Прошло је од тада више од четири године, али као да је било јуче. Министарство правде на чијем челу је у то време била Снежана Маловић, иницирало је поступак за разрешење судије Првог основног суда у Београду Јелене Милиновић, незадовољно двема њеним одлукама. Противећи се још једној реинкарнацији идеје о нужности повремене судске „дресуре“, искористио сам један од ондашњих стручних скупова да у паузи заседања, министарки непозвано изнесем сопствени став. „Озбиљно грешите, а нисте ни мудри“ рекао сам тада, док је већина присутних колега обарала поглед, правећи се да не чује разговор. „Ако из система одстраните баш сваког судију који има храбрости да донесе непопуларну одлуку макар она била и погрешна, одстранићете тиме и последњег међу нама који ће сутра када се промени власт, макар озбиљно прочитати предмет пре него вас, по захтеву нових господара, осуди по кратком поступку“. Иако је јавност тих дана била припремана на то да постоји само један могући исход поступка против навијача Партизана који су на стадиону угрожавали сигурност новинарке Бранкце Станковић, судија Милиновић није пристала да на већ донету одлуку, само стави сопствени параф. Желела је да прво прочита предмет! Овакав став коштао ју је умало судијске каријере у систему који се, као и овај данас, заклињао у европске вредности. У сваком случају због њега је у годинама које су уследиле била „шетана“ по материјама, издржавајући специфичну казну омиљену међу председницима судова када је реч о дисциплиновању непокорних колега.
Када боље размислим, прошло је од тада, не „већ“, него „само“ четири године! Само један изборни круг био је довољан да се моја, прилично предвидива прогноза, сагледа у сасвим другачијим околностима. Судије, које по ондашњим критеријумима нису добиле „прелазну оцену“, данас су поново на најзначајнијим правосудним позицијама. Немали део њих чак и на вишим од оних са којих је 2009-те по кратком поступку отеран. И као што то обично бива, дојучерашњи „губитници“, са нових позиција „узвраћају ударац“. Подношење кривичне пријаве од стране актуелног председника Врховног касационог суда и петорице његових колега, такође судија највише судске инстанце, права је прилика да се моја, пре четири године изнета тврдња, тестира.
Никада ништа добро нисам мислио о реформи изведеној 2009. године. Сигуран сам да је то био један од завршних удараца задатих вишедеценијски грогираном српском правосуђу. О овоме сам говорио и писао и због тога сам и тада, баш као и данас, у Немањиној 22-26, временом стекао статус судије „на кога се не може рачунати“. За то време, „судије на које се могло рачунати“, ницале су на сваком кораку, баш као што их не мањка ни данас. Клицање реформи, позивање на „засукавање рукава“ и испаљивање парола усклађених са прокламованим циљевима, били су тих дана најсигурније каријерне карте. У реформском заносу, тадашња власт је почињала да верује да само ретки „отпадници“ коче пут светлој правосудној будућности.
Зашто се онда и поред уверења у суштинску наопакост овог пројекта ипак нећу придружити кривичној пријави на позив њеног подносиоца? Зашто сам онда опет скептичан? Зашто онда у поступку актуелне правосудне врхушке, не видим само искрену жељу за обављањем посла који је давно морао бити обављен? Жељу за предузимањем нужног корака ка успостављању одговорности? Зашто труду правосудне елите, поново „гледам у зубе“?
Најкраће зато што се плашим да је подношење пријаве, чак и уколико је ова доказно поткована и кривичноправно перфектна, на првом месту само још једна од манифестација девастираности нашег судског система. Према ономе што је у овом тренутку познато, пријаву је поднео председник Милојевић заједно са другим оштећеним колегама, али тек када су се политички точкови окренули и када су „оштећени“ поново постали власт. У том смислу тешко је избећи горак утисак да се систем ипак различито односи према онима који су на власти и онима који то нису, као и да је подносиоцима пријаве овакво стање ствари добро познато. Какву нам поруку они шаљу? Није ли један од нуспроизвода њихове акције и учвршћивање обичних грађана у уверењу да је бесмислено захтевати од система да заштити њихова права, пре него што постану „неко“?
Скептичан сам помало и због чињенице да је пријава поднета тужилаштву које током претходне четири године, и поред више сугестија у том правцу, није пронашло било какав основ за гоњење осумњичених (да ли је случајност у том смислу што је пријава поднета само против чланова ВСС али не и ДВТ?). Иако је овакав поступак формално у потпуности у складу са законом, чини ме неспокојним чињеница да се тужилаштву на овај начин можда указује да је потребно да још једном проучи предмет, макар због потребе уважавања нове реалности али и уз прећутно упозорење на могућност да пријава по истом основу буде проширена.
Забринут сам надаље, и због, у домаћим условима, сасвим реалне могућности масовнијег придруживања пријави (попут масовног учлањивања у некада непопуларно Друштво судија након петооктобарских промена…). Ко би у таквим условима, уколико до судског поступка заиста и дође, требало да суди? Ко ће бити непристрасне судије којима треба поверити предмет? Да ли оне које су 2009-те реизабране или оне које реизбор нису прошле? Који од ова два табора би био непристранији у овом случају? Шта ако се и реизабрани придруже? И шта ако поступак о којем је реч, епилог добије тек по ванредним правним лековима, у суду у којем подносиоци пријаве поступају? Или можда, у складу са најбољим домаћим правосудним традицијама, подношење кривичне пријаве уопште не би требало сматрати сметњом за суђење? Баш као што је то био случај и са „судијским платама“ или поступцима за накнаду штете нереизабраним судијама када су поступке поводом тужби колега, масовно и по хитном поступку, водиле судије које су поднеле тужбе по истом правном основу, досуђујући астрономске цифре!
Напослетку, признајем да бих био мање суздржан и да бих остао уверенији да је реч о принципијелном чину који ће допринети консолидацији стања у правосуђу, да је уз садашњу пријаву, председник ВКС (са или без помоћи колега), поднео још неке пријаве у којима нема статус оштећеног. Или да је макар, са најодговорнијег места, истовремено дигао глас и због других нарушавања интегритета правосуђа па и наношења штете државној каси, на пример, оног које се још увек чини поклањањем значајног дела судских буџетских прихода јавним бележницима!
Било како било, нејако српско правосуђе налази се пред још једним искушењем. Уколико кривична пријава председника ВКС и његових колега, поред моралне осуде заиста има за циљ и вођење кривичног поступка, биће то прилика да се бивша правосудна „врхушка“ сретне са макар неким од судија „на које се могло рачунати“. Прилика да се некада моћни политички „дресери“, сретну са својим реформским производом. Само овога пута у другачијим улогама. Био би то дирљив сусрет препун значења. Попут онога када се један бивши министар пред нужну операцију дискус херније, срео са могућношћу лечења у домаћем здравственом систему за који нас је, све до тада, уверавао да му треба безусловно веровати. С том разликом што ако ствари „крену по злу“, реформатори неће имати могућност избора система којем би било упутно поверити кичму.
Уверен сам зато да ће се ако до поступка по пријави председника ВКС и његових колега заиста дође, бар неко од окривљених сетити и судије Јелене Милиновић. Наравно, не услед гриже савести, већ надајући се да би њено тврдоглаво „читање предмета“, у новим околностима могло представљати и последњу шансу да брзоплето парафирање буде избегнуто и у њиховом случају. Ипак, од судије Милиновић ће овога пута бити мало користи. Њу је, као што рекох, читање предмета и непристајање да суди у складу са дневно-политичком модом, одавно „отерало“ у парницу. Ако ништа друго, за разлику од судија на које „се и даље рачуна“, она ће бити у прилици да одатле мирно посматра овај, али и све будуће правосудне „реванше“.
7 Responses
Postovani sudija Majicu,
Cestitke na hrabrosti i britkoj misli i reci. Kao pripravnik a potom i ortak u kancelariji sa pokojnim doajenima jugoslovenskog i srpskog krivicnog prava, pokojnim Advokatima Ljubomirom Trifunovicem i Djordjem Bozovicem (nekada sudijama I O.S. a potom i Okruznog suda u Beogradu do 1976), a potom advokatima, drago mi je da medju mladjim sudijama jos uvek ima hrabrosti i kicme u zdravom polozaju.
Zelim Vam dobro zdravlje, puno srece u radu i mudrosti u odlucivanju.
Sa postovanjem,
Adv. Vladimir M. Djelic
Tekst je izuzetan. Tacan, koncizan, ostar, ali pravedan.
Ceo Blog sudije Majica predstavlja jedinstven i pionirski iskorak jednog srpskog sudije da ovako ‘glasno’ razmislja i to podeli sa javnoscu.
Sa zeljom da i dalje ostanete ”u statusu sudije na koga se ne moze racunati”
Dusan C. Maric adv.pripravnik
Kao zastupnik nereizabranih sudija upravo sam predlagao da odmah po uocavanju da se radi o drzavnom udaru (reforma se mora nazvati pravim imenom) od strane demokratske stranke budu podnete krivicne prijave ali setite se samo u kom jadnom stanju je bilo pravosudje tada, odluke su se telefonom diktirale od strane funkcionera DS i to lokalnog nivoa, jer su se spiskovi sudija pravili na lokalnom nivou i prosledjivali u centralu DS.
Dakle kakvo je pravosudje takva je i prijava a da stvari budu jos gore takva ce biti i presuda.
Svakako pozdravljam kriticki stav sudije Majica i smatram da je sva bolest u floskuli o nezavisnosti sudstva koje se prvo oslobodila stega zakona i sada svako radi sta hoce. Tuga.
Poštovani kolega Majiću,
moram reći da je odlično što ste podsetili na golgotu sudije Milinović, koju lično ne poznajem, ali sam prilikom odbrane jednog okrivljenog u njenom predmetu, odmah uočio da se radi o sudiji sa integritetom. Naime, svakom ozbiljnom advokatu predstavlja zadovoljstvo (ali i izazov) da pred sobom ima sudiju koji je pročitao predmet i koji sudi bez predrasuda, bez ustezanja i straha da izrazi svoj stav i mišljenje. Na žalost, sve ređe imamo priliku da se susretnemo sa takvim sudijama jer je velika većina prihvatila dugogodišnje nametanje činovničkog mentaliteta, bez želje da dokaže pravdoljubivost i moralnu (a često i intelektualnu) superioronost u odnosu na privremene (Kurta ride off, Murta ride on) silnike iz izvršne vlasti.
U advokaturi imamo slučnu situaciju gde se jednoumlje nagrađuje, dok se svako slobodno izražavanje mišljenja osuđuje. Lično sam osvanuo na nekom spisku advokata koji, navodno, nisu poštovali odluku o štrajku (što je apsolutno netačno), a da niti jedan organ komore nije to prethodno utvrdio, niti tražio moje izjašnjenje o bilo čemu. Pravnici ili kr(i)vnici?
S druge strane, sudiju Milojevića takođe izuzetno cenim jer su njegove odluke iz Vrhovnog suda predstavljale primer drugostepnih odluka u kojima je odgovoreno na sve žalbene navode, bez upućivanja na prvostepene odluke, uz izražavnje svog pravnog stava o svakom spornom pitanju koje žalilac iznese pred sud. Čak i kada bi mi odbio žalbu, bilo je sa stručne strane posmatrano, zadovoljstvo pročitati argumentovano obrazloženje odluke iz koje se može mnogo naučiti.
Ponovno čitanje elemenata krivične odgovornosti (pardon, krivice) od strane tužilaštva će po ko zna koji put potvrditi koja je karika pravosudnog sistema najslabija – tamo gde ima najviše poslušnih ”klimača glavom”.
Pozitivan efekat krivične prijave vidim u tome što će se potencijalni budući ”reformatori”, ali nadam se, i sada aktuelni, dobro zapitati pre nego što se usude da pokušaju da svoju volju nameću sudskoj vlasti.
Briljantno, u svakom smislu. Sve što znamo i sve što svi mislimo- Sudija ( nije štamparska greška, veliko S) Majić je napisao, kako u ovom poslednjem, tako i u ranijim tekstovima, posebno u “Kako nam se sve ovo dogodilo ?”. Ali, izgleda da u celoj Srbiji imamo samo jednog Sudiju, Sudiju Majića. Ostali su sudije ili sudijice.Ipak, zahvalna sam na tome što imamo makar ovog jednog Sudiju, da sve ostale merimo, vrlo lako i prosto, prema njemu.
Jedino izražavam duboku skepsu da će biti pozitivnog efekta ove krivične prijave,bilo kakvog, a posebno da će se potencijalni budući “reformatori, ali i sada aktuelni, dobro zapitati pre nego što se usude da pokušaju da svoju volju nameću sudskoj vlasti”. Ova krivična prijava neće ništa promeniti, niti kod vlasti( sadašnje ili buduće) i budućih “reformatora” , niti kod ogromne većine sudija koji sami, bez pritiska vlasti, sude i donose odluke koje su u skladu sa željom i voljom aktuelne vlasti, koje su “bezbedne” i podobne za aktuelnu vlast, i koje im ( sudijama) obezbedjuje napredovanje ( često brzometno i ničim zasluženo) ili makar održavanje mesta u sudu na kojem su trenutno.Koliko samo takvih primera znamo!
Primer sudije Milinović koji ste opisali, potsetio me je na to vreme kada su se sudije “disciplinovale” i očito, osim Vas, niko nije digao glas protiv takvog pritiska na nju. NI sudije, ni mi advokati. Ali, zahvaljujući nečuvenom udaru na advokaturu Srbije i našem opravdanom protestu – više se ovakve stvari neće dogadjati. Mi smo, zahvaljujući ovom udaru na nas, shvatili koliko smo grešili u ranijem periodu, da smo ćutali kada je država udarila ne samo na sudije, nego i na celokupno pravosudje. Ne zaboravimo administrativno osoblje ( tj. ostale zaposlene u sudovima), kako su ljudi sa ogromnim iskustvom i znanjem otpuštani, a zatim dovodjeni iz nekakvih banaka u stečaju ljudi koji baš ništa ne znaju o poslovima u sudu ( najdrasrtičniji primer je Privredni sud u Beogradu, gde je za mesto v.f.predsednika doveden sudija iz Kraljeva, koji je nakon otpuštanja više od 1/3 zaposlenih, zaposlio službenike iz Beobanke-u stečaju, i naravno svoje brojene kraljevčane). Tom kriminalnom “reformom”smo i mi advokati pogodjeni, ali smo ćutali. Mi više nećemo ćutati.
Duboko poštovanje, Sudija Majiću.
adv. Vera Djurović Bojović, Beograd
Poštovani sudija Majiću,
Sve čestitke na hrabrosti! Tu vrlinu poseduju samo izuzuetni. Mislim da ste upravo Vi primer da nije sve izgubljeno i da postoje i oni drugi, doduše malobrojni, koji imaju ljudskog i moralnog potencijala da se nose sa teškim bremenom koje se naleglo na srpski pravosudni sistem.
Pametnih ima mnogo, onih koji su i pametni i stručni sasvim dovoljno…, ali onih koji uz sve ove kvalitete imaju i vrline koje nazivamo moralnim I ljudskim integritetom, na žalost, malo. Nestali su….Negde su se zagubili u vihoru vremena….oduvali su ih vetrovi vlasti, nemaštine, nedostatka volje da se bore sa onima kojima nista nije sveto…. ponajmanje ljudsko dostojanstvo.
Vasa opaska da ste stekli status sudije “”na koga se ne moze racunati”” bi trebalo da je potvrda da ste zaista Sudija sa velikom slovom S, kako lepo rece predhodni komentator. Sudija koji nije ničiji, nego samo svoj. Rob isključivo prava i morala….
A što se tiče “reformske računaljke”, čiji krajnji rezultat je i ova krivična prijava, moglo bi se reci da su predhodni pravosudni reformatori posle dužeg racunanja mislili da su izveli vrlo dobru ”računicu”: ko i kako moze, a ko ne moze u sistem. Računica tada je delovala skoro savrsena….. sa tek ponekom “greškicom”. Pa se svi pitamo gde su se onda preračunali, kada se sad, na kraju svega, računica okrenila protiv njih samih?
Danas ne bismo ni imali ovu krajnje neobicnu situaciju da neki od velikana srpskog pravosuđa nisu ostali ispod crte.
Bez namere da poredim neuporedive stvari, to me neodoljivo podseća na onu čuvenu jevrejsku floskulu ”Bog ce vam oprostiti, ali drzava Izrael nece nikad”. Tako sam sasvim sigurna da ukoliko “demokratskim” i samoproklamovanim “evropskim” reformatorima srpskog pravosuđa drzava i oprosti ono sto su uradili pre skoro 5 godina, sudije koje zasluzuju veliko slovo S ispred svog imena a o koje su se ti isti reformatori neopravdano ogrešili, nece.
I nije im zameriti….
Velika podrška za Vas blog.
S poštovanjem,
Sofija Čolic, Novi Sad
(ranije sudijski pomocnik u Apelacionom sudu u Novom Sadu)
Ваш текст ме је натерао да се присетим једног детаља, који можда најсликовитије приказује оно кроз шта је прошла судија Јелена Милиновић. Непосредно пре почетка нашег протеста закључио сам једно поравнање код ње у згради суда у Устаничкој улици. ”Судница” у коју су је сместили да суди је величине не више од 5м2, смештена у сутерену зграде , окружена писарницама и шалтерима за оверу. Тада ми је рекла да је ту пре била служба експедиције. Хтео сам да коментаришем даље, али сам запазио да јој је све то болна тема , па нисам. Тужно је то што је код нас начело независности и сталности судијског занимања само мртво слово на папиру онога што још само нас неколико отпадника и даље назива највишим правним актом ове земље.
Александар Н. Ђорђевић, адвокат из Белграда