Skalija

Antonin Skalija (Antonin Scalia), sudija koji je poslednjih 30 godina proveo posmatrajući svet iz jedne od devet stolica Vrhovnog suda SAD, preminuo je u subotu 13. februara u sobi privatnog lovačkog kompleksa u Teksasu. U SAD gde je za sudije uopšte, a naročito za “devet veličanstvenih” rezervisano posebno mesto u istoriji najmoćnije zemlje na svetu, smrt Skalije predstavlja događaj od prvorazrednog nacionalnog značaja. Samo u “Vašington postu” ispod teksta o Skalijinoj smrti moguće je u ovom trenutku pronaći nešto više od četiri i po hiljade komentara. Posebne emisije posvećene životu i radu prvog Amerikanca italijanskog porekla u Vrhovnom sudu, ovih dana remete ustaljenu medijsku šemu. Brižljvo odabrani gosti među kojima su aktuelni i bivši političari, njegovi biografi i prijatelji debatuju o tome kakav će biti pravni sistem, Vrhovni sud, pa čak i izbor predsednika SAD nakon Skalijine smrti … Kakva će biti Amerika nakon smrti jednog sudije!

Ne samo zbog pijeteta, potrebno je istaći da je Skalija zaista bio izuzetna osoba. Nisam imao zadovoljstvo da ga upoznam, ali sam pre svega nekoliko meseci, imao retku priliku da ga slušam tokom sednice u Vrhovnom sudu SAD. Bio je vrcav, dinamičan i zabavan, kao i uvek … Zadugo će ostati upamćena njegova izdvojena mišljenja, duhovite opaske, činjenica da je u potpunosti izmenio karakter  sednica u Vrhovnom sudu oštro polemišući sa zastupnicima, ne dopuštajući im da recituju napisano i pomažu se gomilom fraza … Ostaće upamćen kao tvrdokorni konzervativac koji je ipak umnogome oblikovao ono što čini savremeni pravni korpus tumačenja jednog od najpostojanijih ustava na svetu. Iako je, ne jednom, uzburkao javnost svojim, u današnje vreme gotovo egzotičnim stavovima o homoseksualcima, crncima, smrtnoj kazni ili imigracionim zakonima, Skalija je uspeo da već za života obezbedi mesto u američkim udžbenicima istorije i prava. Zato i ne čudi da su, među onima koji danas ispisuju hiljade elektronskih “epitafa” jednako mladi pravnici koji su imali sreću da im Skalija u nekom trenutku bude mentor kao i demokrate i liberali  kojima su njegovi stavovi decenijama bili “trn u oku”.

Šta je to što je Skaliju izdvajalo i što će ga izdvajati od drugih?  Čini se da se u gomili kvaliteta koji su krasili ovog eruditu, najjasnije izdvajala sposobnost da jasno, hrabro a na momente i prkoseći javnosti izrazi sopstveni stav. Skalija je bio sudija koji se nije skrivao u kabinetu kada su škakljive teme dolazile na red, niti se može reći da je merio sopstvene reči pokušavajući da pridobije naklonost establišmenta ili glasača. Bio je prepoznatljiv po mišljenju, karakteru i obrazovanju. Jednom rečju, Skalija je bio persona!

U domaćim medijima preokupiranim “stravičnim zločinima”, “novim učesnicima Farme” i “senzacionalnim otkrićima u lečenju raka”, svakako nećete naći puno toga o Skaliji, njegovom životu ili smrti, ponajmanje njegovim odlukama … Umro je ipak “samo neki tamo sudija” a ne predsednik vlade ili diplomata prema kojima mi na ovim prostorima pokazujemo više poštovanja … Ovakav pristup svakako je još lakše razumeti ukoliko se ima na umu da domaći mediji ne obaveštavaju ni o smrti domaćih delilaca pravde, pišući o ovima isključivo kada neki od njih bude uhapšen, uđe u “Farmu” ili otkrije lek za rak. Zbog toga nije ni čudno što je danas u Srbiji teško naći građanina koji može da navede ime i prezime predsednika najviše sudske instance, pa čak i da tačno navede zvaničan naziv najvišeg sudskog tela. Sve ovo ne čudi, jer za razliku od Skalije, domaće kolege se mahom trude da budu neprimetne, neoriginalne i neduhovite, te da se u medijima pojavljuju samo kada ih nužda “natera” i kada propadnu sve druge “opcije”.

Međutim, u razumevanju fenomena sudske vlasti i snage institucija (gde značaj koji se pridaje smrti sudije vrhovnog suda jedne zemlje može poslužiti kao paradigma), neophodno je uočiti još nešto. Odjek koji u inostranim medijima ima Skalijina smrt izazvan je ne samo njegovim delima, iako bez sumnje značajnim. Možda još pretežniji uticaj u tom pravcu ostvario je sistem društva koje neguje i poštuje sopstvene institucije i koji brižljivo održava sliku o njihovom značaju, čak i kada se ne slaže sa potezima pojedinca koji ove institucije predstavlja. Društvo koje drži do sebe, održava uverenje sopstvenih pripadnika u to da je bolje imati sud i sudije sa kojima se ne slažu, koji ih povremeno i iritiraju,  nego nemati ih uopšte i menjati ih po preferencijama aktuelnih nosilaca moći.

Zbog toga je Skalija živeo i umro kao Sudija…

Zbog toga mi, njegove kolege na ovim prostorima, živimo i umiremo kao da to nikada nismo bili i kao da to na ovim prostorima nikada niko i neće biti.