Orkestar za mladu

Prisilna ljubav domaćih vlastodržaca i vladavine prava, neodoljivo podseća na neprirodni brak novopočenih bogataša i klasične muzike. Baš kao što skorojević nevoljko angažuje gudački kvartet (podučen da na svadbi sa mladom iz inostranstva teba imati i poneki takt valcera) i domaći političar, svestan da Evropa preferira nezavisne sudove i podelu vlasti, mantra o tome kako su mu ovi prirasli srcu. Ipak, čim ostanu nasamo sa orkestrom i sudovima, skorojević i političar, vraćaju se izvornom melosu i navikama…

Jer skorojević, bez obzira na prohteve tazbine i naherenu leptir mašnu, ne voli klasičnu muziku. Njegova noga cupka u drugom ritmu. Odrastao je uz Šemsu i Šabana, i Štraus mu nikako ne leži. Zna on da su gudači otmeni i da su u visokom društvu na ceni, ali, nije to njegov fah. „Da se ne lažemo“ jada se kumu, „ko ono može da voli“? „Znaš da moram zbog njenih, da ne ispadnem seljak, ali ćemo posle, čim prođe ceremonija,  mi one naše … ! Kao nekada, kada nije bilo mešanih brakova i kada nismo morali da se pravimo „fini“! U ostalom, ako baš moraju da “cijuču”, mogli bi barem da se presvuku i da malo prilagode repertoar. Umesto frakova (u kojima izgledaju kao pingvini) i njima bi bilo komotnije da gude u duksu.” Od dirigenta će tražiti da odstupi od besmislenog pravila da nema naručivanja pesme! Tako bi svi bili zadovoljni – i mladini koji vole ovu šaradu i njegovi, koji moraju da je slušaju, ali makar u njima prilagođenom ambijentu. „Harmonika svira disko“ – pomisli i bi mu, na trenutak, lakše.

Ali, kao što novopečeni ne mari za gudalo, tako ni njegov zemljak – političar, bez obzira na strategije i poglavlja, ne sentimentiše sudsku vlast. Justiciji se po službenoj dužnosti klanja, ali čim odu gosti iz Brisela, brže bolje, sklanja je u špajz. Do sledeće seanse. Stasavao je u državi u kojoj se znalo ko kosi a ko vodu nosi, i koja je sasvim lepo funkcionisala i bez svih tih “grana”. A ova treća, za koju ga stalno nešto zapitkuju i, koja mu, kada god dune jači vetar lupa u prozor, mu se nikako ne uklapa u planove. Zato je svako malo podrezuje (mada ne vredi)! Dobro, de, slaže se on … sudovi moraju da postoje, ali ne bilo kakvi! Pa ne misli valjda neko da će on da ih plaća a oni da sude kako im padne napamet! Gde to ima? Da kopaju po svemu i svačemu! Da zabadaju nos … ! Zna on dobro na šta bi se to svelo. Samo bi njemu dragi i bliski bili na optuženičkoj klupi. Neće moći! Biće sudova, ali prilagođenih našoj tradiciji i navikama!  ”Harmonika svira disko” – pomisli i bi i njemu na trenutak lakše.

Kada god ga posmatraju, novopečeni bogataš žmuri i pravi se da uživa u Vivaldiju. Povremeno naglašenim tapšanjem između stavova, prene muzičare … Gleda u pravcu tašte, očekujući odobravanje … Merka čelistkinju … Međutim, kako vreme prolazi, uz piće, novopečenom kočnice lagano popuštaju … Pogled se magli a krv uzburkava … Predugo je u tesnim cipelama, stegnut leptir mašnom i mučen klasikom … Ispija još jedno piće i ševrdavim korakom držeći novčanicu u ruci, prilazi uplašenom dirigentu … Traži mu da polako, kada on nađe za shodno, pređe na nešto od Brene … Nešto, po sopstvenom izboru … Kada ovaj, zbunjen pojašnjava da takvu vrstu muzike ne sviraju, počinje da gubi strpljenje … Odjednom shvata da mu je dosta i svadbe i tazbine! Ako je ovo cena, ne mora ni da se ženi … ! I onda …  prasak!! Ne mogavši da izdrži još jedan predugi adagio,  novopečeni bogataš potpuno gubi kontrolu!

“Ko te plaća majmune?! Jel si ovde došao da mi držiš predavanja?! Pripazi malo šta sviraš! Možeš da gudiš do mile volje, ali Brenu i Tomu mi ne diraj! Znam ja dobro da ste vi i poslati da ih napadate, da je sve to hajka protiv njih! Nisi ti dirigent Bečke filhamonije ćemanisto nijedan, već svirač na srpskoj svadbi! Šta umišljaš?! Šta? Žalićeš se tašti? Misliš da ako znaš to tvoje cijukanje da si izmislio muziku? Hoćeš sada da dovedem kamion trubača da te oduvaju sa sve tim frakom?”…

Za to vreme, nije ništa mirnije ni kod njegovog zemljaka političara. Malo, malo u sobi se pojavi po neki naduvanko koji uzvikuje kako istraga mora biti sprovedena nezavisno … I malo, malo, onako umornom, učini mu se da neko pominje njegove prijatelje, saradnike… “Šta će Justicija u špajzu?” –kao da čuje glas onog briselskog inspektora …

I sve to u njegovoj kući! Pod njegovim krovom! “Znam ja dobro da je sve to zavera” – viče i gubi strpljenje. “Ako je to cena integracija, bolje da ih i nema! … Sve ću da vas razrešim i da dovedem nove … Mislite li da nemamo dovoljno sudija, pravnika? Pa kamioni novih i boljih čekaju samo na moj znak … Ima da dođu i da vam pokažu šta je suđenje. Marš napolje i vi i Brisel koji vas je napravio!” …

Na dva kraja grada, slična scena…

Kamerni orkestar za mladu (koji je domaćin u delirijumu popeo na staru jabuku), pijanom gazdi, po mesečini, svira Tominu “Danku”…

Nedaleko odatle, sudovi, isterani u dvorište između dve briselske vizite, sa treće grane, pevuše omiljenu gazdinu strofu… Tiho, gotovo nečujno, da ga, onako mamurnog ne probude. Pevuše i nadaju se da će se neko iz briselske inspekcije, ponovo setiti  grane, pre no što je gazda onako mamuran, konačno poseče…

Ako u međuvremenu, uz gazdinu pesmu, na trećoj grani, sami od sebe ne ugnjile.