„Прво морамо да разговарамо о независном судству, борби против корупције и организованог криминала…“ рекао је известилац ЕУ за Србију Дејвид Мекалистер на питање шта ће бити иницијални кораци у покретању приступних преговора наше земље. „Није од помоћи ни Европској унији, ни новим чланицама пустити их да се придруже ЕУ ако услови нису испуњени“ додао је, док је његове примедбе водећи домаћи медиј сумирао невеселом тврдњом према којој је „српски воз још увек далеко од главне бриселске станице“.
Али како то „услови нису испуњени“? Како је то „воз још увек далеко“? Зар Мекалистер не зна за ефикасну борбу против корупције и организованог криминала? За самостално поступање тужилаштва? За успостављање независног судства? Можда до Мекалистера још увек није „допро глас“ о извршеним реформама? Да није, необавештен?
Нажалост није. Мекалистер је добро обавештен. Зна он и за „ефикасну борбу против корупције и организованог криминала“ и за „успостављање независног правосуђа“. Али Мекалистеру је познато и оно што не пише у говорима званичника и стратегијама за реформу реформе. Њему је поред церемонијалних уводних речи и умивених статистика, ипак познато и оно што већина грађана осећа а о чему већина судија и тужилаца ћути. Мекалистер зна да ми немамо независно правосуђе. И да га вероватно никада нисмо ни имали.
Овога пута послужићу се у појашњавању изнешених тврдњи једним примером.
Основни посао јавног тужиоца је да гони учиниоце кривичних дела. Без обзира на то да ли су богати или сиромашни, вредни или лењи, да ли су на власти или у опозицији, да ли уживају у опери или турбо фолку. Један од основних рефлекса владавине права огледа се у чињеници да је тужилац дужан да испита ствар чим до њега „допре глас“ да је кривично дело извршено, без обзира на то ко може бити извршилац.
У том смислу, у уређеним друштвима из којих Мекалистер долази, надлежни јавни тужилац би већ неколико месеци марљиво проверавао податке који су до њега „допрли“ у многобројним јавним расправама поводом начина на који је нотаријат уведен у домаћи правни поредак. Захтевао би од најискуснијих полицајаца, пореских органа и обавештајних оперативаца да испитају тврдње о наводно сумњивим токовима великог новца који се у кратком временском периоду слио у џепове малог броја одабраних бележника. Традиционално добро обавештене адвокате не би у овим тренуцима посматрао као „супротну странку у поступку“, већ као могуће изворе изузетно значајних информација о „цени за полагање јавнобележничког испита“ и „уписнини за добијање нотарске канцеларије“ о којима се говори. Јавни тужилац би у друштвима за која тврдимо да им стремимо, заједно са обученим финансијским експертима, у најмању руку пратио токове овог, од буџетских стега, нагло ослобођеног капитала. Заинтересовао би се за разлоге пражењења судских каса. Проверио би наводе о „улагањима“ у поједине нотарске канцеларије, о наводним десетинама хиљада евра које се окрећу по изнајмљеним становима на брзину претвореним у јавнобележничке бирое. Једном речју, потрудио би се да пронађе, а не да не пронађе доказе о ономе о чему јавност месецима бруји.
Након пажљиве провере, у друштвима која репрезентује Мекалистер, тужилац би обавестио грађане о својим сазнањима. Саопштио би да су прикупљени подаци потврдили или оповргли јавно изражене сумње у корпуцију. И наравно, у оба случаја, јавни тужилац би као заштитник јавног интереса и чиновник плаћан од стране грађана, за тачност изреченог одговарао.
У друштвима за која Мекалистер тврди да за њих „још увек нисмо спремни“, тешко би се могла разумети ситуација у којој високорангирани заменик јавног тужиоца одлучује да о својој (оправданој) забринутости због предаје буџетских прихода нотарима, пре обавести читаоце једног дневног листа, него свог претпостављеног и финансијску полицију. Иако бих се са запажањима уваженог колеге у потпуности могао сложити, остаје озбиљна дилема о чему је овде заправо реч. Да ли то и тужиоци у нас проналазе алтернативне начине обавештавања о постојању „основа сумње“? Да ли је новоуведена тужилачка истрага у тој мери неефикасна да су и они принуђени да се пре обраћају медијима него полицији? Да ли је недостатак особља у тужилаштву у тој мери изражен, да је лакше откуцати чланак него издиктирати захтев за прикупљање потребних обавештења? Да ли и овде непремостиву препреку представља заокрет у природи поступка, па су у новонасталим околностима, тужиоци уместо прикупљањем доказа, у трагању за занемареном истином, принуђени да се баве писањем колумни?
Сигуран сам да и они који нису правници разумеју да уз све неизбежне мањкавости, нови ЗКП у овом случају ипак не представља проблем. Проблем представља нешто друго. Проблем је то што већ деценијама када је реч о покретању тужилачке машинерије поводом политички „осетљивих“ предмета, није довољно да до тужиоца допре било који глас. Неопходно је да глас који допире буде упућен са високог политичког места. Да би тужилац почео да испитује тврдње када је реч о питањима високе корупције, спреге тајкуна и државе, незаконитих богаћења и слично, уместо јавног поговарања довољног у Мекалистеровом свету, овде је ипак неопходан и глас неког од припадника политичке елите. Неопходно је да глас који допире, истовремено представља и својеврсно „зелено светло“.
Да ли ће онда забрињавајуће тврдње све већег броја учесника вишемесечне дебате о начину увођења јавнобележничког система у нас икада бити проверене?
Верујем да хоће. Реч је о, чак и за домаће прилике, сувише великом замешатељству да би све то, као у песми, покрили „рузмарин, снегови и шаш“. Само ће, руководећи се досадашњим искуствима, и овога пута за било какве провере бити нужно сачекати „прави глас“. А када се то једном коначно догоди, читава ствар са нотарима, њиховим избором, зарадама, пражњењем буџета, тврдњама о корпупцији и закулисним радњама, пуниће странице гласила са којих ће нас нови портпароли тужилаштва уверавати како „више нема недодирљивих“. Иако ће се неко и овде вероватно присетити крилатице о спорости али достижности правде, бојим се да је реч о асоцијацији којој у таквим условима неће бити места. Узимајући у обзир досадашња искуства, читава ствар са нотарима ће и тада бити „истражена“ првенствено на начин који ће омогућити неким „будућима“ да смене (и евентуално позатварају) неке „бивше“ и на начин који ће послужити да се грађанима, по ко зна који пут, објасни како се нова власт за разлику од претходне, сада стварно бори против корупције.
Али, где је у свему томе она обавеза тужиоца да гони учиниоце кривичних дела без обзира на то да ли су ови богати или сиромашни и да ли су на власти или у опозицији… ? Е па на њу нас између осталог уз иронични осмех подсећа Мекалистер када изјављује како је „ЕУ отворена за нове чланице“ али и како је српски воз од ове станице још увек миљама далеко.
7 Responses
Poštovani Sudiijo !
Da, sudijo sam napisao sa velikim “S”.
Upoznao sam vas pre 7-8 godina na Kopaoniku, u restoranu “Zvrk”. Moje malo veće društvo je “okupiralo” muziku, da bi u neko doba prišao jedan kolega i zajedno sa muzikom otpevao od Balaševića “Ćaletovu pesmu”. Na naše intersovanje o kome se radi, susedni sto nam je rekao da je reč o sudiji Majić Miši iz Beograda. Uzgred, izvanredno ste otpevali pesmu. Zašto se toga sećam? Valjda zato što je to i moja pesma.
Ovo napred sam napisao iz osećaja ponosa što vas poznajem (iako se Vi svakako nesećate naših faca, a događaja se verovatno sećate). Najiskrenije se divim vašoj pre svega hrabrosti da pišete o onome što svi znaju, a “poštena” vlast tradicionalno ćuti i žmuri. Svaki detalj koji ste obradili ima jako mnogo osnova i pošto su nadležne službe vaš tekst pročitali pre nas kojima je to namenjeno, zaista me zanima reakcija Romićevih, Kurakovih i inih njihovih kolega. Šta li će potom učiniti gospođa Dolovac, gospodin Radosavljević (radi se svakako o organizovanom kriminalu).
Na kraju bih vas zamolio da u jednom od vaših sledećih tekstova učinite osvrt na Ustavni sud i njihovo postupanje odn. nepostupanje povodom inicijativa advokata o setu “notarskih zakona”.
S poštovanjem,
Dragan Đurić, advokat
Poštovani kolega,
hvala Vam na ovom podsećanju. Što se tiče Vaše inicijative upućujem Vas na članak pod nazivom “Na potezu je ustavni sud” koji možete pronaći na ovom blogu
(https://misamajic.com/2014/10/04/%D0%BD%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%B7%D1%83-%D1%98%D0%B5-%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B8-%D1%81%D1%83%D0%B4/)
Naravno i dalje lepo i direktno dajete opis situacije Kolega ali nazalost sve ce ostati samo na tome, izmena procesnih zakona samo ce produbiti korupciju imajuci u vidu da se sticu uslovi za totalnu propast upravo svih instituta pravnog sistema jer je sve izvrnuto naopacke.
Hocu da Vam ukazem da odustajanjem od principa materijalne istine u krivicnom postupku i uvodjenjem u postupak javno tuzilackih pripravnika a bez ikakve odgovornosti za svoj rad i evidencije uradjenog imate potpuno otvoreno polje prvo za pritisak na tuzioce i to od strane ucinilaca krivicnih dela a posle i na razne kombinacije koje ce se raditi sa sudijama jer mi nemamo nikakav kontrolni mehanizam za suzbijanje korupcije niti kriminala u parvosudju.
Sudije su prepustene same sebi i samo je pitanje trenutka kada ce kriminal to shvatiti i prilagoditi se te poceti sa kreiranjem svoje pravosudne okoline. Verujte nece trebati tome mnogo i vec ce te imati plodove slobodnog sudijskog uverenja bez ikakvog osnova bazirano na amaterizmu tuzilastva.
Inace ja vec godinama ukazujem na tesku pljacku koja uzima maha u pravosudju a gde se pljackaju neduzni gradjani putem navodnih troskova za rad izvrsitelja u radno vreme i svedok sam da niko ama bas niko nece da se uhvati u kostac ni sa jednim problemom. Posebno sam to ustanovio u Beogradskim intstitucijama kako u Ministarstvu pravde tako i u Kancelarijama za ljudska prava – ombudsman, i kod gosp. Sabica, jer u krugu dvojke u Beogradu NIKO NI ZA STA NIJE NADLEZAN, naravno nadlezni su da prime platu, kada sam o tome obavestio tadasnjeg predsednika Apelacionog suda u Nisu on mi je direktno rekao da izvrsitelji imaju male plate i da moraju da kradu, doslovce, dakle nazalost i pored vaseg ukazivanja na problem ovaj problem nece se resiti kao sto se ne resava ni reforma pravosudja (drzavni udar) kao sto se ne resava ni 5 godina bacanja u prazno po pitanju pravosudja i jos mnogo toga, mislim da Vas posmatraju kao kamencic u cipeli i da samo razmisljaju kako da Vas se rese, jer ne zaboravite pricu o borcu NOB koji je po zavrsetku rata u skupstinu dolazio tranvajem a ne limuzinom kao njegovi saborci. Covek je bio u prvom vagonu prvog voza za Goli Otok.
Podrska Vasoj borbi za zajednicko dobro i zajednicku stvar.
http://pressrs.ba/sr/vesti/vesti_dana/story/25235/REKETIRANJE+SRBIJE+-+Sudija+ti+sudi,+sudija+te+krade.html
Poštovani,
uveren sam najpre da je jedini način borbe sa različitim oblicima nezakonitosti (kada je reč o običnim građanima), permanentno ukazivanje na iste. Kao sudija, i time neko ko sudi drugima za različite oblike nezakonitosti, smatram da sam dužan da onda kada uočim i druge nezakonitosti ili makar nepravilnosti u društvu koje smatram očitim, iste ne prećutim vođen idejom konformizma i izbegavanja mogućih neprijatnosti.
Ne bih se mogao složiti sa vašom ocenom kada je reč o posledicama odustajanja od načela tzv. “materijalne istine”. Ipak, detaljnija analiza na ovom mestu bi svakako bila neumesna. Pri tome, o ovome sam u više navrata pisao i o temi sam debatovao, tako da su Vam verovatno poznati moji stavovi u tom pogledu. Ukratko, smatram da čitava dogma zavodljivo nazvana principom “materijalne istine”, prevashodno zasnovana na različitim nerazumevanjima i mistifikacijama. Pored toga, (upućujem Vas pri tome i na članak koji možete pronaći i na blogu u delu “Članci”), uveren sam da je reč o konceptu koji je istorijski u totalitarnom i post-totalitarnom društvu u nas, doneo daleko više štete nego koristi kada je reč o pravu na pravično suđenje i nepristrasan sud.
U svakom slučaju, jedno je sigurnuo. Bilo koji koncept sam za sebe neće popraviti stanje, bez korenite promene odnosa izvršne vlasti i pravosuđa ali i promene kadrova i njihove svesti.
Hvala Vam na interesovanju za blog.
S poštovanjem,
M. M.
Uvazeni sudija
kao neko ko ( bezuspesno)pokusava da se bavi pravom, moram da Vam cestitam na tekstu. Ovo je verovatno nesto najbolje sto sam imao priliku da procitam a vezano je za pravosudje. Svi se mi iz sebicnih razloga pravimo da ne primecujemo cinjenicu da je javni poredak u Srbiji u stvari jednakost za licni interes pojedinaca i da to traje poprilicno dugo. Pravnicke rasprave se svode na to sta je korektno reci o nekoj temi, a takav nam je u sustini i sudski postupak. Da li iko vodi evidenciju koliko je neduznih ljudi osudjeno zato sto su nesto potpisali ili nisu potpisali, bez ulaska u njihove motive ili umisljaj, o nameri da ne pricamo. Upravo sam dobio jednu odluku KV veca jednog suda, u kojoj su navodi o nepostojanju nezavisnosti sudije, o potrebi da se cene licne prilike, o pretpostavljanju cinjenica koje su kasnije cenjene kao osobite okolnosti i o jednom, po meni teskom pitanju o tumacenju clana 30 stav 2 Ustava u trenutnim okolnostima, smatrani kao navodi bez uticaja na pravilnost odluke o pritvoru. Ukratko, bez uticaja na odluku o pritvoru je ukazivanje na sledeci sklop> Osumnjiceni poznaje stanovnike Saturna, sto je osobita okolnost,pa mu moram odrediti pritvor jer se upravo oglasio onaj cije ime ne smem da izgovorim. Sustinski, tamo gde je jedina nesporno osnovana sumnja ona koju ne smemo da pomenemo, unistavamo zivote onima koji nisu nista zloupotrebili, samo da bi smo osudili one koji su verovatno nesto zlloupotrebili. Srbija je postala zemlja u kojoj je sigurnije plackati banke ili se baviti razbojnistvima, nego biti fakultetski obrazovana osoba koja radi svoj posao. Gore cete proci ako napravite medijski znacajnu saobracajnu nesrecu ili budete clan nekog upravnog odbora, nego da ste rodjeni kriminalac. Ako hapsenje nikom ne dize rejting, tu se i mozete nadati nekoj pravicnosti. Ranije je bilo, je li tako drugovi, sada je , je li tako, Zago. Sustinski, odnosi se ne menjaju, samo se smanjuje prikrivanje bezocnosti gazenja zakona..Ali to je cisto pitanje kvaliteta zavnisnih i pristrasnih Zbog njih pretpostavka krivice pogadja sve a ne samo politicki neopodobne.I zbog njih postoji apsolutni imunitet politicki podobnih. To je otprilike koncept javnog poretka gde niko, ( pa valjda ni zakon) nije mocniji od drzave.
Jos jednom, hvala na tekstu. Jako je vazno da ovaj montipajtonovski trenutak parodije na pravosudje u kome zivimo, ostane zabelezen. Da se ne zaboravi.
Puno pozdrava
Kolega Majiću.
Nema sumnje da sam ja taj ”viskorangirani” zamenik javnog tužioca, pa ću, zato, prokomentarisati Vaše opaske o slobodi izražavanja, tužilaštvu i kritici zakonodavnih rešenja, . Ako sam Vas dobro razumeo, Vi smatrate da sam o svojim saznanjima koje sam izneo u ”Politici” u tekstu pod naslovom Notari-evropska ideja, balkanska pravila, najpre morao da obavestim pretpostavljenog i finansijsku policiju (koliko ja znam takva institucija u našem sistemu ne postoji), pa tek onda da napišem članak za pomenuti dnevni list . Međutim, imam utisak da Vam takvo zaključivanje pomalo izmiče logici. Evo i zašto. Kao prvo, u tekstu nisam ukazivao na sumnju da je izvršeno neko krivično delo, već sam kritikovao neka rešenja iz Zakona o javnom beležništvu. Prema, međnarodnim dokumentima koji se odnose na javno tužilaštvo, komentarisanje zakonodavnih rešenja, ne samo da nije zabranjeno javnim tužiocima, već se i preporučuje. Kao drugo, ako sam napisao tekst u tiražnom i uglednom dnevniku valjda sam samim tim obavestio pretpostavljenog i ”poresku policiju” o činjenicama koje sam izneo u tekstu ili vi smatrate da ljudi u tužilaštvu i oni u ”poreskoj polciji” ne čitaju novine (radi podsećanja i Vi ste radili u tužilaštvu). Treće, Vi ste prvi sudija koji je poseduje blog, što razumem kao jednu od manfiestacija slobode izražavanja, U vezi sa tim čudi me da ste u isto vreme protiv manfiestacije slobode izražavanja drugih, u pravosuđu. Iz Vašeg teksta, naime, proizilazi da ja nikako nisam smeo da napišem tekst o notarijatu, već da sam isključivo morao da obavestim pretpostavljenog o svojim pogledima na tu novu pravosudnu profesiju. Na kraju, poslužiću se jednom Vašom dosetkom. U svom tekstu se kazali da se slažete sa mojim mišljenjem, moram da vam prenesem da sam od trenutka kada sam to pročitao zabrinut za svoje mišljenje. Srdačno Goran Ilić