“Svega nekolicina ljudi sposobna je za staloženo izražavanje mišljenja
koja se razlikuju od predubeđenja njihovog društvenog okruženja.
Većina ljudi za formiranje ovakvih stavova nema sposobnost. “
― Albert Einstein
(Essay to Leo Baeck, 1953)
“Društvo koje se otarasi svih svojih problematičnih tipova kreće nizbrdicom.“
― Robert A. Heinlein,
(Time Enough for Love, 1973)
I
Još uvek se sećam te zbunjenosti mog starijeg sina. Pre nekoliko godina, kada je učiteljica Engleskog govorila o Indijancima i naseljavanju Amerike, moj kočoperni junoša, nesvesno praveći prve korake trnovitom stazom nekonformizma, usprotivio se tvrdnji predavača da su belci tamo „malo raselili domoroce“. „Nisu ih samo malo raselili!“, ustvrdio je nadobudni dečkić, sećajući se priče majke koja mu je neoprezno pojašnjavala radnju filma o Apačima. „Bio je to genocid nad narodom koji je danas skoro u potpunosti uništen“. Mlada nastavnica, blagovremeno uklopljena u najrazličitije modalitete majnd-setovanja, političke korektnosti i ostalih novogovornih stega i nenaviknuta na ovakve neočekivane ispade, samo je kratko odbrusila – „Sedi dole!“ I junoša je, onako zbunjen, seo. Ostala dečica ubrzo su se priklonila nespornom autoritetu prihvatajući tezu prema kojoj su se belci i Indijanci dobrovoljno „ispremeštali“. Instiktivno su zauzela udobno mesto u krilu ekspresno formirane većine. Mesto koje će za najveći broj njih, tokom decenija koje slede, biti jedini izbor. Sa druge strane, moj stariji sin, po prvi put, nesvestan punih dimenzija neprijatne epizode, takođe neželjeno, zauzeo je neudobno mesto u „magarećoj klupi“ manjine. Mesto, koje će mu, ukoliko tako nastavi, u decenijama koje slede, puno puta biti jedino dostupno.
II
Pre nekoliko večeri, ponovo sam uhvatio sebe kako analiziram studente kojima povremeno predajem. Kada to od ovih slobodoumnih, obrazovanih ljudi, punih entuzijazma i energije, željnih da menjaju svet i služe pravdi, nastanu oni plašljivci, poltroni i konformisti koje prečesto u prolazu srećem? Kada to shvate da je bolje ćutati, mrmljati „u horu“ i biti nevidljiv, da bi što pre postali sudije, profesori i eksperti? Oni isti koje su nekada, zbog tog istog konformizma i raznoraznih pristajanja, sasvim opravdano kritikovali, ponekad i prezirali. Šta se to u njima prelomi? Da li se to dogodi na isti način kao i sa opijatima? Ne postoji dan u kojem neko postaje alkoholičar, razmišljam. Proces se odvija godinama do konačne ciroze jetre i delirijum tremensa.
I onda shvatam da, kao i kada je o maliganima reč, i opijanje udobnošću bivstvovanja u zavetrini, u udobnom krilu većine, godinama kumulira toksično dejstvo. Šifra za pronalaženje sigurne strane koja je odavno uneta, vremenom, dolivanjem svake nove čaše, postaje jedini mogući obrazac. Svakodnevno kretanje u društvu pijanaca, doprinosi održavanju začaranog kruga. I onda, probudiš se jednog dana i shvatiš kako se sećaš da si nekada nešto hteo ali i da to sada više nije važno… Zdravi mladići i devojke, nekadašnji sportisti, takmičari i revolucionari, postaji tako i sami pijanci koji traže mesto pored bakalnice i čekaju da im neki drugi trezvenjaci ostave siću za još jedan drink.
III
I na posletku dolazim do onoga što sam, ustvari, odmah želeo da vam kažem.
Često se setim snažnog otpora na koji je naišla ideja da u novi ZKP bude uvedena mogućnost pisanog obrazlaganja izdvojenog sudijskog mišljenja. Bila je to prava jeres u tradiciji jednoumlja, odluka koje se donose jednoglasno, u kulturi višedecenijske sudijske bezimenosti! Na neverovatnom spisku razloga koji su oponenti isticali nalazile su se tvrdnje poput onih da će to „podstaći korupciju!?“, „oslabiti ugled suda!?“ pa i „pomoći odbrani da formuliše žalbu!!?“ „Ma neka obrazlažu mišljenja, ali u zatvorenoj koverti!“ zahtevali su pojedini protagonisti sudske omerte. „Ma neka progutaju kovertu!“, besneo sam. Graja „dece stasale u krilu većine“ nadjačala je uznemirujuću ideju, tako da smo umesto preambiciozno predviđene odredbe dobili rešenje prema kojem ovo pravo pripada samo odabranima – sudijama Vrhovnog kasacionog suda i to samo kada je reč o neslaganjima izraženim povodom pitanja povrede zakona (čl. 273 st. 1). Šteta od mogućeg „uticaja“ izdvojenih mišljenja, tako je minimizirana do besmisla.
A ja studente, te još uvek zdrave sportiste, te oročene anti-alkoholičare, učim upravo suprotno. „Znate li da su istoriju pravosuđa u civilizovanim zemljama često i više od većinskih, obeležavala izdvojena sudijska mišljenja“?! „Znate li da je ono što je u jednom trenutku bio usamljeni glas, predstavljalo najčešće prvi korak ka novoj pravnoj doktrini“?! „Znate li da je najznačajniji kvalitet svakog sudije, ne činjenica da poznaje zakon, niti da ume da rukovodi suđenjem, već da sumnja i beži od dogme“?!; „Znate li da kada jedan član veća izdvoji glas i obrazloži ga, to najčešće bude razlog da i ostali, do tada, u masi, bezbrižno šćućureni suci, još jednom preispitaju a ponekad i promene sopstveni sud?! Studenti mi tada (sa puno energije i srca) veruju, baš kao što će, već za nekoliko godina, bez energije (ali i bez srca), početi da izbegavaju ove misli.
…
Postoje države koje, iz egzistencijalnih razloga, zabranjuju različite stvari. Tako različite kulture zabranjuju abortus, rađanje drugog deteta, razbod braka, seču stabala, ubijanje krava… Donoseći propise od kojih nam neki deluju bizarno, svako od ovih društvenih sistema traži mehanizam za sopstveno spasenje. Šta zabraniti kod nas? Zar nije već previše toga zabranjeno? I postoji li, uopšte, još nešto vredno čuvanja?
Verujem da ipak postoji. Baš kao što Amerikanci danas čuvaju malobrojne Indijance koje nisu „ispremeštali“, Evropa stare zanate koje nije ugasila a Sumatrani tigrove koje nisu poubijali, tako bi i domaće društvo moralo da pristupi sistematskom očuvanju verovatno najugroženije vrste na ovim prostorima – onih malobrojnih sugrađana koji su sposobni da staloženo i argumentovano izraze mišljenje koje se razlikuje od predubeđenja njihovog društvenog okruženja. Umesto dosadašnjeg pristupa, to bi podrazumevalo da najmlađe, još u školama, učimo da smo na ovim prostorima, sticajem različitih okolnosti, bili izuzetno nemilosrdni prema ljudima ovog tipa. Da smo ih, baš kao u svim sličnim projektima, tokom vekova istrebljivali, zatvarali i proterivali i da ih zbog toga danas ima izuzetno malo. Toliko malo da ih je neophodno i posebnim zakonskim merama štititi! Čak i kada greše! Čak i kada lupetaju gluposti! Čak i kada smo sigurni da su strani plaćenici! Kada smo uvereni da nas izazivaju i da nam se podsmevaju! Učiti ih da je to posebna vrsta ljudi na koje na ovim prostorima nismo navikli. Vrsta ljudi koja govori i ponaša se drugačije od većine njihovih profesora, roditelja i prijatelja. I koju stoga, najčešće neće razumeti.
Ali i da se ovih ljudi ne treba plašiti. Naprotiv! Potrebno je objasniti im da će nam oni, ti čudni, često i nesimpatični neznanci, jednoga dana, predstavljati možda i poslednju nadu da će na ovim prostorima stvari ikada izgledati drugačije. I da će nam u suprotnom, ukoliko se otarasimo svih ovih „problematičnih tipova“, preostati jedino, da se u još jednom strmoglavom istorijskom ciklusu, nakon što iscrpimo i poslednje zablude, nastale, održavane i razmnožavane u komotnom, ali i prevrtljivom krilu većine, kao društvo otkotrljamo nizbrdicom.
6 Responses
Briljantno čisto, hirurški precizno, i na žalost surovo istinito – kao i uveku u Vašim tekstovima! Jedno iskreno bravo!
Sjajan post ali me reci Ajnstajna podsetise na reci sudije Majica pre petnaestak godina u Prvom sudu upucenih meni kao okrivljenom: ” Isuvise se Vi normalno ponasate za nekog ko ne bi trebalo da se oseca krivim”. A ja sam samo pokusao da stalozeno iznesem svoje misljenje. Sve cestitke na blogu, zaista nam znaci vase misljenje. Iskren pozdrav.
I, jel vas oslobodio ili osudio?
Ne treba li sudija da sudi na osnovu dokaza ne na osnovu utiska?
Изванредно, судијо Мајићу. Али, ви сте један од ретких који тако учи своје студенте. Недавно дешавање на Правном факултету у Београду, говори сасвим нешто друго. Наиме, тај ”чувени” беографски Правни је постао права ноћна мора за све оне студенте који само својим знањем желе да дођу до дипломе. Све су претворили у плаћање и намештање да њима (већини професора, наравно да има и оних који савесно раде) буде што лакше, али ипак да велике паре згрћу у свој џеп. Наиме, на великом броју предмета су увели тзв. елиминиционе текстове, али на којима се не тражи основно знање, већ се ради о двосмисленим питањима, не признају им одговоре ако нпр. не наведу све у закону предвиђене разлоге, и сл. И онда, ти ”професори” себи упишу као да су сви студенти који су изашли на елиминициони тест полагали испит, а тај тест је између осталог прегледао, сарадник или асистент. Поред тога, добар део тих ”професора”, заштићених јер су чланови владајуће странке, и не испутује студенте, већ то ради њихов асистент, а они само после неколико дана упишу оцену и потпишу. Студенти само кукају по фејс-групама, и тако заклоњени иза компјутера смеју да кажу све шта се дешава, али би најрадије кад би неко за њих решио тај проблем. И онда је једна студенткиња, са две другарице успела да организује потписивање петиције са захтевом да се укину такви немогући текстови (које је полагало само неколико студената у року, уз питање како). Петицију је потписало око 1300 студената. Пошто су потписе прикупљали неколико дана, било је ту разних ствари: од праћења једног доцента, да види шта они то раде, до ‘забране” од стране чувара да не смеју да скупљају потписе на Факултету или испред зграде. (Наравно, у скупљању и потписивању нису учествовали чланови Студентског парламента јер, они, као што је свима познато, не заступају интересе већине студента, већ свог чланства и управе са којом настоје да буду у добрим односима ради бенефиција које обезбеђују за себе.)
Када су скупили потписе, једва су успели да петицију заведу у писарници Факултета. Речено им је да само предају петицију, што су студенткиње одбиле, и уз ”претњу” да има и других места где могу да заведу петицију (Министарство, КАПК), успеле су да добију печат. Наравно, тражиле су и да буду позване на седницу Већа када се буде расправљало о њој. Позив за седницу нису добили, али су оне отишле и захтевале да присуствују, и тек уз интервенцију једне професорке, Веће је дозволило њихово присуствовање. А онда, на седници прави хорор. Декан, који није био присутан, је дао задужења својим послушницима: један је налазио штампарске грешке, други је рекао да су потписи фалсификовани, али највећи бисер, ако тако може да се каже, је захтев једног професора (бившег амбасадора у Лондону) да се Веће огради од петиције. Па зар проф. Правног факултета не зна да је право на петицију уставом загарантовано и да потписници не смеју да сносе последице? Нечувено. Наравно, има ту их нормалних, па нису гласали о одбацивању петиције, али ни захтев студената није прошао. Али, оно што је овде још јако битно је и то да студенти, који су се некако и осмелили да је потпишу, нису били спремни да се лично појаве, и да својим бројем подрже своје две колегинице које су храбро пристале да иду и да представљају њихове захтеве. Наиме, иако су их оне на фејс-групама позвале да дођу и само тако могу да очекују успех, јер познато је да се свака власта, па и факултетска, само боји броја, од више од 1300 потписника, појавило се само њих 20-так.
На крају, за студенте је остало све по старом, и даље не могу да изађу на усмени испит док не положе елиминициони тест, који само важи за тај рок, и који не гарантује да ће, и ако га положе, добити позитивну оцену на усменом испиту.
Тих дана, на свом фејс профилу, један студент је ставио натпис: ”’На надгробној прочи, нашег декана ће писати: ЖАО МИ ЈЕ ШТО ОВО ЧИТАТЕ БЕСПЛАТНО.” То довољно говори о томе у шта се претворио Правни факултет у Београду, на коме су као професори радили Слободан Јовановић, Живојин Перић, Божидар Марковић, академик Михаило Ђурић, академик Радомир Лукић … Да ли се на оваквом Правном факултету може научити основно правно начело да ”ЗАКОН ЈЕ ИСТИ ЗА СВЕ, БИЛО ДА ШТИТИ, БИЛО ДА КАЖЊАВА” (из давне 1789).
Jedan cinik je rekao da je demokratija sistem u kome se broje glave, a ne mozgovi. Otvorena i slobodna razmišljanja uvaženog sudije Majića često nas podsećaju na to, kao i ovom prilikom. Hvala sudiji Majiću za ta podsećanja.
Истинито, аргументовано, убедљиво, јасно и ХРАБРО, иако све написано свима нама делује тако једноставно, природно, уобичајено, препознатљиво, само изгелда да нам свима недостаје мало одважности да то кажемо и напишемо. Управо у тој смелости је заправо, величина људи попут уваженог професора Мајића !