На потезу је Уставни суд

Чак и у тренутку најснажнијег неспоразума, постоји једно питање око којег се слажу и адвокати и министар правде. Реч је о уверењу да би актуелну правно-политичку драму око нотара и њихових надлежности, што пре морао да разреши Уставни суд. Иницијатива за оцену уставности спорних одредби је поднета, тако да су формални предуслови за ангажман највише судске инстанце обезбеђени.

Међутим досадашње искуство нас учи да би очекитвати од Уставног суда да реши конкретни проблем у „реалном времену“, било само мало мање нереално од  очекивања да промрзле руке огреје глобално загревање. Одлуке Уставног суда су до сада биле све само не промптне и употребљиве при решавању горућих проблема.  У највећем броју случајева, судије овог суда су нас са „безбедне удаљености“ подсећале шта су била некада актуелна питања и како их је тада, по њиховом мишљењу, требало решавати.

За ову „тромост“ постоје наравно и објективни разлози. Ни један суд (па ни Уставни), по природи ствари није институција од које се може очекивати претерана хитрост. Компликоване процедуре, велики број предмета у раду, хроничан недостатак људи и простора, чине да је на одлуке судова неретко потребно чекати далеко више него што се то просечном грађанину чини оправданим. Поред тога, чак и када би била могућа, претерана хитрост у судовању, у највећем броју случајева не би ни била пожељна. Судске одлуке захтевају промишљеност и мудрост а за све то потребно је време.

Међутим, постоје ситуације у којима би сваки, па и Уставни суд морао значајно убрзати корак. Једна од оваквих ситуација свакако је она у којој долази до озбиљне „парализе“ система, као што је то случај са актуелном обуставом рада адвоката и „блокадом“ судова. У оваквим случајевима једноставно речено, све остало би  требало за тренутак оставити по страни и посветити се решавању горућег проблема.

Одлука суда по питању уставности спорних прописа врло брзо би пресекла Гордијев чвор. После ње, макар једна од страна у овом правно-политичком сукобу не би могла истрајавати на почетним позицијама. Било би нужно нешто мењати – или овако замишљени нотаријат или овако конципиран протест. И нико не би смео да се љути, без обзира на исход. Јер, макар за правнике (и атеисте), изнад Устаног суда не постоји ни једна инстанца којој је могуће уложити жалбу.

У том смислу, Уставни суд би овај пут морао да преузме одговорност и избегне отезање и чекање да се „прашина слегне“ и назре „победник“, као што је неретко чинио у прошлости. Иако је одређена доза опреза, свакако неопходна, највиши тумач Устава није и не сме постати само још један аналитичар историјских прилика који ће са безбедне временске дистанце ценити некада актуелне догађаје у друштву… Само још један  „генерал након битке“… Његова одлука потребна је сада или неће бити потребна уопште, једном када правна и социјална стварност већ пронађу сопствене правне и социјалне пречице.

При томе, правовремене одлуке и преузимање одговорности биле би корисне и самом Уставном суду. Овакво поступање, осим што би било у складу са улогом која јој је намењена, овој инситутцији подигло би и углед од чијег недостатка безнадежно пати сваки сегмент правосуђа, па и сам Уставни суд. Јер, без обзира на то да ли ће се са одлуком сложити министар, Влада, адвокати, правници или грађани, једно је сигурно. Гори од непопуларне одлуке само је изостанак било какве одлуке у тренутку када је одлука, по природи ствари морала бити донета. Постоје наиме времена у којима се од оних којима је поверена част и моћ да одлучују и говоре, очекује да не ћуте. Ако „остану неми“ у ситуацијама у којима се од њих очекивао одговор, њихов глас о том али и о многим другим питањима, по правилу временом постаје све тиши и безначајнији.