Prvi korak „velikog putovanja“ ili zašto smo osnovali CEPRIS

„I putovanje od hiljadu milja počinje prvim korakom“. Lao Ceova izreka bila mi je na umu tokom nedeljnog popodneva dok sam sa grupom izuzetnih stručnjaka, kolega i prijatelja učestvovao u osnivanju Centra za pravosudna istraživanja. Međutim, već taj „prvi korak“, predstavljao je zadovoljstvo. Ni nalik onom očekivanom osećaju „svaki početak je težak“. Tih nekoliko sati provedenih na Osnivačkoj skupštini u šarmantnoj “Vili Akacija” u Zemunu, ostaće mi u pamćenju kao jedan od najprijatnijih skorijih događaja kada je o struci reč. Kao što je sasvim ispravno primetio jedan od učesnika, prisustvovali smo sasvim neobičnom skupu pravnika. Skupu na kojem „niko nikome nije upadao u reč, na kojem se imalo šta čuti, i na kojem se niko ni sa kim do kraja nije posvađao!“. Jednom rečju, imali smo to zadovoljstvo da učestvujemo na skupu pristojnih ljudi. I što je možda još važnije, ljudi spremnih da sopstveno znanje i iskustvo angažuju za dobrobit grane vlasti, kojoj je svakovrsna pomoć nužna.

CEPRIS je nastao iz uverenja da je potreban pravosuđu. Iz shvatanja da je nužno okupiti preostale stručne i nekompromitovane ljude u pokušaju zaustavljanja strmoglavog toka i mapiranju drugačijeg pravca.  Među institutima i vladinim i nevladinim organizacijama na ovim prostorima, u decenijama koje su za nama, bilo je moguće pratiti nastajanje i nestajanje pratilaca i kreatora najrazličitijih društvenih pojava. Samo je pravosuđe, kao i u drugim segmentima, nekako uvek ostajalo po strani. Pravosuđem su se površno bavili ili gotovo svi (kada je trebalo kritikovati), ili temeljno gotovo niko (kada je trebalo nuditi pomoć i rešenja). U svakom slučaju, grupa stručnjaka specijalizovana za praćenje pravosuđa i sugerisanje mogućih modela razvoja, na ovim prostorima, barem koliko je meni poznato, nikada nije postojala.

Zato smo osnovali CEPRIS. Okupili smo se sa željom da, umesto lagodnosti kritike, rizikujemo tražeći kompleksnost rešenja, spremni da na tom zadatku i sami budemo izloženi kritici, sumnjičavosti i nepoverenju, verujući da ipak postoji način, i da ne mora uvek biti ovako kako je sada. Grupa brižljivo odabranih ljudi veruje da je moguće! Rešena je da sopstveno vreme i udobnost nečinjenja žrtvuje, svesna da postoje trenuci kada nema mesta okretanju oko sebe; kada je svako ko nešto zna i ume taj koji, ne oklevajući, mora napred.

Prvi korak je načinjen. Čeka nas, svakako još mnogo koraka na putu od “hiljadu milja”. Najpre, potraga za prostorom. Zatim, za mladim zanesenjacima koji bi bili spremni da, naročito u početku, rade bez novca, verujući da je važno. Potom, osmišljavanje i prezentacija projekata… Borba za opstanak…

Međutim, kao što rekoh, već ovaj prvi korak učinio je da posle dužeg vremena, kada pomislim na pravosuđe, osetim zaboravljenu dozu optimizma.  I da posle dužeg vremena, kada pomislim na profesiju, poverujem da ipak nisam pogrešio.

Naposletku, ovaj prvi korak “putovanja od hiljadu milja” omogućio mi je da na blogu o pravosuđu objavim i jedan optimističan članak. A svestan preostalih zaliha optimizma u sebi, znam koliko je i to mnogo!

Hvala mojim dragim kolegama na tome!

Neka nam je sa srećom!