Samo je blata na pretek

“In the republic of mediocrity, genius is dangerous.”

 Robert G. Ingersoll

Kako god se završila ova rašmonijada sa poništavanjem doktorata Slobodana Beljanskog, jedno je sigurno: nakon nje nećemo biti ni bolji, ni moralniji, ni uspešniji, ni pametniji. Bićemo još manji i sramotniji nego što smo bili.

Jer, iako je čitava stvar nesumnjivo zamišljena kao pokušaj tempiranog diskreditovanja jednog od najeminentnijih, ali i najnepoćudnijih srpskih pravnika, stvari ozbiljno prete da se iskomplikuju. Blato koje je bilo namenjeno jednoj strani, neminovno se preliva i u drugim pravcima. I kao što obično biva, u procesu blatnjavljenja svega na kraju manjka, jedino blata ostane na pretek!

Najpre je sa nevericom primljena vest da je poništen doktorat jednom od retkih pravnika u čiju stručnost i zvanje malo ko u akademskoj javnosti sumnja. Slobodan Boda Beljanski je, i na prostorima gde se izuzetnost ne prašta, odavno stekao status pravničkog doajena. Dovoljno je upoznati ga, razmeniti nekoliko rečenica sa njim, i shvatiti da je reč o osobi koju ne srećete svakog dana, naročito ne na prostorima na kojima je intelektualce odavno trebalo zaštiti zakonom. Njegova odmerenost i urođena aristokracija, ali i principijelnost, odlučnost u ustajanju u odbranu pravnih pricipa i hrabrost da se ne oćute pravna nasilja moćnih, za većinu su bili i ostali dovoljan garant da je reč o čoveku kojem ne bi palo na pamet da tamo nešto “mulja” kada je o sticanju doktorske titule reč.

Tim pre je čuđenje izazvalo rešenje novosadskog Pravnog fakulteta, koje je poslužilo kao pravni osnov ove ujdurme. Umesto ubedljive  argumentacije koja bi opravdala sramoćenje pravnika takvog kalibra, ponuđeni su razlozi nedostojni iole ozbiljne pravničke analize. Navodno, doktoratu Slobodana Beljanskog zamerene su proceduralne manjkavosti. Više od petnaest godina nakon uspešno odbranjene disertacije (što čak ni sastavljači rešenja ne osporavaju), uočeno je da je Beljanski propustio da podnese prijavu za odbranu! Ili, kao što je Beljanski i sam primetio, ispostavilo se da je, valjda, pod prinudom fakulteta branio sopstvenu tezu! Pravničkoj prizemnosti ovakve odluke doprinela je i činjenica da se donosilac pozvao na Zakon o opštem upravnom postupku, tačnije njegov član 257. stav 1 tačka 4. U citiranoj odredbi zakona (koji se jednako primenjuje i na postupke donošenja građevinskih dozvola i na odbrane doktorskih disertacija), govori se o nemogućnosti donošenja odluke bez prethodnog zahteva stranke. Međutim, slučajno ili namerno, donosioci ovog akta propuštaju da uoče da se u drugom delu iste rečenice govori i o izuzetku od ovog pravila. Stranački neinicirana odluka biva konvalidirana kada stranka naknadno, izričito ili prećutno, pristane na njeno donošenje.

I pravnim laicima je stoga jasno da se rešenje o poništaju doktorata usled nedostatka prijave zasniva na odredbi koja govori suprotno od onoga što tvrdi njen donosilac. Jer čak i ako uzmemo da je Slobodan Beljanski propustio da podnese ponovljenu prijavu (što tvrdi donosilac rešenja, a što je danas prilično teško proveriti), izvesno je da je odbranom doktorata pred komisijom, a i kasnijim petnaestogodišnjim korišćenjem titule, Slobodan Beljanski izričito pristao na navodno formalnu neiniciranu odluku, čime je prouzrokovao njenu konvalidaciju.

Da su se čelnici novosadskog fakulteta ovde zaustavili, bili bismo svedoci samo još jednog nevešto sročenog proceduralnog mrcvarenja neposlušnih. Međutim, videvši valjda da je “đavo odneo šalu” i da je ovako obrazloženo rešenje o oduzimanju titule jednom od najcenjenijih pravnika u javnosti izazvalo revolt, predstavnici ove visokoškolske ustanove u saopštenju za javnost od 12.11.2016. lansiraju sasvim novu tvrdnju, koja se ni rečju ne pominje u rešenju kojim je Beljanskom doktorat “oduzet”. Navodno, suštinski razlog nevaljanosti doktorata sada je taj da Beljanski nije stekao titulu magistra pravnih nauka, i te 2001. godine, za razliku od vremena kada je prijavu prvi put podneo, nije mogao direktno pristupiti odbrani doktorske teze.

Mnogo puta sam mlađim kolegama i studentima objašnjavao da bi većina životnih problema, ali i krivičnih dela, bila izbegnuta kada bi ljudi imali sposobnost da se zaustave na inicijalnoj pogrešci i ovu prihvate i priznaju. Umesto toga, najveći broj smrtnika bira nastavak “pogrešnog niza” tokom kojeg, činjenjem sve veće štete, pokušava prikriti ranije benignije propuste. U takav začarani krug sada evidentno ulazi i rukovodstvo novosadskog Pravnog fakulteta, povlačeći nas sve zajedno u sve dublje blato nakon kojeg će, kao što sam prvobitno konstatovao, jedino blata i blatnjavih ostati na pretek.

Čak i pod pretpostavkom da je najnovija tvrdnja tačna, momentalno se nameće pitanje: zbog čega se u rešenju o poništaju doktorata Slobodana Beljanskog ne ističe navedeni propust, koji bi (ako stoji), daleko pre nego tragikomično pozivanje na manjkavost u postupku prijavljivanja, uverio javnost u, makar formalnu, ako ne i etičku, opravdanost oduzimanja stečene titule?

Odgovor na ovo pitanje, i pored inicijalne nedokučivosti, ipak je prilično jednostavan.

Najpre, čak i ako je tačna, tvrdnja o nepostojanju zakonskih preduslova (odbrana po ranijim, a ne tada važećim propisima), u trenutku donošenja rešenja nije se mogla isticati već gotovo petnaest godina. Sasvim opravdano, u cilju očuvanja pravne sigurnosti, poništaj konačnih rešenja po osnovu službenog nadzora zbog naknadno uočenih propusta može se pokretati izuzetno, i u kratkim rokovima. Ovakvo rešenje upravo i služi zaštiti pravnog poretka, kako ne bi, svako malo, a naročito nakon decenije ipo, organu koji je odluku doneo padalo na pamet da istu revidira zbog navodnih propusta u postupku donošenja. Na ovom mestu neću dalje zamarati čitaoce, ali svakako pozivam stručnjake za upravno pravo da, ukoliko žele, zainteresovanima detaljnije objasne ono o čemu govorim.

No, čini se da postoji još značajniji razlog zbog kojeg sastavljači saopštenja za javnost sa novosadskog fakulteta ovaj navodno krucijalni razlog nisu izneli u rešenju o poništaju. Naime, ako je tvrdnja o odbrani doktorata po nevažećim propisima istinita, odgovornost za propust snose upravo oni koji sada ovakvu neregularnost spočitavaju Slobodanu Beljanskom. Garant ispunjenosti kako formalnih tako i materijalnih uslova za odbranu doktorske disertacije je, na prvom mestu, fakultet, a onda i univerzitet. Oni su ti koji proveravaju da li su u proceduri odbrane poštovane važeće zakonske odredbe. Kandidat može, a i ne mora znati bilo šta od ovoga. Može biti ubeđen da je “prikupio svaki potreban papir” po važećem zakonu, ali njegov sud o tome uopšte nije relevantan. Odluku o poštovanju procedure donose isključivo nadležne institucije koje su jedine i garant odluke koja je doneta.

Dakle, najnovija tvrdnja izneta u saopštenju Pravnog fakulteta u Novom Sadu, prevedena na jezik koji upravo na prvom mestu ističe proceduru i odgovornost za njeno kršenje glasi: mi, koji smo 2001. godine ustanovili da postoje sve pretpostavke za odbranu doktorske disertacije, koji smo zakazali odbranu i pozvali kandidata, koji smo proglasili da je ista sa uspehom odbranjena i koji smo doneli i proglasili odluku o sticanju naučnog zvanja, shvatili smo tek nakon petnaest godina da je postojao neotklonjiv nedostatak koji sada želimo pripisati drugom!  Ili smo, pak, sve ove godine znali da smo ovaj nedostatak načinili, samo smo sada, vođeni ko zna kojim razlozima, i pozivajući se na navodno “vanredno stanje” koje je tada vladalo i u kojem smo (a kako drugačije) bili žrtve, rešili da ga naprasno obnarodujemo, sakrivajući se iza propusta, (a koga drugog do) tadašnjeg kandidata Slobodana Beljanskog? I naravno, kaljajući njegov ugled a uzdižući naš!

Šta god da je u pitanju, kao što sam već istakao, ne postoji način da najnoviji pokušaj blatnjavljenja u već dovoljno blatnjavoj sredini donese išta više od novih količina blata kojeg ovde i inače jedino ima na pretek.

Čini se da je, stoga, budućim izvršiocima sličnih poduhvata, neophodno uputiti i jedan savet. U situacijama u kojima već postoji neodoljiva potreba za obračunom sa ljudima kalibra Slobodana Beljanskog, nužno je, ceneći njihov ugled i značaj za ovdašnje fragilno pravništvo, makar odabrati dostojnu ekipu izvršilaca. Čak i kao neprijatelje, ne ponižavati ih formulacijama i rezonom nedostojnim, ne ozbiljnih pravnika, već i neiskusnih činovničkih junoša. Jer, i u borbi oružjem, a kamoli nameštaljkama, neprijatelju određenog ranga obezbeđuju se poštovanje i suđenje od strane njemu ravnih. Ili pak, ako boljih izvršilaca nema, umesto zloupotrebljenog prava, koristite kamenice. Biće efikasnije, bezbolnije i dostojnije po žrtvu. Ali i zabavnije za sve one koji ovu sramotnu blatnjavu predstavu posmatraju sa privremeno bezbedne udaljenosti.