Autor: Ramses Morales Izquierdo
Stokholmski sindrom definiše se kao naizgled teško shvatljiva pojava zbližavanja, razvijanja određenih osećanja, pa čak i specifičnog oblika ljubavi između žrtve i agresora. Termin je promovisao Nils Bejerot, švedski psihijatar i kriminolog, nakon neuspele pljačke banke 1973. godine u gradu po kojem je pojava dobila ime. Inspiraciju i podstrek za dalja istraživanja pružili su mu slučajevi emocionalnog vezivanja talaca za sopstvene otmičare, koje se, između ostalog, manifestovalo opravdavanjem njihovih postupaka i odbijanjem svedočenja i saradnje sa policijom nakon oslobađanja iz zatočeništva.
Ovo, naizgled neobjašnjivo, psihičko savezništvo psihijatri i kriminolozi objašnjavaju urođenom potrebom razvijanja specifičnog mehanizma preživljavanja u uslovima egzistencijalne ugroženosti. Osim kod talačkih situacija, primeri sindroma pojavljuju se u praksi i u slučajevima porodičnog nasilja, incesta, ratnih zločina, koncentracionih logora ili sekti. U svim ovim situacijama dolazi do specifičnog paradoksa. Usled osećaja nemoći, ali i potrebe da sopstveni psihički položaj olakša isticanjem pozitivnih strana ugnjetavača, žrtva stvara neprirodni odnos savezništva sa zločincem, istovremeno ulazeći u sukob sa onima koji pružaju pomoć (policija, stručne službe…). Primećena je takođe i specifična korelacija između vremena provedenog u zatočeništvu i ispoljenog zbližavanja. Što je ovaj period bio duži, to je kod žrtava kod kojih je registrovan Stokholmski sindrom bila izraženija “ljubav” spram njihovih otmičara.
Kod pojedinica, dakle, Stokholmski sindrom za stručnjake odavno ne predstavlja nepoznato ponašanje. No, može li se u specifičnim uslovima sličan obrazac razviti i na nivou kolektiviteta? Može li se i na nivou grupe uspostaviti adekvatan model specifične psihološke mimikrije? Postoji li opasnost od toga da i nacije, ili barem njihovi određeni delovi, zavole sopstvene tirane? Da dugi periodi obespravljenosti, poniženja, siromaštva ili čak i otvorene agresije, dovedu do neprirodnog odnosa?
Ima li mesta bojazni da, primera radi, najsiromašniji i najobespravljeniji slojevi stanovništva najsnažnije podrže tajkune obogaćene na njihovoj nesreći? Da psihofizički malteretirani radnici najjaču podršku pruže nemilosrdnom fabričkom rukovodstvu? Ili pak, da nacija nad kojom je izvršena agresija, na dan obeležavanja sopstvenog stradanja agresoru priredi svečani doček? Drugim rečima, da li dugotrajni period svakovrsnog poniženja i kod kolektiviteta rađa sindrom uporediv sa onim koji srećemo kod talaca ili žrtava porodičnog nasilja?
Iako postoje i drugačije tvrdnje onih koji se ovim fenomenom bave, čini se da je razvijanje Stokholmskog sindroma kod kolektiviteta ipak manje verovatno. Nasuprot ugroženoj jedinki čije je celokupno bivstvo uključeno u proces, kod grupe je za očekivati da bi, pored pojedinaca podleglih izvitoperenom osećaju nastalom usled osećaja straha i ugroženosti, postojao i dovoljan broj onih koji su očuvali razum i koji bi sprečili dalju eroziju. Pre ili kasnije, javio bi se neko svesniji, ko bi opljačkanima koji obožavaju pljačkaše, razotkrio stvarne uzroke njihovog siromaštva. Neko hrabriji, ko bi zatražio smenu i kažnjavanje nemilosrdnog fabričkog rukovodstva. Naposletku, pojavio bi se sigurno neko ponosniji, ko bi sprečio ponižavajuće slavljenje agresora! Psihološki poremećaj koji kod individue nastaje kao odgovor biološke homogenosti, ovde je, usled heterogenosti grupe, dakle, manje verovatan.
Međutim, i ovde valja biti oprezan. Sve do otmice iz 1973. delovalo je nezamislivo da postoje žrtve koje koje bi mogle zavoleti sopstvene zlotvore. Do pojave konkretnog dokaza o suprotnom, neprirodnost takvog odnosa bila je dovoljna da čak i stručnjake drži u uverenju da se pojedinci ponašaju prirodno i u najtežim situacijama. Moglo bi se stoga pretpostaviti da bi se u pogodnim društveno-istorijskim okolnostima ipak mogao pojaviti i kolektivitet kod kojeg bi se, suprotno prirodi, grupnoj etici i kulturi, razvili opisani simptomi. Situacije ozbiljnijeg deficita svesnih, hrabrih, razumnih i ponosnih pripadnika grupe, mogle bi pogodovati ovakvom scenariju.
No, bez obzira da li su ovakva razmišljanja ostvariva ili ne, jedno je sigurno. Kako na planu individue, tako još pre na planu kolektiviteta (kada i ako bi došlo do opisanog fenomena), Stokholmski sindrom predstavlja ozbiljan psiho-socijalni poremećaj. Saglasno svim dosadašnjim istraživanjima, jednom uspostavljen, on teško isčezava, iziskuje dug period rada sa žrtvom i veliko strpljenje. Zbog toga je, kao i u ostalim oblastima medicine, posebnu pažnju potrebno posvetiti prevenciji. A ona se, i u ovom slučaju, prevashodno ogleda u prepoznavanju simptoma i otklanjanju uslova koji pogoduju razvijanju kasnijeg, teško otklonjivog stanja hronične opčinjenosti agresorom.
15 Responses
Sad smo i (parapato)psiholozi?
pardon, htedoh reći parapsihopatolozi
Veoma zanimljivo. Hvala.
Izvanredna dijagnoza, sudija! Simbioza „harizmatskog vođe“ i ojađenog naroda zasnovana na uzajamnoj „ljubavi“ je naša dijagnoza, a mučeništvo na koje smo navikli, postaje tradicija.
Kao što reče omiljeni Maks Veber, moć je nametanje volje disciplinovanjem naroda ili slamanjem otpora. Kada otpora nema, onda je reč o bolesti tj. patologiji. Kada penzionerima otmete penzije sa toliko bezočne drskosti i potom se pozivate na njihovo „razumevanje“ i „simpatije“ za svoju drskost, šta je to nego patologija? Kako to da srpski narod odabira opciju s najviše mazohizma i kada bira? To nije normalno! To je ta dijagnoza, nepogrešivo…
Svaka cast Mirjana, slazem se u potpunosti. Jako lepo receno
Mnogo aktuelnija tema nego se misli i po društvo razarajuća, posebno kada neko čitav narod gura u zagrljaj ubica i onih koji su nas osudili na tiho biološko i fizičko nestajanje zasipanjem OU, plutonijumom i drugom hemijom. Prvi put posle Hitlera koji je naredio besomučno ubijanje Jugoslavije, posebno Srbije i Beograda, isto naređenje je 1999 izdao Šreder, a plaćeno mu je, kažu “sića” u odnosu na Hilari, 80.000 evra, da dođe da ga ugostimo i plešemo oko njega. U tekstu se ističe Stokholmski sindrom i kao “neodoljiva” privlačnost između žrtve i njenog dželata ili otmičara, ali, da se neko ne iznenadi, ovakvom ne samo pojedinačnom već i kolektivnom samozaluđivanju i “pelcovanju” doprinosi i pravosuđe u koje se uvukao sindrom- klonirani Stokholmski, korupcionitis, koji pojedince prosto vezuje za one koji drugima nanose štete i zlo, zbog kojih je doći do pravde teže nego se bos po trnju popeti na krov prve kule Beograda na vodi i Gračanice pod vodom. Ipak, zaluđenost aktuelne vlasti onima koji su nam naneli najveće zlo ikada, EU i NATO, prevazilazi mogućnosti i sposobnosti svih naših neuropsihijatara, kliničkih psihologa i sociologa zajedno. Taj odnos do onih koji nisu iskreni prema nama, koji to nikada nisu ni bili, koji nas nikada neće primiti u svoje redove jer nismo ti koji bi za njihov račun jurišali na enormna ruska bogatstva, da je drugačije primili bi YU a ne bi je razbucavali u krvi, je za vangalaktička ispitivanja i veoma opasno po opstanak Srbije.
Identifikacija sa agresorom u slucaju naseg kolektiviteta nije samo opravdanje i odbrana od situacije egzistencijalne ugrozenosti, koju vecina suprimira pa cak i potiskuje, vec vise manifestacija svesne zelje da se pomeri nezadovoljstvo na drugog, odabere cilj (tajkuni, EU, NATO, Soros…) i pri tome abreaguje nezadovoljstvo na nacin kako to rade dominantne politicke figure. Na taj nacin je dosao i Milosevic i iznedrio ogromnu stetu i uveo nas u ratove, doveo do razaranja tadasnjih institucija i ucvrstio ovaj model demagogije, patetike i ksenofobije. Ono sto je sada zajednicko sa tim vremenom i akterima, to je da i tadasnji i sadasnji politicki vrh vode licnosti koje spadaju u profil strasljivaca po strukturi licnosti sto svakodnevno mozemo videti u javnim nastupima. Ali naravno, nije ni sposobnost savakoga da to uoci. Tu i jeste objasnjenje te identifikacije veceg broja ljudi u Srbiji, negde oko 10%. A ostatak je “kalif umesto kalifa”, oni koji ce brzo preci zbog interesa na drugu stranu. Dakle vecina je uobicajni prosek. Istorijski tokovi, determinisani nasim antropoloskim specificnostima, obojenim porukama crkve koja je vec dugo odnarodjena od hriscanskog, pa i svetosavskog izvornog, vec skoro vise od veka ne ulazi u svoje tokove vremena, civilizacije i zakona. Da postoji drzava koja funkcionise na svim nivoima vlasti, bila bi i moc vecine, zdravih, pametnih i vrednih ljudi u ovoj zemlji. Samo borba za institucije koje traju, za zakone koji nas cine slobodnim, moze nas udaljiti od “kao fenomena”: “kao drzave”, “kao demokratije”, “kao sudstva”, “kao zdravstva”, “kao obrazovanja”. Sjajnih i vanserijskih pojedinaca ima ali nema institucija a dok njih nemamo idemo u krug vec decenijama.
Поштовани,
Треба имати к знању концепт неолибералног капитализма и његову потребу да се шири, као и приватну организацију која се зове НАТО пакт, њене интересе које се огледају у оствареном профиту и непрекидној потреби да се шири,… јер када би неолиберални капитализам престао да се шири дошло би до самоуништења и пропасити истог. Отуда и ови ратови који се воде по свету и које смо ми осетили на нашој кожи, Слободан Милошевић је био жртва тог ширења које ће у данашњим односима снага довести до сукоба са Русијом. Рат између НАТО пакта, неолибералног капитала са једне стране и Русије са друге стране планира се да траје од 2018 до 2023. године. Милошевић, Гадафи, Асад, Грујевски … су само последице ширења овог зла који нема државне обрисе већ приватне.
@Tomislav Gajic. Da li ste sigurni da je Milošević uveo Srbiju u ratove i da je on pokrenuo secesiju Slovenije i Hrvatske, a onda i iznedrio Izetbegovića? Da li ste sigurni da je inspirator plana Bžežinskog sedamdesetih Milošević koga nigde na političkoj sceni nije bilo i koji je podrazumevao rušenje YU u krvi? Ako ste u pravu, kako je moguće da tek 8 godina posle Miloševića dođe do stvaranja uslova za secesiju KiM? Zbog čega i koga ste Vi nezadovoljni pa projektujete svoje nezadovoljstvo na Miloševića? Da li se išta i šta dešavalo u poslednjih 17 godina? Uz Miloševića prebacujete odgovornost za sve i na crkvu, i ona je u poslednjih 100g kriva, dakle, za Arčibalda ne znamo i nećemo da znamo, za rasprodaju države, pljačkaške privatizacije, uništavanje fondova, rukovođenje državnim resorima od strane nepismenih za te oblasti,… je posledica delovanja Miloševića i Crkve, zanimljivo.
Postovani gospodine, naravno da sam siguran jer sam savremenik tih vremena kada se nesrecni prevareni narod vezao za Milosevicevu pricu kao i sada za bajke Aleksandra Vucica. Kada su mediji krenuli sa manipulacijama i lazima koje i danas cine. Insajder sam i vremena tih 17 godina koje pominjete i beleznik ljudskih nevolja. Mislim da ste promasili temu, ovaj narod se identifikuje sa agresorom jer nema institucije i nije uspeo da ih razvije zbog neobrazovanja, manipulacije crkvenih velikodostojnika kojima je licni konfor, sa casnim izuzecima, bio vazniji od hriscanstva i koji su praoci nase ksenofobije zbog procije paganstva a ne hriscanstva. KiM nije se odvojilo 8 godina posle Milosevica i steklo uslov, vec se katastarski otudjivalo decenijama dok su se sluzbe bezbednosti bavile “unutrasnjim, ideoloskim neprijateljima” a oficiri JNA se baskarili u velikim stanovima na Novom Beogradu i za smesne pare odmaralo u Kuparima i Tari, umesto da cuvaju zemlju YU. Pa onda zateceni i Milosevicem i Izetbegovicem i Tudjmanom i drugima, priklonilo se nacionalizmu i prodavanju price o “svetskoj zaveri”, Trilateralnoj komisiji i mocnicima iz USA da bi svoj narod uveli u rat. Uostalom, pogledajmo kako su ti nasi oficiri iz tog vremena i generali bili nepristojno gojazni. Ali zato nisu mladi koje su poslali u rat. Pa oni koji su trebali da cuvaju YU oni su je i razbili. E pa gospodine, da razumemo temu: “identifikacija sa agresorom” ili Stokholmski sindrom. Oni koji se identifijuju sa njima, oni su iste strukture koje rekoh “strasljivci” zato im je potreban medij, kontrola i takav vokabular. A ta treca Srbija je ona koju pominjem, profesionalna, sjajna i hrabra se proglasavala izdajnikom. Mnogi od nas, iako smo bili svesni ludila Milosevica kao i sada smo oblacili uniformu jer smo postovali zakon. Ili biciklom, po mraku kao lekari obilazili sklonista 1999 da pomognemo ljudima. Pa tako je bilo i u vreme Prvog rata, zato je sada ovih drugih sada vise. Mnogo ih saslusah, mnogo sa cuo, mnogima pomogao i zato po vokaciji cu uvek biti na drugoj strani od ludila. I uvek cu podrzati profesionalce kao sto je gospodin Majic koji se bori za svoju struku a time za te institucije koje pominjem. Njih ovde nikada nisu rusili oni spolja, lepo zvuci ta paranoja, ali je samo ipak paranoja, vec neki medju nama. I nase neznanje, povrsnost i nikada razumevanje vremena u kome ziivimo. Posto masite temu, nemam razloga da vise budem sa Vama u polemici.
@Tomislav Gajic. Žao mi je što Vam moram reći, ali, Vi ste promašili temu i ne razumete kompletnu poentu svega, pa i onoga ko se sa kime poistovećuje, a to može biti i sa agresorom i sopstvenim dželatom ali i od strane onih ko ne trpi zulum ali se ipak poistovećuje sa tuđim dželatima pomažući im iz ličnih interesa. Promašili ste i oko situacije u YU i nedovoljno ste informisani, a vokabular koji koristite je neverovatno sličan onom koji je koristio SPO, i njegovi članovi su bili “pacifisti” i svoj kukavičluk time pokrivali bežeći sa fronta na mitinge kojima su razbijali mobilizacije. Svaka čast pojedincima. Oni su takođe bili “sigurni” da su teorije zavere plod manipulacija, tu su bili u pravu, nisu postojale teorije već zavere svetskih moćnika koji su čekali odlazak Tita pa da iznutra, za šaku $, nešto ukupno ispod 100 miliona, “trojancima” razbiju YU kao generalnu probu za nastupanje ka SSSR-u i kasnije Rusiji. Otac te sulude ideje je Bžežinski, proguglajte malo o njemu, a činjenica je da je Zapad priznao ishitreno postupanje u priznavanju secesija i da je YU na prevaru razbijena, kao što su prevare iz iste kuhinje bile i oko Markala, ul.Vase Miskina, Račka, Srebrenice,… Nemci su sami raskrinkali Šarpingovu i Vokerovu ujdurmu, nadam se da znate ko su oni. Operativac CIA Arčibald je napisao knjigu o uličarskom rušenju Miloševića i puču, plaćen liderima DOS-a manje od 80 miliona $, a sa ciljem da se da zeleno svetlo za pljačku Srbije ako se isporuče svi zaslužni za R1244 koji bi tražili i njenu realizaciju. Opet operativci CIA, koliko se sećam na čelu sa Bauerom, su 12.1.1991. helikopterom došli u Sarajevo, sve su detaljno opisali, posejali seme mržnje i razdora, jedni ostali u BiH a drugi otišli u Ljubljanu i odatle direktno rukovodili rasturanjem YU kako bi odvojili sve, i priključili sebi, spremne da jurišaju kao i 1941 u ime njihovih interesa i pod njihovom zastavom, pre svega ka Rusiji, njih i primali u EU i NATO. Problem je kod nas da su na političkoj pozornici još uvek jurišnici pod Arčibaldom i operativcima CIA iz 1991.g. i da se oni identifikuju i vezuju za dželate YU i Srbije ali na drugi način, pranjem sopstvene i njihove krivice svaljivanjem iste na žrtve, na one koje su ojadili, te na nekoga ko je bio izabran da bude krivac, Milošević, za neke Tito, a za neke i Kralj Ujedinitelj, dok je za one koji su bežali sa fronta ili na njega išli iz nekih drugih interesa kriva Vojska i “debeli” oficiri, koga li ste to videli, ja samo jednog u svom životu, iako znaju da Vojskom komanduje politika i da je sve drugo puč, nemoguć u višenacionalnoj društvenoj zajednici i isto takvoj Vojsci. Politika, poslušništvo, servilnost, alavost, korupcija, neodgovornost i nepoštenje DOS-a su vratili Srbiju najmanje 70g u prošlost i srozali nam živote i standard ispod svakog minumuma, i period pod njima je najsramniji u istoriji Srbije. Nema ni najprimitivnijih plemena koja bi za šaku $ isporučivala svoje predsednike i generale, i to kome, ubicama sopstvene države i sopstvenog naroda. Lepi uskršnji praznici!
Imam utisak da su prethodni komentatori otišli predaleko. Stvarno, dosta vise i o Miloševiću i svetskim ujdurmama. Svako od nas bi mogao nešto učiniti na prevenciji pomenutog Sindroma kad bi sam, u svom svetu – u onom što radi -podigao malo glavu i rekao NEĆU, ovo je ispod mog dostojanstva! Onda bi nas i u okviru kolektiviteta bilo više razumnih i hrabrih.
Svako od nas treba da živi svoje ideološke stavove.
Licno, baš zato što živim u skladu sa onim u čega verujem, a to je da se moramo boriti za okruženje u kome je zakon neprikosnoven i važi za sve, ne mogu da prebolim činjenicu da je u jednom trenutku postojala ta kritična masa i u ovom narodu, koja je jasno ispoljila volju da se podvuce crta i napravi uređena država u kojoj funkcionišu institucije, bez obzira na ime i prezime nosilaca najviših izvršnih funkcija. To smo zvali-hoćemo demokratiju.
Tu nadu i jasnu volju prokockali su, međutim, baš oni sa demokratskim prefiksima i to za čega? Za mercedese, bmw-e i Bos odela . To je istorijska krivica. Otuda danas malo razumnih i hrabrih. Ne zato što ih nema, nego zato što ne vide smisla.
Kao neko ko se profesionalno bavi terapijom ljudi sa ptsd-om i sama sam dosla do iste ideje da smo kao drustvo kolektivno istraumirani. Samo, par ispravki ili dopuna na osnovu mog iskustva sa hronicno traumatizovanim osobama:
Ne radi se tu o osecanju ljubavi prema tiraninu nego pre o osecaju saucesnistva u necem sto je uzasno, ruzno, traumaticno i sto osoba tesko moze da uklopi u neke normalne tokove zivota. Pre se radi o teskoci da se traumaticno iskustvo kognitivno i emocionalno obradi. Terapija se stoga i sastoji u pomoci osobi da “smesti” svoje traumaticno iskustvo u normalan/uobicajen zivotni tok. To je tesko jer je trauma toliko egzistencijalno ugrozavajuca, da je nemoguce nastaviti zivot dalje na uobicajen nacin. Ovo stoga sto traumaticno iskustvo iz temelja menja sliku sebe (samopostovanje) i sliku drugih ljudi (poverenje u druge). Upravo to je razlog zasto puko racionalno objasnjavanje nista ne pomaze. Ne radi se o tome da je zrtva glupa ili slepa, pa ne razume, nego o tome sto prihvatiti sta se desilo i to obraditi zahteva suocavanje sa uzasnim bolom, strahovima, samoprekorom, zbunjenoscu i ostalim neprijatnim emocijama, mislima ili secanjima da ce zrtva radije negirati sta se desilo nego prihvatiti realnost.
Samo bih na ovo dodala jedno svoje viđenje – Stokholmski sindrom postoji na kolektivnom nivou, i može se videti na primeru preobraćivanja balkanskog življa u islam, koje se danas već uveliko produbilo u jednu ne ljubav prema tom nekom dalekom islamskom svetu, već opsesiju njime, sa jedinim ciljem da se uzvisi svaka pa i daleka islamska grupacija, a unizi svaka i bliska hrišćanska, sa jedinom željom u životu – kao Bošnjakinja udati se za Turčina, kao Bošnjak pre naučiti turski i arapski nego li bilo koji drugi. Srdačan pozdrav.