Недавно је један инострaни колега направио занимљиво поређење. Каже, огледало владавине права у једној земљи, могла би постати такси возила и обавеза везивања појсева у њима. У том смислу, указује на пример Малија, земље у којој, иако је обавеза везивања појаса предвиђена законом, готово ни један возач таксија не везује појас. Уђите у такси у некој земљи, каже, и убрзо ћете моћи да закључите у којој мери је владавина права вредност присутна у земљи у којој се тренутно налазите.
Паралела са наметнула сама. Везивање појасева је и код нас обавезно. Ситуација можда није тако драстична као у Малију, (јер понеко ипак везује појас), али је питање шта би неко ко се, попут иностраног колеге бави владавином права, закључио возећи се домаћим таксијем. Више пута ми се наиме, када кренем да вежем појас, догодило да ме возач добронамерно обавести како … „нема потребе“. Слично је и са пушењем у затвореним просторијама. Само на почетку примене закона никотински зависници су трчали у дворишта и на терасе. Временом су пак престале контроле, па се и дим из канцеларија све чешће осећа.
Све ово навело ме је на размишљање о различитим законима који то заправо и нису. Зашто је постало опште место да су закони код нас „можда и добри али се не примењују“ и није ли то један од основних узрока разноврсних невоља у којима се друштво налази?
Непоштовање и непримењивање закона није само специјалност грађана. Код нас прописе често не примењују ни њихови доносиоци, па ни они који су дужни да се старају о њиховој примени. Пада ми на памет одредба судског пословника према којој судије суде у тогама (види чл. 79). Верујем да би, уколико бих се осмелио да применим ову одредбу и уђем у судницу у свечаној судијској одори (коју бих претходно, ваљда сам сашио), убрзо био замољен од стране колега а можда и обезбеђења да се хитно пресвучем! Јесте да је прописано, упозорили би ме, али се код нас та одредба не примењује! А шта је тек са пријемима запослених, изборима функционера, судија? Често сам се питао где су ти најбоље рангирани кандидати на основу успеха на студијама, оцени на испиту, постигнутим резултатима у досадашњем раду? И како то месецима пре избора, сви знамо ко ће бити „најбоље рангирани кандидат“? Зашто уопште прописујемо наведене критеријуме и кога заваравамо?
Пре неки дан сам на улазу у суд прошао поред човека који је гласно псовао све – од обезбеђења до садашњих и бивших политичара, јер му није омогућено да у шортсу и папучама за плажу уђе у зграду суда. Као, када је све како јесте, када нико не поштује прописе, ваљда треба омогућити и улазак у суд у купаћим гаћама!? За то време, две мајке са децом, претрчавале су Немањину улицу, ван обележеног пешачког прелаза избегавајући возила која су се кретала брзином знатно већом од дозвољене! И пешаци и возачи викали су једни на друге!
Један од драстичнијих примера, у поверењу ми је недавно испричао колега. Каже, рекао му је неки од судија или чак председника судова како се, док је „он жив“, нови Законик о кривичном поступку неће примењивати у „његовом суду“! Примењиваће се, ваљда, нека правила процедуре која он сматра прихватљивим, или их познаје, или ће одређивати правила ad hoc, или…
Како смо дошли до тога да значајан број закона код нас у стварности и не представља обавезујући пропис? Како смо то „изградили“ систем у којем је могуће одлучивати о томе да ће одређена норма бити поштована или не? Како смо смислили још један у низу оксиморона? И како објаснити да нису “луди” они који поштују закон, који су плаћали ТВ претплату, легализацију, струју…
Да ли је постојање „необавезних закона“ последица познате реченице приприсиване једном од бивших вођа да се закона и не треба придржавати као „пијан плота“ или су корени дубљи? Да ли је вековна борба против различитих окупатора, која је за нужну последицу имала и борбу против наметнутих законодавних решења, и у сопственој држави оставила навику…
Шта год да је узрок, последице наставка оваквог стања ће бити исте. Јер, одавно је познато да нема пречица у стварању озбиљне државе. Стриктно, бирократско придржавање закона, „по сваку цену“, „као пијан плота“, увек и према свима, једина су брана држави и друштву од каквих покушавамамо да се отргнемо. Није могуће истовремено и критиковати стање, неправду, корумпираност и возити се „без појаса“, долазити у суд у купаћем костиму, и чекати да дуг за струју „буде опроштен“. Између „завршавања преко реда“ у општини и „намештања тендера“, разлика је само у тежини последице и тренутним могућностима онога ко се “сналази” кршећи закон. И једно и друго понашање, нарочито када се масовно испољавају, воде друштву у којем, уместо марљивих, способних и честитих људи, најбоље изгледе имају највештији и најбескрупулознији друштвени мешетари.
6 Responses
Obavezni Zakon za sve ali ne i za mene – bi bio podjednako dobar naziv za ovaj tekst. Karkteristika naseg drustva se ogleda u nacinu razmisljanja u kome ce se svi sloziti da vladavina prava mora da bude okosnica drustava i da vazi za sve ali ne i za mene…Svaka cast na blogu i pozdrav iz dalekog Kazakstana,
Хвала Деки! (Слажем се за алтернативни наслов!)
Stvari su, naravno, povezane. Ali, trebalo bi praviti razliku izmedju gradjana koji ne poštuju zakone, zato što je pravna kultura na niskom nivou ili jednostavno zato što nadležni ne sankcionišu kažnjivo ponašanje (u kom slučaju se postavlja pitanje da li se zaista još može govoriti o važećem pravnom pravilu) i državnih zvaničnika (uprave, sudova) koji se ponašaju protivno propisanim pravilima, u kom slučaju je znatno očiglednije narušeno načelo vladavine prava. Kada započnemo s predavanjima brucošima, mnogi od njih veruju da ja treba da im usađujem neku vrstu ljubavi prema poštovanju pravnih pravila, dok ja dijametralno suprotno vidim svoj zadatak – moje je prevashodno da im pokažem zašto je od krucijalne važnosti da državna vlast bude u granicama prava i da poštuje pravna pravila (između ostalog i ona kojima se kažnjavaju prekršioci normi, pa tako free rider-i neće u društvu biti na dobitku, a to će u krajnjem ishodovati većoj kulturi građanskog poštovanja pravnih pravila). Pitanje opšte moralne obaveze poštovanja prava je prilično kompleksno i odgovor nije samoočigledan kako nam se nekada čini.
Eto mog malog, pa ipak okasnelog doprinosa ovoj raspravi
Мишко, хвала ти на корисном коментару. У сваком случају, мишљења сам да је тема вредна бављења, нарочито у домаћим условима. Слажем се да непоштовање закона од стране државе има очигледније последице по владавину права од непоштовања закона оних који на супротно понашање могу бити и принуђени. Но, не напушта ме уверење (или бар утисак) да је у неким друштвима однос према закону и његовом (не) поштовању, повезан и са доминантним културним токовима. Једном речју, мислим да је веома тешко поштовање закона претежно наметати силом, ма колико посвећеног и устројеног државног апарата. На дужи рок, ни један систем то не може успешно спровести. Мислим да мора постојати и критична маса оних који су уверења да је владавина права “добра ствар” и да је у коначном исходу корисна. Зато, молим те ипак настави да бруцошима “усађујеш љубав према поштовању правних правила” 🙂
Друг Јосип Броз, Сплит 1961: “Па зашто се ови судови држе закона као пијан плота…”
Upravo! Hvala na citatu!