суда чији члан може бити било ко, јер је једини и искључиви критеријум био и остао блискост са оним Вођом који у датом историјском моменту влада сам и без икаквих ограничења ?!
Живимо, као и много пута до сада, у друштву које је захваљујући начину владања подељено у два супротстављена табора између којих је непремостиви ров. Тако ће остати до самог краја који надајмо се није баш тако далеко.
Nema se šta prigovoriti ovom komentaru. Svoje reference Ustavni sud piše sam sebi brojnim presudama, na desetine hiljada, koje odu u Strazbur i gde se veliki broj vraća pozitivno rešeno u korist podnosioca. Da je US samostalan i odgovoran nikako ne bi moglo da prođe više od 10% žalbi međunarodnom sudu koje ovde nisu mogle biti rešene, a niti jedan zakon kojim se krše osnovna ljudska i stečena prava, poput zakona kojim se terorišu i diskriminišu penzioneri. Nekada se članovima US skidala kapa i davao duboki naklon, a sada se ljudi pitaju ko ga postavi i zbog čega?
Можда би требало мало ”’појачати” ово што је одлично навео адв. Гајић. Прво, посланици који се изаберу по нашем изборном систему, у уставноправној теорији се означавају као ”калигулини коњи” (Ђ. Сартори). Посланици бивају изабрани само захваљујући вољи партијског вође, као што је захваљујући Калигули његов коњ постао сенатор. Дакле, наша скупштина није никакав глас народа (и нема никакве везе са Vox Populi Vox Dei), па није никаква почаст бити изабран од таквог тела, поготову по предлогу једнога који је постао чувен по две познате дипломе, и једној непознатој (индехсовској).
Ето, захваљујући потреби да у „нужној одбрани“ реагујем на једно погрешно тумачење једног мог става, почео сам и да чешће читам овај блог, па бих покушао да објасним још пар ствари, а овог пута, поводом коментара уваженог колеге адв. Гајића.
Себе не сматрам партијским судијом, иако ме је изабрала Народна скупштина Републике Србије на предлог Председника Републике, ма шта о некадашњем Председнику Србије и о садашњој Народној скупштини Републике Србије, мислио било ко. Многи мисле далеко лошије и неупоредиво горе о оном бившем Председнику Србије, у време чије власти је извршена катастрофална реформа правосуђа, па и о ондашњем саставу ВСС-а и ДВТ-а, на чији је предлог тадашњи састав опште седнице Врховног касационог суда изабрао пет судија Уставног суда Србије. Иначе, ако је то некоме битно, за мој избор у Народној скупштини је гласао и велики број опозиционих посланика и ја се заиста поносим што ме је Народна скупштина Републике Србије изабрала за судију Уставног суда Србије.
Они који данас мени замерају да сам се наводно оглашавао тек онда када ми је престајао мандат у ВСС-у и ДВТ-у, не само што изговарају грубу неистину, а већ сам објаснио да се веома лако може проверити како сам се понашао, дискутовао и на седницама тих тела, али и у јавности, писао чланке и давао интервјуе, већ исти ти, сами себи наравно, нимало не замерају што су се тада, или служили тактиком мрмота, те „претварали да су мртви“, или су обрнуто, били веома активни сарадници „реформатора“. Па, тада смо добили и неке скоро „октроисане“ законе, попут Законика о кривичном поступку. Ни реч о грешкама у реформи правосуђа нису изустили, наравно, само док су славни „реформатори“ били на власти… Не мислим на колегу адв. Гајића, када о овом пишем, али бих и њему добронамерно скренуо пажњу да није реалан када мени пребацује некакво „срозавање нивоа расправе“, те не знам зашто, спомиње још и Каленић пијацу (?), а можда би било боље да ако је толико узрујан „ниским квалитетом расправе“, то илуструје скорашњим дешавањима у Адвокатској комори Београда, али би то ипак било очигледно прејако поређење.
Уопште нисам био жељан било какве расправе, али сам морао да реагујем на веома ружну оптужбу у форми плитке инсинуације, да сам, зато што говорим о опасности од лобирања и сам био „излобиран“, па сам тако и направио на логици засновану „паралелу“ с тим, а то је да ако неко пише о корупцији, то не значи да је корумпиран…Када неко о некоме напише нешто тако неистинито и увредљиво, зар тиме он сам не иницира даљу расправу, која онда свакако мора бити и „ad hominem“, јер је као таква и започела. То дакле, нисам ја започео, а своју част сам морао да браним, као што се то и иначе очекује од сваког часног човека.
Коначно, о нечијој искрености, ни иначе, не говори само садржај онога што тај неко напише или изговори, ма колико то лепо звучало, теме које покрене и идеје за које се декларативно залаже, ма колико оне биле „величанствене“, већ и његова биографија и раније понашање, па су зато неки моји коментари морали да имају и такву својеврсну „микро-историјску конотацију“.
О искрености дакле, говоре и поступци, а не само речи. Поступци у ствари, о искрености говоре и далеко више него речи, а још је давно Јован Јовановић Змај у једној песми за децу, која је поучна и за одрасле, рекао: „Хуље лепо зборе, а рђаво раде.“ Нека се нико не осети увређеним, никога од учесника ове расправе, не сматрам „хуљом“, већ само стиховима песника објашњавам да речи саме по себи, често нису довољне.
Мој став да је боље да Народна скупштина има одређену улогу у избору носилаца правосудних функција, је мој лични став, на који имам неотуђиво право и не видим зашто се у томе одмах види нека „завера“ или „скривене намере“. Тај став нема никакве везе с политиком, јер сам тај став имао и пре усвајања сада важећег Устава, односно од времена када сам уопште, као професор, али посебно 2006/2007. године и као Генерални секретар Националног секретаријата за реформу правосуђа, почео више да се бавим питањима правосуђа и то се такође, веома лако може проверити.
Народна скупштина треба свакако да буде и глас народа, а не само глас политике и партија и надам се, да ће она то у неком будућем периоду више и бити.
Што се мене тиче, не би било лоше да имамо и већински изборни систем, или неку комбинацију која омогућава да народни посланици и знатно више буду глас народа. Коначно, није ми јасно, ни зашто се мени на неки имплицитан начин пребацује да својим ставом „дувам ветар у једра власти“, када је држава Србија, иначе, званично прихватила да Устав промени баш у правцу елиминисања Народне скупштине из процеса избора носилаца правосудних функција. Дакле, то је став и садашњих владајућих партија, а за то је по свему судећи и већина опозиционих партија. Да појасним, ако некоме ово још увек није јасно, мој став је супротан ономе што је данас званична и јавна стратегија реформе правосуђа у оквиру будуће уставне реформе. У односу на Устав идем и знатно даље у свом ставу. Мени би најдраже било да се Устав Србије уопште и не мења.
Није тајна да имам одличне односе са струковним удружењима судија и носилаца јавно-тужилачке функције, а нарочито са Удружењем јавних тужилаца и заменика јавних тужилаца Србије. Тиме се и поносим, али мени при том, то не смета да имам нешто другачији став од својих пријатеља када се ради о улози Народне скупштине у избору носилаца правосудних функција. Дакле, то што понекад мислимо другачије не смета ни мени ни мојим пријатељима у струковним удружењима, а пре свега у Удружењу тужилаца и заменика јавних тужилаца, па и поред тога, остајемо искрени пријатељи.
И на крају, давно је речено да је „време мајсторско решето“. Нема потребе да више било коме објашњавам да моји ставови нису политички мотивисани. Будуће време ће све јасно показати, као што и прошло време, када је реч и о мојој биографији, али и о биографији неких других, све сасвим јасно разоткрива.
Ustavni sud Srbije MORA biti poslednja linija odbrane pravne sigurnosti građana Srbije i same države, ali, nažalost, on je promašena investicija u kojoj su osnovne aktivnosti usmerene na dodvoravanje vlastima, bolje rečeno strankama na vlasti, te nije u funkciji efikasnog funkcionisanja pravne države. Pored njega sa lakoćom prolaze neustavni zakoni i grubo povređivanje osnovnih ljudskih prava i sloboda, upao je u mašineriju demagogije i politikantstva, te je jedan od generatora kontinuiranog uništavanja Srbije bez ikakvih posledica za njene terminatore. Kako je moguće da sudije US mirno spavaju ako je pored njih do Strazbura prošlo na desetine hiljada predmeta u kojima je očigledno povređivano više zakona i u kojima su na najgrublji način rušene sve konvencije i Ustav koji garantuje jednakost svih građana pred zakonima i sudovima? Da li su sudije svesne činjenice da to Evropa čita i da nam zato toliko potencira pravnu problematiku kao uslov za NE/ulazak u EU i da ne treba niko da ih uz primenu lakirovke izveštava o tome šta je na ovim pitanjima urađeno? Da li naše vlasti i njeno pravosuđe, u dobroj meri otuđeno od naroda, znaju zbog čega se više iz Evrope ne potenciraju pitanja 24 pljačkaške privatizacije? Zato što su digli ruke od svega jer vide da smo bespomoćni i da je sve toliko “umreženo” da je naše pravosuđe u jednom začaranom krugu i jurnjavom za sopstvenim repom. Kolika je i kakva odgovornost i US i hoće li se konačno pokazati kičma i dostojanstvo pred Justicijom?
Pre dva dana imao sam cast da u svojstvu advokata u NS RS prisustvujem uzimanju izjava od gradjana/narodnih poslanika, gde na srecu moj klijent nije pristao da bude deo cirkusa i nije dao izjavu. Ipak, istorijski je to trenutak.
Sada prisustvujem raspravi sudije Ustavnog suda i profesora PF sa autorom bloga i jednim mojim kolegom. Nista manje istorijski trenutak.
Imacu o cemu da pricam unucima. Nadam se da mi nece verovati.
Posledica “suverenog” i “narodnog” izbora sudija i tužilaca u nas je takav da se u praksi ogromna većina istih trese kad im se u predmetu pojavljuje bilo kakva činjenica vezana za nezakonitost rada zakonodavne i izvršne vlasti. Tako od nedavno postoji i jedna presuda Višeg suda u Pančevu, do duše građanske a ne krivičnopravne materije, u kojoj je telefonski poziv jednog ministarstva ocenjen kao jači izvor prava od zakona. Zato pravosuđe ne treba uopšte da zavisi od izbora druge dve vlasti, a samovolja i zloupotreba izbornih pravosudnih tela svakako se lakše otkriva i otklanja nego zloupotrebe onog koji u svojim rukama imaju zakonodavnu i izvršnu vlast.