“Признање” туђег кривичног дела

Од када је уведен у наш правни систем, споразум о признању кривичног дела, не престаје да изазива пажњу јавности.

Најпре је био снажно оспораван од оних који га данас још снажније подржавају. Недуго затим, када су се појавили први резултати и ефикасније решени предмети, као што то обично бива, приприсивана су му готово „магијска“ својства. Након тврдњи да ће се увођењем „нагодбе“ легализовати корупција и да је реч о још једној „америчкој новотарији“ непримереној нашем правном систему и традицији, одједном, споразум о признању кривичног дела постао је опште место, нешто на шта се полако али сигурно навикавамо, баш као и на ПДВ или радно време од девет до пет.

Но, овога пута, не мислим да време и пажњу читалаца трошим причом о нашој конзервативности, екстремима па ни указивањем на „превртљивце“, присутне свуда, па и у стручним круговима. Уместо тога, желим да укажем на нешто што ми се чини далеко опаснијим. Наиме, на основу онога што је могуће видети у предметима и повремено сазнати у медијима, стиче се утисак да се, када је о споразуму о признању кривичног дела реч, неке ствари ипак недовољно разумеју.

Споразум о признању кривичног дела је само један од три могуће врсте споразума које закључују јавни тужилац и окривљени. Најкраће речено, код овог споразума окривљени признаје кривично дело одричући се суђења и права на жалбу, при чему за узврат добија блажу казну од оне коју би могао очекивати у редовном поступку. Интереси окривљеног су умањење казне, смањење трошкова и извесност. Интереси тужиоца су скраћивање поступка, ослобађање од дужности доказивања и извесност.

Међутим, супротно ономе што се често среће у пракси и што често преносе медији, овде је реч о правном послу који рађа искључиво права и обавезе између страна које су споразум и закључиле. Као што не може бити законит правни посао код којег би без сагласности власника неко продао његову кућу или преузео обавезу на његов рачун, тако ни овде тужилац и окривљени не би могли овим споразумом „у четири ока“, на било који начин утицати на права и обавезе других учесника у поступку. Једноставно – када окривљени реши да призна, он то може учинити само у погледу својих радњи и у погледу свог кривичног дела јер се туђе кривично дело не може признати! И не само то. Окривљени се код ове врсте споразума нигде не обавезује на евентуално сведочење нити би, његова процесна улога, овакво обавезивање дозвољавала. Један од циљева споразума ове врсте је и у брзом окончању поступка и престанку потребе за даљим појављивањем у њему након испуњења „уговорних обавеза“.

Шта то даље значи? Уколико је тужилац заинтересован да окривљени поред признања сопственог дела, сведочи и о делима још неког окривљеног у поступку, не може се користити овим институтом. Уместо тога, у таквој ситуацији тужилац има на располагању другу врсту споразума коју Законик познаје под називом „Споразум о сведочењу окривљеног“ (чл. 320-326 ЗКП). У овом случају, окривљени се поред признања сопственог дела, обавезује и да ће сведочити о кривичним делима других. Заузврат, као и у претходном случају добија погодности, од којих је најконкретнија она која се тиче умањења казне, које би, по природи ствари, овде требало бити још значајније. Овде међутим, договорену казну, окривљени који сведочи добија тек на крају поступка и тек уколико испуни своју дужност сведочења.

Споразум о признању кривичног дела, не би у пракси смео узурпирати место и улогу споразума о сведочењу окривљеног. Поред тога што је реч о два сасвим различита института, на овај начин се и озбиљно нарушавају права одбране. Код споразума о сведочењу, окривљени пред судом сведочи, обавезан је да као сведок говори истину и не може се користити појединим правима сведока, попут права да у одређеним случајевима одбије сведочење или давање одговора на поједина питања. Ово са друге стране даје одбрани пуно право тестирања и побијања оваквог исказа пред судом, као и када је реч о било ком другом сведоку. Свега овога нема када је реч о окривљеном који је признао своју кривицу, из чијег се исказа накнадно, без законског основа, користе делови који могу бити од значаја и за доказивање дела других учесника у поступку. Напослетку, да је другачије, споразум о сведочењу окривљеног не би ни требало предвиђати као посебан правни институт. Било би сасвим довољно предвидети постојање споразума о признању кривичног дела а оно што је окривљени изјавио у поступку споразумевања, извести као доказ у кривичном поступку.

Срећом, законодавац је мислио другачије.