„Gospodine Majiću, interesuje me Vaše mišljenje povodom odlikovanja Omara al – Bašira od strane Vašeg predsednika“. Bio sam zatečen pitanjem koje mi je prilikom nedavne konferencije u Bukureštu, u društvu ostalih predstavnika Međunarodnog krivičnog suda, postavila službenica tužilaštva. U prvom momentu pomislio sam da je reč o grešci. Al-Bašir je predsednik Sudana, koji je optužen za zločine protiv čovečnosti i ratne zločine izvršene u Darfuru, zapadnom delu države kojom upravlja. Zbog događaja u kojima je, prema tvrdnjama tužilaštva, učestvovao, Međunarodni krivični sud je 2009. godine za njim raspisao poternicu. Čak i u domaćim uslovima, bilo bi previše zabiti takav autogol. Zbog toga sam izrazio sumnju i čuđenje da bi takav događaj prošao nezapaženo u domaćoj javnosti, te da je malo verovatno da bi samo „Peščanik“, na koji se službenica pozvala, o ovome izvestio.
Međutim, odmah po povratku u hotel, uverio sam se da nema ni govora o grešci. Na službenoj stranici predsednika Srbije, moguće je utvrditi da je povodom prethodnog dana državnosti, zajedno sa čitavim nizom drugih laureata, “za zasluge u razvijanju i učvršćivanju miroljubive saradnje i prijateljskih odnosa između Republike Srbije i Republike Sudan” odlikovan i Omar Hasan al – Bašir. Okrivljeni kojeg Međunarodni krivični sud već sedam godina potražuje zbog najtežih krivičnih dela protiv međunarodnog prava.
Među savetnicima, pomoćnicima, sekretarima, portparolima i ostalom svitom, predsednik verovatno nije imao nekoga ko bi mu objasnio da je Srbija jedan od osnivača Međunarodnog krivičnog suda, i da, uprkos uvažavanju pretpostavke nevinosti i priznavanju zasluga u razvijanju i učvršćivanju miroljubive saradnje, nije zgodno kačiti ordenje na grudi međunarodnih begunaca. Izgleda da nije bilo onih koji bi ga podsetili da je Srbija, ozlojeđena varljivošću i političkom obojenošću ad hoc pravde, oduvek tvrdila kako jedino stalni međunarodni krivični sud predstavlja pravično rešenje. Naposletku, u blizini predsednika se, izgleda, nije zatekao niko ko bi ga obavestio da se Srbija, zemlja na čijem se čelu nalazi, kao prva zemlja regiona i peta zemlja u svetu, 2011. godine ugovorom obavezala da će u sopstvenim zatvorima izvršavati krivične sankcije izrečene od strane ove pravosudne institucije.
Ili možda grešim? Možda mu je baš neko od savetnika objasnio da je odlikovanje okrivljenog Omara al-Bašira “kul”, poturivši mu spisak. Pravi potez u pravom trenutku! I da se u potpunosti oslanja na tradiciju naše, do savršenstva dovedene iracionalnosti i sposobnosti da se onako, malo-malo, bez razloga, dobrano izglupiramo.
No, kako zameriti predsedniku koji možda i nije čitao CV prijatelja koga je odlikovao, i koji verovatno nije upoznat sa činjenicom da je Srbija jedan od osnivača suda čijem beguncu je dodelio orden, kada se možda još bizarnije stvari dešavaju među onima koji bi morali znati? Među onima koji “služe za primer” i koji nikoliće “uče dobrom vladanju”.
Neposredno pre izricanja presude Radovanu Karadžiću, u Hagu je ispred zgrade Tribunala uhapšena Florens Artman nekadašnja portparolka tužiteljke Tribunala Karle del Ponte. Uhapšena je jer je, nekoliko godina za redom, uporno odbijala da plati novčanu kaznu izrečenu od strane Tribunala zbog nepoštovanja suda, i nakon što joj je ova neplaćena kazna zamenjena kaznom sedmodnevnog zatvora.
Kako se naljutiti na domaćeg predsednika koji možda ne zna, kada u sličnim ulogama gledamo one koji znaju. Bilo je mnogo simbolike u tom neprijatnom opiranju hapšenju osuđene Artman pred vratima institucije u čije ime je godinama podsećala na obavezu saradnje sa Tribunalom, dužnost odazivanja njegovim pozivima i povinovanja njegovim odlukama. “Ne dodiruj me” povikala je u jednom trenutku službenici UN koja je pokušavala da je “privede pravdi” za koju se godinama, kada se pravda odnosila na druge, zdušno zalagala. Odmah su joj se pridružile i različite NVO, od kojih se najveći broj takođe silovito zalagao za to da bude strogo kažnjen svako ko ne bude sarađivao sa Tribunalom, pa i sama Karla del Ponte, zahtevajući njeno momentalno puštanje na slobodu.
Šta povezuje navedena dva slučaja? I pored razlike u motivima, posledicama, težini krivičnih dela o kojima je reč, mogućim implikacijama, pa i činjenice da je reč o različitim fazama postupka (al-Bašir se još uvek smatra nevinim dok je Artmanova pravnosnažno osuđena, i juče prevremeno puštena na slobodu), jedno je zajedničko potezu Nikolića, Artman i potpisnika peticija. Reč je o uverenju da se odluke bilo kog suda mogu prihvatati ili ne, u zavisnosti od shvatanja o tome šta one u konkretnom slučaju znače za svakoga od nas. Ako se odluka poklapa sa agendom i “višim ciljevima”, i svakako odnosi na druge, ona će biti “pravedna”, “obavezujuća” i predmet poštovanja, povinovanja i mantre. Međutim, ako je okrivljeni “prijatelj” ili “borac za našu stvar” ili, ne daj Bože sam oglašivač, odluka bilo kog suda će biti “nepravedna”, “diskriminišuća” i u svakom slučaju takva da je ne treba ni poštovati niti po njoj postupiti. Ukratko, konačnu reč o sudskoj odluci Nikolić, Artman i navijači, prepuštaju najvišem sudiji – sebi samima!
I zato i ne čude sve češći glasovi koji nas uveravaju da se zaista bližimo, ne romansiranom Fukujaminom kraju istorije u kojem će liberalno demokratsko društvo doživeti konačni trijumf, već pre kraju civilizacije koju Fukujama utopistički vidi kao stožer konačnog poretka; modelu gde suštinske razlike između centra i periferije postaju sve beznačajnije, ali ne na način koji implicira prihvatanje prosperitetnijeg, već izjednačavanje u nazadnom. S kojim pravom kritikovati Nikolića kada tužiocu uzvikuje “Razmisli šta kopaš!” ili Vladu kada angažuje stranog činovnika koji je osuđen od strane domaćeg suda, kada oni koji bi morali biti uzor, dovode u pitanje Tribunal u čijem su kreiranju i sami učestvovali, prvom prilikom kada se “točak pravde” okrene u smeru koji im se ne dopada? Nisu li razlike, pod uslovom da ih uopšte ima, isključivo kozmetičke prirode?
U posustalom kolu novog svetskog poretka, iako jedni druge preziru, danas zajedno skaču i oni koji navodno promovišu vrednosti i oni koji ih navodno skrnave, ponašajući se slično. Zato danas ne postoje nikakve suštinske razlike, osim količine novca i sposobnosti da se efektnijim marketingom pravi ciljevi sakriju, između jednih i drugih. Ideje “pravde za žrtve”, “pravne države”, “mira i pomirenja”, onima koji ih zlupotrebljavaju, na oba pola najčešće bestidno služe samo za zauzimanje boljeg položaja u lancu ishrane. I oni koji, tobože, formulišu ciljeve, i oni koji ih, tobože, nipodaštavaju… I navodno primitivni i navodno civilizovani, i navodno retrogradni i navodno progresivni, kreću se prema “kraju civilizacije” u istom ritmu hipokrizije, obmane i beznađa.
Zbog toga se čini da se, pre nego “kraju istorije”, bližimo još jednom njenom početku. Onom kod kojeg će, u nedostatku načela, sudova, uverenja i uređenja, ponovo jedino biti značajno ko je jači, snažniji, bezobzirniji i zdraviji. Početku koji, kao i svi društveni počeci, počinje na slovo “A” kao “Artman”, čije je drugo slovo “N” kao “Nikolić”, treće opet “A” kao “Artman”, četvrto “R” kao …
Odavde dalje možete nastaviti vođeni sopstvenim asocijacijama. Tih osam slova novog svetskog poretka će se ionako, ako ih ne budemo otkrili na vreme, ispisati i sama…
7 Responses
A Abongo Malik OBAMA???. Evo šta je “Blic” svojevremeno naveo:
“Predsednik Srbije Tomislav Nikolić poručio je danas, u razgovoru sa Kenijcem Abongom Malikom Obamom, bratom američkog predsednika i čelnikom fondacije “Barak H. Obama”, da Srbija neće priznati Kosovo ni po cenu da ugrozi svoj put ka EU.”
VISOKA POLITIKA, DRAGI SUDIJA, DA VIŠA NE MOŽE BITI
Adv. Mirjana Ž.Knežević
I ne treba više da puzimo ka onima koji nas ponižavaju i koji nas nikada nisu ni hteli. Da jesu, primili bi u svoje redove mnogo organizovaniju, pravno uređeniju državu i neuporedivo boljeg partnera YU. Razbili su je na bezbroj malih državica koje ne mogu da žive bez njihovih cucli i zadužili 7x više nego je YU bila zadužena sa 7x jačom ekonomijom. Prijatelji se na bazi laži i prevara ne sankcionišu genocidno niti se zasipaju OU i plutonijumom, niti se na njih bacaju kasetne bombe, a i ne trguje njihovim organima. U EU i NATO mogu samo oni koji su spremni da se žrtvuju u pohodu na enormna ruska bogatstva.
Odlično obrađena tema, na način da niko ne može da zameri, ali i inspirativna da se razmišlja o brojnim drugim primerima iz naše prakse, pa i one krivičnopravne. Kako je moguće da naši krivični sudovi štite organizovani kriminal, što u obliku poslovanja lažnih i fantomskih firmi kao predstavništava velikih svetskih kompanija, to i po pitanju sprege raznih osiguravajućih kuća, veštaka, sudija i advokata u ojađivanju već ojađenih? Po mnogim pitanjima i sam KZ daje prostora za tako nešto i za nazovi “slobodno sudijsko uverenje” i “nezavisnost sudstva”, a ono se svede na nezavisnost od Ustava i zakona.
Mislim da medjunarodno krivicno pravosudje ima dosta slicnosti sa “civilizovanjem ” trecih zemalja od strane SAD, a preko EU. Dok se u SAD ne postavlja pitanje sta su to ideali drustva, dotle se u u EU vrsi znacajna revizija drustvenih nacela( uglavnom avanturisticka) a u trecim zemljama poput Srbije ispod prosecne birokrate “edukuju” i pravno opismenjavaju i za to naravno primaju znacajne novcane iznose koji se predstavljaju kao pomoc tim zemljama. Razumem americki interes i razmem zasto njihovi pravnici pred medjunarodnim sudovima ne nastupaju kao pravnici vec kao zastupnici trenutnog americkog interesa. Oni medjunarodne sudove vide iskljucivo kao politicke tvorevine za razliku od svojih nacionalnih sudova, primer za to su i Hag( npr. Meron) i Rim, koji su osnovali ali mu nisu prisupili. Mogu da razumem i proces amerikanizacije kontinentalnog prava, s obzirom na istorijske okolnosti(tu je posebno interesantna Italija koja cak ide do toga da kopira i praksu Vrhovnog suda SAD). Mogu da shvatim i nasu pravnu nepismenost i cinjenicu da nam je kadrovski potencijal daleko ispod onog u vreme Kralja Milana. Ali mi i dalje nije jasan interes drzava clanica EU i pitam se da li te drzave uopste imaju definisan interes. EU je poput starog Rima u doba dekadencije, s tim sto je zapadna demokratija potpuno izgubila identitet i sto je nemoguce prepoznati njene vrednosti. Problem je sto mi kopiramo taj haos, nesvesni da time stvaramo jos veci haos u lokalnim okvirima.
Krenucemo napred tek kad pocnemo da se ponasamo kao Amerikanci u Americi i pocnemo da trazimo balans izmedju tradicije i trenutnih interesa, sa ljudima koji znaju i sta je tradicija i sta je trenutni interes.
U svakom slucaju hvala sudiji za odlican tekst.
Слажем се са Вама у потпуности. Загађење континенталне правне традиције англосаксонским квазиинститутима је довело до њене разградње. Процес уништења је најбоље видљив у слабим државама попут Србије, но неће проћи дуго времена па да и велики правни системи Немачке или Франциске колабрирају из истих разлога.
Поштовани господине Мајићу,
Поставићу једно питање које даје одговор на ваше питање на крају текста.
Зар анархија није почела, оснивањем тзв. “међународних” судова који су све друго а само не “међународни” ?
Шта је претежнији интерес, одликовати Ал-Башира који својим гласом подржава целовитост и територирајлни интегритет Србије по Резолуцији 1244 СБ, или га не одликовати, ово зато што га већ седам година тражи “међународни” суд за наводне ратне злочине, притом не заборављајући његову претпоставку невиности.
Казаћу још нешто што ми стално пролази кроз главу када су у питању међународни судови, наиме, пре 4-5 година била је актуелна криза у појасу Газе односно интезивирале су се борбе између Израелаца и Палестинаца. Наши медији су о тим догађајума пренели следећу вест: Током тридесет дана борби израелске снаге су побиле тристатридест и троје палестинске деце. Oве бројке од 333 палестинска детета убијена за 30 дана сам запамтио врло добро. Та „вест“ је трајала један дан код нас, у свету пола дана.
Међународни суд није подигао оптужницу ни против једног представника изреалског народа до дан данас. Нема никакве командне одговорности, нема удруженог злочиначког подухвата, нема никакве кривице апсолутно никога како субјективне тако и објективне.
Закључак је да се господине Мајићу престанете бавити политиком већ правдом и правичношћу како то иначе и чините неспорно најбоље што знате. Политика је реалан, манифестан начин управљања друштвом, па из тога произилази да је одликовање могуће повући у сваком тренутку али повући повучене орозе на 333-је палестинске деце није могуће.
Неко је овде у коментарима лепо споменуо доба деканденције старог Рима.
Poštovani,
najpre bih želeo da Vam se zahvalim na komentaru i praćenju bloga.
Čini mi se da se ipak, kada je o tekstu reč, nismo u dovoljnoj meri razumeli. Prihvatam da je to moja greška, jer očigledno nisam bio dovoljno jasan. Najpre, zahvaljujem na sugestiji vezanoj za otklon od poličtikog delovanja, ali mi je uz najbolju volju, teško da shvatim gde ste u mojim tekstovima uočili takvu opasnost. Trudim se i trudiću se da na blogu (a i inače) govorim isključivo o onome što je oblast mog delovanja – pravosuđu i povezanim pojavama. Politika me zaista ne zanima. Ipak, hvala na brizi.
Pored toga, upravo su moji stavovi o licemerju tzv. “međunarodne pravde” koje pominjete, okosnica naročito drugog dela teksta. No, i dalje sam stava da ovakvo ponašanje “onih koji bi morali znati” možda samo može smanjiti “ljutnju”, ali nikako ne može biti ozbiljno opravdanje za ovo što naši predstavnici čine. Jednom rečju, ukoliko ne priznajete MKS, postoji jednostavan način – istupanje iz sistema. Krajnje je neozbiljno sa jedne strane isticati da ste osnivač jedne međunarodne institucije a sa druge strane, činiti poteze koji su sa ovavkim stavom u najgrubljoj koliziji. Takvi potezi isključivo ukazuju na neozbiljnost i neodgovornost onih koji tako postupaju.
To sam želeo da predstavim, ali očigledno je da makar donekle, nisam bio dovoljno jasan.
Naposletku, istine radi, iako sam izuzetno kritičan prema radu MKS, potrebno je istaći da je slučaj koji pominjete (Gaza) u fazi prethodnih ispitivanje od strane tužilaštva MKS. Naime, tek pristupanjem Palestine mehanizmu ovog suda, saglasno Statutu stekli su se formalni uslovi za eventualno procesuiranje. Ne kažem da i u suprotnoj varijanti ne bi došlo do sprečavanja i blokade, ali je neophodno, prilikom upućivanja kritika, poznavati mehanizme i proceduralne mogućnosti institucija koje kritikujemo.
S poštovanjem,
MM