Позив за учествовање на једној конференцији, подсетио ме је да се ових дана навршава прва година примене новог Законика о кривичном поступку у редовним судовима а ускоро и трећа година његове примене у „специјалном“ правосуђу. Прилика је то, оправдано сматрају организатори, да се прозбори о првим искуствима, ономе што се показало добрим али и ономе што би требало мењати.
Прва асоцијација када је о овом малом јубилеју реч, код мене је везана за неостварене катастрофичне прогнозе. Месецима смо пре почетка примене Законика у медијима упозоравани од стране професора и других стручњака који нису учествовали у његовој изради, како ће нови ЗКП довести до колапса кривичног правосуђа, како стварамо суд који ће утврђивати неистину и штитити богате, како смо издали традицију и слично. На начин који је неодољиво подсећао на Едисонове јавне експерименте са наизменичном струјом, грађани су из дана у дан уверавани како им од Законика прети озбиљна опасност и како би по сваку цену требало спречити његову примену. Као и пуно пута пре тога, неколицина незадовољних професора и стручњака прогнозирала је нешто што се није догодило. Највећи допринос ове дебате остао је у томе што је стварао погрешно, заводљиво уверење, да ће примена Законика бити одложена, тако да су многи нове прописе дочекали неспремни.
Међутим, друга асоцијација на прву (или трећу) годину примене Законика, барем код мене, пружа више разлога за забринутост од панике која је непотребно ширена. Ако експерти јесу предвидели нешто што се није догодило, пропустили су да нас упозоре на нешто што се заиста збило! Пропустили су да предвиде да је могуће да радикални заокрет у кривичном поступку, одустајање од полицијско-инквизиторске улоге суда и раздвајање улоге тужилаштва и судства, дају сасвим скромне резултате на плану промене реалних прилика. Експерти ненаклоњени изменама „у жару борбе“, превидели су постојање једног од основних парадокса српског друштва – оног према којем је значај било којег нормативног решења сасвим релативан. Или још јасније – оног према којем постојање норме, није озбиљна гаранција да ће норма једном заиста и бити примењена.
За то време, нови ЗКП је као својеврсни лакмус папир, јасно оцртао дефиците домаћег кривичног правосуђа. Са свим својим манама, које као сваки законски текст поседује, Законик заснован на идеји равноправности странака, непристрасности суда, доказне иницијативе тужиоца и начела in dubio pro reo, поставио је у многим сферама, чини се превисоке стандарде за реалне домете савременог српског правосуђа. Овакав процесни механизам немилосрдно указује у којој мери домаћи тужиоци нису обучени да заиста доказују и у којој мери им мањка свега – од материјалних до кадровских потенцијала, у којој мери домаћи судови нису конципирани као заиста независни и непристрасни органи и у којој мери домаћа адвокатура није припремљена да се уклопи у систем у којем би претходни парамтери били другачији. Зато и не чуде иницијални захтеви за ломљењем овог „огледала“(који и данас сасвим не јењавају), који су се сводили на захтев за враћањем ранијих правила. Процедуре која је омогућавала да сва незнања, несавршености и пристрасности у значајној мери буду замаскирана у том великом „претапајућем лонцу“ званом суђење којим се утврђује „материјална“ истина. Процедуре где су се повремено опасно губиле границе између улога тужилаштва, суда па понекад и одбране… Процедуре чије је погубне ефекте једна страна у поступку (погађате која), деценијама плаћала… Захтеви за „враћањем на добри стари ЗКП“, тако су од почетка неодољиво сличили захтевима кошаркашке репрезентације која није способна да постигне довољан број погодака, да само за њу буду установљена правила према којима је уместо коша, довољно погодити таблу.
И онда је пракса, како то обично бива, изнедрила соломонско решење. Како правила нису враћена, у судницама је убрзо почео да настаје хибридни процедурални систем – нешто што није ни старо ни ново, нешто што заправо није ништа али нешто у чему се већина актера, макар тренутно, боље сналази. За домаће прилике прилагођени нови ЗКП! „Хонда Акорд“ на коју су у недостатку оригиналних делова, аутомеханичари поставили пасујуће делове расходоване „Ладе Ниве“!
Тужиоци јесу почели да воде истраге, али то не може бити довољно да би говорили о стварној промени. И даље се осећа озбиљан недостатак вештина, доказне иницијативе али и и одговорности за озбиљне промашаје. Недостаје озбиљног, професионалног кадра, способних, жестоких правника, који умеју у судници. Реч је о бољкама деценијски развијаним у систему „претапајућег лонца“, који у овој бранши није неговао конкурентност већ чиновнички менталитет. Судије са друге стране још увек тешко прихватају „наметнуту“ улогу непристрасног арбитра. Вишедеценијско полицијско-инквизиторско поимање циљева поступка, оставило је дубоке трагове и нереално је очекивати да ово буде промењено лако и брзо. И даље је готово редовна појава да председник већа сведоку постави осамдесет, а тужилац свега пет или шест питања! Напослетку, чини се да су у многоме затечени и браниоци навикнути на другачије „односе снага“. Шта са одједном датим простором? Као да и многима од њих помало недостају времена у којима се и од ове бранше мање очекивало. Времена у којима је главни аргумент пред странком могла бити чињеница да бранилац познаје судијиног брата…
Како и куда даље са новим Закоником? Као и на почетку, два су могућа пута пред нама. Са једне стране можемо спустити кош и поново се договорити да је за поен довољно погодити таблу. Наша „правосудна репрезентација“ тако ће на домаћем терену постизати више поена, али ће њена игра заувек остати локалног карактера и непризната од стране међународних арбитара. Сатисфакцију ћемо и даље налазити у бирању „рођака“ и „ћерке нашег колеге“, који немају баш неке референце али су дивни, лојални људи…
Други пут је свакако тежи али и умнији. Нећемо више прилагођавати правила онима који не знају, већ ћемо бирати у тимове оне који знају да играју онако како се игра! Уколико заиста желимо да играмо кошарку, баш као и уколико желимо да продајемо кола, извозимо воће или једног дана имамо пристојно правосуђе, не можемо захтевати за нас посебна, мање захтевна правила. Уместо тога, морамо обезбедити довољан број оних који ће „игру“ играти по правилима цивилизованог света.
На правним факултетима и Правосудној академији, морамо почети са стварањем нових генерација правника који поседују вештине а не само телефоне оних којима се „треба јавити“. Који нешто знају, а не само некога познају. Са стварањем правника који заиста знају да раде свој посао. Једном речју, морамо коначно почети да у систем уводимо људе који поред „табле“, умеју да погоде и „кош“. И то, по могућству, више пута у току једне утакмице.
6 Responses
Smesno je kada mi danas u zalbama pisemo da sudija nije sudio po aktuelnom procenom zakonu, a to se na apelacionom sudu ne cuje jer oni ne mogu da veruju, svakakvih likova se navuklo u prvostepenim sudovima i oni su prosto odlucili da ne primene novi procesni zakon, e to ce advokati dalje menjati kad ovo zavrsimo,
doneti su nakaradni procesni zakoni i sada u sudovima vlada laz jer vise nema nacela materijalne istine niti u krivici niti u parnici a sudije bas briga kako ce odluciti, samim tim sudija vise nije u mogucnosti da odgovara za krivicno delo krsenje zakona od strane sudije jer sada sudija sudi na osecaj ko je bolje prezentirao svoj slucaj pred njim, i tako ne moze prekrsiti zakon jer nije konstatovao istinitu cinjenicu a morao je to po zakonu
smesni procesni propisi a sudije se dave u njima jer su prosta administracija nema vise struke i sudijskog digniteta zasnovanog na znanju i struci
Sjajan tekst uvazenog sudije. Samo na ovaj nacin, step by step, moguce je nesto promeniti u samoodrzivom pravosudnom haosu. Zao mi je sto nema znacajnijeg odziva sudija na poziv za ovaj vid pravne rasprave, a posebno mi je zao sto nema suprotstavljenih misljenja. To medjutim ukazuje na apsolutnu nezainteresvanost za ozbiljna pravna pitanja. Rasprave radi, osvrnucu se na komentar kolege Pavlovica, u delu u kome pominje krsenje zakona od strane sudije. Po mom misljenju, krsenje zakona od strane sudije nije isto sto i pogresna primena prava ili pogresno utvrdjeno cinjenicno stanje i treba biti obazrim povodom takvog komentarisanja. Iako u Srbiji itekako postoji ostvarivanje bica ovog krivicnog dela u praksi, smatram da to nema veze sa novim ZKP/om, Stavise, dosledna primena ovog zakona vodi ka vecem stepenu nezavisnosti suda, koji moze uciniti vidljivm razliku izmedju kvalitetnog i nekvalitetnog sudnjena, ali isto tako i izmedju kvalitetnog i nekvalitetnog zastupanja. Licno meni stari ZKP nije odgovarao, jer je u potpunosti zanemarivana kreativnost odbrane, kako u materijalnom tako i u procensom smislu. Ne bih se slozio ni da su sudije sada prosta administracija, mada mnogi od njih ( posebno kod odredjivanja pritvora) to teze da budu. Cesto je to ipak posledica straha sudija, i bez obzira na konstatno opadanje kvaliteta , verujem da bi mnogi sudili znacajno drugacije da su zaista nezavisni. Drugo je pitanje integireta. Profesori prava imaju prostora da imaju integritet, advokati nemaju prostora da nemaju integritet, ali sudije imaju prostora da nemaju integritet. Ipak, cini se da postupci izvrsne vlasti sve vise jacaju integritet sudija, sto znaci da ima nade. Zeljno ocekujem dan kada cu moci da prema svakom sudiji u Srbiji imam onaj stepen uvazavanja koji moje kolege imaju u inostranstvu. A to ne zavisi samo od lepog vasitanja ili postovanja insititucija. Zavisi i od licnosti sudije.Kad svi budu Majic, Vesna Lazarevic ili Dragica Popesku( lista naravno nije konacna), retko ko ce negativno komentarisati sudjene, cak i kad se sa odlukom ne slaze..
“Profesori prava imaju prostora da imaju integritet, advokati nemaju prostora da nemaju integritet, ali sudije imaju prostora da nemaju integritet”. Da, lepo rečeno. Samo smo mi uspeli da i ove, zaista postojeće razlike, u punoj meri relativizujemo, Svakako na štetu integriteta u sve tri profesije. Hvala na lepim rečima.
Ja biram drugi, umniji, teži, a u uređenim sistemima, verovatno i jedini put!
U potpunosti se slažem da birati (a to se odnosi na sve-sudije, tužioce i branioce) treba samo one koji znaju.
Međutim, kako se izboriti sa onim delom pravosuđa koji ne zna da je najvece znanje-svest o sopstvenom neznanju, jer takvi treba da oslobode mesta za nove generacije pravnika koji ce svoj posao raditi kako treba.
Ne verujem da imamo institucije koje će izabrati put stvaranja pravnika koji znaju i koji zele da rade u skladu sa zakonom. Ne verujem, ali se nadam,..
U članku je dat, svakako, odličan ’’pregled igre’’. Kao i rezime. Zajsta, ili će ova država početi da ’’proizvodi’’ dobre pravnike, ili će sa ovakvima kakve ima i dalje ”spuštati” standarde ostvarivanja pravde dok se potpuno ne izgubi u bezakonju i nepravdi.
Obezvredjivanje pravne struke je započelo upravo sa inastaliranjem nedemokratskog, jednopartijskog, totalitarnog političkog sistema, još posle Drugog svetskog rata. Tome sistemu je bio potreban pravnik sa intelektualnim i moralnim kvalitetima nižim od onih koje krase direktora radne organizacije ili sekretara komiteta, a ovi potonji su mogli biti rukovodioci i sa osnovnom školom. Samo takav pravnik je bezopasan za takvu vlast, zato što se takva vlast ne zasniva na vladavini prava, već na vladavini otudjene, neograničene i nekontrolisane političke volje. Do danas, ’’prilike’’ su se menjale jedino u pogledu ideološke obojenosti, dok su u pogledu svog sadržaja suštinski ostale nepromenjene. Hiperprodukcija propisa u sistemu samoupravnog socijalizma je nužno iziskivala hiperprodukciju pravnika. Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka su jedino pravni fakulteti upisivali neograničen broj studenata, bez ikakvih prijemnih ispita. Danas je i broj pravnih fakulteta neograničen. Nedemokratskom politčkom sistemu je upravo nasušno potrebna hiperprodukcija pravnika, jer ona u sebi nosi nužno i produkciju loših pravnika, a time i inflaciju pravničke struke i marginalizaciju njene uloge u društvu! To traje od Drugog svetskog rata, i trajaće sve dok se društvo ne demokratizuje, i dok se ne ostvari vladavina prava. Kada će se desiti demokratizacija politikog sistema, koja je uslov vladavine prava, ne zavisi (samo!) od pravničke branše, naravno, već zavisi od gradjana u društvu. Kada se gradjani izbore (najpre sami sa sobom, a tek potom sa vlastodršcima) da budu gradjani (dakle oni koji stvarno utiču na svoj društveni život), onda će se na pravnim fakultetima školovati pravnici dostojni gradjanskog društva. Tek sa takvim pravnicima, biće moguće oživotvoriti vladavinu prava u bilo kojoj proceduri (krivičnoj, parničnoj, upravnoj…) Dotle, u svim oblicima sudskih postupaka, i upravnom, praksa će oblikovati postupanja, koja liče na živa bića koja se nazivaju ’’genetskim greškama’’, jer su te devijacije u postupanju rezutat neznanja, gluposti, linije manjeg otpora, lukrativnog potčinjavanja vladajućoj otudjenoj volji…
Nova procesna pravila su sasvim sigurno otvorila prostor za implementaciju načela, kao što su vladavina prava i podela vlasti, u krivični postupak. Stvarna implementacija tih načela u praksi krivičnog postupka je, razume se, proces koji zahteva vreme, i odgovarajuće ’’atmosferske’’ prilike u društvu, ali i adekvatno stručno usavršavanje pravnika koji u postupku učestvuju.
Nova procesna pravila, sasvim sigurno, donose odbrani u krivičnom postupku veći prostor za delovanje, a time donose i veći značaj odbrane u procesu. Nova pravila tužilaštvu donose veću odgovornost u svim fazama postupka, jer pripremu dokazne i činjenične gradje za optuženje ostavljaju isključivo njemu. Za pravičnost sudjenja je nužno da sud bude što više u poziciji neutralnog posmatrača. Nije moguće da sud pomaže tužilaštvu ili odbrani (makar i radi materijalne istine), i da pri tome ostane nepristrasan i pravičan. Naravno da je cilj i dalje istina. A istina je jedna, zato je i sam pojam ’’materijalne istine’’ protivurečan sam sebi. Jer, ako postoji materijalna, onda postoji i neka druga istina, možda nematerijalna, a toga nema u stvarnosti.
Odbrana će svoj prostor koristiti sve više, jer će je na to prinuditi ’’tržište’’, odnosno zahtevi klijenata. Na državi je da pospeši zauzimanje novih pozicija, što znači kompetentnog korišćenja svog (zakonom jasno opredljenog) ’’prostora’’, u postupku od strane tužilaštva i suda… jer su tužioci i sudije, ipak, na platnom spisku budžeta, a ne na ”tržištu”.
Zbog svih “reformi pravosuđa“, “setova pravosudnih zakona“ , “malih i onih drugih apelacija“ bilo koja sudska odluka kao i obrazloženje istih nemogu me više iznenaditi. Nažalost navikao sam se na loše i ružne stvari. Međutim moram priznati da me je iznenadilo razmišljanje i stav kolege Maića u pogledu primene novog ZKP-a. Iznenađenje je veće samim tim što je takav komentar došao upravo iz redova onih najodgovornijih za sprovođenje i primenu zakonika, jer po osnovu dosadašnjih sudskih odluka nisam primetio da je u Srbiji na sazi novi ZKP ( osim retkih svetlih izuzetaka ).
Činjenica da se u preko 90 % sudskih postupaka, zbog visine zaprećenih sankcija primenjuje skraćeni postupak, a u manje od 10% krivičnih predmeta redovan postupak, okrenuli smo sistem proceskog zakonodavstva naopako, pa je izuzetak postao pravilo, a pravilo izuzetak.
Ovo tumbanje još nije udarilo u glavu okrivljene iz razloga što ni tužioci nisu stigli da izuče nove propise ( a i zašto bi kad sudovi rade po starom, odnosno vrše njihove dužnosti ) pa se nisu setili da iz pretkrivičnog postupka eliminišu ne samo branioce, već i okrivljene, time što imaju zakonska ovlašćenja da podižu optužne predloge i bez saslušanja okrivljenog. No dok se “vlasi dosete…“ valjda će i stići mlađi kadar u sudijske redove.
Kao branilac, nemam zamerki na nesnalaženje tužioca, jer njihovi propusti samo pogoduju odbrani, ali je problem sud koji po inerciji primenjuje stare procesne norme, pa tako određuju pritvor zadržanim licima koje im policija predaje bez prethodnog hapšenja. Takođe privođenje sudu zadržanih lica “mala apelacija“ pravda činjenicom da nigde u zakonu nepiše da se pre određivanje pritvora osumnjičeni mora uhapsiti ( po toj logici nigde u ZKP nepiše da se zadržano lice može privesti sudiji za prethodni postupak, pa se ipak privodi bez hapšenja).
Dokle god sud bude u zakonu tražio gde piše da može i gde piše da nemože, nećemo imati ne samo primenu novog zakonika nego ni primenu prava uopšte.
Zakon se tumači i primenjuje a neprepisuje se šta piše. Previše je “resavaca“ Treba nam više sudija koje imaju slobodno sudijsko uverenje i hrabrost da ga primenjuju.
Nadam se da će ih u pravosuđu biti još više slićnih Vama.
adokat Dragan Todorović