U senci odocnelog izbora tužioca za ratne zločine, ovih dana ostala je predložena zakonska novela narodnog poslanika dr Aleksandra Martinovića. Reč je o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama.
Ono što ovaj poduhvat čini vrednim pažnje, prevashodno je činjenica da se, kao retko koja zakonska inicijativa, nalazi u neskrivenom neskladu sa gotovo unisonim stavovima struke kada je reč o oblasti koju reguliše. Predlagač, naime, sugeriše nekoliko stvari. Najpre, zalaže se za uvođenje mogućnosti dvostrukog mandata predsednika suda (dva puta po četiri godine, umesto dosadašnjeg jednokratnog petogodišnjeg perioda). Pored toga, zagovara rešenje prema kojem bi odlazak u starosnu penziju predsednicima bio odložen do isteka započetog predsednikovanja. Naposletku, predlaže i donošenje Zakona po hitnoj proceduri. U svakom slučaju, nesumnjivo je reč o predlogu čija rešenja će, ako budu usvojena, dovesti do daljeg jačanja sudsko-predsedničke funkcije.
Nasuprot ovakvim sugestijama, stručnjaci i značajan broj strukovnih udruženja, već izvesno vreme apeluju da je potrebno učiniti upravo suprotno. Zalažu se za što skoriju i što sveobuhvatniju relativizaciju uloge predsednika suda. Odavno je, naime, prepoznato da su upravo predsednici sudova, u značajnom broju slučajeva, osnovne poluge sistema preko kojih se ostvaruje neželjeni uticaj izvršne vlasti na sud. Pogodnost ovakvog “kanala komunikacije” obezbeđena je prevashodno načinom njihovog izbora, jer se, za razliku od sudija, predsednici biraju po posebnoj proceduri koja podrazumeva obezbeđivanje političke podrške. Poslednju reč u njihovoj inauguraciji, za razliku od situacije kod izbora ostalih sudija, daje Narodna skupština, čime se nad ovom pravosudnom populacijom obezbeđuje neskrivena vaninstitucionalna kontrola.
To svakako ne znači da su svi predsednici sudova politički zauzdani. Postoje, svakako, i oni koji posao prvog među jednakima obavljaju nezavisno, odgovorno i profesionalno. Uostalom, i autor ovih redova se u jednom periodu oprobao na ovoj prestižnoj pravosudnoj poziciji, i veruje da godine provedene na tom mestu ne govore u prilog suprotnog.
Međutim, individualna otpornost “materijala” ovde svakako nije dovoljna. Jednom rečju, u postojećim okolnostima predsednik suda lako može postati “dajinski upravljač” u rukama političkog establišmenta.
No, neće samo jačanje “kanala komunikacije” izvršne i sudske vlasti predstavljati neželjeni efekat usvajanja ovakvog zakonskog predloga. Iako malobrojne, odredbe predloženog teksta uspešno narušavaju i druga sistemska rešenja.
Tako će, ako ovakav predlog bude usvojen, biti stvoreni uslovi i za potpuno neprihvatljivu radnopravnu neravnopravnost sudija-predsednika sudova i njihovih kolega koje se nisu domogle ove funkcije, imajući na umu da će samo potonji biti obavezani na odlazak u penziju po navršavanju radnog veka.
Sa druge strane, iako predlagač u obrazloženju predloga upravo insistira na specifičnosti uloge predsednika Vrhovnog kasacionog suda i predsednika ostalih sudova, javiće se još jedna teško objašnjiva nelogičnost. Zašto, naime, ako ovakvom rešenju ima mesta, isti model ne bi važio još više i za predsednika najvišeg suda u državi? Zašto bi samo njegov mandat ostao ograničen na neponovljivih pet godina a on bio obavezan da i pre njegovog isteka, ako se steknu uslovi, sudnicu zameni šetnjama po Kalemegdanu? Zar nije, ako je ovo rešenje zaista poželjno, isto tim pre trebalo primeniti na predsednika najviše sudske instance?
Naravno, odgovor je, pravnički posmatrano, jednostavan. Za razliku od mandata predsednika ostalih sudova, mandat predsednika Vrhovnog kasacionog suda regulisan je Ustavom, tako da je predlagač, barem za sada, bio nužno ograničen na modifikovanje isključivo Ustavom neregulisane materije. Međutim, upravo i opisana dihtomija koja bi mogla nastupiti, ukazuje na svu nelogičnost ponuđenog modela.
Zašto nam onda, suprotno do sada stečenom iskustvu i svemu izrečenom stiže ovakav predlog?
Teško je oteti se utisku da je, umesto da učini napor da popravi bilo koju od bezbroj stvari koje u pravosuđu ne valjaju, predlagač odabrao da jednu, koja nije bila ni najgora ali svakako ni sjajna (mandat i uloga predsednika suda) učini još gorom. Pri tome, nemoguće je ne primetiti da se po ko zna koji put, zakoni i njihove izmene prilagođavaju pojedinicima i njihovim interesima umesto potrebama sistema.
Pored toga, posebnu zabrinutost izazivaju razlozi navedeni u prilog ovakve inicijative. Tako se, bez pozivanja na bilo kakva relevantna istraživanja i njihove zaključke, prosto tvrdi da je “u toku primene Zakona praksa pokazala da određene odredbe Zakona, posebno one koje se odnose na izbor i trajanje mandata predsednika sudova, treba precizirati i dopuniti”.
Ne upuštajući se na ovom mestu u nomotehničko “sitničarenje” (ukazivanjem npr. da ovakav predlog ne predstavlja “preciziranje i dopunu” odredbi Zakona već njihovu izmenu), nužno je zapitati se makar sledeće: Koja i kakva “praksa” je pokazala da je predsednicima sudova neophodno, pored dosadašnjih pet godina, omogućiti još jedan mandat i potencijalno ih ostaviti na čelu institucije čitavih osam? Ko je to iz pravosuđa sugerisao da će stanje biti bolje u situaciji u kojoj sudovima budu rukovodili ljudi koji će se “boriti” za naklonost izvršne vlasti u postupku dodele još jednog mandata? Čija je zaista ideja o odlaganju odlaska u starosnu penziju predsednika suda koji je navršio radni vek? I najviše: zašto po hitnoj proceduri? Koje će to “štetne posledice po rad sudova u Republici Srbiji” prouzrokovati nešto kasnije donošenje “spasonosnih” odredbi? Jednom rečju, ako razumete šta hoću da pitam – čiji to odlazak u penziju izmenama Zakona treba sprečiti?
Iako to u domaćim uslovima svakako deluje utopijski, zbog svega izrečenog, mišljenja sam da narodnim poslanicima koji će se o predlogu izjašnjavati, i na ovaj način treba uputiti apel. Predložene izmene i dopune Zakona o sudijama, i inače zavisno pravosuđe učiniće još zavisnijim i podložnijim hirovima svakog novog gazde. Zato bi trebalo ozbiljno preispitati potrebu njihovog usvajanja, a naročito usvajanja po hitnoj proceduri. Jer, iako u kratkim rokovima najčešće ništa nije moguće popraviti, naročito u pravosuđu, ne treba zaboraviti da je u istim tim rokovima sve, pa time i u pravosuđe, moguće dodatno unerediti.
Ili, ako i sve navedeno nije bilo dovoljno ubedljivo, poslužiću se parafraziranjem poznatog Pašićevog citata o značaju udobnosti zatvora i za one koji se trenutno nalaze na vlasti. “Pazite kakvo pravosuđe stvarate! Jednoga dana okolnosti se mogu promeniti, ali boljeg pravosuđa od onog koje ste stvorili, naročito u izmenjenim okolnostima sigurno neće biti”.
11 Responses
Kod nas je samo demagoška floskula na okolnost “nezavisnosti” pravosuđa, jer, ovim brzopoteznim predlogom koji mora da se rešava brže nego jedna brzopotezna partija šaha, demonstrira se upravo suprotno, težnja da se sudstvo preko predsednika sudova stavi pod još veću kontrolu političke oligarhije i obezbedi dužim mandatom istih i veća šansa da stavljanjem nekih predmeta u fijoke nastupi apsolutna zastarelost istih. Da li to nekome i kome nije mirna savest? U svakom slučaju pravosuđe zaslužuje sasvim druge vrste reformi, jer, da mi mnogi pravi profesionalci u njemu ne zamere, postalo je logistika organizovanog političkog kriminala koji metastazira u sve pore društva. Dokaza je za 7 punih vagona.
Motiv ovakvog postupanja poslanika Martinovića ili svih onih koji su pripremili ovaj zakon, je očigledno u sagledavanju opasnosti da realno vremenski ne mogu da završe sve urgencije i okončanje započetih predmeta preko veze, pa im treba dvostruki mandat. Naime primećuje se da su pojedine sudije počele da odugovlače da završe “predmet po nalogu i donesu presude po nalogu, bez pravnog osnova”, što bih ja nazvala – buđenje sudija. Slažem se sa Vam kolega Majiću da je rešenje u celom sudstvu, primarna iznutra odn. od sudija koje bi da se vrate časnom i pravednom rešavanju sporova i primeni zakonskih propisa po principu “ni po babu ni po stričevima”. Verujte – moral je najviša osobina koju čovek može da nosi u sebi, ako to sudije shvate, celo društvo će podići u neslućene razmere i sigurnu pravnu državu,
Odlični sudija Majić, kao uvek… Stanje je toliko strašno, da maksima „ići sudiji znači ići pravdi“ tragikomična na ovim prostorima, jer imamo posla ne samo sa korumpiranim pojedincima, već i velikim brojem sudija neznalica koje su uhleblje našli u sudu. Posebna priča je Ustavni sud, ovaj zaštitnik „državnog razloga“, a ne Ustava. Trgaično…!
Eto rodjendanska cestitka Novici Pekovicu, predsedniku Apelacionog suda u Novom Sadu, inace sudiji Vrhovnog Kasacionog suda, na ciji radnopravni status ce se hitna izmena zakona prvo primeniti! 17.05.puni 65, i umesto u penzije, izabrao je da do isteka mandata provede dane na tockovima sluzbenog Mercedeca, na relaciji Novi Sad -Beograd…
Imenovani je, uostalom i značajno zaslužan za ovakve “izmene i dopune”….Nego, kada smo već kod struke, kako to da sudije – izborni članovi VSS-a mudro ćute po predstavkama “nepovezanih” kandidata, učesnika javnih konkursa, koje ukazuju na nezakonit i pristrasn izbor kandidata za rad u Administrativnoj kancelariji VSS-a? Naravno, preCednik VSS-a je taj kome je kao starešini ovog nezavisnog državnog organa prvom upućena predstavka, a on sve učinio kako bi se privilegovan kandidat, koji prethodno nikada nije radio na poslovima međ.saradnje i evropskih integracija u JP Železnice Srbije, zaposlio u Adm.kancelariji VSS-a. Toliko o VSS i moralnim idealima izbornih članova VSS-a na čelu sa predCednikom VSS-a.
Očigledno da “vrh piramide vlasti” (pretpostavljam da je svima jasno) želi da učvrsti već postojeći pravosudni sistem kao (već funkcionalnu) transmisiju političke volje izvršne vlasti. Jedan narod, jedna partija, jedan vođa. Tako će se lakše “počistiti” svi neprijatni recidivi i “zaključiti na adekvatan način” svi slučajevi pre eventualnih finalnih pregovora o poglavljima za prijem RS u EU (mada je objektivno neizvesno šta će EU u to vreme za 10 – 12 godina uopšte biti).
Postoji li neka statistika, o broju ili ukupnom procentu zakona usvojenih po hitnoj proceduri?
ZNACI SUTRA NAM JE DIVAN DAN i predsedniku suda( zbog koga je menjan zakon), rodjendan..E pa lepu mu je cestitku uprilicila Skupstina Srbije…Ubuduce treba stavljati fotografije pored svakog clana zakona , koji se menja na ovakav nacin ,zbog nekog pojedinca i po hitnom postupku….BILO BI TU DOSTA FOTOGRAFIJA I ZAKONI BI SE PRETVORILI U FOTO ALBUME…Sto pre shvatimo da su pojedinacni interesi vazniji od opstih, bice nam lakse da tumacimo ove zakonske clanove..Valjda je sad svima potpuno jasno na koji nacin izvsna vlast najdirektnije utice na pravosudje..Taj daljinsi upravljac ili ti predsednik suda dalje rasporedjuje sudije i krug se zatvara, a slicno ili jos gore je i sa tuziocima..Da ironija bude veca, upravo predsednici sudova godinama ponavljaju istu mantru o nezavisnosti pravosudja, a pri tome ama bas nista nisu ucinili za te iste sudove, bar u tehnickom delu, pocev od toga da skoro svaki drugi sudski predmet lici na raspadnutu glavicu kupusa, da se sudjenja u dvadeset prvom veku ne snimaju, vec se diktiraju zapisnici, a da ne pricam o blokadi racuna sudova i dr…Za neke krupnije stvari, od njih se i ne ocekuje da reaguju, jer su tu zato sto su poslusni, a zarad te poslusnosti ,oni zarsavaju neke svoje privatne interese….I svima lepo…..sem gradjanima, koji ce na nezavisno pravosudje i sudjenja u razumnom roku morati da sacekaju neka lepsa vremena..
Od silnog posla, mi “nove” sudije, drugog reda, prekršajci, bar u Beogradu zatrpani predmetima za tri norme, sa manjkom sudskog osoblja za bar 50%,ne osečamo pritiske, osim da se radi i radi i da slučajno ne desi da spis nije uredno ulepljen. To postaje važnije od zakonitosti. Konkretno, za predsednika svog suda, koji je daleko od penzije, ne prepoznajem da se preko njega vrše pritisci.
Uostalom, da li će neko odgovarati za prekršaj, zavisi od podnoslilaca zahteva, (a mi radimo daleko ozbiljnije i složenije stvari od saobraćajnih prekršaja), te sa taj uticaj završi pre nego što se zahtev i podnese.
Da bi trebalo drugačije, trebalo bi. Kao i svuda i u pravosuđu vlada razjedinjenost. Mi se, zaista uopšte ne viđamo od količine posla koju imamo, o ispijanju kafe ni govora. Tako se ni o čemu ne možemo ni dogovoriti. Najmanje plaćeni, najviše izrabljivani. Kako opravdati da imamo istu platu kao kolege u unutrašnjosi koji nemaju dovoljan priliv novih predmeta da urade normu, dok mi ostajemo duže na poslu radnim danima, a vikendima nosimo predmete kući. I padamo na nos od posla.
Ovakve stvari su zaista nedopustive, sve je toliko providno i jasno, ma koliko se predlagači i zakonodavac trudili da zamute.
Šta sada činiti?
Jedino pošteno raditi i prezirati onu manjinu koja ne samo da pristaje na uticaje, već i izvlače ličnu korist od toga.
Mi smo sada na velikom i teškom ispitu. Mislim da, ipak od nas zavisi ko će taj ispit položiti, čast i poštenje ili suprotno tome.
“U srpskom pravosuđu postoje tri grupe kadrova – jedan je broj onih koji znaju da im tu nije mesto i koju znaju da će poslušnošću zadržati mesta.
Druga i opasnija je grupa koja je ucenjena raznim brljotinama, koji su tek mirni.
Treća grupa, najveća, pošteno radi posao, ali su poučeni iskustvom stvaranim godinama, pasivizirani i ne žele neprijatnost”,citat sudije Majica iz emisije Pravi ugao16.06.2016.
Smatram da su ovi iz trece grupe koji su po vama” najposteniji ” ujedno i najodgovorniji za ocajno stanje u pravosudju. Nosioci promena ne mogu da budu ni ovi iz prve grupe jer im tu nije mesto a ni oni koji su ucenjeni raznim brljotinama. Prema tome sta nije u redu sa ovom trecom grupom postenjacina koja je pasivizirana i ne zeli neprijatnosti? Ne rade oni u piljari gde treba da klimaju glavom i povladjuju musterijama. Svaki sudija ima moralnu obavezu da postuje i bori se za glavna nacela koja su zapisana u Zakonu o sudijama. Potrebna je inicijativa koja ce ih ohrabriti da budu odvazni kao vi g-dine Majicu.
Ne treba svaljivati krivicu na premijera-predsednika i njegovu vladajucu stranku koja vrsi uticaj na sudstvo. Glavni problem je u vecini koja je pasivizirana i ne zeli da se suprostavi.
Lepo si sve opservirao i zaključio kolega Mišo.
Ostaje da se iznese, pored navedenih razloga još jedan naročito bitan, za odnos sadašnje ali i prethodnih nosilaca vlasti, prema pravosuđu.
Uterivanje straha sudijama i tužiocima, do nivoa samocenzure, ima za krajnji cilj svođenje istih na podanike slične polupismenom delu građanstva. Sve u nameri da po “silasku” sa vlasti ne bi bili procesuirani od strane tih tužilaca i sudija, sa sva krivična dela koja izvrše tokom svojih mafijaških političarskih mandata.