Пре неколико дана учествовао сам на још једној седници на којој смо се изјашњавали о кандидатима који су се пријавили за судијски избор. Као и много пута пре тога, изашао сам из сале са утиском да је начин на који се изјашњавамо се о будућим судијама, и уопште начин на који их бирамо, само још један oд узрока стања у правосуђу. Колеге су декламовале имена, (најчешће својих сарадника или пак познаника), мање или више надахнуто говориле о њиховом раду (стручан, марљив, узоран, итд.) и углавном су се трудиле да не испусте некога ко по њиховом мишљењу заслужује да буде поменут (каткад служећи се белешкама), иако савршено свесне да њихов глас није пресудан.
Кандидати су се, (како и приличи младима стасавалим у систему сналажења и веза) са мање или више успеха, трудили да пре седнице додатно „излобирају“ и добију још по који глас, иако свесни да се право одлучивање одвија на неком другом месту и сасвим другом нивоу. Лобирање је ипак значајно. Као прво, већи број гласова може помоћи ономе који кандидата „гура“ као додатни аргумент („видиш да је овај мој добио и подршку суда“), док ће недовољан број гласова (иако никако пресудан), ипак донекле отежати ситуацију. Како судије углавном познају само рад сарадника са којима редовно сарађују, лобирање доприноси томе да кандидата заокружи и судија који га пре лобирања није уопште познавао („овај је добар, веруј ми“, „то је ћерка наше колегинице“, итд…). Пре и након седнице поједини сарадници су ми кришом говорили имена за која се „већ зна да ће бити изабрана“… (чак и ако греше, није добро што су потпуно уверени у бесмисленост процедуре!).
Чинило се то на начин како се већ деценијама чини. На начин на који смо и дошли до оваквог стања у правосуђу.
Својевремено као председник суда, био сам суочен са чињеницом да највећи део изузетно квалитетних канидата, никада не остане у правосуђу. Реч је о правницима високих просека и кратких рокова студирања, који говоре два или више језика, који су пристојни и адекватно пословно одевени, који изгледају као неко ко би једнога дана могао бити судија. Којима не треба веза. За њих ова струка, супротно трендовима у развијеном свету, одавно није у довољној мери атрактивна. Уместо судијског позива, они бирају стране компаније, банке, па и стране НВО, места на којима ће бити боље плаћени, више цењени и на којима виде боље могућности за даљу каријеру. Биографије значајног броја мојих колега, потврђују нажалост ову невеселу слику. Подсетило ме је то на речи једног професора који ми је, када сам му својевремено саопштио да намеравам да каријеру започнем у правосуђу рекао: „Шта ћеш тамо, тамо иду лоши ђаци“. Иако помало револтиран, схватио сам касније да је искусни професор, пуно пре мене познавао реалне прилике.
Својевремено сам био велики заговорник Правосудне академије, видевши је као једно од могућих решења проблема. Веровао сам да ова институција може помоћи стварном образовању будућих судија и спречавању непотизма и политичких избора. Убрзо сам схватио да је ситуација сасвим другачија. Уместо озбиљног курикулума, врхунских предавача, и стварања генерација судија „европског калибра“, Правосудна академија је понудила само безброј на брзину склепаних курсева, ухлебљење, хонораре и путовања неколицини одабраних и аферу са наметањем предности на изборима сопственим кандидатима.
Одлука о утврђивању критеријума и мерила за оцену стручности, оспособљености и достојности за избор судија и председника судова (“Сл. Гласник РС”, бр. 49/2009), веома детаљно предвиђа критеријуме за избор. Када би била заиста примењивана и када би претходно кандидати били правилно и објектнивно оцењивани (тренутно су готово сви сарадници у судовима бесмислено и супротно логици поступка оцењени са „нарочито се истиче“!), сигурно би брзо променили слику о правосуђу у које иду „лоши ђаци“. Могућност да заиста најбољи добију судијска места, привукла би свакако и један део оних који ни не конкуришу јер „сви одавно знају да за та места треба веза“.
Уколико желимо другачије правосуђе од онога које тренутно имамо, нове судије Србије једноставно не смеју личити на старе судије Србије. Без обзира на то шта ко мисли о овој тези, једно је сигурно. Морамо темељно променити правац, макар због тога што овако очигледно не иде. Уколико правилним школовањем и правилним избором не учинимо потпуни заокрет, и даље ће се дешавати оно чега смо сведоци. Младе судије, убрзо ће почети да личе на своје принципале, а правосудни систем земље, остаће једна од његових најслабијих карика.
12 Responses
Ovo je tema o kojoj smo nebrojeno puta razgovarali. Prilikom izbora kandidata za funkcije u pravosuđu, ne vrši se pre svega bezbednosna provera tih lica pa smo imali situacije da nam sudije budu lica koja prolaze kroz kriminalističku pa i kaznenu evidenciju. Dalje, ne vrši se provera iz kakvih porodica dolaze kandidati koji će obavljati tako važnu delatnost i najzad ne poštuju se čak ni doneti pravilnici koji se tiču uspeha na studijama, pa tako u najelitnijem Osnovnom sudu u Srbiji dužina studiranja sudija iznosi 7,5 godina. Takođe, činjenica da i oni koji biraju sudije tokom studiranja a i kasnije karijere nisu bili “renesansne ličnosti” ukazuje da se malo šta po tom pitanju može promeniti.
Dragi koolega, potpuno ste u pravu.Hrabro od Vas da to javno i napišete.Nije retko da cela porodica bude na iznet način uopšljena u sudovima, pa sud postaje PORODIČNI a suđenje i deljenje pravde PORODIČNA stvar.Nekad je sudiju birala Opšptina na period od 8 godina, ali je procedura bila takva da se retko moglo pogrešiti u izboru.Biran je stvarno kvalitetan kadar, gledano i moralno i profesionalno.Sada kolege sudije , kad već uspeju da budu birani postaju NEDODIRLJIVI zahvaljujući, pored ostalog i velikim delom Zakonima iz oblasti Pravosuđa., pa dobar broj njih Zakone provodi po sopstvenom nahođenju, Sami tumače Zakon a da ga nisu ni pročitali
Za kvalitetnog sudiju, mnogo vise je potrebno od visokog proseka I rekordnog vremena studiranja, prvo bi trebalo svest promeniti I manje glumaca u pravosudju, vec vrednih radnika i visoko moralnih ljudi. Pored toga, malo kvalitetnije pravnike birati za tuzioce, tamo je tuga velika, tuzioci I zamenici mnogo kostaju ovu drzavu.
Хвала на коментарима и интересовању за блог.
Наравно да је за квалитетног судију потребно више од добих оцена и кратког студирања. Међутим, не могу се сложити са ставом који је предуго владао (а и данас у доброј мери влада) у судовима, према којем је за доброг судију чак и сметња уколико је био добар студент и како су се наводно најбоље у пракси показали осредњи студенти. Такви коментари углавном долазе од оних који ни сами нису показали завиднији успех на студијама па на такав начин оправдавају и сопствене резултате. Оцене на факултету су први и веома значајан показатељ нечијег рада и залагања и стога би морао бити један од основних критеријума приликом првог избора. Касније свакако долазе до изражаја и други квалитети (марљивост, вештина, моралне карактеристике…)
Када је реч о изборима у “ранијим временима”, мишљења сам да ни овде не би требало ствари гледати кроз “ружичасте наочари”. Неке ствари су свакако чињене озбиљније, правосуђе је било цењеније што је све последица чињенице да је и тадашња држава била економски и политички стабилнија. Међутим, избори су се и тада одвијали по кључу и под будним надзором партије. При томе, мислим да значајну улогу у начину на који је дефинисана данашња улога судије у друштву (непрепознатљиви државни чиновник), имало управо раздобље социјалистичког самоуправљања. Управо тада постављени су темељи моделу судије каквог данас познајемо. Идеје “једнакости”, “јединства власти” и анти-елитизма, биле су основа за став према којем судије представљају само један део државно чиновничког апарата, који није претерано “видљив” и који је, што је још важније, у сваком тренутку замењив.
Слажем се да би дужина студирања и просечна оцена на факултету требали да буду један од критеријума приликом избора на судијску функцију, али такође мислим да никако несмемо занемарити чињеницу која се тиче година сарадничког искуства, начин, квалитет и разноврсност рада сарадника за сав тај период рада, јер мислим да би такви сарадници приликом давања мишљења од стране колектива и приликом избора за судије требали да имају предност у односу на кандидате са мањим годинама сарадничког искуства. Такође би требало да убудуће зауставимо тзв. “лобирање” приликом прибављања мишљења колектива за избор на судиску функцију, јер су, како сви знамо, матични судови из којих кандидат долази у обавези да доставе само мишљење, а не и да спроводе “изборе” и сваком од кандидата дају гласове, поене или сл., а да притом нису упознати са начином и квалитетом њиховог рада! Мислим да би овоме морали да станемо на пут како би једног дана имали боље и квалитетније правосуђе које ће радити у интересу и функцији грађана!
Слажем се. Брига о добрим сарадницима који су у правосуђу већ дуго, морала би бити приоритет. Крајње је депримирајуће када добар сарадник има осећај да нико о њему не води рачуна. Утолико је и читава идеја давања предности полазницима Правосудне академије над дугогодишњим искусним сарадницима била тотално неприхватљива.
Лобирање је тешко спречити. Оно што се може учинити је развијање озбиљније процедуре приликом достављања мишљења о кандидатима. Један од могућих начина који сам и предлагао, огледао би се у достављању писаних препорука за кандидате. Писани документи увек имају већу тежину – како за онога ко их потписује, тако и за онога ко се у односу на њих опредељује. У том смислу, значаја би имала и “тежина” писане препоруке, која би зависила од “тежине” самог састављача.
Но, све у свему, пут до изградње озбиљнијег система је дуг, макар и због тога што је тако дуго и темељно, рекао бих, било какав систем уништаван. То нам ипак не даје право да се помиримо и престанемо да указујемо да овако једноставно не ваља.
Драги колега,
Верујем да Вам је познато да се у Великој Британији судија постаје при крају правосудне каријере, након “испеченог” заната у другим секторима правосуђа… Нисам сигуран да ћемо на овим просторима икада доћи у сличну ситуацију. А верујте ми да би ми, уз одређене услове, било велико задовољство да последње дане своје каријере одрадим управо као судија првостепенац, онај који пише права образложења и стоји иза њих.
У сваком случају интересантна тема и подржавам расправу по овом и сличним питањима!
Poštovani kolega Božinoviću,
svakako mi je poznat sasvim drugačiji “redosled” u karijeri naših kolega u Velikoj Britaniji. Međutim, jasno je da su ovakve razlike prouzrokovane osobenostima tamošnjeg sistema, ulogom koju sudija ima u društvu i, naravno zaradom i uslovima rada. I sami ste rekli da bi Vam “uz određene uslove” bilo zadovoljstvo da se pridružite branši. Upravo u tome i jeste problem. Ne sećam se da sam ikada čuo za slučaj uspešnog advokata u Srbiji koji se odlučio da postane sudija poput kolega u VB. Kao što sam u tekstu i naveo, na našu veliku žalost, sudijski poziv samo u retkim slučajevima privlači izuzetne i uspešne. A upravo je to ono što bi morali promeniti.
Поштовани,
чињеница да у Србији један судија, и то Апелационог суда, има блог (за који сам, сасвим случајно сазнала недавно!), у којем износи своје ставове о стању у правосуђу, код мене ствара осећај вере у постојање демократије у овом друштву, а такође и потврђује мој утисак о Вама који сам стекла када сте прошле јесени у једном вишем суду, заједно с колегама, одржали семинар о примени новог ЗКП-а.
Оставили сте на мене снажан утисак и улили ми наду да наше друштво, ипак, има будућност, јер никада раније нисам чула да један судија јавно, на тако објективан начин, критички сагледава рад не само јавних тужилаца и бранилаца, већ и самих судија.
У потпуности подржавам ово што радите.
Hvala Vam na lepim rečima. Nadam se da će doći vreme kada će javno iznošenje stavova od strane sudije biti uobičajena pojava pre nego retki primer koji održava nadu da demokratija u društvu ipak postoji.
Puno pozdrava!
Moja preporuka, pogledajte tv dramu ” Burn up”, ozbiljna tema, zaključak čak i da dođe do nekih promena, one će biti samo privid, ako nećemo da uprljamo ruke politikom čuvanje ovaca u prirodi dođe ko najbolje rešenje. Poneki članak, emisija, komentar, za sad smo psi koji laju, za većinu moćnika, mušica koja im zuji oko glave.