„…када су дошли по мене,
није преостао нико да се побуни.“
(Martin Niemöller, „Прво су дошли…“)
У сенци адвокатског штрајка и војне параде, ових дана одвија се један од необичнијих поступака у српском правосуђу. Реч је о дисциплинском поступку против судије Вишег суда у Београду Владимира Вучинића. Већ сама чињеница да је реч о „суђењу“ једном судији, у друштвима изграђеније правосудне али и сваколике друге традиције, изазвала би пажњу и заинтересованост јавности. Овде то међутим, из познатих разлога, није случај.
Међутим, случај судије Вучинића, вишеструко је интересантан. Вучинићу се не „суди“ због тога што је примио мито, поступио под притиском власти или тајкуна, обећао услугу или заборавио да уради пресуду неколико година. Судији Вучинићу „суди се“ зато што је прекршио специфичну „правосудну Oмерту“. Суди му се зато што је јавно изговорио оно о чему већина колега шапуће или ћути. Након што га је председник суда, према његовим речима „притискао“ да промени одлуку и претио да ће га понизити пред колегама, након што је портпаролка суда остала нема на прозивке њему упућене у медијима, након што су колеге (у шта сам потпуно сигуран из сопствених примера) почеле да га избегавају на ходнику и спуштају слушалицу (док је у немилости) и пре него што ће се безуспешно обратити Високом савету судства, судија Вучинић се, схватајући да ће му „свилен гајтан“ бити уручен у мраку и тишини, у очају, обратио медијима обзнанивши сопствену голготу.
Али није се судија Вучинић овим поводом обраћао само медијима. Куцао је он и на врата за то предвиђена – пишући притужбу Високом савету судства, те је за разумевање овог случаја, пресудно упознати се и са претходним поступањем највише правосудне инстанце. Сигуран сам наиме, да ће једном, када заиста изградимо институције, овакви и слични поступци бити обавезно штиво на којем ће се обучавати нове генерације судија. У тренутку када се пред највишим судским телом налазио вероватно једини случај у новијој историји српског правосуђа где је један судија именом и презименом означио извор непосредног притиска, где је тврдио да је искусио напад на судијски интегритет, ВСС је, брже боље закључио да читава ствар не завређује дубљу анализу. Један од закључака ВСС био је и да би доказивање истинитости навода из притужбе и изјашњења на притужбу довело до непотребног одуговлачења овог поступка! Наводно, оно што Вучинић ставља на терет председнику суда не може се сматрати претњом, једним делом и због тога јер је у моменту када је ова наводно учињена, спорна одлука већ била донета и на њу се накнадно није ни могло утицати. Међутим, ствари ни изблиза нису тако једноставне!
Вучинић је тврдио да је притисак уследио управо у циљу измене већ донете одлуке, у циљу њеног опозивања и изналажења начина да се ова стави ван снаге пре него буде спроведена њена фактичка реализација. Оваква врста притиска, уколико је постојала, ни не може се по логици ствари одвијати пре, већ само након доношења одлуке. Уколико су тврдње судије Вучинића истините, покушај недозвољеног утицаја на њега и нарушавање начела независности свакако су постојали и било их је неопходно озбиљно испитати. Реч је о понашању које, уколико је заиста остварено, представља једнан од разлога за разрешење председника суда у поступку који се покреће и води пред Високим саветом судства.
Са друге стране, уколико је Вучинић неистинито представљао ствари лажно обвињујући председника суда да је учинио озбиљан преступ, аутоматски је учинио дисциплински прекршај достављања нетачних података од значаја за рад и одлучивање Високог савета судства, који би због тежине изазваних последица морао бити сматран тешким и који повлачи и његово разрешење.
Једном речју, након поступка по притужби судије Вучинића, макар један од двојице актера ове правосудне рашомонијаде не би смео и даље остати на свом радном месту. Или је због неистине требало разрешити судију Вучинића, или је због нарушавања начела независности требало разрешити председника Вишег суда у Београду. Једино чему није било места је закључак да би утврђивање истине о спорним догађајима довело до непотребног одуговлачења поступка.
Поред наведених, било је и додатних разлога због којих је овакав догађај морао изазвати озбиљно интересовање Високог савета судства. Наиме, и судија Вучинић и председник Вишег суда, поступали су у границама закона али прилично неуобичајено за домаће правосудне прилике. Вучинић је у потпуности ослањајући се на закон, али ипак неуобичајено за прилике у српском правосуђу, одлуку донео необавештавајући никога – ни чланове већа ни председника суда. Председник је пак, такође по закону али неуобичајено, напрасно одлучио да променом годишњег распореда са места председника одељења „скине“ судију од, до тада, највећег поверења, којем је претходно и поверио наводно најзначајнији тренутно актуелни предмет. Све по закону, али и све неуобичајено. Високи савет судства у свему томе ипак није пронашао додатне разлоге за размишљање.
Зашто онда чуди Вучинићево обраћање медијима због којег му се сада „суди“? Да систем функционише, да нам Европска комисија не указује како институције од којих се очекује да заштите интегритет судија то не чине и да нам нису познати и ранији примери ове врсте, Вучинићева одлука да позове новинаре и упозна јавност са својим тврдњама, била би заиста неприхватљива. Овако, потез Вучинића могуће је лакше разумети али и оправдати. У тренутку када је схватио да ће, као и многи пре њега, бити осрамоћен, остављен и заборављен, судија Вучинић је, вођен природним нагоном, као дављеник, зграбио мегафон и завапио за помоћ оних који и иначе често узурпирају места „делилаца правде“.
За то време, колеге судије Вучинића, као и у осталим сличним случајевима, о свему само шапућу по ходницима, надајући се да ће овакви поступци и „непријатности“, уколико и даље остану тихи и „неутрални“, наставити да се дешавају другима. Баш као што је до недавно, вероватно сматрао и судија Вучинић, остављајући и на тај начин утисак човека којем је могуће поверити „најзначајнији предмет“. Вероватно прекасно, схватио је да између писаних и неписаних правила у српском правосуђу, постоји зјапећи јаз. Баш као што ће то исто прекасно схватити и његове колеге, једном када малигне последице система у чијем одржавању пристајањем и ћутањем и саме свакодневно учествују, закуцају и на њихова врата. С том разликом што тада, поред институција, вероватно више неће бити ни новина вољних да пренесу њихове речи.
8 Responses
Prost rezultat toga sto je do danas nepromenjeni sastav VSS koji je rezirao takozvanu reformu sudstva, da su svi uredno pohapseni sada bi smo znali i politicku pozadinu reforme, ovako kao i u slucaju djindjic nema politicke pozadine i niko nije odgovoran
Reforma sudstva na stranu. Ovde je tema unutrašnja reforma svakoga od nas pojedinačno. Razumevanje da je autocenzura najgori oblik cenzure. Da je gromoglasno ćutanje na sve ono što se dešava nekom drugom priprema terena za ono što će se dogoditi nama ili nama bliskim ljudima. Da je apologetsko ponašanje prema moćnima postalo dominantan način ponašanja a nedostatak ličnog i profesionalnog integriteta normalno, čak i poželjno stanje. Hvala Ti Mišo, nesumnjivo je ovo nešto što bi sve trebalo da natera da stavimo prst na čelo.
Stavljanjem svega na stranu smo i dosli do ovoga, ljudski kvaliteti se sticu takodje a ako je jedno drustvo gajilo nekvalitet i one osobine koje su trazene u reformi sudstva nista drugo u sudstvu niste i mogli da dobijete, neznalice i ljudske ljigavce, takvih je danas pun sud, u vecem gradu postavis coveka sa sela za predsednika suda pa da vidis sta je on sve spreman da uradi da bi zadrzao to mesto, kome se vraca u selo, a uz to i priliv novozaposlenih samo tako.
Nema stavljanja na stranu nego da se udari u svaki problem i da se uvede ODGOVORNOST, ali ne ova kao u izvidjackom savezu nego nazalost ona krivicna koja je u ovom drustvu zaboravljena.
Samo jedna tema za razmisljanje. Predsednik suda je prvi covek sudske uprave( dakle, ovlasceno sluzbeno lice). Ukoliko on prekoraci granice ovlascenja u nameri da Miskovicu, Vucinicu i javnom poretku Republike Srbije nanese stetu, onda mislim da nije po sredi sumnja da je izvrsen disciplinski prekrsaj (jer predsednik suda ne postupa kao nosilac sudijske funkcije vec kao staresina organa sudske uprave) vec nesto mnogo ozbiljnije. Licno mogu da razumem zbog cega nasa tuzilastva ignorisu kad nosioci drzavnih funkcija i druga znacajna lica ponekad javno priznaju izvrsenje dela( a to se u Srbiji desi bar 5 puta mesecno), ali mi nije jasan motiv naucne i strucne javnosti da o tome cuti. Kakva je onda svrha generalne prevencije i da li ona u Srbiji uopste postoji. A sto se sudije Vucinica tice, mislim da u njegovom obracanju medijima cak i nema elemenata disciplinske odgovornosti, pre svega zbog cinjenice da je obracanje sudije javnosti bilo u interesu javnog poretka. Na zalost za moralne kvalitete sudije saznamo tek onda kad pocnu da ih razapinju na krst. Isto kao sto, nazalost, vecina nas polazi od pretpostavke da sudija( ili advokat) te kvalitete nema. Zbog toga i postoji samoodrzivi haos u pravosudju i nepisana pravila ponasanja. Hvala sudiji Vucinicu sto je zastitio svoj integritet. Iz kog god motiva da je to ucinio, njegov doprinos u borbi protiv opste samodegradacije je ogroman.
Poslednjom reformo pravosuđa propuštena je istorijska prilika da se jednom zauvek ukloni stari sistem zasnovan na ketmanu u kom nije poželjno misliti drugačije niti donositi odluke u skladu sa svojim mišljenjem. Taj stari sistem koji je ustrojio šef OZN-e( koji je po struci bio abadžija) i u koji su bili inkorporirani upravo kadrovi te službe oskudnog opšteg i pravnog obrazovanja kao i ratne sudije koje su sudile po Uredba o vojnim sudovima NOV primenjujući je u punom kapacitetu (posebno čl. 27), nastavio je da živi i nakon smene generacija u pravosuđu kroz njihovu decu koja i danas imaju značajan uticaj u svim bezbednosnim strukturama a posebno u tužilaštvima i sudovima višeg nivoa i imali su značajan uticaj da reforma krene u ovom pravcu odnosno u pravcu ne menjanja sistema. U tom smislu “nesistemsko” ponašanje sudije Vučinića koji je relativno dugo u pravosuđu i kom je način funkcionisanja ovog sistema potpuno jasan, je veliko iznenađenje za sve.
Bravo Mišo
Disciplinska komisija je donela odluku da nema disciplinske odgovornosti sudije Vladimira Vucinica
Posto je vec sve receno o reformi sudstva i nezavisnosti sudijske funkcije, dodao bih samo-pustili bi ga i oni (Miskovica) ali bi morao da ˝donira˝ stranci jos koji milion! Sudija Vucinic im je svojim postupkom ˝izbio˝ iz dzepa povecu sumu cistog neoporezovanog kesa.