Sve što se dogodilo u petak kasno uveče, predstavlja tragediju koju bi, da su uslovi ovde iole redovni, imalo smisla isključivo oćutati i oplakati. Pad helikoptera koji je dolazio iz humane akcije spašavanja, gubitak sedam života i tuga sedam porodica, zaslužuju samo saučešće i muk … Eventualno pomoć, ko je u prilici da je pruži. I ništa više. Sve što se dogodilo u petak kasno uveče, predstavlja tragediju kakve se, nažalost, dešavaju… I na mestima bogatijim i bezbrižnijim od ovog.
Ipak, domaća javnost i ovoga puta pulsira drugačijim ritmom. Društvene mreže, bruje. Umesto tišine i žalosti, dominiraju kritika i nepoverenje. Izražava se sumnja i poziva na odgovonost. Nekoliko verzija uzroka ove nesreće već je predstavljeno na najčitanijim portalima. Vojni i vazduhoplovni eksperti izražavaju skepsu…
Da li smo zaista toliko bezosećajni i željni makar i najsurovijeg senzacionalizma, da nam pametovanja nije dosta čak ni kada je reč o nedokučivim vazduhoplovnim havarijama ili je ipak po sredi nešto drugo? Nešto mnogo opasnije?
Bojim se da jeste. Reakcija građana i ovoga puta, kao i u mnogo navrata do sada, samo je logična posledica brižljivo građenog nepoverenja u institucije. Veoma opasne vrste nepoverenja, uz čije prisustvo, naročito kada je izraženo u ovakvim razmerama, ni jedna država ne može normalno da funkcioniše. I zato, čak ni u ovakvim tragedijama, ne bi trebalo apriori osuditi laike posađene ispred kućnih računara, od kojih mnogi nemaju bilo kakvo iskustvo, čak ni kada je reč o „naletima“ u ekonomskoj klasi. Ne bi se trebalo olako zadovoljiti zavodljivim tvrdnjama da su to samo „politikanti“, hejteri, botovi i slično…
Skeptične, nepoverljive i teorijama zavera sklone građane moguće je razumeti jednostavno zato što su nebrojeno puta do sada u sličnim situacijama bili svedoci neistinitih ili makar nepotpunih saopštenja državnih organa i njima naklonjenih medija. Zato što dobro pamte raznorazne pokušaje zabašurivanja i pružanja nesuvislih, neubedljivih odgovora… Što su im u živom sećanju nerešeni predmeti, tužioci do kojih nikako da „dopre glas“, konferencije za štampu na kojima „pitanja nisu dozvoljena“, nepotizmi, zločini sa još uvek nepoznatim izvršiocima, zastarevanja predmeta… Što su svedoci neuspelih pokušaja zaštitnika građana da dopre do podataka od značaja za javnost … i slično. Zbog toga što odavno ne veruju da su najbolji ministri oni kojima je vođenje resora prvi ozbiljniji posao. Zbog toga, što, najkraće rečeno, nedovoljno veruju državi i njenoj spremnosti da stvari istera na čistac, bez obzira na to ko bi ovakvim „isterivanjem“ mogao biti isteran. Zbog toga što osećaju ili znaju, da su nebrojeno puta, od različitih vlasti, u sličnim situacijama prevareni.
A to je izuzetno opasno. Još od Rusoa, zapadne demokratije kojima stremimo, državu u značajnoj meri shvataju kao tvorevinu nastalu na osnovu specifičnog društvenog ugovora. Ugovora kojim građani prenose izvorni suverenitet na državu i obavezuju joj se na vernost u zamenu za zaštitu njihovih prirodnih prava. Odriču se dela svoje slobode da bi njima upravljali sposobniji, marljiviji i pošteniji. Bolji od njih. Oni kojima veruju. Čitav koncept postoji dok postoji elementarno poverenje. Ako se ono naruši u toj meri da temelji društvenog ugovora bivaju uzdrmani, jasno je šta od koncepta može preostati. Jedino ranije – totalitarno, boljševičko shvatanje države kao aparata koji ima monopol na prinudu. I kome bilo kakvo poverenje građana i nije neophodno.
Poginule nevoljnike više nije moguće vratiti. Još jedna tragedija nad ovim prostorima odnela je živote od kojih, verovatno ni jedan nije proveden u raskoši. Bogatstvom, svakako ne raspolaže ni država kojoj su služili. U aktualnim uslovima, ona nema ni dovoljno novca, savremenih letilica, modernih bolnica, osposobljenih aerodroma, pa ni previše iskusnih i dobro obučenih pilota, da bi, se „aneksom društvenog ugovora“ mogla obavezati da se ovako nešto na ovim prostorima, više neće događati. I građani joj na ovoj nemogućnosti obavezivanja, koliko god nezadovoljni bili, ne bi ni smeli zameriti.
Međutim, postoji nešto što bi, i ovakva, siromašna i problemima bremenita država, morala da ponudi u okviru budućih „ugovornih obaveza“. Pored nesebične pomoći porodicama nastradalih, jedino što bi odgovorna vlast u ovakvom slučaju mogla da učini je da, ne samo srodnicima već i sveopštoj, krajnje nepoverljivoj javnosti, ovoga puta ponudi istinu. Punu i brzu! Bez obzira na to da li i koliko ova bila neprijatna. Po bilo koga. Istinu koja bi bila rezultat zaista nepristrasne i sveobuhvatne istrage (uz učešće istinski nezavisnih stručnjaka) o tome zašto se helikopter sa, kako je navedeno, najiskusnijom posadom koju u ovom trenutku imamo, u mirnodopskim uslovima, srušio nadomak najvećeg i najsavremenijeg aerodroma koji imamo.
Sve manje od toga, bio bi još jedan greh prema žrtvama i još jedno produbljavanje već zjapeće rane nepoverenja.
7 Responses
Kao i uvek, veoma dubiozno kolega Majicu. Medjutim, ja bih postavio i neka nezgodna pitanja. Na primer, da li je dezurni zamenik VJT izasao na lice mesta i obavio uvidjaj? Iz saopstenja Predsednika Republike vidimo da je predsednik primio nacelnika generalstaba gen.Dikovica i ministra odbrane Gasica i trazio od njih da pod hitno sprovedu istragu!!! Da li nas Predsednik misli da su po Zakoniku o krivicnom postupku ova dvojica visokih drzavnih funkcionera zaduzeni za istrage? Ili Predsednik iz nekog razloga preko svoje naredbe kao nekog svojevrsnog lex specialis nominuje nove istrazne organe? To sto VJT Beograda nije izvrsio uvidjaj ili jeste ali se to od javnosti krije, moze se razumeti jer glas do njega uvek sporo putuje, ali da Predsednik toliko otvoreno nipodastava nadlezne drzavne organe i vazece zakone, to vec pocinje da deluje preterano. Kad bi mi imali pravog i samostalnog tuzioca, on bi se pored toga mozda setio da proveri u dnevnom listu Politika i kod novinske agencije Beta ko im je izvor informacije da je vojni helikopter sleteo na beogradski aerodrom i da su ga docekali ministar vojni Gasic i ministar zdravlja Loncar? Da podje od te male sitnice koja poprilicno zbunjuje gradjane. Vojne komisije kao neki surogat istraznih organa nisu se bas proslavile u skorijoj istoriji. Mozda i u ovom slucaju, nisam do kraja siguran, Republicki tuzilac ili neki od njegovih zamenika, moze da izda obavezno uputstvo Visem beogradskom tuziocu da pogleda ZKP u kojem ce videti da je za tragediju u kojoj je stradalo sedmoro gradjana kod njega nadleznost da otvori istragu? Nova pitanja otvaraju nova, a posebno izjava Ministra odbrane u kojoj on pre te vojne komisije zakljucuje kako je pilot helikoptera sam odredio mesto sletanja. Ministar vec zna Ko bi mogao biti krivac. On se licno nudi za svedoka. Ajde bas da vidimo, za pocetak, da li Beograd ima tuzilastvo?
Pilot Omer Mehic je bio vrhunski pilot,obucavan specijalno za tu letelicu. Imao je hiljade sati iskustva i prakse u najgorim mogucim uslovima. Preziveo je 8 nesreca i prinudnih sletanja. U proslom ratu,prizemljio je helikopter bez pola kabine.Spasio je hiljade ljudskih zivota. Znao je da prizemlji helikopter sa iskljucenim motorom. Ko ga je poznavao,i ko je znao njegove letacke mogucnosti i vestine,s pravom se pita,sta se tu desilo.
Logicno. Za one koji zele da razmisle.
Ima jedna slika koja me mori još od obrenovačke poplava, a sad se ponovila prilikom tragičnog pada helikoptera. Srbija je zemlja u kojoj Premijer Vlade lično iščitava imena, prezimena i zanimanja stradalih na sednicama Vlade. Nigde nekog lokalnog komandira policije, lokalnog spasioca ili medicinara, lokalnog predstavnika vlasti, lokalnog vojnog tužioca koji nešto izgovara, nigde pribranog, radoznalog i slobodnog izveštaja sa lica mesta. Jednom rečju, nigde očekivanog državnog sistema. U Srbiji se u tv prenosu direktno na sastanku Vlade iščitavaju imena pokojnika i to su relevantni podaci. Prvi put kad sam to videla bilo mi je bizarno, sad vidim da prerasta u redovan manir.
Kao i poštovani sudija Majić, bila sam devojčica kada je umro Tito. Čak i u tom sistemu (poprilično naopakom, premda efikasnom za ono vreme), ako me detinje sećanje ne vara, mediji, stučne službe, različiti nivoi i grane vlasti su imali svoju specifičnu težinu kako u svom poslu, tako i u odnosima sa javnosti. Lekari su lečili, profesori školovali, novinari izveštavali, policija rešavala pitanja iz svog domena. Mi, međutim, danas imamo jedan provizorijum u kome ministar policije (sa sopstvenom pratnjom) učestvuje u poteri za kidnaperima deteta (događaj od prethodnog dana). Premijer izveštava ko je poginuo. Mediji plasiraju vesti ne uplićući se u proveru istih. Ministar vojni objašnjava da pilot sam donosi odluku gde sleće. Nepoznato je po kojim kriterijumima Ministarstvo zdravlja upućuje vojnu helikoptersku hitnu pomoć. Da ne nabrajam dalje, Na žalost još mnoge obrte ćemo dodati na ovaj spisak kada se okolnosti nameste u neku sledeću tragediju.
Dakle vi ste u pravu. Nema te država koja može da funkcioniše u atmosferi potpunog nepoverenja i paralize, niti je moguće funkcionisati u uslovima odsustva elementarnih pravila, bez uvažavanja procedura, sa minimalnim uplivima stručnog znanja. To narastajuće nepoverenje neminovno i ubrzano će dovoditi do novih situacija sa tragičnim posledicama.
S druge strane, nema tu nekog leka. Poverenje se gradi sporo i sistematično. Mora da se revitalizuje smisao profesionalne odgovornosti. Vrh, pre svega, mora da delegira samostalnost u delovanju i odlučivanju na ona mesta kojima su zaduženja propisana. I, na kraju, život mora da se odigrava u institucijama sistema, a ne na političkoj estradi.
I još nešto. Zebnja me hvata pri pomisli na to gde i kako pronaći nezavisne stručnjake!? Slabo obrazovanu i nepoverljivu javnost je teško ubediti, a slabo ko ovde može da se pohvali dobrom reputacijom.
Poštovani čitaoci,
zahvaljujem se na komentarima. Suština vaših razmišljanja upravo je u onome što je i mene pokrenulo da, čak i u ovako delikatnoj situaciji, napišem tekst: Možda osnovni problem ovog društva je u tome što smo u potpunosti uništili institucije. Umesto njih, vidimo individualne akcije koje nikada, čak i kada bi na čelnim mestima u državi imali genijalne ljude, ne mogu biti odgovarajuća zamena. Dodatni problem je u tome, što ni ranije, kada stanje ipak nije bilo tako haotično, na ovim prostorima za insitucije izgleda nikada nismo previše marili. Umesto njih, većina građana je uvek bila spremna da svoje sudbine fatalistički stavi u ruke novih proroka. Zato je Srbija i u ovom pogledu danas društvo u raskoraku – sa jedne strane, na papiru, parlamentarna demokratija a sa druge, stvarne strane, sve samo ne ono što parlamentarna demokratija podrazumeva.
Tacno u srž problema. Pogodak u centar. Na zalost, kod nas brzo zaboravljene istine. Sve najbolje.
Bas tako sudija,istog sam misljenja, i pitam se zasto uvidjaj po ovom padu helihoptera nije preuzeo da radi sada verovatno OJT, kao sto sam ja sticajem okolnosti daleke 1994. godine sa tada Istraznim sudijom pad ruskog Iljusina u Surcinu.Jako slozen i komplikovan uvidjaj desava se nekom u karijeri samo jednom ili nikad.Sta hocu reci cini mi se da su u to vreme institucije drzava mnogo ozbiljnije i temeljitije postupale u ovakvim situacijama, sa veoma velikim brojem strucnjaka iz svih oblasti, koji su naravno imali iskustva u tome, iz kontrole leta komisije za padove avijona sa vise uradjenih takvih uvidjaja .Sto se mene tice ja sam se tada prvi put sreo sa tim i iskreno sam bio uplasen zbog ogromnog broja detalja i hiljade tragova, radili smo taj uvidjaj vise od pet dana, naravno stigli su nam i ruski strucnjaci.Sve u svemu govorim o tadasnjem radu Institucija sudstva i tuzilastva, mnogo je to ozbiljnije radjeno.To je moje misljenje o samom mestu pada letilice i samom uvidjaju na licu mesta.