[bandcamp width=100% height=42 track=2993327054 size=small bgcol=ffffff linkcol=0687f5]
Gromoglasno najavljivan kao sredstvo za „ubrzanje“ sudskih postupaka, Zakon o zaštiti prava na suđenja u razumnom roku, počeo je da se primenjuje prvog dana Nove godine. Kao i obično, mediji su stvorili donekle pogrešnu sliku u javnosti, predstavljajući zakon kao najnoviji štapić za rešavanje višedecenijskih muka građana koji imaju tu nesreću da se parniče po srpskim sudovima. Činjenica je da je novi zakon zaista predvideo mogućnost novčanog obeštećenja do iznosa od 3000 evra u dinarskoj protivvrednosti (normirana valutna klauzula kao prilično interesantno zakonodavno rešenje!). Međutim, činjenica je da je i do sada, donekle drugačiji mehanizam postojao i da se naknade zbog predugih suđenja već poodavno isplaćuju oštećenim nevoljnicima.
Međutim, pre nego što čitalac i sam kao pripadnik većinskog dela sprske populacije koja se parniči, raspetljava generacijsku ostavinu ili pak „vuče“ spor iz radnog odnosa, ushićen što je sudovima konačno neko doakao, pohita po svojih 3.000 evra, želim da ga upozorim na nešto što neće čuti u medijima i govorima političara. Čitaocu laiku, a onda i ponekom od onih koji smatraju da to nisu, predočiću ukratko kako problem nerazumno dugih suđenja nastaje u praksi, koje su stvarne mogućnosti njegovog rešavanja i da li je mahanje svežnjevima evra u dinarskoj protivvrednosti, zaista adekvatno ili je samo još jedan propagandni trik.
Ukoliko bi vas danas kojim čudom izabrali za sudiju parničara u nekom od beogradskih osnovnih sudova, momentalno biste bili zaduženi sa nekoliko stotina predmeta prosečnog trajanja od preko deset godina. Još uvek ushićene i neispavane od proslave organizovane povodom izbora, ovi predmeti u pocepanim kutijama, „naseljeni“ bubarusima i uvezani iskrzanim kanapima, sačekali bi vas u kabinetu već prvog radnog dana. Među njima, bilo bi i više desetina onih koji su u sudnicama i sudskim podrumima po dve do tri decenije, a verovatno bi nekolicina njih bila i starija od vas samih. Na koricama ovih predmeta pronalazili biste imena kolega iz Vrhovnog kasacionog suda, proslavljenih advokata ili pak onih koji koji su odavno prestali da dele pravdu i koji su i sami otišli pred neke druge „kantare“. Tako biste, već prvog radnog dana u sudu postali predsednik veća u kojem je većina predmeta zrela za Strazbur i svakako onih 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.
Planirajući dalju karijeru, imali biste dve opcije. Prva – da ispunjavate normu rešavajući srazmerno veći broj novopridošlih predmeta i druga – da ispunjavate profesionalnu i etičku obavezu, rešavajući prvo najstarije predmete naseljene bubarusima i uvezane iskrzanim konopcima. Opredeljenje za prvu opciju donelo bi vam kratkoročnu dobit. Ostvarivali biste predviđene rezultate zakazujući najpre novopridošle predmete u kojima traga nisu ostavile prethodne generacije (koje sada ocenjuju vašu ažurnost!), u kojima je većina stranaka živa, odaziva se na pozive i zainteresovana je za spor. Donosili biste presude, ali biste i dalje ostavljali u ormanima kutije, bubaruse i konopce. Ipak, iako ste na početku stvorili određenu prednost kada je „brojka“ u pitanju, nakon izvesnog vremena neminovno biste došli na listu sudija kod kojih se količina starih predmeta opasno povećava postajući tako jedan od „strazburških“ i kandidata za regresne tužbe u pogledu onih 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. Jednom rečju, iako ste mislili da ste pametno postupili, opasno biste se približili trenutku u kojem se kola, nakon desetak kolega koje su se izmenjale (i od kojih nekolicina sada ocenjuje i vašu ažurnost!), mogu slomiti baš na vama.
Opredeljenje za drugu opciju, bilo bi etički opravdanije. Zakazivali biste prvo najstarije predmete, kako biste rešili odnose među ljudima koji na to najduže čekaju. Povadili biste prvo sporove započete sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, započeli biste sa utvrđivanjem pitanja poput – da li se i o čemu ovaj postupak još uvek vodi, ko je od stranaka živ, gde se nalaze delovi spisa … Kada biste nakon nekoliko meseci traganja utvrdili adrese učesnika, pozvali biste ih, a preživeli bi se iznenadili pozivu smatrajući ga greškom… Bili biste ponosni na sebe, jer idete težim ali pravičnijim putem. Međutim, otrežnjenje bi stiglo već na prvom godišnjem izveštaju. U kabinet bi vas pozvao predsednik suda i saopštio vam kako je za pohvalu što ste u prethodnoj godini rešili dva najstarija predmeta u sudu (iz 1978. godine), kako je on svestan koliko je truda trebalo za to, ali kako vaši sveukupni rezultati zaostaju jer druge kolege rešavaju daleko više predmeta od vas i kako će se na kraju, kada se vaš rad bude ocenjivao, ipak gledati samo „brojka“.
Jednom rečju, koji god put da izaberete, ne možete biti dobar sudija! Zašto? Zato što ulazite u sistem u kojem nema dobrih sudija! U sistem koji će i od najboljih i najvrednijih, momentalno napraviti loše i neažurne. Ulazite u sistem u kojem je svako manje ili više „kriv“, podložan negativnoj oceni i na korak ili dva od mogućeg razrešenja jer hteo ne hteo u ormanu ima jedan ili više predmeta iz vremena „Bitlsa“.
No, za one kojima je su priče o pravosuđu suvoparne a ovakvi primeri neprimereni (pošto se zna kakvo je stanje u sudstvu!), poslužiću se drugom pričom.
Zamislite da ste mladi perspektivni vozač i da ste upravo pozvani na trku o kojoj ste dugo maštali. Željni ste dokazivanja i predstavljanja sopstvenih kvaliteta, imate dobru „mašinu“, znate u krivinama… Međutim, dolazeći na mesto sportske priredbe, utvrđujete da je organizator propustio da raščisti bulevar kojim će se trka odvijati! Umesto da sede na tribinama, gledaoci šetaju kolovozom, a kolona putničkih vozila i kamiona zaglavljena je na par stotina metara od starta. Pored toga, organizator vas u poslednjem trenutku moli da, kada već idete u istom pravcu, prevezete njegovu taštu i njenu tortu! Odjednom shvatate… Džaba vam to što ste najtalentovaniji vozač u klasi, što ste pripremili motor, što znate u krivinama… Tašta seda na suvozačevo mesto i uvezuje se pojasom, torta je u gepeku, kolona vozla ispred vas i ostalih takmičara proteže se kilometrima a saobraćajni policajac, umesto nepropisno parkiranim kamiondžijama, zbog ometanja saobraćaja kazne naplaćuje učesnicima trke!
Ipak, ne odustajete. Nema nazad! U trenutku kada trka počinje, jasno je samo jedno… Ne možete voziti na način kako ste naučeni i kako se to čini u redovnim, normalnim okolnostima. Ni Monca ni Le Man ne nude odgovor na to kuda u ovakvoj ludnici! Morate pronaći alternativu. Livada ili oboreni pešak? Izlupano vozilo ili zaostajanje? Tašta ili torta? Koju god opciju da odaberete, nećete ispasti šampion. Zašto? Zato što se trka odvija u uslovima koji onemogućavaju šampione, već samo, u najboljem slučaju, bolje ili lošije snalaženje, manji ili veći broj oštećenja ili žrtava, živu taštu ili celu tortu!
E sad, kakve sve to ima veze sa pričom o Zakonu?
Donošenje zakona (iako nužno u određenom trenutku), u priličnoj meri može biti deplasirano u momentu u kojem još uvek, nije učinjeno bilo šta konkretno u pravcu „raščišćavanja ulice“ kojom bi trebala da se odvija „trka“. Predviđati naknade valutnog, pa i svakako primerenijeg dinarskog iznosa u situaciji u kojoj je srpsko pravosuđe zatrpano generacijskom neažurnošću, u kojoj u Palati pravde toaleti i kompjuteri češće ne rade nego što su u funkciji, sliči rešenju u kojem biste u ovom trenutku obezbedili obeštećenje svakom putniku kojem je povređeno pravo na putovanje u razumnom roku srpskim železnicama (uz primenu švajcarskih standarda) ili pak svakom bolesniku kojem je povređeno pravo na adekvatnu medicinsku uslugu, mereno standardima klinike „Mejo“. Umesto popravljanja stanja u pomenutim oblastima (što navodno predstavlja i osnovni cilj ovog zakona), dobili biste grotesknu sliku jurnjave po šalterima, verovatno još češće sudaranje vozova i verovatno još žešće izbacivanja bolesnika za koje postoji opasnost od nastupanja egzitus letalis-a u bolničkim ustanovama.
Navedeni zakon će po mojoj proceni ipak imati efekta, ali upravo je to ono čega se, za razliku od laika i onih koji su uvereni da to nisu, najviše pribojavam. Najznačajniji doprinos najnovijeg zakonodavnog „čuda“ u narednom periodu iskazaće se na planu povećanja, već ionako ogromnog broja predmeta u srpskim sudovima. Zatrpani sudovi, preko noći dobiće veliku količinu pritužbi sa zahtevima za pravičnu naknadu (taksa se ne plaća – navali narode!) a sudije će, pored višedecinijskih predmeta, dobiti i kategoriju predmeta „po razumnom roku“. Nova trka po začepljenoj ulici sa taštom i tortom u gepeku može da počne! Pored toga, ne treba potceniti ni efekat koji će primena zakona ostvariti na planu povećanja mogućnosti razrešenja bilo kog sudije u Srbiji, zbog „otkrivanja“ postupaka u kojima je bio neažuran! Među bubarusima i rastegljivim odredbama o „razumnom roku“, neće biti teško pronaći polugu za uklanjanje onoga koji to u određenom trenutku „zasluži“. Jer dobrih, kao što sam objasnio, nema!
U odabiru drugačijeg pravca, mogla su poslužiti i dosadašnja iskustva. Strazburški sud, koji domaći vlastodršci redovno deifikuju i koji je nesumnjivo i u ovom projektu imao značajnog uticaja, i sam je, kada je shvatio da je postao beznadežno neažuran rešavajući o povredama prava, uveo pragmatično rešenje. Omogućio je samom sebi da uopšte ne odlučuje o predstavkama, odnosno da odlučuje samo u određenim, izabranim slučajevima koje, pogađate, opet sam odabere. Sličan primer pragmatičnosti možemo pronaći i bez odlaska u Alzašku regiju. Pronalazimo ga u domaćim uslovima imajući na umu da su ovakvi postupci svojevremeno do te mere zatrpali Ustavni sud da je hitno iznalažen način prebacivanja predmeta u redovno sudstvo. I Strazburški i Ustavni sud su raščistili sopstvene ulice omogućiviši trku u kojoj će ocenjivati brzinu onih koji su bili manje domišljati. Samo su najzatrpaniji redovni sudovi i njihovi predstavnici, u svoja vozila primili strazburške tašte i domaće torte.
Drugim rečima, mišljenja sam da je, iako Vas onih 3.000 evra ako budete dovovoljno „ažurni“ možda čeka na šalteru, prerano radovati se.
Da bi se stanje u srpskom pravosuđu zaista popravilo, potrebno je preduzeti ozbiljno lečenje bolesnika umesto nuđenja pilule koja će za nedelju dana učiniti da postanemo „lepi, zdravi i mršavi“. Potrebno je najpre „raščistiti ulicu“. Neophodno je stare predmete tretirati na potpuno drugačiji način od novih, što se može (uz manje ustavne promene) učiniti angažovanjem sudija u penziji ili pak, organizovanjem posebnih odeljenja čiji bi se učinak merio drugačijim merilima. Potrebno je pojačati napore na rešavanju predmeta medijacijom, angažovati stručnjake u toj oblasti, pojednostaviti procedure, omogućiti delegiranje predmeta u sudove koji su manje opterećeni i slično. Potrebno je konačno shvatiti da je u Beogradu nužno imati ne tri, već barem 7-8 osnovnih sudova da bi opterećenost u prestonici i ostalim delovima Republike, bila približna a suđenje zaista dostupnije građanima. Na ovom mestu, ne mogu detaljnije (o tome sam govorio ranije), ali verujte da postoje načini, od kojih bi mnogi bili jeftiniji od projekta 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po stanovniku! Međutim, sve ovo podrazumeva ozbiljan rad, analize i procene, što je daleko teže od još jednog zakona koji „lepo zvuči“ i ukazuje na rešenost da se stanje popravi!
Naposletku, da bih predupredio komentare tipa – „ma da, samo su sudije nedužne“! ili „baš mi vas je žao, u pravosuđu su sve same cvećke“ – pozivam čitaoca da pročita moje ranije tekstove o stanju u branši i moja razmišljanja tim povodom. Poentu ovoga što sam želeo da vam saopštim (ako ste još uvek u dilemi) moguće je sažeti na sledeći način: Kadrovsko stanje u srpskom pravosuđu je užasno i ni najmanje nisam protiv obavezivanje države pa i pojedinaca, na plaćanje (figurativno i stvarno) za sopstvene propuste. Međutim, da bi bilo moguće pravično sprovoditi ovakve akcije, nužno je prethodno stvoriti uslove kako za pravično nagrađivanje tako i za pravično kažnjavanje. Ukoliko organizator trke u zakrčenoj ulici za merače vremena mahom postavi one koji su ulicu i zakrčili, vrebajući greške takmičara koji izbegavaju čas pešake ćas saobraćajce čas parkiranu cisternu, teško je očekivati da će planirani posao biti uspešno obavljen. Od ovako organizovanog projekta, eventualno jedinu korist mogu imati strazburška tašta i poneki domaći poslastičar, kod koga tašta kupuje tortu. Onu iz polupanog gepeka.
28 Responses
Konacno da neko objasni! Svaka cast!
Ja sam prosla tekst,ne bas detaljno,izvinjavam se zbog moje zurbe,,moja sugestija,predlog,ili samo misljenje:da li smatrate ispravnim zaposliti saradnike,mlade pravnike,ili,kad bi bilo srece,nekog ko je trenutno van posla,ali je strucan,,kao ja naprimer,izvinjavam se ako to deluje nametljivo,dakle,nekog sa iskustvom u advokaturi ili nekoj drugoj poziciji;to bi koristilo novopridoslim kadrovima,ostvarili bi zaradu,a pokrenulo bi te ‘uspavane’ predmete koje sam ja svojevremeno nalazila u mojoj pocetnickoj praksi,,zanimljivo,ja sam mnoge te predmete ‘ozivela’ i oni su konacno reseni;to mogu zahvaliti mojoj naklonosti ka arhivi,i straim stvarima uopste,,mozda s aboljom organizacijom,sudovi bi licili na ustanove koje su za ugled i put u buducnost,hvala puno~drago mi je da Vam je strast pisanje~
…da li se i o čemu ovaj postupak još uvek vodi, ko je od stranaka živ, gde se nalaze delovi spisa … Kada biste nakon nekoliko meseci traganja utvrdili adrese učesnika, pozvali biste ih, a preživeli bi se iznenadili pozivu smatrajući ga greškom… – Kolega, ja se skoro nisam ovako od srca nasmejala! Mada, sigurno da ne bih da kojim slucajem imam i ja neku zaostalu bubarusu u ormaru, ili muku pred Osnovnim sudom u Beogradu umotanu u zeleno ili belo, sreca sto mi je boja na poslu -zuta!
U potpunosti se slazem sa Vama da:
– sistem kaznjavanja, tako omiljen u srpskom pravosudju bilo da se zove reforma 2009, disciplinski postupak protiv neazurnih sudija, mesecni i svakojaki izvestaji i pravdanja predsedniku suda zasto pobogu nesto nije zavrseno nisu doveli do vajnih rezultata jer nema nagradjivanja za sudije koje iskazuju odlicne rezultate ( sta? pa to se podrazumeva, ko bre da te hvali od koga si ti to bolji?)
-Beograd, obzirom na svoju teritorijalnu nadleznost mora imati barem 9876544 sudija, koliko i ostatak drzave jel, jer zaostatak u radu necemo resiti tako sto cemo parnicu Drugog osnovnog poslati u unutrasnjost kako metropola voli za sve ostale da kaze, gde ce je resiti pogodite ko? sudija krivicar! o znanju doticnog sudije u gradjanskoj materiji nema ni govora , potpisnik je ovih redova samu sebe najbolje poznaje, ali hvala nebesima, predmet je resen! Medjutim, tu se uvek iznova potencira kako smo jedni optereceni a vi drugi niste a primamo istu platu ( mada kruzi neka prica zajedno sa bubarusama koje nam salju) da sudije u veeliikim sudovima imaju za 30% vecu platu od nas u malim, ne znam, nisam pametna…
Ja i onako ne slusam Beatlese niti sam to godiste.
Postovane Kolege
posto postupam u ovakvim predmetima vec 5 godina od Strazbura pa do sada Predsednika suda slobodan sam da Vas sve uputim u sledece
Sve ove godine vidim kako se degradira zastita ovog prava te je sada na putu od Suda za ljudska prava u Strazburu na kojoj sam dobio presudu sa odstetom od 1600 evra za stranku i troskove advokata od 800 evra placene u predujmu od strane suda jer je stranka siromasna i nema sredstva da finansira svoj proces pred sudom (sto omogucava pravilnik Evropskog suda u Strazburu) preko presuda od 500 evra bez troskova od strane Ustavnog suda, do odluka Visih sudova koji smatraju da je dovoljno sto je u presudi navedeno da je povredjeno pravo i da postoji moralna satisfakcija. Eto sad dodjosmo do predsednika suda a mislim da ce sledecim Zakonom biti predvidjeno da o tome odlucuje vozac predsednika suda ili neko od cuvara na vratima suda.
Hocu da Vas obavestim da sam postupajuci u oko 400 predmeta po proslom Zakonu uvideo da Niko, ama bas Niko nije ni procitao pravila i kao produkt toga u Srbiji svaka regija radi kako joj se svidja i ne postoji jedinstvena praksa u tom pogledu.
Jedno je skoro jedinstveno, stranci se moramo osvetiti za podnet zahtev na bilo koji način i mora zapamtiti kada je podnela zahtev. Cast izuzetcima ali su vrlo retki.
Pred Niškim Višim sudom sam dobio sve vrste nezakonitih odluka pocev od takse do odbacivanja drugih zahteva iako imam odluke o prihvatanju drugih zahteva od 5 drugih Viših sudova. Sud u Pirotu je dotakao nebo spajanjem 100 predmeta u 1 i to heftalicom a ne sudskim rešenjem, a svi AMA BAS SVI su uspeli da ne primene tarijfu za rad advokata naravno smatrajući da ce se advokati obogatiti jer kako primeniti tarifu kod utvrđenja povrede prava na sudjenje u razumnom roku koja predstavlja VANPARNICU SA NEOPREDELJENOM VISINOM I ZA KOJU JE SASTAV ZAHTEVA 30 000 dinara, kada sudija smatra da je advokatu dovoljno i 6 000. U svim slučajevima je prekršen zakon i ni jedan sudija ne dogovara za to kršenje zakona. Nema zaštite ni od Advokatske komore Niša kojoj sam se obratio, jer naravno predsednica sa malim P je zauzeta.
Dakle svakako drage Stranke crno Vam se piše i samo da Vas obavestimo da ni mi advokati više nismo u mogućnosti da ni na jedan način kanališemo ogromno nepoštovanje zakona u srpskom pravosuđu za koje se nalaze svakakva banalna objašnjenja.
Poštovani Kolega Majiću solidno ste obradili ovu temu ali ako nekad nadjete prostor obradite i dodajte sudijsku taštinu u ovom svetlu, jer ona danas vlada pravosuđem i pokrivena je navodnom zaštitom javnog interesa i budžeta republike. Sa tim se opravdavaju katastrofalne odluke i ogromne nezakonitosti a složićemo se valjda da je kršenje bilo kog zakona pa i vezano za tarife advokata Kršenje zakona.
Zakon vezan za sudjenje u razumnom roku je potpuna farsa a ovaj pre njega bio je groteska. Naravno bas briga administraciju u sudovima za stranke i samo se sekiraju sto ce sada da bude sve na jednom računu pa neće biti plata za sve u sudu. E zbog toga će i prava stranaka biti umanjena jer se ne sme dozvoliti atak na lični standard.
Za sve što sam napisao posedujem sudske odluke pa kad bi neko sve pogledao imao bi da se krsti i levom i desnom rukom. Specijalite su prinudne naplate taksi od 700 dinara iako je potpuno protivno Zakonu o sudskim taksama, ali naravno tu nema nikakve nezakonitosti vec samo postupajući sudija čuj Višeg suda nema poima o Zakonu o sudskim taksama, i tako dalje u beskonačnost bezzakonja.
Ja ga stvarno pretera ali o bezzakonu srpskog pravosudja moze se pisati dugo pa i duze od ovog. Kolegilalni pozdrav svima koji izdrzase do kraja ovog teksta iz snegom prekrivenog Nisa.
U slučaju našeg pravosuđa odmah mi pade na pamet ovo: 1. Marfijev zakon: ako nešto može poći naopako, poći će naopako; prepuštene same sebi stvari od loših postaju još gore ( i ostalih 8 tačaka Marfologije; 2. perpetum mobile: haos u sudstvu sam sebe stvara, održava i pokreće; 3. Lenjost (a treba dodati i nestručnost) je majka svih poroka – latinska. Šta ovo znači?
Ne očekuj da će stvari same od sebe da se reše, ako ne postupaš na vreme onako kako treba. Ako pustiš da u sudstvo dođu loši kadrovi, a zatim ništa ne radiš da ga očistiš od “šljama, trica i kučina”, kažnjavanjem i razrešenjem, dovođenjem sposobnih i nekorumpiranih, očekuj mnogo gore od onog što se uopšte i može zamisliti – dobićeš ušuškane, lenje sudije, koje će samouvereno reprodukovati sistem koje su same stvorile, unedogled kotrljajući ono što je produkt njihovog lošeg i nestručnog rada. Ovih dana, poštovani gospodine Majiću, čitamo o neverovatnim, ingenioznim potezima (jer to su potezi, ne suđenje) našeg tužilaštva i sudstva, izvinjavanje kao vaspitna mera za pokušaj ubistva, zastarevanje ogromnog broja predmeta zbog neažurnosti i nerada sudija….et cetera. Ne bih dalje, i ovo je dovoljno. Sve ovo možda ne bih znala jer ne radim u sudstvu, ali imam spor, iz rada, gde se takve stvari događaju, da se neprestano krstim i levom i desnom rukom….. inače sam pravnik, sa većim iskustvom iz doba soc. Jugoslavije, gde su ipak sudije ličile na sudije.
Odlican tekst. Ovaj zakon nece ubrzati resavanje starih predmeta. Jedino sto moze da uradi je da natera sudije da “lome preko kolena” ne bi li nekako svrstali ove predmete u statistiku resenih – dok ih visi sud ne ukine i vrati.
Jedino pravo resenje za stare predmete je medijacija, odnosno izmestanje iz sudske procedure gde se razvlace bez rezultata desetinu i vise godina. Iz starih predmeta SVI traze izlaz: i sudije, i advokati, i stranke, ali ga u sudskom postupku ocigledno ne nalaze. Kako i sam autor kaze, niko vise ne zna ni oko cega se tuze. Stavise, posle 10 i vise godina, ekonomska, moralna, pa ni pravna opravdanost parnicenja vise ne postoji. Stoga je po pravilu jedini cilj vodjenja postupka posle 10 godina – naplata troskova od druge strane. To je jedino sto jos uvek motivise stranke da jednom u tri meseca iskopaju ratne sekire i odu do zgrade suda u uzaludnoj nadi da je pozitivan kraj agoniji sudskog procesa na vidiku. Ali nije. U sudu bar jedna od strana sigurno gubi, a cesto niko nije zadovoljan zakasnelom pravdom. I to ako ikada docekaju pravosnaznost.
Stoga je jedini izlaz iz ove situacije razvoj sveobuhvatnog programa za resavanje starih (ali i svih drugih) predmeta putem medijacije.
Dragi kolega,
In medias Res i velika pomoć nama koji smo svakodnevno zatrpani pitanjima klijentima, jer oni već u svojim novčanicima vide tih 3000 evra u dinarskoj protivvrednosti. Tako je pisalo u novinama, a to mora biti tačno.
S poštovanjem,
advokat Aleksandar N. Đorđević
To Vam gospodine mogu postavljati neuki klijenti. A u zamenu za ovaj cinizam prema svima nama koji smo neuke stranke mogli bi ste Vi gospodine a i ostali sa Vama da nas poput sudije Majica poucite o pravima. Nemislimo bas svi da je sve sto pise u novinama tacno. I nezaboravite da upravo Vi i Vase kolege zivite od takvih i slicnih koje cinicno pominjete isticuci valjda u ovoj jednoj polu-smislenoj recenici Vasu superiornost ili intelektualnost, sta vec…
Hvala, ali poenta je bila nešto drugo. Žao mi je što ste pogrešno razumeli.
Pozdrav
Kada sam počinjala sudijsku karijeru u Opštinskom sudu, sećam se predmeta u kome je postupano ravno godinu dana, ali ni jedan jedini dokaz nije izveden, a stranke i svedoci svakih 30 dana uredno pozivani i uredno dolazili na rasprave…..i…..kolega koji je “okretao” predmet godinu dana i dan – danas prima sudijsku platu…bilo bi preterano da każem da radi. Ja odavno nisam u pravosudju, ali koliko vidim, danas je stanje u kadrovskom smislu, još gore. Problem naših sudova je pre svega problem kadrova.
Voleo bih da ono što je sudija Majić izneo, a s tim u vezi i komentari kolega, nije tačno. Bilo bi nam lakše i bolje svima. No nažalost, tačno je, a možda je i gore. A da je pristup vrhovne sudske vlasti problemu pogrešan, svedoči i nalog Predsednika VKS od 14.12.2015.g. svim predsednicima sudova u Srbiji da svaki sud, u smislu čl.8 sudskog Poslovnika, utvrdi 20 najstarijih predmeta te da isti do 1. Juna 2016.g. budu rešeni i ekspedovani iz sudova! Eto rešenja! Ako bi u nekim manjim sudovima i moglo da se desi da ima starih predmeta koji se broje u nekoliko desetina, u beogradskim sudovima ima veliki broj sudija koji sami imaju po 50 (možda i 100) takvih predmeta svaki.
Što se tiče tzv. suđenja u razumnom roku, imam dopis člana Viokog saveta sudstva iz novembra 2015.g. kojim me kao punomoćnika tužilaca ljubazno obaveštava da, saglasno odredbama čl. 8a Zakona o uređenju sudova, mogu kod neposredno višeg suda podneti zahtev za zaštitu tog prava. A radi se o predmetu iz 2008.g. po kome sam se pre poslednjeg prituženja iz novembra 2015, tri puta prituživao Ministarstvu pravde, Višem sudu i VSS. Ukratko, parnični predmet je prvostepeno rešen još marta 2015.g. ali je u junu iste godine sudija koji je postupao unapređen (a nije ažurirao sve predmete), predmet dodeljen drugom sudiji a taj sudija se žalio predsedniku Višeg suda. Naravno, nije bilo zaduženog sudije koji bi komplet spisa prosledio sudu pravnog leka, pa su spisi prosleđeni tek polovinom decembra 2015.g. verovatno prevashodno zahvaljujući pritužbi.
Šta reći o krivičnom predmetu koji je posle 5 godina došao do završne reči a na glavnom pretresu početkom decembra 2015.g. nam se pojavljuje novi sudija kome je isti dodeljen, jer je raniji predsednik veća premešten u drugo odeljenje (nije krivično).
Nedavno mi je iznet zahtev za povredu prava i naknadu stete povodom podnetog zateva za sudjenje u razumnom roku i nepostupanja po ovom zahtevu……Ovakvih zahteva bice sve vise i oni pokazuju svu nerazumnost ovih postupaka i grceviti pokusaj drzave da novim postupcima, kojih ce biti sve vise, resi stare postupke. Na ovaj nacin se ne mogu resiti dugogodisnji nagomilani problemi u pravosudju. Ovo je samo kupovina vremena do suda u Strazburu…i nastavak mrcvarenja stranaka na tom putu, ne bi li odustali od svih postupaka, jer vreme cini svoje i ” spora pravda” i nije pravda, vec nepravda i nema tog adekvatnog novcanog iznosa, koji vam moze nadoknaditi neblagovremenu zastitu povrede vasih prava.
Ono sto je rak rana pravosudja je kadrovska katasrofa, koja je pocela devedesetih i traje do dan danas.Broj neresenih starih predmeta je samo jedan pkazatelj lose kadrovske strukture u pravosudju. A sta je sa kvalitetom? O tome vise niko i ne prica. Ono sto je jos pogubnije je da ti loši kadrovi obucavaju nove i nije tesko pogoditi da ce stanje biti sve gore i gore…jer ova negativna selekcija traje dosta dugo.
Treba otvoreno reci da rezultati rada sudija i saradnika nisu merilo njihovog napredovanja.Cemu sluze godisnji izvestaji o radu sudija i saradnika? Nicemu…Prilikom izbora i napredovanja to niko i ne spominje..Spominje se partijska i rodjacka veza i to je jedini kriterijum prilikom izbora.. I na to svi cute i aminuju, bojeci se za svoja mesta na kojima se nezasluzeno nalaze…A posle se kao cudimo broju neresenih starih predmeta i ovoj agoniji u kojoj se svi nalazimo..
Sa ovakvim kadrovima svaka “reforma reforme pravosudja ” bice neuspela, a broj neresenih starih predmeta sve veci i veci, a o kvalitetu i da ne govorim……Nasuprot tome, ponovo ce pocetkom godine sve sudije i saradnici slusati svoje presednike sudova kako izlazu da je eto bas u njihovom mandatu i ove godine postignut uspesan rezultat rada…..i tako svake godine…Lazemo se i cutimo, a probleme i ne spominjemo, stare predmete zatrpavamo…….
OVO JE SVE VEC VIDJENO I NA SVE TO SVAKO SUDJENJE U RAZUMNOM ROKU POSTAJE NERAZUMNO………..
Pozdrav
Одличан текст. Хвала Вам на њему.
Сви желимо ефикасно, стручно и квалитетно правосуђе, поготово ми који радимо дуго у њему али у тексту је све речено. Правила нема, услови су немогући а и законе доста треба поправити. Највише трба поправити нас саме. Када би нас из струке неко питао за било шта….. то би баш било лепо.
Колегинице Савовић,
можемо ми сви да желимо ефикасно правосуђе до судњег дана али када заменик јавног тужиоца, упорно и без трунке обзира пише коментаре на овом цењеном блогу У ТОКУ РАДНОГ ВРЕМЕНА, онда ће ефикасно правосуђе још јако, јако дуго остати само жеља.
Зар не мислите да би било бар етично да се не поступа на тај начин?
А о стручности и квалитету, неком другом приликом. И сами кажете да је потребно поправити нас саме.
И док уважени аутор овог блога указује на врло незавидну ситуацију у којој би се нашао свако ко се одлучи за судијски позив те у луцидној метафори указује на муке возача у трци која то заправо није, чини се да у јавном тужилаштву таквих проблема – нема. Судећи по ономе како се понаша заменик јавног тужиоца.
Могло би се закључити да се члан 50. Закона о јавном тужилаштву тумачи као – “радио, не радио – свира ти радио”.
Пошто сте у посту изразили жељу да и вас неко нешто пита, ево, ја бих вас упитао – Да ли је јавно тужилаштво део правосуђа ове земље?
Славко Кузмановић
Još jedan slikovit i duhovit tekst! Ipak, nekoliko rečenica slaganja i jedna rezerva.
Delim stav sudije Majića da se u Beogradu (jer jedino znam kakvo je stanje ovde gde radim) mora povećati broj osnovnih sudova. Zato što smanjenje osnovnih sudova ovde, očigledno, nije dalo željeni rezultat. Moglo bi se reći i: Naprotiv! Odlična je i ideja o osnivanju posebnih odeljenja za stare predmete u gradjanskoj materiji. U tim odeljenjima učinak bi morao da se meri po posebnim kriterijumima, a i uslovi rada bi mogli biti drugačiji. Manji broj predmeta po sudiji, iskusne sudije, posebno uvećane plate, raspoloživa sudnica svaki dan… Takodje, makar i ako Evropa traži od nas da smanjujemo broj zaposlenih u javnom sektoru, ako želimo da popravimo ažurnost sudske vlasti, i ako je sudska vlast zaista neophodna društvu i državi, Srbija mora da poveća i broj sudija i broj saradnika i broj administrativnog osoblja. Zavaravamo se ako mislimo da se sa ovim (ili manjim) brojem ljudi može postići više, brže, bolje. To neće biti moguće. Bez ljudi, ne biva.
Kada je reč o starim predmetima u gradjanskoj materiji, medijacija neće pomoći. I do sada se nije pokazala u rešavanju tzv. ”istorijskih parnica”. Ko se parniči 20 godina, teško će se izmiriti. Ogromna većina starih predmeta se mora presuditi. Sa druge strane, to što su stari, nikako ne sme biti opravdanje da se presude ’’preko kolena’’… jer, to je veće zlo nego da se pravda i dalje čeka. Od pravde koja se čeka, nepravda je, ipak, gora! Medijaciju treba afirmisati kao način da se spor reši pre nego što započne parnica. Kada parnica počne, teško spor postaje dogovor, a kada se parničenje oduži, dogovor postaje nemoguć.
Posebno podržavam generalni stav, koji proizilazi iz teksta, da se vrlo dugo, zapravo, čeka jedan egzaktan, utemeljen, celovit, kompetentno osmišljen plan države o tome kako da se ponovo uspostavi sistem pravosudja, u kome bi uopšte bilo moguće efikasno vršenje sudske vlasti. A za to vreme ulica, iz ovog teksta sudije Majića, postaje sve zakrčenija. Ima više razloga zbog čega se tako dugo čeka na ozbiljan plan spašavanja pravosudja i uspostavljanja sudske vlasti u državi. Prvi razlog je što to nije odgovaralo stvarnim nosiocima političke moći koji su se smenjivali. Popularno je reći: nedostajala je politička volja. Drugi razlog je što za takav ’’servis’’ država nema para, jer kao i svaka ’’generalka’’ i ova popravka mora biti vrlo skupa. Treći razlog je nastao dok se čeka, država i društvo su izgubili i druge potencijale za spašavanje sudske vlasti. Pri ovome mislim na sistem selekcije stručnih, motivisanih i sposobnih ljudi, zbog čega su i ljudi generalno devalvirali, ali i na neophodan društveni okvir – društvo gradjana.
Svetlo na kraju tunela se ne nazire. Ili, još gore, kao u živom pesku…
Na sjajan tekst autora nadovezao se odličan komentar kolege Nedića. Kolega Nedić koristi svaku priliku da objasni i učenima i neukima da alternativa, verovali ili ne, postoji. Kada bi sudije sa malo više „razumevanja“ poučavali stranke da spor mogu da reše i na drugi način; kada bi tužioci nastupajući iz ugla „boga i batine“ pristali na razgovor, a ne na postavljanje uslova; kada bi advokati shvatili da im veću korist donosi zadovoljan klijent od troškova dodatna 3 odložena ročišta, možda bi se tada bar za nekoliko procenata smanjio broj tih prirodnih staništa za bubaruse. Ali to se ne postiže zakonima, već promenom načina razmišljanja.
Закон о заштити права на суђење у разумном року је само још један у низу закона којима извршна власт преко сервилне законодавне власти у правни систем инсталира механизме који им омогуђавају да потпуно дестабилизују правосуђе и униште и оно мало независности ове гране власти. Наравно све са циљем да путем послушног правосуђа обезбеде свој што дужи боравак на власти. Последица је разградња не само правосуђа већ свих институција (школства, здравства), те и саме државе а зарад остваривања интереса светске олигархије која човечанство гура у нови светски рат.
С поштовањем судија Основног суда у Пожаревцу мр. Гордана Видојковић
U potpunosti se slažem sa uvaženim autorom teksta i sa većinom komentara.
Želim samo da, bar stručnoj javnosti, skrenem pažnju na postojanje sudova posebne nadležnosti, među kojima su Prekršajni sudovi.
Dok sudija u Prekršajnom sudu u Beogradu dobija u rad mesečno preko 250 predmeta, uključujući tu i zamolnice, zahteve za sudsku zaštitu po prekršajnim nalozima i maloletničke predmete, u većini Prekršajnih sudova u Srbiji, broj predmeta u radu po sudiji je znatno manji. Neke sudije ni za godinu dana nemaju toliko predmeta, ali su oni izuzetak, kao i sudovi koji imaju približno isti priliv kao beogradski sud.
Sudije ne mogu da postignu ni da zakažu jedan put ročište. S druge strane, pored toga što svi imamo iste plate, sudija u Beogradu kao i sudija u nekom malom gradu sa prilivom koji nije dovoljan ni za normu koja je 60 predmeta mesečno, sudije prekršajnih sudova su potcenjeni najnižom platom u odnosu na ostale sudije, a i u pogledu stručnosti, eto, sumnja se u stručnost, iako primenjujemo preko 200 zakona i 800 podzakonskih akata. Većina prekršaje vidi samo u saobraćaju, a ima dosta veoma složenih predmeta iz drugih oblasti gde su zaprećene kazne izuzetno visoke.
Da je prekršajni postupak veoma složen, potvrđuje i Advokatska tarifa, gde su za postupanje u prekršajnom postupku predviđene izuzetno visoke nagrade, dakle, kolege advokati su prepoznali ono što kolege sudije i ostala stručna javnost nije.
Nakon što sam od dolaska s posla do sad, radila presude, jer u redovno radno vreme imam zakazana suđenja, da bih stigla da saslušam i izvedem dokaze za predmete koji stalno pristižu, a u retke dane kad nije zakazano rade se rešenja i ostali administrativni poslovi, pišu se pozivi, jer pozivari ne postoje, možete me pitati o suđenju u razumnom roku, samo ako vidite da sam otišla na pauzu ili da sam u radno vreme popila kafu na poslu.
Situacija se može popraviti samo ako se duplira broj sudija, odnosno da se ne dozvoli da sudija ima priliv novih predmeta četiri puta veći od mesečne norme.
Zahvaljujem na čitanju.
Господине Кузмановићу,
не знам ко сте ни чиме се бавите али ми импонује што се бавите мојим ликом и делом. О “упорном и без трунке обзира” коментариању на овом блогу могу вам рећи да сам коментар поставила само два пута а блог пратим од када постоји. Први пут на тему Тамне бројке читаоца и сада. О мојој стручности, раду а нарочито ажрности можете се увек лично уверити. Од када радим у правосуђу предмете носим кући и радим их и после посла и викендом, наравно без икакве надокнаде. Баш због мојих резулта рада и решених предмета себи дајем право да коментаришем ову тему. Иако судије у Србији не цене, тужиоце цене још мање. Моја биографија, резултати рада и стручна мишљења су вам увек на располагању.
Koleginice Savović,
najpre, želeo bih da vas obavestim da je drug Tito umro.
Pažljivo sam pročitao i vaše postove i postove kolega. Žao mi je što moram da vas razočaram i da vam kažem da se niko od kolega ne bavi vašim “likom i delom”. Nadam se da vam to neće suviše teško pasti.
Lišeno svake subjektivne uobrazilje, jasno je da kolege, sa punim pravom, ukazuju na, najblaže rečeno, neprimeren sadržaj postova osobe koja vrši javnotužilačku funkciju.
Ipak, čini se da kolegijalna kritika nekako utiče na vas pa sada, ako ništa drugo, bar postove ne pišete u toku radnog vremena.
Nadam se samo da vam sada pisanje postova neće oduzeti dragoceno vreme koje posvećujete predmetima kada ih radite kod kuće te da nas zbog toga nećete “počastiti” tiradom postova sa temom koja obrađuje taj deo vašeg pregalaštva.
Podsetio bih vas da ste na tekst uvaženog sudije Majića, koji nosi naslov “Tamna brojka mojih čitalaca”, postavili čak 2 gotovo identična komentara (izgleda da vam jedan nije bio dovoljan?!). Pomenuti komentari zaista isijavaju patetikom i više nego degutantnim i vrlo jeftinim samopromoterstvom. Još uvek se prepričavaju među kolegama, a i šire. Da li je moguće da zamenik javnog tužioca, na izuzetno ozbiljnom blogu, piše o tome kako na letovanju kuva, pegla, pere…? Da li zaista mislite da to nekoga zanima? Da li zaista mislite da ste jedini i do te mere izuzetni?
U vašu stručnost, rad i ažurnost, mogao sam da se, nažalost, i lično uverim.
Smatram da nije primereno da to elaboriram ovde ali kao i većina kolega, verujem svojim očima, a ne vašim rečima te mi neće predstavljati problem da navedem bar deo reprezentativnih radova iz vašeg stručnog i ažurnog opusa, ako bude potrebe za tim. Ipak, iskreno se nadam da neće biti takve potrebe.
Petar Živković
Још нешто НН Кузмановићу,
посао тужиоца одавно није везан за канцеларију и за радно време. Често смо за време радног времена у полицијској станици, на увиђају, саслушавамо странке ван седишта тужилаштва …. Да радите у правосуђу то би вам било познато.
Тема овог текста је што ми нпр. у тужилаштву имамо само један истражни дан у недељи, немамо своје записничаре, стручни сарадници имају своје предмете а не раде наше као у суду, немамо кабинет да испитамо задржано лице у притворском предмету па молмо колеге да нам уступе своју канцеларију намењену за истражни дан, чиме они много губе, немамо своје референте, сами копирамо списе предмета, лепимо, расписујемо позиве, примамо странке….
Koleginice Savović,
pored toga što posao tužioca odavno nije vezan za kancelariju i za radno vreme, uočava se da posao određenih zamenika javnih tužilaca nije vezan ni za termine glavnih pretresa na koje su prethodno uredno pozvani od strane postupajućih sudija pa se, bez obaveštavanja, i ne pojavljuju na istim.
Pošto radite u pravosuđu, to vam je sigurno poznato.
Da li i vi možda spadate u ovu grupu zamenika javnih tužilaca?
Budite pošteni kao što ste efikasni i vredni pa upoznajte čitaoce ovog bloga sa istinom.
Tema članka uvaženog sudije Majića je nešto sasvim drugo i mnogo je ozbiljnije, sveobuhvatnije i dublje od onoga što ste vi napisali. Vaš fokus na vaše “JA” je toliki da vam ova činjenica izmiče.
Pa, verujte da su suze potekle svima zato što vi sami kopirate i lepite spise predmeta, a svi gorko plačemo zato što vi morate sami da primate stranke.
Kao što vas je neko već pitao – zbog čega radite u tužilaštvu kada vam sve, pa i trivijalnosti, jako teško padaju??? To je već – mazohizam.
Evo predloga – pređite u advokaturu. Ovde je sve divno i plaćeni smo baš onoliko koliko ste napisali.
Verovatno će vam nedostajati član 50 Zakona o JT jer vam, kao advokatu, niko ne garantuje platu dovoljnu da obezbedi vašu samostalnost i sigurnost vaše porodice. U advokaturi vam to sigurno ne garantuje zakon. U advokaturi toga nema. Morate sami, svojim trudom i sposobnošću da zaradite svoju platu, a i da pretekne za sigurnost porodice.
Nadam se da vas nisam prepao iznetim činjenicama.
Ako ipak nalazite da je i advokatura previše zahtevna, možete u svakom trenutku da napustite svaki poziv koji je u vezi sa pravosuđem i da počnete da se bavite, recimo – sekretarskim pozivom.
Časno i pošteno.
Petar Živković
Рекоше ми јуче колеге да се на блогу судије Мише Мајића, кога изузетно ценим, поново огласила Бојана Савовић, заменица јавног тужиоца у Трећем ОЈТ. Једноставно сам морала да прочитам. И наравно, као и увек – упркос свим недаћама које живот носи и неусловима на радном месту који баш њу најтеже погађају, она је – Најбоља, Најефикаснија, Најпожртвованија, Нај, Нај… све само Нај!
А кога ћу да хвалим ако нећу саму себе?? Или што рече један колега – Ако други неће да ме хвале, ја то радим сам, много боље од свих!
Ех, колега – када будеш прочитао постове Бојане Савовић, биће ти јасно да си само пуки аматер.
Сви који смо (не)срећом упућени у методе рада и учинак поменуте заменице, прво се кисело осмехнемо, а онда се питамо да ли је то примерена реакција тј. да ли би примереније било да заплачемо. И што је чудно – сви осећамо срам. А не би требали јер нико ода нас није Бојана Савовић.
Кратко и јасно – ни једном оштећеном не бих пожелела да му Бојана Савовић буде странка у поступку.
И док остали читаоци блога прате тему текстова које објављује цењени судија па затим пишу коментаре који су у вези са темом, заменица јавног тужиоца Бојана Савовић користи сваку прилику да прво, из свег гласа закука над својом судбином, а онда да нас упозна са својим врлим постигнућима.
Да ли она има право да овако поступа? Наравно да има.
Да ли ме је срамота сваки пут када прочитам нешто тако приземно, а долази од стране заменика јавног тужиоца? Наравно да ме је срамота.
Ето, ако заменица Бојана настави да поступа као до сада – не треба чак ни да је буде срамота.
Ми осећамо срамоту и за њу.
Милица Ј. Николић
Koliko sujete medju tzv. advokatima i tzv.tuziocima…Pa ljudi zanemarite makar malo Vas EGO! Ovo nije ni mesto, a nije ni vreme da se razracunavate izmedju sebe i pisete ono sto izgleda nesmete reci jedni drugima u lice…Pogledajte naslov teksta, pa ostavite neki strucan komentar (ukoliko uopste znate bilo o ovoj temi), pa makar malo pomozite nama koji smo neuke stranke, a izgleda imamo vise iskustva od Vas!Da sam na mestu uvazenog sudije Majica ja bih iz principa i doslednosti ugasio ovaj blog i ne bih Vam davao vise besplatne savete i pravnu pomoc…Pa onda tamo neki Savovici, Kuzmanovici, Petar, Milica…ne bi ni krivi ni duzni dobijali priliku za samoreklamerstvo!Treba da vas je stid i sram!Najlakse je lupati po tastaturi…
Колегинице Савовић,
Прочитао сам ваше коментаре. Након вашег запомагања како вам неподношљиво тешко пада рад у правосуђу, један од колега вам сугерише да напустите правосуђе и предлаже вам да се бавите секретарским послом.
Он сматра да би то било часно и поштено.
Колегинице Савовић, да ли ви већ вршите функцију секретара у приватној организацији, а истовремено обављате јавнотужилачку функцију?
Будите искрени као што сте вредни па одговорите на ово питање.
Тим пре што у коментару написасте да нам ваша биографија, резултати рада и стручна мишљења, увек стоје на располагању. А ту ништа не пише о вашем ангажовању у приватној организацији.
Али пише на сајту те приване органозације у којој обављате функцију секретара. Чак сте ту објавили своју детаљну раду биографију са све сликом и службеном е-мејл адресом у Трећем ОЈТ.
Да не буде забуне.
Када су ми колеге указале на поменуто, најпре нисам могао да поверујем, а онда сам се и лично уверио увидом у садржај сајта те приватне организације.
Не сматрам потребним да наводим име поменуте приватне организације и адресу сајта јер сам схватио да мало ко није упознат са овом – јавнотужилачком аванутром. Све је лако доступно чак и онима који се слабо сналазе на интернету.
Да ли је то часно и поштено?
Да ли је то у складу одредбама Закона о ЈТ и Етичким кодексом?
Какве су последице?
На овом блогу сте се отворено жалили како нисте задовољни својим примањима у правосуђу.
Да ли је ово начин да увећате своја примања?
На овом блогу сте се отворено жалили како сте претрпани послом па немате трунку слободног времена и да предмете стално носите кући те да их обрађујете и викендима.
Одакле вам онда времена за ово секретарско ангажовање у приватној организацији?
Kod teze povrede prava na sudenje u razumnom roku sud moze na zahtev stranke da donese i objavi presudu kojom se utvrduje da je stranci bilo povredeno pravo, kao i da joj dosudi novcano obe tecenje. Presuda se objavljuje u “Sluzbenom glasniku” o tro ku suda.
Поштовани,
Да ли је истина да се из Буџета РС за правосуђе одваја само 2.2%, па тако у појединим судницама немамо чак ни симболе државе (застава и грб).
Takode, od kako Ustavni sud odlucuje samo o povredi prava na sudenje u razumnom roku u postupku koji je okoncan, podnosioci po pravilu u ustavnoj zalbi isticu povredu i nekih drugih prava.