Nerešivi problem sudije Zeca

Iako se nalazio na pragu sedme decenije, sudija Zec je patio od enureze. Neprijatne noćne epizode nakon kojih bi se budio u mokroj postelji, ličile su po svom karakteru onima koje je imao kao dečak. Tada bi, nakon posebno napornog dana ili čitanja zastrašujuće priče pred spavanje, sanjao bezglava bića, bauke i drekavce i piškio u krevet.

No, za razliku od dečačkog doba kada bi jutro donosilo olakšanje i kada je shvatao da noćni košmari nemaju vezu sa stvarnošću, problem sa kojim se sudija Zec u zrelom dobu suočavao bio je daleko složeniji. Već godinama, naime, čim bi sklopio oči i umirio disanje, na samom pragu REM faze, bio bi uhapšen. Njemu nepoznati ljudi bezizražajnih lica, odvodili bi ga u memljivu podrumsku prostoriju na čijem prozoru su se nalazile zarđale rešetke, ostavljajući ga tamo bez obrazloženja i prava na prigovor. No, nije teskoba memljive prostorije bila ono što je u snu najviše plašilo sudiju Zeca. Uzrok jeze, i najverovatniji okidač neprijatnog noćnog umokravanja, bila je činjenica da bi, za razliku od dečačkog perioda i svesti da je reč o bezezlenoj reakciji na filmove strave, sudija Zec sopstveno hapšenje shvatao kao logičan produžetak dnevnih aktivnosti. Pri tome, umesto da poput mlađe verzije sebe sav taj košmar „strese“ sa prvim jutarnjim zracima, sudija Zec je noćnu agoniju teglio sa sobom u naredni dan.

Vremenom, njegovi dnevni snovidi postali su jednako živi kao i noćne agonije. Tako bi mu se, svako malo, učinilo da mu se zatvorski čuvar u sudnici kezi, stavljajući mu do znanja da će se uskoro sresti u drugačijem ambijentu. Ili bi, pak, u razgovoru sa kolegom iz tužilaštva prepoznao reči koje nesumnjivo upućuju na odbrojanost njegovih dana na slobodi. Neobjašnjive noćne more i njihovi dnevni nastavci polako ali sigurno pretvarali su svakodnevni život sudije Zeca u pakao.

U strahu od toga da će i na javi, jednako kao i u snu, svakog trena biti odveden u apsanu, zamolio je suprugu da mu pripremi malu putnu torbu poput one koju pred odlazak u bolnicu kraj uzglavlja drže porodilje. Da bi se pripremio za duge zatvorske dane i skučenost prostora koji ga očekuju, svakodnevno se na određeno vreme zatvarao u maleni gostinjski toalet, zahtevajući od ukućana da, pre isteka dogovorenog vremena, ne reaguju na njegove vapaje.

No, ni to nije bilo dovoljno da umiri sudiju Zeca. Kažu da je jednom prilikom, čuvši policijski toki-voki ispod prozora, istrčao sa rukama podignutim u vis na očigled zapanjenih policajaca koji su došli na intervenciju zbog nepravilno parkiranog vozila njegovog komšije. Drugi put je, tvrde svedoci, kada je na vestima čuo najavu početka oštre borbe protiv korupcije, na zaprepaštenje dežurnog, sam otišao u policijsku stanicu izvinjavajući se zbog nenamernog kašnjenja na prozivku.

Međutim, za razliku od noći, kada bi se neizvesnost završavala sa prvim naletom melatonina, na javi sudiju Zeca niko nikada nije hapsio. I činilo se da, na šta god realni događaji ukazivali, nije ni imao nameru da to čini.

Vremenom je ovakva raspolućenost prouzrokovala sve teže psihičko stanje našeg tragičnog junaka. Najpre je u njegovom unutrašnjem svetu gotovo u potpunosti izbledela razlika između sna i jave, a onda je postepeno agonija iščekivanog utamničenja, do kojeg u stvarnosti nikako nije dolazilo, za sudiju Zeca postajala teže podnošljiva od neprijatnog, ali sasvim prirodnog i objašnjivog, noćnog umokrenog pritvaranja. Zbog toga je rešio da se za pomoć obrati stručnjaku. Za sagovornika u poverljivom razgovoru odabrao je dugogodišnjeg prijatelja psihijatra, inače načelnika klinike koju je redovno angažovao za složena medicinska veštačenja.

„Dobri moj, ti si samo previše osetljiv i dozlaboga pošten čovek“, smirivao ga je, čuvši njegov problem dugogodišnji prijatelj. „Patiš od izraženog superega koji se prema tvom tananom biću postavlja kao nemilosrdan i suviše strog sudija. „Ha!“ uzviknuo je. „Sudijin sudija!“, obradovala je psihijatra spontana igra reči. „Jednostavno, moraš naći načina da oprostiš sebi sitne propuste koje svi u životu činimo.  I ne zaboravi, i sudije su ipak ljudi! Ne traži od sebe savršenstvo. Čuj, tebe, sudiju Zeca da uhapse“, iščuđavao se!

Prijateljeve reči su ga nakratko smirile, ali su ubrzo traumatična noćna iskustva i dnevni klimaksi nastavili još jačom silinom. Život sudije Zeca postajao je nepodnošljiv. Zbog toga mu je, prilikom ponovnog dolaska, i prijatelj psihijatar nevoljno priznao da prvi put u karijeri ne veruje da može pomoći pacijentu. Njegov problem, rekao je, isuviše je složen i izlazi van granica nauke kojom barata. Umesto toga, dao mu je prijateljski savet. „Najbolji način da se razuveriš je da odeš kod onog među nama koji najbolje zna. Kod jedinog koji u svakom trenutku raspolaže podacima o tome ko hoće, a ko nikada neće biti uhapšen. Požali mu se, i siguran sam da će ti, nakon svih ovih godina vernog služenja, izaći u susret. Pitaj ga otvoreno o svojoj sudbini i tada ćeš konačno, uveren sam, moći da odahneš!“

Sudiji Zecu ovo se učini kao odličan predlog. Konačno, će moći da na najodgovornijem mestu proveri kakva ga sudba očekuje. Obradovao se kada je shvatio da je, baš kao što je prijatelj i očekivao, ubrzo primljen kod osobe najpozvanije za davanje odgovora na pitanje koje ga je progonilo. Nakon što je pažljivo poslušao problem, Najpozvaniji, mu se obratio umirujućim glasom.

„Uvaženi sudija, velika mi je čast što smo se upoznali. Već dugo vremena o Vama od svojih saradnika čujem samo najlepše reči. U toj meri su Vas hvalili, da ste mi se, biću iskren, dok se i sâm nisam uverio u Vaše kvalitete, u jednom trenutku čak i smučili! Nadam se da me pravilno razumete, Vaša ekselencijo“. Sudija Zec je ne trepćući upijao svaku izgovorenu reč.

„Pa ko bi Vas uopšte i zbog čega, želeo da hapsi?“, nastavio je bez okolišanja njegov domaćin. „Sudiju koji, za razliku od njegovih kolega kojima je potrebno sto puta ponavljati, reaguje i pre nego što je problem uopšte nastao?! Juristu koji je na svojim plećima izneo onolika zatvaranja bestidnika i mutivoda, i onakva bravurozna uzimanja u zaštitu od strane bezbožnika progonjenih korifeja?! Dobri moj… Pre bih se odrekao desetorice Vaših nesposobnih parnjaka, nego jednog jedinog sudije Zeca!“

Činilo mu se da je nakon ovog susreta njegovim mukama konačno došao kraj. Na najpozvanijem mestu u zemlji objašnjeno mu je da se država ponosi njime! Sve je, dakle, plod njegove uobrazilje i preteranih zahteva. Baš kao što mu je rekao prijatelj stručnjak. Gotovo je, mislio je sudija Zec! Umesto hapšenja, u REM fazi poslanici su u Skupštini klicali sudiji Zecu. Prvi put te noći, njegova postelja u zoru je bila suva kao barut.  

No, kao zla kob, enureza i ostali dobro znani problemi ponovo su se javili nakon izvesnog vremena, neočekivano, baš kao što su onda neočekivano napustili postelju sudije Zeca. Ponovo je, sa još većom strašću, počeo da tumara između jave i sna, zatvara se u gostinjski toalet, i pakuje neseser za apsanu. Shvatio je da pomoći nema. Usud koji mu je predodređen nosiće, sada je u to bio siguran, do kraja života.

Oni koji poznaju sudiju Zeca tvrde da je i danas, mnogo godina nakon što su opisane golgote počele, u sudnici, jednako kao i u parku, u kolima, na pijaci ili na plaži, moguće primetiti neobične tikove ovog vremešnog delioca pravde. Njegov korak je sputan, kao da su mu noge vezane nevidljivim zatvorskim lancem, a ruke kojima pozdravlja poznanika, prekrštene kao kod poze koju nameću oko zglobova izgrednika vezane lisice. I ne vredi, kažu, uveravati vremešnog sudiju da je svemu uzrok njegova uobrazilja, i da niko nikada takve kao što je on hapsiti neće.

Kad-tad, uveren je, karakondžule i bauci iz dečačkog sna, njemu i njegovim saborcima pokvariće bajku koju, od kada je stasao za sudijski poziv, uz njihovu asistenciju, nekažnjeno živi na javi.