Presudom Upravnog suda XV U 11078/15 od 19.5.2017. godine uvažena je tužba bivšeg sudije Vladimira Vučinića podneta protiv Visokog saveta sudstva, i poništeno je rešenje ovog organa br. 116-04-935/2014-01 od 24.6.2015. kojim je sudiji Vučiniću izrečena javna opomena zbog navodnog nezakonitog davanja komentara u sredstvima javnog informisanja.
Tako je, nakon gotovo četiri godine od početka Vučinićeve agonije, formalnopravno stavljena tačka makar na jednu otužnu priču o srpskom pravosuđu. Drugi postupak, u kojem je Vučinić tužio VSS zbog odbijanja njegove pritužbe povodom prijavljenog pritiska predsednika Višeg suda u Beogradu, još uvek je na čekanju, i biće veoma interesantno videti kada i kako će se Upravni sud u tom slučaju postaviti. No, u okončanom postupku, Upravni sud je, bezmalo dve godine od podnošenja tužbe (24.7.2015.), doneo proceduralnu odluku, izbegavajući uvek nezahvalan ulazak u suštinu. Utvrdio je da je Visoki savet sudstva, dodajući nepostojeću blanketnu odredbu (čl. 74. stav 1 Zakona o uređenju sudova) prekoračio optužbu disciplinskog tužioca, učinivši time bitnu povredu „iz člana 438. Stav 1. Zakonika o krivičnom postupku“. Zbog toga je predmet vraćen VSS-u „na ponovni postupak i odlučivanje“.
Međutim, ni od ponovnog postupka i odlučivanja u suštinskom smislu ne treba očekivati ništa. Najpre, Vladimir Vučinić već odavno nije sudija, tako da bi ponovno vođenje postupka protiv njega, sada kada je advokat, i njegovo eventualno sankcionisanje zbog postupka učinjenog dok je bio sudija, čak i u ovakvom kalamburu bilo besmisleno. Pored toga, kako je članom 94. stav 4. Zakona o sudijama predviđeno da vođenje disciplinskog postupka zastareva u roku od dve godine od dana kada je disciplinski prekršaj učinjen (13.12.2013.), VSS ni po tom osnovu neće biti u prilici da bilo šta učini, do da konstatuje zastarelost.
Izlišno je i navesti da, i pored svega pomenutog, Vladimira Vučinića odluka Upravnog suda kojim je poništeno njegovo “sankcionisanje”, neće vratiti u sudijski kabinet, koji je pod pritiskom napustio. Vučinić je odavno prešao u “drugi tabor”, gde sopstveno znanje i iskustvo, umesto državi i društvu, daruje klijentima.No, da li to bilo koga uopšte zanima u društvu koje i dalje ozbiljno računa na “kamione pune sudija”? Verovatno bi bilo još bolje kada bi, uz Vučinića, iz sudova otišli i retki preostali nepoćudni, koji bi na taj način, bez potrebe za smišljanjem neosnovnih postupaka i proširivanjem optužnih akata, oslobodili mesta za pravoverne, koji proviruju iza cerada kamionskih prikolica.
Da li je onda, i zbog čega, odluka Upravnog suda uopšte značajna? Da li, kada već ne može da učini bilo šta suštastveno (čak i da je to bila namera njenih tvoraca), njeno pojavljivanje može imati makar drugačiji, simbolički smisao?
Zakasnela i pažljivo sročena formalistička presuda, ipak predstavlja još jedno malo svedočanstvo o potonuću domaćeg pravosuđa, i društva koje je ovakvo pravosuđe, u jednom trenutku svog razvoja, kao jedino moguće, iznedrilo. Istorijsku potvrdu o uzrocima zbog kojih na početku dvadeset prvog veka ovde jednostavno nije moglo bolje. Ali i značajni podsetnik o ulozi pojedinih aktera u ovom sunovratu. Jer, jednom kada se stvari i ovde konačno promene, i kada sazru uslovi za realno i pošteno sagledavanje različitih odgovornosti za stanje u kojem se nalazimo, kao što sam više puta tvrdio, slučaj sudije Vučinića biće obavezno štivo koje će se predstavljati mladim pravnicima na nekoj novoj Pravosudnoj akademiji, ako do tada ovakva institucija uopšte preživi njene sadašnje čuvare.
Odluka Upravnog suda, ma kako stidljiva i zakasnela, biće tada još jedan delić slagalice iz koje će generacije koje dolaze pokušavati da odgonetnu odgovor na pitanje svih pitanja kada je reč o razumevanju ovdašnjeg istorijskog usuda. A pitanje glasi:
Zbog čega su naše pameti, iskupljenja i pravde oduvek tako nepogrešivo kasnili, dok su naše nepravde, štetočinstva i gluposti još redovnije tako nepogrešivo stizali na vreme?
11 Responses
Uvek govorimo da pravda na kraju pobeđuje. Negde sam pročitalab Da je pravda, pobedila bi na početku. Eto, ni Upravni sud nije imao smelosti da uđe u suštinu.
Padamo sve dublje, a osim retkih glasova bunta, kao što je Vaš, ništa ne činimo.
Činjenica je da smo pukli po svim šavovima i da smo gladni i žedni normalnog funkcionisanja institucija, a sa druge strane, prilagođavanje je borba za opstanak. Ipak svi mi imamo porodice, u nekoga je ušao strah, u nekome se razvio već postojeći loš karakter, većina nema četiri hiljade i još za troškove da ode u advokaturu i ako odemo, ko će suditi.
Žao mi je što je kolega prošao tu golgotu, ali njegov slučaj treba da bude svetao primer svima nama. Divim mu se i želim mu puno uspeha, te da bude srećan čovek.
Zahvaljujem i Vama što nas kroz svoje tekstove edukujete.
Uvaženi kolega Majiću,
apsolutno se slažem sa Vašim konstatacijama ali bi ovom prilikom želela i posebno da ukažem na značaj zalaganja (a ne odluke Upravnog suda), kolege Vladimira Vučinića i potrebi da svi mi sledimo njegov primer i kroz svakodnevne aktivnosti nastavimo borbu za slobodu misli, savesti i izražavanja sudija jer pravosudje u Srbiji neće biti nikada bolje ako sudije ne shvate da oni nisu čuvari poretka i službenici političara već zaštitnici prava njenih građana, zakona i ustava, te da je lična odgovornost pred zakonom iznad svega bez obzira na posledice. Kolega Vučinić nam je to najbolje pokazao ličnim primerom i hvala mu na tome kao i Vama koji na tom putu istrajete.
S poštovanjem,
dr. Gordana Vidojković,sudija Višeg suda u Požarevcu
Poštovane Dame,
Prijatno sam iznenađena vašim hrabrim razmišljanjem, pisanjem, obraćanjem i iznošenjem mišljenja i istinitog profesionalnog stava! Pogotovo, jer bih „pohvalila( za sada) dve žene“ koje su hrabre, a kao što sam i navodila u blogu “ neobična priča o tužiocu Gvozdenu Sekiri“ u komentarima 20.07.2017.- 9:09pm( Slađana), i smatram da „ sve što ste VI, Snežana i Gordana navele u svojim komentarima na temu „zakasnele pameti i pravovremena štetočinstva“ od 22.07.2017, ste u pravu, i ne znam šta čekaju MUŠKARCI vaše kolege? Jer zreli, obrazovani, dostojanstveni muškarci ako to imaju u sebi, I ako se prepoznaju u ovakvom razmišljanju, ideji, želji i ostvarivanju, ja bih ih pozvala ovim putem, što više VAS I NJIH, baš ovako kako ste I vas dve dale za primer, iz različitih gradova. “ To će biti najbolji efekat, iskustvo i stručnost” kao što i Gordana navodi, da se “aktiviraju” za rad opšteg dobra, i napredka sviju nas koji smo deo Države Srbije. Većina je svesna kako ste i naveli “da smo gladni I žedni normalnog funkcionisanja institucija”… I što je i primereno vašoj struci i oblasti, tj. Pravosuđu, treba SVI da znate i shvatite VEĆ JEDAN PUTA da TREBA DA SE UJEDINITE, BEZ OBZIRA NA MALE RAZLIKE, ali sa ISTIM CILJEM, DA SE POSTIGNU ŠTO BOLJA PRAVILA, REŠENJA, FUNCIONISANJE, RAD, u čitavom “ Sudskom sistemu u svim kategorijama, oblastima, nivoima I svim Gradovima!” Da se krene sa “čišćenjem, ispravljanjem, rešavanjem svega što je “ne službeno, tj.ne zakonito”! IZ RAZLOGA JER SVI TRPIMO (kako mi građani-stranke, tako I Vi službena lica) I GUBIMO, VREME, NOVAC KROZ ULAGANJE U ZASTUPNIKE, TUŽBE I TAKSE, VERU, PRAVDU I NA KRAJU SMO OPET NEGDE NA DNU? ( “pritajeno Padamo sve dublje, a osim retkih glasova bunta, kao što je Vaš, ništa ne činimo”?)
“ kroz svakodnevne aktivnosti nastavimo borbu za slobodu misli, savesti i izražavanja sudija jer pravosudje u Srbiji neće biti nikada bolje ako sudije ne shvate da oni nisu čuvari poretka i službenici političara već zaštitnici prava njenih građana, zakona i ustava, te da je lična odgovornost pred zakonom iznad svega bez obzira na posledice”.
Sve ovo sam i ja uvidela i navodila u “ specijalnom vaspitanju” komentar od 17.07.2017-9:34pm
I smatram da konačno treba da budete “ praktični, funcionalni i ljudi od reči, dela i akcije” !!!
“Potrebno je da ljudi koriguju sami sebe, zakone, vlast! Jer korigovanje, će služiti svrsi, i SVIMA će biti dobro a ne samo jednome od navedenih” !
Slađana!
Poštovani sudija Majicu,
Na Pravosudnoj akademiji se u okviru radionica za Sudijsku etiku, i koje su deo redovnog Godišnjeg programa obuke sudija, tužilaca i korisnika početne obuke Akademije, između ostalog vodi interaktivna diskusija o “slučaju sudije Vučinica”.
Takođe, o ovoj temi se razgovara i na radionicama za PR i komunikaciju , u smislu odnosa medija i sudova i nastupa predstavnika pravosuđa u javnosti, ali i odgovornosti sudova za kvlitetno, blagovremeno i profesionalno izveštavnje o radu sudova, zaštiti sudija od medijskh progona, i to ne samo u sudskim predmetima koji izazivju posebno interesovanje javnosti.
Na pomenutim radionicama se razgovara i o Vašem blogu.
Srdačan pozdrav,
Mirjana Golubović
Poštovana gospođo Golubović,
hvala Vam na ovim informacijama. Ako ste u prilici, mislim da bi bilo korisno da nas informišete i o tome ko od predavača na Pravosudnoj akademiji polaznicima predaje Sudijsku etiku i kako se na ovim predavanjima (radionicama) pristupa “slučaju sudije Vučinića” (neutralno – čisto faktografski ili pak uz zauzimanje određenih pozicija od strane rukovodioca kursa). Smatram da je ovo značano, imajući na umu da se, kako navodite, debata odvija na radionicama predmeta Sudijska etika, gde su upravo viđenja predavača i materija sadržana u programu i usmerenjima od krucijalnog značaja za formiranje stavova polaznika. Za način na koji se predstavlja blog na kojem debatujemo Vas iz razumljivih razloga neću pitati.
S poštovanjem,
MM
Baš mi je drago Mirjana što ste nam prosledili takve informacije…hvala!
Poštovani kolega Majić,
potpuno se slažem da je sudski epilog ” slučaja” sudije Vučinića nesumnjiv dokaz , upotrebio bih težu reč od krize, pravne države u kojoj živimo.Da se dovede u pitanje slobodnog izražavanja mišljenja i da pojedinac koji to čini ima ozbiljne lične i egzistencijalne probleme ukazuje da je problem širi i dublji od krize postojanja pravne države.
Pri sadašnjem stanju stvari kolegi Vučiniću preostaje da od države zahteva naknadu štete zbog povrede časti i ugleda. Visina te štete ne može biti u korelaciji između sudijske plate i advokatskog prihoda. Visina te štete je test za sud da odmeri cenu degradacije vrsnog stručnjaka i hrabrog i poštenog čoveka.
Smatram neumesnim komentar da je sudija Vučinić odavno prešao u ” drugi tabor” tj advokaturu, bez obzira što je drugi tabor stavljen među navodnike.Sudija Majić žali što sudija Vučinić u sadašnjem položaju sopstveno znanje i iskustvo umesto državi i društvu daruje klijentima. Podela segmenata pravosuđa na “tabore” nije dobra a doprinos stručnih i čestitih ljudi je neophodan bez obzira da li oni rade za platu ili advokatsku nagradu
Poštovani,
ako ste pratili moje dosadašnje tekstove, sigurno ste mogli zapaziti da se ne zalažem za podelu pravosuđa na “tabore” i da ne pravim razliku javno – privatno u tom smislu. Ovde je komentar te vrste učinjen kako bi se istakao nemar države za kvalitetne sudije koje se mimo sopstvene volje isteruju iz službe iako su u sudijskom poslu još puno toga mogle da daju.
S poštovanjem,
MM
Upravo ove zakasnele pameti i stvaraju privid funkcionisanja sistema i taj sistem haosa odrzavaju u zivotu. Ono sto se desilo Vucinicu desava se i svakom pritvoreniku, svakoj stranci u hitnom sporu( privremena mera, radni spor i sl.), svakom naknadno neustavnom propisu, konacno i samoj reformi pravosudja. Tek onda kada je steta svima naneta donese se odluka koja donekle ispravi pravnu besmislicu, ali ne i posledice koje je ta besmislica ostavila. Kroz ovakvo postupanje se najbolje vide dometi neodgovorosti nosilaca pravosudnih funkcija, koji me podsecaju na onu Nusicevu olaskavajucu okolnost iz Sumnjivog lica. U uredjenoj drzavi, Vucinic bi mogao zahtevati naknadu stete, ali mi znamo da je i taj insititut ovde vid privida zakonitosti, bez ikakvog smisla.( po nasim sudovima za neosnovani pritvor, satisfakcija je jedna malo bolja vecera u Maderi ali bez vina, ali zato za utvrdjenu diskriminaciju mozete na veceru pozvati i prijatelje). Da citiram Pekica, nepostojece pravilo je uvek bolje od izneverenog, a zakon koji ne postoji od zakona koji se ne primenjuje kako treba. Mozda bi najbolje bilo da probamo malo bez zakona, da bar sacuvamo zdravu pamet kad vec nemamo ni znanje ni svest o posledicama nasih postupaka, a ponajmanje savest.
Поштовани судија Мајићу,
Не сумњам да сте руковођени добрим намерама, но оне најчешће нису довољне.
Ценим то што сте овде о “случају” адв. Вучинића и одлуци Управног суда намерно писали са позиције лаика, обичног човека, поданика система, топовског меса, а не судије.
Показује да познајете и разумете чуђење странака зашто се, на пример, инстанциони суд не упушта у суштину ствари, онда кад нађе да су у првом степену учињене апсолутно битне повреде одредаба правила поступка, већ предмет враћа истом оном суду који је већ једном изгрешио, да проба поново (ваљда ће једном научити?). И да осећате исту ону горчину коју осети свако ко годинама чека правду од српског суда, па је на крају не дочека. Ево, на пример, једном мом клијенту је паук однео ауто након што су му за брисач затакли ону тзв. целодневну доплатну карту (са роком плаћања од осам дана), само зато што је имао средње лош аутомобил црногорских таблица (“наша” кола не дирају), са образложењем да је правилним паркирањем на за то предвиђеном паркинг-месту ометао коришћење паркиралишта! Управном суду је сваки пут требало по три године да одлучи по тужбама тог несрећника (након укидања прве одлуке Градског већа због процедуралних пропуста, наложено им је првом пресудом да одлуче поново), да би на крају суд нашао да је наведена хајдучија овдашњих комуналаца сасвим по закону. Ствар банална у поређењу са овим о чему Ви пишете, али можете да замислите како се јадно и беспомоћно осећао мој клијент у судару са том машинеријом званом правна држава Србија? Или један други пример, где сам тужбу Управном суду због незаконитог одузимања оружја написао 2013, 2012… не сећам се више тачно, а пресуду примио пре неколико дана. Тако да је по тужби г. Вучинића одлучено у уобичајеном, ако не и нешто краћем року. Додуше, слажем се, могли су у том предмету малко да колегијално пожуре, ипак је он био судија, али, са друге стране, онда би им и то замерили… знате какав смо народ: у једном радном спору који ни дан данас није ни првостепено решен, а где сам тужбу поднео почетком 2010. године, судови су после првих пет година парничења нашли да мом властодавцу није повређено право на суђење у разумном року (што је можда и тачна опсервација са становишта поступајућих судија, јер разум је индивидуална ствар, али је свакако прекорачен законом одређен рок од шест месеци за правноснажно окончање тих парница), па сам се ја због такве одлуке обратио Уставном суду, да видимо да ли је то оно правично суђење коме тежимо. Отада је прошло ево скоро две године, а још се нису огласили ненадлежним… добро је! Примера је много, а живот је кратак.
Ни ја не могу да се отмем утиску да је прелазак колеге Вучинића у редове адвоката, опште схваћен као пад са коња на магарца, нешто због чега треба посебно критиковати спорост Управног суда. Нисам сигуран да добро разумем, да ли би правовремена одлука Управног суда спречила судију Вучинића да изврши тај правосудни харакири, јер би не само показала да је неправедно кажњен, већ би отклонила и све будуће притиске којима би можда могао бити изложен у независном српском суду? У сваком случају, сигуран сам да колеги Вучинићу ни на том магарцу неће бити лоше, јер, колико сам ја прочитао о њему, он је добар правник и способан човек, па ће и у том “добровољном” егзилу брзо да досегне завидне висине
Postovani kolega i imenjace,
U vezi sa postupanjem Upravnog, a i Ustavnog suda cujte moj slucaj:
Protiv mene je AK Vojvodine pokrenula disciplinski postupak jer sam za vreme strajka u Somboru branio Albanca zbog krivicnog dela iz saobracaja-poginula je zena, a muz je tesko stradao.
Njemu je oduzet pasos, a kako ima pekaru u Madjarskoj molio me je da sto pre okoncam postupak-krivicu je priznao.
Prvi put sam odlozio sudjenje objasnivsi mu da zbog strajka ne mogu pristupiti sudu, ali je i sud i tuzilastvo insistiralo na okoncanju postupka sto je i zarseno na drugom sudjenju.
Nebitno, ali bio sam u Beogradu na svim protestima, organizovao kolege iz Vrbasa itd.
Disciplinki postupak sam shvatio kao salu, ali kada je disciplinska tuziteljka zakrvavila citajuci optuznicu i trazeci najstrozu kaznu okrenuo sam
Na ozbiljnu zajebanciju:trazio sam zvanicnog tumaca za crnogorski jezik jer postoji mogucnost da ce me komisija “isprcati” iz advokatske komore.
Tuziteljka umalo nije pala nesvest trazeci da se ove bezobrazne reci unesu u zapisnik.
Objasnio sam da je ocito da se ne razumemo jer na mom, crnogorskom jeziu isprcati znaci isterati,a u prcati znaci uterati.Kolege advokati clanovi komisije su zakljucili da ja ipak razumem srpski jezik sto ja i nisam negirao rekavsi im da govorim i razumem pored srpskog i engleski i francuski jezik ali da i ja, kao nacionalna manjina, imam ista prava kao i Madjari i drugi,
Kaznili su me novcanom kaznom uz snosenje troskova postupka.
Zalio sa se. Zalba mi je odbijena.
Pokrenuo sam pred Ustavnim sudom postupak
Navodeci da mi je povredjeno ustavno pravo na svoj jezik, a pored toga i ustavno pravo na rad.
Istovremeno sam pokrenuo postupak pred Upravnim sudom,
NIKO MI NIJE ODGOVORIO,
IAKO pravnosnazna izrecena novcana kazna mi nije naplacena-nastupila je zastara izvrsenja,
Reklo bi se i vuk sit i ovce na broju,
Ja se ipak nadam da ce sudovi reci svoje.
A VI?