Nismo svi mi ni jednako pametni ni jednako vredni, govorila je moja učiteljica. Ovu istinu, potvrđuje i premijer Vučić u najnovijoj ulozi tužioca – istražitelja. Jer, dok se njegove „kolege“ vajkaju kako još nisu analizirale tek pristigli izveštaj komisije o padu helikoptera, kako im je potrebno dodatno vreme i kako ne mogu davati bilo kakve izjave o predistražnim radnjama koje su u toku, marljivi tužilac Vučić u dahu, pred kamerama, referiše predmet. “Nema tu Bog zna šta spektakularno” pojašnjava, u značajnoj meri stavljajući tačku na nedoumice. Dok njegove kolege zamenici iz Palate pravde odugovlače, žale se na buku, dremaju, proklinju ustavni položaj, bogorade i čekaju da se, u međuvremenu spis „zavede“ i bude raspoređen, tužiocu Vučiću nisu neophodne sve te kerefeke. Odsečno krivičarski, sublimira činjenično stanje obaveštavajući nas kako je „sigurno bilo tehničkih propusta, ali da oni nisu odlučno doprineli nesreći“. Kratko, jasno i profesionalno! Za razliku od tužilaca koji još uvek usaglašavaju saopštenja o tome da li je izveštaj uopšte i stigao do njih, njemu nisu potrebni dodatni rokovi! Naposletku, rezignirano, kao svaki pregalac kojem je preko glave nesposobnosti kolega koji se redovno „češu“ o njegov rad, izjavljuje kako su tužioci izveštaje mogli da „objave kadgod“, ali kako „ne sme da ih pozove i pita“, jer su ovi i pored svega, nezavisni.
No, znate li šta je posebno interesantno? Brzina kojom tužilac Vučić rešava predmete ni najmanje ne utiče na kvalitet njegovog rada i odluka koje donosi! Ni najmanje! Na osnovu dosadašnjeg iskustava uveravam vas da će njegove uspavane kolege, jednom kada se nakane i pročitaju predmet, doći do istog zaključka do kojeg je tužilac Vučić došao puno pre njih! Možda će samo malo promeniti red reči i ubaciti po koji pravni termin. Znate ono, “na osnovu člana tog i tog … ”
Kako je to moguće, pitate se? Da mu možda ne povlađuju kao starijem i iskusnijem kolegi … ? Boljem studentu … ? Da ne prepisuju … ? Da tužilac nema neke posebne moći … ?
Ne dragi moji! Reč je o tome da nismo svi jednako pametni i jednako vredni. Tužiocu Vučiću i njegovim manje talentovanim kolegama nije neophodno jednako vreme za proučavanje predmeta i odgonetanje složenih pitanja bilo koje, pa ni ove istrage. Puno nakon njega, kolege iz Palate, “otkriće” ono što je on odavno znao. Videćete! Hoćete li da se kladimo?
Pa zašto ga onda odmah ne pitaju i tako očiste fioke … Preko noći postanu efikasni? Zašto mu ne prepuste i ostale predmete? – i dalje ste znatiželjni.
Ali na šta bi to ličilo? Zar stvarno mislite da bi tužilac Vučić, bez obzira na sve svoje iskustvo i snagu profesionalnog autoriteta, ikada poželeo da, makar i posredno, utiče na ostale kolege? Na njih koji su, i pored određene tromosti, i činjenice da im treba malo vise vremena nego njemu, ipak iznad svega samostalni. I koje čak ni on, najiskusniji među njima, ne sme da pozove i bilo šta pita?
Uostalnom, neka se i sami malo pomuče. Ipak su i oni tužioci. A u izveštaju ionako nema Bog zna šta spektakularno, tako da im ovoga puta, Bog zna koliko i ne treba njegova pomoć.
24 Responses
Prvo izjava kako ne da svoja dva ministra. Zatim izjava da tu nema niceg spektakularnog a tek onda kako nece da se mesa u rad tuzilastva jer su oni nezavisni u svom radu.
“Puno nakon njega, kolege iz Palate, “otkriće” ono što je on odavno znao.”
Tu je poenta. Neću da se mešam, ali …. A to je postao manir. Neko to i dalje naziva sudskom nezavisnošću.
Čisti princip podele vlasti na tri grane – ali kao kod druga Krcuna 1958. Ako smo u jednom kratkom periodu mislili da smo odmakli od tog načina razmišljanja, sada nam se obija o glavu ta nada…
Храбро Мишо, нема шта. Показујеш добрим примером модел понашања запосленог у правосуђу.
Свака част.
Поздрав,
Мирко
Bravo, sudija Majiću, odličan tekst! Odlična poruka i tužiocima koji SAMOSTALNO na to pristaju. U stvari, lakše im je kad premijer Vučić umesto njih reši predmet.
Izvanredno! Jedino nisam nigde procitao ni cuo, kako je taj izvestaj dospeo do Premijera pre nadleznih tuzilaca, ko mu ga je i na osnovu koje nadleznosti dostavio?! Takvo pitanje mu nije postavio niko ni od novinara. Valjda je to nebitno, ili je on vidovit, pa zna tacno sta pise u izvestaju? O strucnosti, brzini, i kvalitetu zakljucivanja stvarno necemo. Ta sposobnost je vec opste poznata cinjenica !
Kolega Majić i ovaj put javno saopštava ono što razumni i odgovorni ljudi vide, ukazujući i kroz ovu temu na potpunu bahatost režima i Vučića lično.
Premijer se postavlja se kao mera svega. Etalon za svaku sposobnost i vrednost, čime obesmišljava sve institucije jedne pravno uređene države, za koju se navodno zalaže.
Ovim se još jednom potvrđuje da svaka vlast kvari, a apsolutna vlast, apsolutno kvari !
Nažalost, ovo nije kraj.
I zato je potrebno da svako da svoj doprinos raskrinkavanju osione gluposti.
I zato je ovaj tekst, uvaženog kolege, bitan.
Čestitam, tekst je izvanredan..
Članovi 171. i 172. Dušanov Zakonika ističu princip zakonitosti i nalažu sudijama da sude po pravdi i zakoniku „a da ne sude po strahu od carstva mi”. Ukoliko je carevo uputstvo bilo u suprotnosti sa zakonom, trebalo je postupiti po zakonu. (izvor iz 14. veka)
Čl. 171.
“Zapoved carska: Ako izda ispravu car nekome, ili iz srdžbe, ili iz ljubavi, ili iz milosti, a ta isprava protivreči Zakoniku, nije po pravdi i po zakonu, kako određuje Zakon, sudije toj ispravi da ne veruju, samo da sude i izvršavaju po pravdi.”
Čl. 172.
“Svaki sudija da sudi po zakonu, pravo, kako piše u Zakoniku, a da ne sudi u strahu od cara.”
Vidi se da su se baš držali Zakona “ko pijan plota”…..
Naš Premijer deluje kao onaj kuhinjski uređaj koji e reklamira na TV Shopu, multipraktik. Nema te teme koja zaokuplja javnost a da nas Premijer ne počasti svojom “presudom”.
Pitanje je, pre svega za Republiko javno tužilaštvo, zašto se ne oglasi u cilju zaštite samostalnosti tužilačke profesije i ne pita javno premijera, sa kojim pravom on već drugi put izlazi u javnost i svojim izjavama najpre kanalište put za istragu, a zatim i objavljuje rezultate istrage ? Imali smo ovih dana priliku da na delu vidimo kako se to radi u Francuskoj , u državi koja za reazliku od Srbije ima institucije. Marsejski tužilac je dominus litis zvamične istrage o padu aviona sa tragičnim posledicama, spasilačke ekipe rade svoj posao, predstavnici aviokompanije svoj. Premijeri i ministri ne učestvuju u istrazi niti preduzimaju akcije zajedno sa spasilačkim ekipama. Niko iz političke elite Francuske ne koristi tragediju za ličnu političku promociju. Niko nekoristi državne resurse kako bi sebe predstavio kao najpogođeniju osobu. Naravno, daleko smo mi od Francuske. Taj podanički mentalitet koji se ovde uzagaja i neguje već više od pola veka u kontinuitetu, sprečio je postojanje bilo kakve nade da će se u Srbiji izgraditi institucije. Tačno je zato konstatovao onaj doktor na sahrani nastradalih u Novom Pazaru, kada je rekao, da je Srbija zemlja u kojoj je važnije gde će helikopter da sleti nego da li će da sleti ?!
Sada nam je Premijer objavio i odmah i ocenio rezultate istrage vojne komisije. Tužilašvo tu više nema šta da traži. Predmet je zatvoren izgleda. Valjda neće biti da je pilot kriv ? Ministar, Načelnik generalštaba, komadant avijacije, oni su eskludirani od bilo kakve odgovornosti, a pre svega od moralne.
Добро дошли у адвокатуру поштовани колега Мајићу! А и професура Вам се смеши. Ви бар говорите кад треба па Вам нико неће спочитавати накнадну памет.
Hvala svima na komentarima. Jedan od osnovnih problema pravosuđa na koji uporno ukazujem je potpuno odsustvo sposobnosti i elmentarne kuraži da se ukaže na različite oblike nasrtaja na njegovu nezavinost. Prečesto čujem kako je za to potrebna hrabrost koju, navodno, nemaju baš svi. Međutim, da li onaj ko nije dovoljno hrabar ni za iznošenje sopstvenog mišljenja može biti adekvatan za donošenje suda? Tog ultimativnog mišljenja? Za upravljanje životima drugih kroz sopstvene odluke? Da li takvom “hirurgu” sutra spokojno možemo leći pod nož? Ukoliko nedostaje ta elementarna “hrabrost”, mislim da bi bilo elementarno čestito razmisliti o promeni posla. No, kao što reče kolega advokat, možda bi pre svih baš ja trebalo da razmislim o drugim poslovnim aranžmanima 🙂
Šalu na stranu, mislim da ima smisla baviti se sudijskim poslom samo ukoliko je moguće biti svoj u svakom, pa i u ovom pogledu. Ukoliko to nije slučaj, ukoliko je cena koja se “traži” gubitak posla, onda i ne treba biti sudija u takvom društvu.
Ipak se nadam da nismo dotle došli. I dalje verujem da borba za uspostavljanje sudske vlasti u Srbiji ima smisla. I da će jednom, i ovde doneti rezulate čiji će značaj prevazići svaku pojedinačnu sudbinu, pa i onu njome obeleženu.
Najzad pravi tekst…. Sva cast!
Poštovani sudija, zahvaljujem se na ovakvom tekstu. Moj osećaj, dok sam čitala Vaš blog, je više od slaganja sa stavovaima koje ste izneli. A šta je to više i važnije od istine koju ste izneli, a koju verujem da zna i većina vaših kolega u pravosuđu, bilo da su sudijie iili tužioci? To je integritet koji pokazujete, i na kome bi vaše kolege trebale da vam budu zahvalne, i da slede kao primer ponašanja.
Ako mene pitate, zaista je lep osecaj procitati ovakv tekst. Želim samo da je mnogo više ljudi u pravosudju poput vas.
Voleo bih da vidim da niste u tolikoj meri usamljeni među sudijama. Nadam se da ćete probuditi uspavane kolege među kojima ima ljudi od integriteta ali im nedostaje hrabrosti da slobodno izraze svoj stav. Sa još 2-3 sudije koje otvoreno diskutuju o svim problemima javno, bez ustezanja, u velikoj meri bi se oslobodili i drugi nosioci pravosudnih funkcija. Izvršna vlast već dugo tretira sudije (i tužioce) kao administrativne radnike, samostalne referente, poslušne klimače glavom koji samo treba da u delo sprovedu nečiju tuđu volju. Začudo, mnogima ta uloga sasvim leži. No, da ipak sačekamo da vidimo tog vrlog tužioca, koji će doneti neki zaključak koji možda i nije u saglasju sa mišljenjem premijera. Najgore je što bi posle toga bilo sasvim normalno da taj hrabriša ( ili nesretnik, u zavisnosti od pozicije gledanja) pakuje kofere iz tužilaštva i pokuca na vrata Advokatske komore, jer niko od njegovih kolega-statista ne bi prstom mrdnuo. Već smo imali preilike da gledamo taj film.
Poštovani sudija,
Vaša kritika prakse je, svakako, kompetentna, jasna i osnovana. Ali, u konkretnom slučaju, i nije osobito teško kritikovati praksu našeg kolege Vučića. Zlo je, zapravo, u tome, što Vam svi mi ovde čestitamo, zapravo, na hrabrosti da kritiku javno iznesete! Ta činjenica obeshrabruje da će uskoro biti moguća promena prakse koju ste Vi kritikovali.
Uzgred, pravnik i čovek kao što ste Vi je dobrodošao u svim pravničkim profesijama, pa i u advokaturi, naravno. Stanje u advokaturi, dragi kolega, je takvo da ćete se možda ovajditi, ali sumnjam da ćete se usrećiti. Jer, u državi bez Suda, advokatura postaje prilično beznadežan i besmislen posao. Obrni – okreni, o čemu god da se započne priča, i na koju god stranu da se vodi dalje razgovor, stvar se uvek vraća na Vašu generalnu tezu na ovom blogu o neophodnosti uspostavljanja sudske vlasti u skladu sa Ustavom…
Poštovani,
posebno me je potakao poslednji komentar kolege Todorovića. U potpunosti se slažem sa konstatacijom da bez nezavisnog suda i stvarne sudske vlasti, ni u jednoj pravosudnoj profesiji nema sreće. Možda “veselje” pronalaze samo malobrojni, kojima stanje haosa, neslobode i spremnosti na razne “dilove”, profesionalno i ekonomski odgovara. Svi ostali, uveren sam, bili bi oslobođeni ukoliko bi oslobođen bio i sud.
Takođe se slažem i sa konstatacijom prema kojoj se obeshrabrujućom može smatrati činjenica da se na hrabrosti uporno čestita sudiji koji je elementarno spreman da progovori o uočenim devijacijama u ovoj oblasti. To, nažalost, više govori o dubokoj krizi u kojoj se pravosuđe nalazi nego o nekakvoj “vrlini” samog autora kojem se aplaudira.
Takođe je indikativno da se bilo kakvo iznošenje sopstvenog stava, apriori povezuje sa mogućim planovima za napuštanje suda. Opšte je uverenje da neko ko je sudija, po definiciji ne može biti slobodan, te da do manifestacije slobode može doći tek sa odlukom o napuštanju “okova profesije”. I ova činjenica govori u prilog težine bolesti u kojoj se pravosuđe nalazi.
Ipak, kao što sam naveo, verujem da ima smisla boriti se. Izlišno je napominjati da su u toj borbi, sve misleće i poštene kolege, dobrodošle. Zato Vam se još jednom zahvaljujem na učestvovanju i komentarima.
MM
“Takođe se slažem i sa konstatacijom prema kojoj se obeshrabrujućom može smatrati činjenica da se na hrabrosti uporno čestita sudiji koji je elementarno spreman da progovori o uočenim devijacijama u ovoj oblasti. To, nažalost, više govori o dubokoj krizi u kojoj se pravosuđe nalazi nego o nekakvoj “vrlini” samog autora kojem se aplaudira.” Rec “obeshrabrujucom” treba zameniti sa “porazavajucom” ili “strasnom” pa se mogu sloziti. Tvoje pisanje je itekako ohrabrujuce i najvecim delom se ljudi upravo hrabre pisuci ti pohvale 😉
Kao sto sam se pribojavao, VJT kaze da su za nesrecu ” primarno” krivi piloti.
Dakle, dragi zauvek bivsi kolega, bez obzira da li ce te ovo da objavite ili ne, svaki put kada procitam ovakav tekst, poslacu slican komentar.
Posebno mi je smesno odusevljenje “pokazanom hrabroscu”, jer ovaj blog niste pokrenuli 2009, 2010, 2011…, vec mracne 2014, u avgustu. Da li to znaci da je do tada sve bilo ok ili nije bilo te hrabrosti kao sada? Da li je bio pritisak na pravosudje kada je ministarka zvala sudiju telefonom da bi ga ubedjivala kako bi trebao da na odredjeni nacin presudi u predmetu, pa mu je cak slala i profesorku da mu objasni neke stvari? Ona ista ministarka, koja je po vasem misljenju nesto malo zabrljala oko reforme, ali to nije razlog da sada ljudi seire nad njenom hudom sudbinom i neuspehom da se upise u advokaturu.
Da li je sud tada bio slobodan, jer kada je sudija na kolegijumu izneo sta mu se dogodilo, prvo je doziveo prostacke napade nekoliko kolega bliskih rezimu, a zatim mu je predsednica suda zabranila da to iznosi u javnost, da bi mu na kraju predmet pred presudjenjem bio oduzet i dat drugom sudiji?
Jedino ako za ovo niste culi, mada sumnjam, jer je celo beogradsko pravosudje o tome pricalo.
A sto se tice pritiska na pravosudje putem izjava politicara i medija, pogledajte ovaj sajt, mozda nesto i saznate o vremenu predjasnjem o kojem niste pisali kada je trebalo.
Link za pomenuti sajt koji sam zaboravio da stavim http://www.anti.media/
Dragi, možda i “zauvek bivši” kolega (koleginice) “Bio i video”,
zahvaljujem Vam se na komentaru i pračenju bloga.
Najpre, kao što vidite Vaš komentar je objavljen. Jedan od ciljeva bloga je i omogućavanje necenzurisane razmene misli o pravosuđu i problemima koji ga prate. Na blogu su dobrodošli svi, slagali se sa autorom ili ne, sve dok se pristojno izražavaju i drže teme. Tako će biti i ubuduće, tako da ste dobrodošli “svaki put kada pročitate ovakav” ili neki drugi tekst.
E sad, priznajem da bih, za početak, bio srećniji kada bih znao sa kime polemišem. Zbunjuje me pomalo pristup kod kojeg se navodno razgovara o hrabrosti u iznošenju stavova, pri čemu se jedan od polemičara “sakriva” iza pseudonima. Pa zar Vi koji prebacujete nedoslednost u kritici moćnih, zazirete od potpisane kritike mene, koji, po svemu sudeći, u odnosu na Vas nemam bilo kakvu moć?
Jedno je izvesno. Čini se da sam Vas nečim baš ozbiljno naljutio. U razumevanju razloga Vaše ljutnje pomoglo bi kada biste mi barem odgonetnuli da li je ono “zauvek bivši kolega” izazvano činjenicom da ste Vi nekada bili sudija ili pak, time što ste uvereni da ja neću uskoro više biti sudija. Ili je ipak reč o trećoj opciji. Možda me, iako smo i dalje i Vi i ja sudije, smatrate nedostojnim takvog oslovljavanja?
Šta god da je u pitanju, učiniću svega nekoliko napomena. Najpre, činjenica je da 2009-2011 nisam pisao blog. Jednostavno, nisam se bavio time. Blogosfera (čiji značaj ću otkriti tek kasnije), za mene je tada predstavljala u potpunosti nepoznatu oblast. Međutim, mislim da ste iz ove činjenice izveli nekoliko pogrešnih zaključaka. Najpre, to što tada nisam pisao blog, ne znači da sam ćutao o pritiscima na pravosuđe. O tome ćete se, ukoliko u tom pravcu postoji i najmanja volja, sigurno i sami lako informisati. Previše je svedoka mojih “nepristajanja”, a jedan od njih je i pomenuta, bivša ministarka Malović. Teza o tada “poslušnom” sudiji koji je nakndano postao “neposlušan”, teško da može imati osnova.
Takođe, nije mi jasno iz čega ste izveli zaključak kako smatram da je ranije “sve bilo OK”? Iz čega zaključujete da ukazivanje na aktuelne probleme, na bilo koji način svedoči o stavu da je reforma i sve što ju je pratilo, bila ispravna. Iz čega pomišljate da išta manje osuđujem tadašnje pritiske na sudstvo? Na osnovu čega stvarate sliku da su mi tadašnji “pravosudni dreseri” (videt na primer tekst “Krivična prijava”) na bilo koji način bili “bliži srcu” od ovih današnjih? Voleo bih da se i ovde prethodno raspitate i da tek onda polemišemo.
Naposletku, uveren sam da ste jedan deo odgovora mogli dobiti i pažljivijim čitanjem tekstova na samom blogu. Da je to učinjeno, siguran sam da ne biste pomislili kako reformu 2009-te smatram “samo malom brljotinom” i kako na bilo koji način pokušavam da amnestiram “izvođače radova”. Umesto toga, baš kao i ovom prilikom, samo pozivam na objektivnost i principijelnost u svemu pa i kada je o kritici reč.
S poštovanjem,
MM
Lepo je sto ste objavili komentar i na tome zahvaljujem. Red je i da ovaj put odgovorim, ali necu vise, osim ako ne budem isprovociran.
Iz Vaseg odgovora zakljucujem da Vas najvise zanima zasto sam napisao „bivsi kolega“, odnosno da li sam sadasnji kolega koji Vam nesto podmece, najavljujuci nesto lose po Vas i zato sto sam anoniman.
Pa evo, mozete da se opustite, nisam sudija, vec bivsi kolega koji nije prosao reformu, koji je docekao odluku Ustavnog suda posle 30 meseci, bio licno pozivan od onih koji su utvrdili da je nedostojan, kriminalac i neznalica da se vrati, uz obrazlozenje da je u pitanju greska i da oni nisu mogli nista da urade. Naravno, odbio sam da se vratim i otisao na sasvim drugu stranu, bez ikakvog dodira sa pravosudjem, osim licnog kontakta sa ljudima, koji su to bili i ostali.
Dakle, mozete biti mirni sto se mene tice, poznajemo se, nismo nikad nista zajedno radili, nisam Vas nikad nista pitao, a ni Vi mene.
Jedan od razloga sto se nisam vratio je bio i to sto je bilo jasno da se nece nista promeniti, da oni koji su pokrenuli ceo haos, tako i oni koji su na terenu odradili prljav posao nece snositi nikakve posledice i tako je i bilo, do dana danasnjeg. Takodje sam se odvikao, cekajuci da se nesto desi, tog mirisa koji se oseca u pravosudju i oko njega, za koji sada tvrdim da je u pitanju smrad, ali se covek na to navikne kada je dovoljno dugo na takvom mestu, a moram da priznam da osecam u najmanju ruku prezir prema dobrom delu ljudi koji se u tom okruzenju pojavljuju, bez obzira da li su sudije, tuzioci, advokati, policajci…
Sto se moje anonimnosti tice, vise bi trebao da Vas zabrine komentator „advokat“ koji Vam je pozeleo dobrodoslicu u advokaturu, jer kao sto znate advokati su prilicno politicki mocni u ovoj zemlji, dvojica niskih saljivdzija je aktivno ucestvovalo u reizboru, Advokatska komora je nezakonito izabrala svog predstavnika, pred reizbor neki advokati su otvoreno pretili da pazimo sta radimo, jer se reizbor blizi, a posle njega su „seirili“, smejali se u lice ili okretali ledja. Jedan mi je cak prijateljski preporucio, 3-4 meseca pre reforme, da trazim vezu, jer su „ovi“ resili da naprave haos, da pociste nepodobne, one kojima su bracni drugovi advokati i ljude pred penzijom.
Sto se tice anonimnosti, da sam i stavio neko ime i prezime, da li bi znali ko je u pitanju? Dragan Petrovic advokat, Milovan Jankovic sudija ili John Smith zabrinuti gradjanin, birajte koje Vam se svidja.
Sto se tice Vaseg obrazlozenja da ste moc blogosfere otkrili naknadno, u to mi je tesko da poverujem, jer ste dovoljno mladi ili stari da Vam internet i njegove mogucnosti ne predstavljaju nepoznanicu. Sa druge strane, nije potreban blog da bi se iznelo misljenje, kao sto ste ga izneli na primer 9 dana posle pada helikoptera, http://www.rtv.rs/sr_lat/drustvo/majic-nezavisni-strucnjaci-da-istraze-pad-helikoptera_580981.html i to kao sudija Apelacionog suda, dakle kao neko cija rec ima tezinu i ko obavlja odgovornu funkciju.
Blogovi su postojali i pre 2010. godine, ali su se uglavnom bavili glupostima, ali se poplava kritickih blogova, a i cela kuknjava oko cenzure i diktature pojavljuje tek od 2014. godine. Jedini zakljucak koji mogu da izvedem je da je pre 2014. sve bilo divno, da nije bilo potrebe za kritikom, a da smo sada u najmracnijem periodu skorasnje istorije. Ili je mozda obrnuto, da onda nije bilo uputno biti ozbiljan kriticar.
Secam se dobro tog „srecnog“ vremena reforme, kada smo mi leprozni pokusavali da bilo gde procitamo nesto sto bi bilo kritika, da ostavimo komentar na neki od brojnih intervjua koje su davali clanovi VSS, DVT, ministarka, drzavni sekretar i predsednik, ali „slobodni mediji“ koji su ih objavljivali to nisu dopustali ili bi to bilo na kasicicu, izmedju svih onih komentara da smo lopovi, neznalice, da nas treba pohapsiti i slicno. To se tada zvalo komentari citalaca, a sada su u pitanju botovi.
Tek posle samara iz Evrope, poceli su da se pojavljuju blago kriticki tekstovi i da se pustaju komentari, pa tako i kod Vas vidim adv. Nikolu Kosanovica, koji sada kritikuje ovu vlast, kao sto je onda kritikovao egzekutore reforme. Ne znam coveka, ali kada citam njegovu kritiku, ne osecam mucninu u stomaku.
Eto, to bi bilo to. Ako Vam je za utehu, dvojica mojih prijatelja smatraju da je bez obzira na sve dobro sto Vas blog postoji, pri cemu je jedan od njih takodje „bivsi“ , koji je kao i ja prolazio kroz isto i nije se vratio, iako je i kod njega bila „greska“.
A da! Da li Vam je poznat slucaj o kome sam pisao u prvom komentaru?
Pozdrav
Dragi, i nadalje neimenovani kolega (koleginice),
čini mi se da bi dalja polemika u ovakvim okolnostima (prikriveni identitet i argumentovanje utiscima), bila bespredmetna. Siguran sam da Vam je poznata ona izreka o atomu i predrasudama i šta je od to dvoje lakše razbiti. Uvereni ste da se ne odnosim sa jednakim nivoom kritičnosti prema različitim epohama uzurpacije pravosuđa, te da su mi neki od uzurpatora “miliji” od drugih, i bojim se da bih Vas, šta god ponudio od argumenata, u ovom trenutku teško razuverio.
No, bez obzira na to, i dalje iskreno verujem da je dobro što ste prisutni na blogu. Kritika, bez obzira da li je smatrali osnovanom, nas uvek potiče na preispitivanja. Vremenom, moguće je i da ćemo se bolje razumeti, a možda i konačno “ponovo upoznati” i otvoreno porazgovarati o ovim i drugim pitanjima ipak i dalje zajedničkog posla.
Da ne zaboravim, na kraju. Zaista nisam siguran da znam koji slučaj ste imali u vidu u svom prvom obraćanju. Bojim se da ih je bilo puno i da je većina sudija u određenom momentu iskusila neku vrstu pritiska. O jednom od njih iz perioda reforme (slučaj sudije Milinović), kao što sam pomenuo, pisao sam i na stranicama bloga.
S poštovanjem,
MM