U danima i nedeljama nakon “Noći savamalskih fantoma”, uveravao sam sagovornike u nešto što im je, razočaranima i skeptičnima, u tim trenucima delovalo malo verovatnim. Tvrdio sam, naime, da ćemo ovoga puta ipak dobiti neke odgovore. Možda ne iskrene ni potpune, ali ipak kakve – takve odgovore. Iako su sagovornici sumnjičavo vrteli glavom prebirajući po bezbrojnim slučajevima ranijih zataškavanja, spinovanja i zamena teza, ostao sam nepokolebljiv u tvrdnji koja je u tim trenucima verovatno pre ličila na “kockarski osećaj” nego na ozbiljnu iskustvenu predikciju. Međutim, tvrdnja nije bila zasnovana na vizijama ili hazarderskom šestom čulu. Verovao sam da će vlast, pritisnuta javnošću koja je shvatila da Savamala ne sme proći, i sama shvatiti da je “đavo odneo šalu” i da bi bilo suviše skupo i ovoga puta čekati da još jedno “bagerisanje zakona”, prekriju “ruzmarin, snegovi i šaš”.
Međutim, u danima i nedeljama nakon “maskenbala u Savamali”, bio sam jednako uveren u još nešto što me, za razliku od prethodne uverenosti, nije ispunjavalo optimizmom. Znao sam da će se jednom, kada kakvi – takvi odgovori budu ponuđeni, umesto tužioca koji će se obratiti građanima konferencijom za štampu na kojoj će otkriti imena lica za koja postoje osnovi sumnje da su te noći izvršila krivična dela, javnosti sa najavom odgovornih najpre, kao i obično, obratiti neko iz izvršne vlasti. Neko nenadležan. Nisam doduše bio siguran da će to i ovoga puta biti mandatar za sastav Vlade, ali sam svakako znao da to neće biti onaj ko bi jedini morao. Nadležni javni tužilac.
Oba predviđanja su se ostvarila. Dok je u “Večernjim novostima” uveliko najavljivano saopštenje o otkrivanju pa i privođenju (!) odgovornih, tužilaštvo je jednako strpljivo kao i prethodnih nedelja, poput uspavanih poštanskih radnika na prijemu prekomorskih pošiljki, čekalo izveštaj policije koji je zalutao u transportu. “Još uvek ništa novo, obavestićemo vas kada i nas obaveste” – objašnjavli su nasrtljivim medijima. Međutim, kada bi smeli, i paradoksalno, kada bi bili malo slobodniji, tužioci bi umesto sleganja ramenima i fraza kao što je “bićete obavešteni”, u tim trenucima zavapili: “Pobogu ljudi, ostavite nas na miru! … Jeste li ludi ili se samo pravite? Zar stvarno mislite da mi možemo da otkrijemo ko je odgovoran, pre nego što to otkriju nama? Zar stvarno to od nas očekujete ili ste po običaju maliciozni? Znate li vi uopšte gde živite? Uostalom, zna li bilo ko pre Konferencije za štampu da li je odgovoran ili nije? Manite se ćorava posla i zafrkancije, i pustite nas da i dalje samo radimo svoj posao onako kako smo naučeni i kako jedino znamo i umemo!
I zaista, kada bi se tako izjasnili, tužiocima bi se malo šta moglo prigovoriti. Nakon decenija nemog posmatranja zaključavanja pravosuđa u podrume “jedinstvene vlasti”, licemeran je svako ko danas pre Konferencije za štampu pita tužioca ima li pomaka u istrazi, pretvarajući se da zaista očekuje odgovor. Generacije koje su ćutke posmatrale Minićeve procese protiv “izdajnika”, presude u kojima je “obrazloženje kao nepotrebno izostavljeno”, uimenarodna slanja na Goli otok i dugogodišnje robije i fingirana psihijatrijska lečenja zbog verbalnih delikata, “sablje”, masovna razrešenja, progone i nerazjašnjene smrti neposlušnih sudija, “razmisli-šta-kopaš” i nastupe u stilu “ja ću vam reći ko je kriv”, jednom rečju savamalsko-bagerska zatiranja pravosuđa, zaista ne čine ništa drugo do iživljavanja nad nemoćnim licem kada tužioca iznedrenog u takvim uslovima, nekoliko minuta pre Konferencije za štampu, pitaju šta u istrazi ima novo!
Pravo pitanje za tužioca kakvog smo odnegovali ili protiv čijeg lobotomizovanja se nismo bunili, u ovakvim uslovima jedino bi moglo biti: “Tužioče, da li Vam je hladno? Treba li Vam ogreva i novca da pregurate do prvog? Možete li izdržati do trenutka kada će Vas pustiti napolje u kontrolisanu noćnu šetnju? Do trenutka kada ćete makar smeti da se obratite unapred pripremljenim saopštenjem? Do trenutka kada ćete moći da izađete iz podrumskih prostorija u kojima sedamdeset godina čamite, i započnete sa obavljanjem posla za koji ste se školovali? Do trenutka kada ćete se lišiti starateljstva?
No, da ne bude zabune. I u takvim uslovima, savamalska epizoda i makar i stidljivi nagoveštaj njenog epiloga, ipak predstavljaju važan korak u pravom smeru. Bezumna spirala negiranja zakona, ljudskih prava i zatiranja elementarnog poverenja građana u institucije koje plaćaju, na trenutak je zaustavljena. Iako svakako nije reč o nekakvom “trijumfu pravne države” kako to ulizički mantraju okorišćeni funkcioneri i dvorski analitičari, čak i iznuđena reakcija “nenadležnog tužioca mandatara” predstavlja malu-veliku pobedu građana i javnosti u odbrani zakona i njihovih prava. A sve to značiće posredno i za našeg “promrzlog” tužioca kojeg mnogi, tobože čudeći se gde se denuo, brižljivo po budžacima traže ovih dana. I koji će se,pre ili kasnije, kada “prikupi sva potrebna obaveštenja”, verovatno “iz off-a” ipak oglasiti.
Jer na putu uspostavljanja sudske vlasti i samostalnosti pravosudnih institucija, nažalost nema prečica. Previše je vremena potrošeno na njihovo skrnavljenje, i zato se sada, korak po korak, saopštenje po saopštenje, pitanje po pitanje, mora prionuti njihovoj zakasneloj izgradnji. U ovom trenutku treba se pomiriti sa činjenicom da domaći tužilac i dalje u “politički osetljivim” slučajevima “saznaje” kasnije čak i od poslednjeg nasamarenog muža, znajući da je to verovatno jedini način da makar i formalno preživi. Ako se pitate zašto je tako, odgovor je jednostavan. Zato što ni kroz “diktaturu proletarijata” ni kroz naknadnu “diktaturu demokratije”, nismo uspeli da odgajimo boljeg.
Ali isto tako, ljutiti što su i ovih dana prinuđeni da ponude nagradu onom ko ga vidi, “tragači” ne bi smeli ni jednog trenutka zaboraviti da je to je jedini tužilac kojeg imamo. I ne samo to. Naš jedini, sviđalo nam se to ili ne, bez naše pomoći neće moći. Prepušten sam sebi i svojim dreserima, jednostavno nikada neće postati Tužilac. Zato mu je, kao čoveku koji nakon preloma nogu ponovo uči da hoda, neophodno pomoći da, polako, korak po korak, krene podrumskim stepenicama. Neka sledeći zahtev bude da u narednom “politički osetljivom slučaju”, makar on umesto ministara ili mandatara, pročita zajednički sročeno saopštenje … Sledeći, da se namršti kada mu se kaže gde da traži krive i nevine … Sledeći da polako, korak po korak, proba sam … Sledeći, da isključi telefon i skine pomoćne točkove … Sledeći, da isključi televizor i uključi glavu …
Ako mislite da je sve to sporo i nedovoljno vredno truda, dužan sam da vas upozorim na alternativu. Ovu isključivo predstavlja, na ovim prostorima uvek prisutna, težnja i realna mogućnost da sve te pravosudne “kerefeke”, jednom za svagda i formalno napustimo. Rešenje prema kojem ćemo bolje, uspešnije, pravičnije i efikasnije graditi “pravnu državu”, bez skupog i nepredvidivog pravosudnog aparata. Model saglasno kojem ćemo dugotrajne i neizvesne sudske zavrzlame, konačno zameniti efikasnim, brzim i lako izvršivim Konferencijama za štampu.
Zato je i tužilac kakvog danas imamo, gde god da se trenutno nalazi, neuporedivo bolji od onog kojeg ćemo imati ako mu ne pomognemo da pregura, prezimi i korak po korak, počne da radi posao od kojeg je, s razlogom, oduvek osećao terminalni strah.
17 Responses
Realno opisano cinjenicno stanje generalno. Samo ne delim Vas optimizam. Decenije ce proci da bi se doslo do milimetarskog pomaka u ovako “iskrivljenom” drustvu. Spasa nam nema, propasti do tada valjda necemo.
Da…sve deluje kao ” grcka tragedija”. Ipak, koliko juce, Predsednik udruzenja tuzilaca Goran Ilic, jedini medju tuziocima koji ima tu odvaznost, rekao je javno i potvrdio ovo o cemu Vi pisete kolega Majicu. To nam daje zrno nade..Medjutim, u drustvu u kojem je ogromna vecina nezainteresovana za civilizacijske vrednosti demokratskog drustva tesko da se mozemo nadati skorom poboljsanju u tim visim sferama kao sto je nezavisni sud ili samostalni tuzilac. Neprosveceni i siromasni gradjanin nije zainteresovan za slobodu i pravdu. On je zainteresovan eventualno za ” farmu”. Hocu da kazem, da mislim da je u Srbiji na prvom mestu prosvetno pitanje. Nepismeni gradjani koje vodi polupismena politicka elita, to je slika srpskog drustva. Sloboda dakle, trazi ljude koji traze slobodu.
Poštovani kolega Gajiću,
zbog toga u društvima postoji intelektualna elita. I zato je njen deficit, koji je na ovim prostorima često i namerno stvaran, toliko vidljiv. No tim pre, misleći i kako navodite “ljudi koji traže slobodu”, imaju još veću odgovornost. Pamet, znanje, hrabrost i čestitost nisu samo privilegije već rađaju i obaveze u društvu kojem su ovakve vrline u određenim trenucima potrebne.
Nakon što sam pročitao ovaj tekst, na brzinu sam pregledao najnoviju štampu, da vidim šta sam to propustio.
Da vidim koje smo to “odgovore” dobili.
Izgleda da ne umem tako dobro da čitam, kao uvaženi sudija.
Za mene je sve to što je na nas u vezi ove “akcije” (heej, akcije!) izlio najviši funkcioner vlade proteklih dana, direktno ili kroz slobodne medije, samo uobičajeno domaće spinovanje, nedostojno čak i jedne Opere.
Možda da ih vrate iz penzije?
Сјајан текст! Одлични коментари…
Ви сте господине Мајићу, за сада, најбољи кандидат за место “новог Нушића”.
Уколико је стварно истина да нам “нема спаса”, потрудимо се сви да нам држава не пропадне, јер то смо дужни својој деци!
STO NE RECE VUCIC IMENA DA TUZIOCIMA BUDE LAKSE?……..Ovako ih je potpuno zbunio…nisu sigurni koje su zelje izvrsne vlasti……opreza radi krenuce od sporednih ucesnika dogadjaja kao i uvek….one najvaznije nalogodavce nece ni dotaci……SVE VEC VIDJENO……Pozdrav
Prema novinskim izveštajima Misković je u zavrsnoj reči rekao da je konačno shvatio da je za zemlju, nezavisno pravosuđe vaznije od dobre privrede. Mozda, kad tužioci budu pohapsili sve biznismene i kad naši biznismeni nauče lekciju, možda tada nađemo način da odmrznemo tužioce.
Sve u svemu, definitivno u ovoj zemlji nedostaje kritična masa kojoj treba odmrznuti tužilac i nezavisno pravosuđe, a dodatni problem je što je svetski trend jedinstvo vlasti.
Savamala je i sve u svemu i definitivno jedna od najstrašnijih stvari koju je ova vlast uradila.
Poštovani sudija Majiću,
da li su ovakvi tužioci, kakvim ih predstavljate, uredno plaćeni iz budžeta (od naših para) sve ovo vreme?
Iz svega što nam je poznato – jesu.
Zar to saznanje nije dovoljno strašno i ujedno poražavajuće?
Pa, koliko još naših para treba da se potroši na tetošenje takvih tužilaca dok ne prohodaju?
Svi odlično znamo da čak ni u ovakvoj metafori tužioci nisu toliko ugroženi, nemoćni, a posebno nisu lišeni svesti o onome što čine.
A tek u realnosti. Znamo da žive udobne živote u kućama od čvrstog materijala, a ne u hladnim podrumima i bez ogreva. To ne može biti slučajno.
Da li te kuće imaju sve potrebne papire? To, čini se, i nije toliko bitno.
Ne bih se složio sa vama kada kažete da “nismo uspeli da odgajimo boljeg” (tužioca).
Najpre, ko smo to mi? Građani nemaju obavezu da odgajaju bilo šta. Dobri domaćini odgajaju decu, voće, povrće, domaće životinje… Ali ne i tužioce.
Zbog toga nije ni za očekivati, a nije ni uputno da građani na takav način pomažu bilo kom predstavniku pravosuđa da obavlja svoj posao. Dovoljno je što ih plaćaju za to.
Istitucije države treba da obave ostalo.
Ako postoji nezadovoljstvo radom institucija… znamo šta kaže ustav.
Poštovani gospodine Popoviću,
mislite li da bi i do priznanja da je bilo ko odgovoran za Savamalu došlo da nije bilo i građana? Da li su građani bili dužni da manifestuju nezadovoljstvo i traže odgovorne, ili za to postoje nadležne institucije?
Uveren sam da je na oba navedena pitanja odgovor negativan.
Ali šta kada sistem ne funkcioniše i kada nije realno očekivati da dođe do samoisceljenja? Da li je smisleno od terminalno obolelog pacijenta svako malo zahtevati da igra fudbal i čuditi se što igra izostaje? Ili je pak, čekajući lekara, potrebno makar pružiti prvu pomoć?
Pitanja su složena i svakako postoje brojna gledišta. I sam bih voleo kada bi ove i slične probleme, rešili oni koji su “za to nadležni” i “koje plaćamo”. Međutim, čini mi se da to nešto baš i ne ide najbolje …
Poštovani sudija Majiću,
pažljivo sam pročitao vaš tekst i komentar i ne mogu da se otmem utisku da vaše viđenje tužilaca odstupa od realnog stanja. Mislim da je taj momenat vrlo bitan jer kada je premisa pogrešna, teško da zaključak može biti ispravan.
U tom smislu, tužioci nisu, čak ni u metafori, terminalno oboleli pacijenti, a posebno to nisu u realnosti. Takođe, to nisu osobe koje pate od nekog oblika mentalne retardacije.
Naprotiv, tužioci su obrazovani i odlično promišljaju. Vrlo su živahni, čak i puni energije. Nisu nesnalažljive šeprtlje, zbunjeni i zatečeni. Tužioci su svesni svojih postupaka i odluka koje donose. Dakle, postupaju pri punoj svesti.
Slažem se sa vama da postoje brojna gledišta. Jedno od njih je i nezadovoljstvo radom tužilaca.
Međutim, svaka generalizacija je pogrešna.
Svaka, osim ove – svi do jednog su plaćeni iz budžeta tj. novcem građana ove države.
Kada stvari sagledamo iz ove perspektive, da li je i dalje za očekivati da građani još treba i da dodatno pomažu punoletne, svesne, obrazovane, site i napite tužioce čijim radom ni sami niste zadovoljni?
Ne čini li vam se da možda previše očekujete od građana u ovoj situaciji?
Postoji li zakon, procedura i organ koji procesuira, sankcioniše i razrešava tužioce koji ne postupaju shodno zakonu?
Da li se i taj organ finansira iz budžeta tj. novcem građana?
Da li se i vama čini da će krenuti nabolje kada se novac bude raspoređivao na način koji se razlikuje od dosadašnjeg?
Poštovani,
možda smo i saglasni a da nam se samo čini da to nije slučaj. Da, postoji zakon i procedura za sankcionisanje i razrešavanje tužioca koji ne postupaju shodno zakonu. Baš kao što i postoji zakon koji nalaže policiji da se odazove na pozive građana u nevolji ili koji zabranjuje samostalno rušenje objekata po gradu. Ali to što takav zakon postoji i što je za očekivati da se primenjuje, ne čini ništa više da stvarno dođe do očkivanog u situacijama poput naše.
Nisam svakako mislio na nekakvu “humanitarnu” pomoć (u tekstu je jasno reč o metafori). Reč je o “pomoći” koja bi verovatno najčešće podrazumevala pritisak na nadležne institucije da obavljaju svoj posao, zahtevanje odgovora i odgovornosti, protestovanje zbog nameštenih izbora, dovođenja nekompetentnih kadrova i slično.
U svakom slučaju, hvala Vam, na pažnji i komentarima.
S poštovanjem,
MM
Iako sam redovan pratilac bloga, nisam mislio da se “opet” javljam, dok ne procitah komentar gdin. Popovica. Skoro pa da sam saglasan sa njim. Ko je to vlastan da vaspitava tuzioca ili mu bude podrska da na zakonit nacin radi posao za koji ga placamo? Pa barem 2-3 miliona biraca smatra da je ovo sto sad zivimo bas ono sto nam treba. Ne mogu da stavim znak jednakosti, ali 2-3 miliona biraca dan pocinje i zavrsava sa Farmom, Velikim bratom ili Parovima, a ostatak dana im prodje u komentarisanju vidjenog. Savamala, smrt pevacice Granda i sl. samo su epizode tih realitys….
A o tuziocima… koliko je sudija spremno od tuzioca u sudnici traziti da uvodno izlaganje, predlog za izvodjenje dokaza ili zavrsnu rec upodobi sa odredbama ZKP? Koliko je sudija za prethodni postupak spremno tuziocu “vratiti” predlog za odredjivanje ili produzenje pritvora bez dokaza o postojanju razloga za isti? Odgovorno tvrdim da ih se broji na prste. A to je vaspitanje tuzilaca. Tako im se pomaze da svoj posao rade zakonito. Kolege Sudije, ne radite posao tuzilaca. Terajte ih da citaju ZKP. Nije to neko komplikovano stivo. Ako tuzilackom pripravniku u sudnici Vi diktirate Njegove reci, ne pomazete mu. Naterajte ga da misli jer je evidentno da su mu male sanse da TO nauci od svog principala. Tako se MOZDA stvori neka generacija sa “petljom” da ne ceka sto ce reci ministar bez pravosudnog ili najuspesniji student PF ikad.
Potpuno se slazem sa Vasim misljenjem. Sudije treba da prestanu da pomazu tuziocima(po sluzbenoj duznosti), jer duznost suda nije da dokazuje optuzbu, vec da sudi na osnovu dokaza….Medjutim, postoji jedna faza postupka, u kojoj sud i da hoce ne moze da se mesa, a to je predistrazni postupak…..E u tom postupku nam je potreban hrabar i nezavistan Tuzilac za koga nece biti nedodirljivih, koji nece biti u strahu i osluskivati zelje izvrsne vlasti, a kretati u postupak tek kada dobije “zeleno svetlo odozgo”..Koliko je takvih tuzilaca i da li ih uopšte ima?…….
Oво “ћутање тужиоца” ме подсећа на “ћутање управе”, само што за ово друго постоји “лек” док за “ћутање тужиоца” не постоји поступак, не постоји начин како натерати тужиоца да покрене поступак.
Uvazene kolege, moje misljenje je da je u konkretnom slucaju (i u slicnim situacijama) krucijalna stvar strah tuzioca. Potrebno je da tuzilac “ima to nesto”, da ga ne zanima da li ce preduzimanje odredjenih radnji ugroziti njegovu poziciju, da ga ne interesuje kojoj interesnoj grupaciji ce se zameriti, da zanemari misljenja ljudi iz politike koji su na ovaj ili onaj nacin podrzali njegov izbor. Dakle, potrebni su ljudi od integriteta, koji su stekli imunost na bilo kakve pritiske sa strane. Budimo optimisti!
Sjajan tekst. Kao bivši tužilac, a sada (već 15 godina) advokat, u potpunosti delim izneto mišljenje.
Zaista, da bi se pomoglo stvarnoj izgradnji pravosudnih institucija neophodna je podrška, bar onih koji su i sami deo tog sistema ili su po prirodi stvari, upućeni na njega.
Tako, recimo, advokati bi, ne pojedinačno, već kao organizacija koja broji 9000 ljudi koji bi trebali da predstavljaju intelektualnu elitu, morali da jasno i beskompromisno reaguju na poteze kakav je, recimo, bio slučaj sa bivšim sudijom Vučinićem ili na, sada vrlo aktuelno, otvaranje teme odgovornosti sudija za sudijsko mišljenje, povodom postupka protiv Stanka Subotića i slično.
Naravno, morale bi da reaguju i same sudije i tužioci – i to ne samo oni na koje se neki problem odnosi, već druge kolege koje bi, činom solidarnosti znatno osnažile svetlu ideju nezavisnosti sudstva.
Jasno je da će uvek biti onih koji će , plašeći se za egzistenciju, ćutati i skrivati se po kabinetima, ali ako bi kod svakog sličnog ekscesa bilo bar malo više podrške onima koji su neprincipijelno napadnuti, vremenom bi se napredak ipak postigao.
I put od 7 milja počinje prvim korakom.
Rešenje je veoma prosto. Neradnicima u JT uvesti konkurenciju. Zaposliti sve mlade nezaposlene pravnike kao zamenike tužilaca svih nivoa. Država da im plaća samo doprinose, i da im obezbedi adekvatnu službenu zaštitu, Za svakog procesuiranog i osuđenog kriminalca zameniku tužioca koji radi na procenat ustupiti npr. 3 % od vrednosti spora. Za procesuiranje koruptivnog kriminala iz oblasti političkih zloupotreba npr. od trgovine uticajem 20 % od vrednosti spora. Dobili bi smo armiju “nesalomivih” tužilaca koji su direktno stimulisani nagrađivanju prema radu, znanju i zalaganju. Potrebna je samo politička volja za borbu protiv korupcije i kriminala. Svega imamo, samo političke volje nemamo